Država će porodici Ivana Stambolića isplatiti 250.000 evra kao nadoknadu štete zbog svirepog ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije. Odluka koja je doneta deset godina nakon ubistva i sedam godina nakon što su pronađeni Stambolićevi posmrtni ostaci, a ubice uhapšene, naišla je na kritike dela javnosti, ali i kod samih članova porodice.
Pojednostavljeno, upućeni traže objašnje zbog čega Stamoblićeva porodica ima manje prava, od studenta – batinaša Miladina Kovačevića.
Pre nešto više od godinu dana država je uplatila skoro milion dolara porodici američkog studenta Brajana Štajnhauera kog je srpski državljanin Miladin Kovačević prebio, a potom uz pomoć ljudi iz Konzulata Srbija u Njujorku pobegao iz Sjedinjinih Država i vratio se kući. Ni sin Ivana Stamoblića, Veljko, nije mogao da ne primeti tu paralelu:
“Mislim da jedan Miladin Kovačević vredi više od života predsednika države. Ako su za njega imali milion dolara da daju, a vrednost života predsednika države vredi 250 000 evra. Ne kažem da je mali iznos, ali mislim da je bruka za državu da ima da da za kauciju čoveku koji je prebio drugog čoveka u Americi na mrtvo ime i prezime, da mu daju lažni pasoš, da on pobegne odatle. I za to imaju milion evra… Ali dobro, to je tako kako je i to je što je.”
Kriva ekonomska situacija?
Ivan Stamoblić otet je 25. avgusta 2000. godine u Košutnjaku. Porodica tri godine nije uspevala da dođe do bilo kakvog traga o njemu. Nakon ubistva Zorana Đinđića, u vreme policijske akcije “Sablja”, njegovi posmrtni ostaci iskopani su iz jame na Fruškoj gori, gde je bačen i posut krečom, nakon što su mu dva metka ispaljena u glavu.
Trauma i njene posledice koje je porodica trpela kako tokom godina potrage, a potom suočavanja sa jezivom istinom o smrti svoga najbližeg člana, odmerena je na 250 000 evra. Advokat Nikola Barović objašnjava zbog čega je uveren da je iznos krajnje neadekvatan:
“Porodica Ivana Stambolića zapravo trpi znatno veću štetu ako računamo da će u budućih trideset godina oni imati izdatke zbog tog ubistva koje im neće niko nadoknaditi.”
RSE: O kakvim posledicama govorite?
“Govorim o šteti koju će biti neophodno nadoknaditi, o troškovima koji će postojati i postoje već u saniranju posledica ubistva Ivana Stambolića. Jedna od posledica je i teško stanje njegovog sina Veljka.”
Po rečima našeg sagovornika, Stambolići su izloženi visokom trošku pre svega za medicinsku negu koja je Veljku Stamboliću potrebna a zbog zdravstvenih poremećaja koji su mu se dogodili kao posledica preživljenih psiholoških trauma. Nepoznato je koliko su to kao argument u sudskom sporu za nadoknadu štete iznosili Veljko, njegova sestra Tijana i njihova majka Katica.
Slobodan Homen, Foto: Vesna Anđić
Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, uz napomenu da se udarac nanet Stambolićima ne može nadoknaditi, o određenom iznosu je rekao:
“Smatram da je mali, da je apsolutno nedovoljan, da se ovako nešto desilo u bilo kojoj drugoj zemlji Evropske unije pričalo bi se o višemilionskoj odšteti. Na žalost svi znamo da je teška ekonomska situacija i ovo je upravo iznos koji bi neko uspeo da dobije u sudskom postpuku za nadoknadu štete.”
Moćna država i nemoćni ljudi
Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić komentariše, pak, da iznos nadoknade ne može biti pravdan razlozima krize:
“Pre svega zato što smo u poslednje vreme svi mogli da vidimo da je prilično obimna imovina organizovanog kriminala oduzeta. Ako to uporedimo sa činjenicom da je naknada za Miladina Kovačevića isplaćena takođe iz onoga što je stečeno zaplenom imovine organizovanog kriminala, onda je zaista teško poverovati da se samo siromaštvom države može pravdati jedna ovakva razlika između te dve sume.”
