I Srbija i Kosovo polažu nadu u mišljenje suda

Video analiza: Dragan Štavljanin o mogućem razvoju događaja nakon izricanja mišljenja MSP-a

Dragan Štavljanin

Dok se sa nestrpljenjem i neizvesnošću iščekuje da Međunarodni sud pravde u Hagu u četvrtak saopšti savetodavno mišljenje o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosovo, već sada je jasno da kakvo god ono da bude – time neće biti automatski okončan ovaj dugogodišnji problem. Naprotiv, moguće su i dodatne tenzije.

Očito je takođe, da se ovo pitanje - koje je nakon višegodišnjeg političkog procesa bez konsenzusa prosleđeno pravnim institucijama – ponovo vraća političarima na odlučivanje. Pri tom pozicije suprostavljenih strana nisu se ni za jotu pomerile. Moglo bi se čak reći da su još više ušančene.

Institucije u Prištini su dve i po godine nakon proglašenja nezavisnosti apsolutno uverene da je nezavisnost Kosova politička realnost i nezaustavljiv proces, što potvrđuje i činjenica da ga je priznalo 69 zemalja, među njima tri stalne članice Saveta bezbednosti, 22 od 27 članica Evropske unije.

Istovremeno, vlasti u Beogradu smatraju da upravo činjenica da Kosovo nije priznalo dve trećina članica Ujedinjenih nacija potvrđuje stav da je proglašenje njegove nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Teško je predvideti kakvu će odluku doneti Međunarodni sud imajući u vidu složenost pitanja u kome se sudaraju dva često oprečna principa – ravnopravnosti država i očuvanje njihovog teritorijalnog integriteta na čemu u osnovi počiva međunarodni poredak od vremena Vestfalskog ugovora sredinom 17. veka i pravo naroda na samoopredeljenje koje je afirmisala francuska revolucija kao temeljno demokratsko pravo.

Odluka je neizvesnija tim pre ako se ima u vidu da je osam sudija iz zemalja koje su priznale Kosovo (SAD, V. Britanija, Francuska, Nemačka, Japan, Jordan, Sijera Leone i Novi Zeland), a sedam koje se tome protive (Rusija, Kina, Slovačka, Meksiko, Maroko, Brazil i Somalija). Naravno, pitanje je da li će se sudije nužno podeliti po toj osnovi.

I Srbija i Kosovo su prilično optimistični da će mišljenje Suda „prevagnuti na njihovu stranu“. Tako beogradske ”Novosti” pišu da je na preliminarnom glasanju petnaestorke, rezultat bio 8:7 u korist stavova koje zastupa Srbija. Tada se izjašnjavao i kineski sudija koji je u međuvremenu otišao u penziju.

Drugi krug glasanja, prošao je bez kineskog arbitra, pa je ishod bio nerešen: 7:7! U tom momentu, predsednik Suda, Japanac, Hisaši Ovada, kako tvrdi ovaj list pozivajući se na izvore u Hagu, nije hteo da iskoristi pravo ”zlatnog glasa”, jer je u preliminarnom odmeravanju bio u manjini, dakle protiv Srbije!

Dakle, veoma je moguće da Sud u nastojanju da postigne konsenzus usvoji izbalansirano, višeslojno mišljenje koje bi onda i Beograd i Priština mogli da tumače na način koji im najviše odgovara.

Ukoliko se bude preglasavalo, odluka koja je doneta sa 8 glasova za i 7 protiv, neće imati snagu kao mišljenje sa 14 prema 1, ističe poznati profesor međunarodnog prava Tibor Varadi.

U slučaju da Međunarodni sud pravde donese nedvosmislenu odluku da proglašenje Deklaracije o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, očekuje se novi talas njegovog priznanja. Procenjuje se da bi to učinilo još najmanje 30 država. Međutim, nepoznanica je da li će biti dostignuta dvotrećinska većina u Generalnoj skupštini UN, koja broji 192 zemlje, neophodna za članstvo. Sasvim je izvesno da zemlje poput Rusije, Kine, Španije i Kipra neće priznati nezavisnost Kosova, kakva god bude odluka Suda, jer se pribojavaju da to može poslužiti presedan za etničke sukobe na njihovim teritorijama.

