Ni dve decenije otkako je na evropskom tlu počinjen najteži ratni zločin nakon Drugog svetskog rata, nacionalne kulturno-naučne institucije Srbije nisu otvorile svoja vrata za sagledavanje genocida u Srebrenici. Uglavnom pod obrazloženjem da još nismo dostigli „istorijsku distancu“, istoriografija je stavila sa strane ovaj zločin, koji je već dokumentovan presudama i svedočenjima pred međunarodnim pravosudnim institucijama. Tek se poneke alternativne ustanove kulture dosledno bave srebreničkim genocidom. U jednoj od njih, Centru za kulturnu dekontaminaciju, u toku je izložba dokumentarnih fotografija „Srebrenički put pakla“, bosanskohercegovačkog fotoreportera Ahmeta Bajrića Blicka, koji je objektivom fotoaparata ovekovečio patnje preživelih Srebreničana.
Jula ’95. Ahmet Bajrić Blicko, već tada fotoreporter sa profesionalnim iskustvom koji se pre rata kalio u beogradskoj “Politici” i sarajevskom “Oslobođenju”, zatekao se u mestu Sapna, gde su pristizale izbeglice iz Srebrenice, nakon što je ta enklava pala u ruke Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske. Bio je jedini fotoreporter koji je ovekovečio patnje ljudi koji su “Put smrti” preživeli, za razliku od preko 8.000 onih koje su Mladić i njegovi “oslobodioci” u nekoliko dana “oslobodili” života.
U razgovoru za RSE Bajrić se priseća kako je izgledao dolazak Srebreničana na bezbednu teritoriju:
“Bili su u plikovima, jer su bili bosi. Jednom prilikom kad je čovjek došao, ne može da stoji na nogama, dvije medicinske sestre su ga uhvatile pod ruku, toliko su bili užasni ti plikovi na nogama… Većina njih nije tražila ni jelo ni piće, uvijek su pitali ‘je l’ mi proš’o brat, je l’ mi sin proš’o?’ Bilo je tužno to slušati. Još iznemogli, umjesto da traže jelo i piće, jer to im je baš nedostajalo, oni pitaju za svoje – gdje je ko zaglavio, gdje je ko ost’o… To je bilo jako dirljivo.”
Po završetku rata, Bajrić je dosledno pratio i fotoaparatom beležio sve što se dešavalo u vezi sa Srebrenicom – od traženja nestalih i ekshumacije masovnih grobnica, do zajedničkih ukopa žrtava i poseta najviših predstavnika zemalja iz sveta. Izbor od oko 100 fotografija ovih dana je – nakon Sarajeva, Banjaluke i nekoliko gradova u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama – predstavljen beogradskoj publici u Centru za kulturnu dekontaminaciju.
Bajrić ne krije da je zadovoljan reakcijama koje je video na otvaranju izložbe “Srebrenički put pakla”.
“Dirljivo je bilo to njihovo gledanje, rekacije koje su se vidjele na njihovim licima, grickanje usana dok gledaju te fotografije… Ja sam jako zadovoljan, zadovoljniji sam nego u Sarajevu. Prije dva dana smo tamo otvorili izložbu, mislim da je u Beogradu mnogo bolje prihvaćena”, kaže naš sagovornik.
Otvarajući izložbu, publicista i kolumnista Teofil Pančić rekao je da Bajrićeve fotografije svedoče šta se dogodilo u Srebrenici, ali i kako se ljudi toga sećaju.
“Ovih dana kada prvi ljudi ove države na sraman i nedostojan način trguju time hoće li otići u Srebrenicu – ako odu, pod kojim uslovima će otići, šta mora da se uradi da bi oni otišli, a šta nikako ne sme da se uradi da bi oni otišli – u tim danima sve što mi, mali i nemoćni građani ove zemlje, možemo da uradimo je da se izuzmemo iz tog cirkusa koji oni prave u naše ime i da kažemo da nama sa njima nikada nije mesto. Nama je mesto ovde, sa ovim ljudima”, rekao je Pančić.
U vodećim nacionalnim institucijama kulture Srbije, međutim, za Srebrenicu nema mesta. U Istorijskom muzeju Srbije su nam nezvanično rekli da još uvek nije stvorena istorijska distanca od najmanje 50 godina. Ni Institut za savremenu istoriju Srbije se nije bavio ovom temom.
“Mi smo jedna mala družina od 23 istraživača i kod nas još uvek nemamo istraživača koji bi na taj način pokrio tu temu i omogućio nam da uopšte razmišljamo o jednoj kvalitetnoj izložbi na tu temu. Koliko ja znam, među našim kolegama, malo ko ili niko, se ne bavi baš konkretno tom temom, ali u budućnosti je sve moguće”, rekao nam je Srđan Cvetković, istoričar iz ovog instituta.
Ipak, naš sagovornik smatra da je bilo potrebno da se o Srebrenici govori.
“To je jedan propust, jer svako guranje problema pod tepih vodi ka nekoj mitologizaciji i mislim da bi ustanove kulture i instituti trebalo da se pozabave time da se ono što je istraženo u slučaju Srebrenice prikaže javno, da se organizuju izložbe.”
Autizam nacionalnih institucija kulture spram Srebrenice ne čudi, ako se pogleda ima u vidu kako o ovoj temi govore predstavnici države. Iako se u poslednjih 20 godina u Srbiji promenilo nekoliko režima, nijedan nije smogao snage da ono što se u podrinjskoj varošici dogodilo jula ’95. nazove pravim imenom. To je uradio Međunarodni sud pravde koji je Srbiju proglasio krivom zbog toga što nije sprečila genocid u Srebrenici, niti je kaznila počinioce.
Primer Srebrenice pokazuje da se u Srbiji 25 godina vodi ista politika samo drugim sredstvima, konstatuje dramaturg Zlatko Paković u razgovoru za RSE.
“Usvojena je ta rezolucija o Srebrenici pre nekoliko godina, dok je na vlasti bila Demokratska stranka, ali se nije pominjala reč ‘genocid’. Četnički pokret je 2004. izjednačen sa partizanskim. Sad je rehabilitovan Draža Mihailović. Pa, sve vam je to iz jedne te iste kuhinje. Čitav politički mainstrim u Srbiji je problematičan. Kad se budu smenili svi ti ljudi, kad se smeni ta vrsta političke svesti, doći će do promena”, smatra Paković.
Do tada, vredi se upoznati sa dokumentima koji su nam dostupni, za sada samo na margini. Među njima je i izložba Ahmeta Bajrića. I ovaj tuzlanski autor nada se da će do zatvaranja postavke 25. jula, što veći broj građana posetiti izložbu.
“Ništa nije dirano u photoshopu, ništa nije dorađivano, sve što se na fotografijama vidi je onako kako jeste. Zašto bi ispaštalo 99 posto poštenih Srba zbog jedne bagre, propaliteta i robijaša koji su upali ovamo, krali, ubijali… Zašto svi oni da budu robovi tih jedan posto ljudi koji su to činili.”