Slučaj Stambolić jedan je od onih u kojima je dokazan dubok upliv države, odnosno učešće Slobodana Miloševića u sam zločin. 2005. godine presuđeno je Stambolićevim ubicama, a u presudi je zaključeno da je komandant Jedinca za specijalne operacije Milorad Ulemek Legija (isti onaj koji će kasnije organizovati i ubistvo Đinđića) izdao naređenje sebi potčinjenim, da ubiju Vuka Draškovića, takođe i da otmu i likvidiraju Stambolića.
Likvidacije su pripremane, stoji u presudi, po Miloševićevom nalogu, kako se naknadno pokazalo u strahu da bi Stambolić mogao da se kandiduje na predsedničkim izborima i to u zemlji u kojoj se Miloševićev kult nepovratno rušio, a glasovi onih koji su upozoravali na sunovrat sve su se jače čuli. Stamblićev glas bio je jedan od njih, o čemu svedoče i ove njegove reči:
“Srbija ostaje i dalje da tumara. Ispala iz istorije, ona je kao zavezanih očiju u bespuću, u bestragiji nekoj….”
Aktuelni predsednik ubio je ranijeg predsednika, što je retko zabeležen slučaj u modernoj istoriji, koji nameće potrebno distanciranja same države od zločina počinjenog u njeno ime. Advokat Nikola Barović:
“Sa ovom visinom nadoknade oni se nisu distancirali, nego su se pridružili. Jer nisu spremni da nadoknade ni onu štetu koja je izvesna.”
Vrlo je jasno da nekim državnim organima nije podjednako stalo do jedne i druge štete, zaključila je Vesna Rakić Vodinelić. U tome, navodi ona, treba tražiti i objašnje za paradoks koji se događa pred očima javnosti:
“Verujem da je u slučaju Miladina Kovačevića postojao pritisak jedne vrlo moćne države, kao što su Sjedinjene Američke Države. Na drugoj strani u slučaju Ivana Stamblića postoji zahtev jedne potpuno nemoćne grupe ljudi, teško oštećene i žrtvovane grupe ljudi, to je porodica Stambolić.”
Rasprave o tome koliko je postmiloševićevska vlast u Srbiji prekinula kontinuitet ranije vladavine, ne prestaju ni deset godina nakon pada diktature. Potpuna solidarnost sa zrtvama morala bi biti prvi korak na tom putu, a sve drugo, osnov je za nova nezadovoljstva i sumnje za ponovno zataškavanje.
Pojednostavljeno, upućeni traže objašnje zbog čega Stamoblićeva porodica ima manje prava, od studenta – batinaša Miladina Kovačevića.
Pre nešto više od godinu dana država je uplatila skoro milion dolara porodici američkog studenta Brajana Štajnhauera kog je srpski državljanin Miladin Kovačević prebio, a potom uz pomoć ljudi iz Konzulata Srbija u Njujorku pobegao iz Sjedinjinih Država i vratio se kući. Ni sin Ivana Stamoblića, Veljko, nije mogao da ne primeti tu paralelu:
“Mislim da jedan Miladin Kovačević vredi više od života predsednika države. Ako su za njega imali milion dolara da daju, a vrednost života predsednika države vredi 250 000 evra. Ne kažem da je mali iznos, ali mislim da je bruka za državu da ima da da za kauciju čoveku koji je prebio drugog čoveka u Americi na mrtvo ime i prezime, da mu daju lažni pasoš, da on pobegne odatle. I za to imaju milion evra… Ali dobro, to je tako kako je i to je što je.”
Kriva ekonomska situacija?
Ivan Stamoblić otet je 25. avgusta 2000. godine u Košutnjaku. Porodica tri godine nije uspevala da dođe do bilo kakvog traga o njemu. Nakon ubistva Zorana Đinđića, u vreme policijske akcije “Sablja”, njegovi posmrtni ostaci iskopani su iz jame na Fruškoj gori, gde je bačen i posut krečom, nakon što su mu dva metka ispaljena u glavu.
