Negiranje, relativizacija, opravdavanje ili prećutkivanje - odnos je to većinske Srbije prema genocidu u Srebrenici i dvadeset godina kasnije,ocenili su učesnici tribine u Beogradu, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava.
Ovaj skup u Centru za kulturnu dekontaminaciju okupio je one iste ljude koji su veče uoči komemoracije u Potočarima, a nakon što je policija zabranila da ispred Skupštine Srbije akcijom #sedamhiljada iskažu solidarnost sa žrtvama, palili sveće u centru Beograda.
Nakon što su minutom ćutanja odali poštu ubijenima, ispred fotografija u okrviru izložbe “Srebrenički put pakla”, učesnici su poručili je Srbija pala na još jednom ispitu, protivljenjem i porukama povodom Rezolucije o Srebrenici, negirajući ono što se pre dvadeset godina dogodilo.
“Svi podaci o ‘trijumfalnom’ pohodu na ovaj gradić svedoče o moralnom padu srpskog naroda, čije dimenzije slute antropološku katastrofu”, rekla je teatrološkinja Mirjana Miočinović.
Napisala je to u tekstu 18. jula 1995. godine, tri dana nakon reportaže o tzv. oslobađanju Srebrenice, koja je emitovana na beogradskoj televiziji Studio B.
“Nekoliko već uveliko glađu i žeđu iscrpljenih ljudi, u odeći koja nije imala nikakva vojna obeležja, presvukli su se u planini, vele Srbi, među njima dva-tri dečaka od četrnaest-petnaest godina, spuštaju se niz ogoljenu padinu, u susret dobro naoružanim vojnicima, odevenim u besprekornu kamuflažnu uniformu, s napadnim vojnim oznakama, nadmenim, a tobože ležernim i prijateljski prostosrdačnim. Možemo samo zamisliti šta se događalo kad je kamera prestala da snima (…) I čovek se pita, mora se pitati, kako to ta sirotinja ugrožava ‘hrišćansku civilizaciju’ čiji su veliki i nekoristoljubivi zaštitnici karadžići, mladići, koljevići. I kakva je zapravo ‘hrišćanska civilizacija’, koje su to njene vrednosti, kad su joj sredstva ‘odbrane’ tako monstruozna i inspirisana tako niskim pobudama”, pita se, pored ostalog, Mirjana Miočinović tog jula 1995.
Volela bi, kaže danas, da ovaj njen tekst posluži kao dokaz da su još tada širokim masama mnoge stvari mogle biti jasne. Ali nisu, ni dvadeset godina kasnije.
“Čitav bestidni napor u vezi sa negiranjem genocida, i sramotom koju pred čitavim svetom većinska Srbija, njena vlast i režimski mediji priređuju, povezan je sa njihovim paničnim strahom da se prikriju temelji na kojima je stvorena njihova najvrednija ratna tekovina, kako je manji bh. entitet determinisao Dobrica Ćosić. Činjenice su poznate, uglavnom istražene, ali u ovdašnjoj istoriografiji, pa i u većini društva, potpuno ignorisane”, navodi istoričar Milivoj Bešlin.
Dokaza za planiranje genocida u BiH je mnoštvo, podvlači on. Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo podseća na one i pred sudom utvrđene.
„U tim danima, sredinom jula 1995. godine, videlo se da u tim akcijama nije bilo nikakve spontanosti, nikakve koincidencije – da su muškarci od onog trenutka kad su razdvojeni od svojih porodica, premeštani vrlo organizovano, vrlo planski od jednog do drugog mesta na putu do tog poslednjeg stratišta. Dakle, od početka do kraja svi oni koji su učestvovali u toj akciji su iskazali veliki trud da niko ko im je dopao šaka – ne preživi. Došli smo u situaciju da dobijamo takve poruke od premijera da treba da se gadimo i same pomisli da smo u stanju da učinimo genocid i da se stavljamo u poziciju da se poredimo sa nekim afričkim plemenom, a zapravo kada samo malo pogledamo u to vreme, shvatimo da smo to bili mi“, podvlači Sandra Orlović.
Srebrenica nije samo simbol genocida u BiH, već i simbolična stalna opasnost, uvek iznova moguća, upozorila je predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko.
„Zato je Srbija opet bila na ispitu, koji nije položila. Umesto pokajanja i empatije, pokazala je najgoru stranu – aroganciju i moralnu otupljenost. Bez imalo refleksije za vlastitu odgovornost. Britanska rezolucija razobličila je i Srbiju i Rusiju, jer je ona bila pokušaj da međunarodnu zajednicu, ne samo Srbiju, stavi pred ogledalo i ukaže na stalnu mogućnost ponavljanja Srebrenice i u tom smislu na potrebu da se deluje preventivno. Nažalost, taj pokušaj nije uspeo. Dželatima je dopušteno sistematsko poricanje i relativizacija zločina, izjednačavanje žrtve i egzekutora. I zato je naša obaveza da podsećamo, ne samo da tugujemo, a tuga je ta koja nikada neće prestati, i da i dalje činimo sve, svako na svoj način, da ne pobedi politika isključivosti, etničke, religijske, nacionalne mržnje, politika terora, nasilja i ekstremizma“, rekla je Sonja Biserko.
Društvu i istoriografiji, kada završi sa revizijom Drugog svetskog rata, predstoji istraživanje i interpretacija ratova devedesetih. A u tim istraživanjima, podvlači Bešlin, Srebrenica će imati ključno mesto.
“Zahvaljujući delatnosti Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju prikupljen je ogroman materijal koji će poricanje zločina i zločinačkih namera učiniti, ako ne nemogućim, onda ih otežati do granica koji će ozbiljno dovesti u pitanje profesionalni i moralni integritet poricatelja. Srebrenica treba da postane ključna tačka pluralizacije našeg društva. Dokaz da nismo svi isti i svi tobož proevropski orijentisani. Srebrenica mora ponovo da afirmiše podelu na dve Srbije”, navodi Bešlin.
Učesini tribine istakli su da se ukazivanje na činjenice o tome šta se dogodilo u Srebrenici ne sme svoditi samo na dane uoči godišnjica genocida.