Trauma i njene posledice koje je porodica trpela kako tokom godina potrage, a potom suočavanja sa jezivom istinom o smrti svoga najbližeg člana, odmerena je na 250 000 evra. Advokat Nikola Barović objašnjava zbog čega je uveren da je iznos krajnje neadekvatan:
“Porodica Ivana Stambolića zapravo trpi znatno veću štetu ako računamo da će u budućih trideset godina oni imati izdatke zbog tog ubistva koje im neće niko nadoknaditi.”
RSE: O kakvim posledicama govorite?
“Govorim o šteti koju će biti neophodno nadoknaditi, o troškovima koji će postojati i postoje već u saniranju posledica ubistva Ivana Stambolića. Jedna od posledica je i teško stanje njegovog sina Veljka.”
Po rečima našeg sagovornika, Stambolići su izloženi visokom trošku pre svega za medicinsku negu koja je Veljku Stamboliću potrebna a zbog zdravstvenih poremećaja koji su mu se dogodili kao posledica preživljenih psiholoških trauma. Nepoznato je koliko su to kao argument u sudskom sporu za nadoknadu štete iznosili Veljko, njegova sestra Tijana i njihova majka Katica.
“Smatram da je mali, da je apsolutno nedovoljan, da se ovako nešto desilo u bilo kojoj drugoj zemlji Evropske unije pričalo bi se o višemilionskoj odšteti. Na žalost svi znamo da je teška ekonomska situacija i ovo je upravo iznos koji bi neko uspeo da dobije u sudskom postpuku za nadoknadu štete.”
Moćna država i nemoćni ljudi
Profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić komentariše, pak, da iznos nadoknade ne može biti pravdan razlozima krize:
“Pre svega zato što smo u poslednje vreme svi mogli da vidimo da je prilično obimna imovina organizovanog kriminala oduzeta. Ako to uporedimo sa činjenicom da je naknada za Miladina Kovačevića isplaćena takođe iz onoga što je stečeno zaplenom imovine organizovanog kriminala, onda je zaista teško poverovati da se samo siromaštvom države može pravdati jedna ovakva razlika između te dve sume.”
Ako to uporedimo sa činjenicom da je naknada za Miladina Kovačevića isplaćena takođe iz onoga što je stečeno zaplenom imovine organizovanog kriminala, onda je zaista teško poverovati da se samo siromaštvom države može pravdati jedna ovakva razlika između te dve sume.
Likvidacije su pripremane, stoji u presudi, po Miloševićevom nalogu, kako se naknadno pokazalo u strahu da bi Stambolić mogao da se kandiduje na predsedničkim izborima i to u zemlji u kojoj se Miloševićev kult nepovratno rušio, a glasovi onih koji su upozoravali na sunovrat sve su se jače čuli. Stamblićev glas bio je jedan od njih, o čemu svedoče i ove njegove reči:
“Srbija ostaje i dalje da tumara. Ispala iz istorije, ona je kao zavezanih očiju u bespuću, u bestragiji nekoj….”
Aktuelni predsednik ubio je ranijeg predsednika, što je retko zabeležen slučaj u modernoj istoriji, koji nameće potrebno distanciranja same države od zločina počinjenog u njeno ime. Advokat Nikola Barović:
“Sa ovom visinom nadoknade oni se nisu distancirali, nego su se pridružili. Jer nisu spremni da nadoknade ni onu štetu koja je izvesna.”
Vrlo je jasno da nekim državnim organima nije podjednako stalo do jedne i druge štete, zaključila je Vesna Rakić Vodinelić. U tome, navodi ona, treba tražiti i objašnje za paradoks koji se događa pred očima javnosti:
“Verujem da je u slučaju Miladina Kovačevića postojao pritisak jedne vrlo moćne države, kao što su Sjedinjene Američke Države. Na drugoj strani u slučaju Ivana Stamblića postoji zahtev jedne potpuno nemoćne grupe ljudi, teško oštećene i žrtvovane grupe ljudi, to je porodica Stambolić.”
Rasprave o tome koliko je postmiloševićevska vlast u Srbiji prekinula kontinuitet ranije vladavine, ne prestaju ni deset godina nakon pada diktature. Potpuna solidarnost sa zrtvama morala bi biti prvi korak na tom putu, a sve drugo, osnov je za nova nezadovoljstva i sumnje za ponovno zataškavanje.