O podeli i razmeni

Neke zemlje će priznati Kosovo i ako presuda bude balansirana, tačnije ako ne bude direktno u korist Srbije.

Srbija je pokretanjem inicijative pred Međunarodnim sudom pravde dobila na vremenu i usporila priznavanje Kosova iako svojevremeno nije bilo čak izvesno ni da li će Generalna skupština UN podržati tu nameru Beograda. Kako ističe profesor Tibor Varadi sada će se videti da li će osim vremena Srbija dobiti i još nešto.

Beograd se nada da će mišljenje suda biti u njegovu korist, što bi mu omogućilo da u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija izdejstvuje novu Rezoluciju kojom bi se utvrdilo da status Kosova nije određen i da su stoga nužni novi pregovori. Prema nezvaničnim informacijama, vlasti u Srbiji su pokrenuli diplomatsku kampanju kako bi dobile podršku većine zemalja. U tom smislu, Beograd, navodno, lobira kod država sa prostora bivše Jugoslavije – koje su uglavnom priznale Kosovo – da se makar uzdrže od glasanja.

Osim same odluke, važan je i trenutak u kome se donosi. S obzirom da Generalna skupština UN ne može da zaseda pre septembra, procenjuje se da to može da razvodne napore Srbije i ostavi dovoljno vremena zapadnim zemljama, pre svega SAD, da ubedi neodlučne zemlje u Karibima, Africi i Aziji da priznaju Kosovo. Istovremeno, može se očekivati dodatni pritisak i na sam Beograd da odustane od ideje o obnavljanju pregovora, eventualno o podeli Kosova ili razmeni teritorija.

Srpski zvaničnici sa svoje strane odbacuju varijante o podeli ili razmeni teritorija.

Beogradski „Blic“ se poziva na jednog stranog diplomatu u prestonici Srbije, koji ističe da ako srpske vlasti prihvate ono što mu se sada nudi, a to je visoki stepen autonomije za sever Kosova i enklave, u čemu je EU spremna zdušno da pomogne i da omogući praktičnu vladavinu Beograda kroz model samouprave, uštedeće sebi vreme. Ako nastavi sa pričom o rezoluciji, pregovorima o statusu i podeli Kosova imaće samo gubitke. Uostalom, rezolucije UN nikad ništa nisu rešile i to se vidi na primeru, recimo Izraela. Beograd treba da bude praktičan, prošlo je vreme vladavine teritorijom – ističe taj diplomata.

Pitanje je da li će Beograd pristati na tu varijantu, makar u ovom trenutku. Predsednik Boris Tadić ističe da je neprihvatljivo da “jedna strana dobije sve a druga ništa”. Osim retorike da je nezavisnost Kosova neprihvatljiva i da je Srbija spremna da ukoliko bude stavljena pred dilemu Kosovo ili evropske integracije – odustane od ulaska u EU – postavlja se pitanje na kakav je kompromis Beograd suštinski spreman. Srpska diplomatija se dosada pokazala uspešnim u usporavanju međunarodnog priznjanja Kosova. Takođe, Beogradu na prvi pogled možda ide u prilog nesređena situacija na Kosovu, uključujući i činjenicu da institucije u Prištini ne kontrolišu severni deo.

Istorijski dogovor ili turbulentna budućnost?

Međutim, pitanje je da li će se osim uspešnosti u opstrukciji nezavisnosti Kosova, Beograd pokazati isto tako konstruktivnim, što je preduslov za pridobijanje druge strane i dijalog. Ukoliko Srbija ostane nepopustljiva, rizikuje ne samo usporavanje svojih evropskih integracija, nego i neku vrstu izolacije u samom regionu zbog razlika u stavovima o Kosovu, ma koliko tvrdila da je ključni faktor na Zapadnom Balkanu. Istovremeno, fokusiranjem pre svega na status Kosova, Beograd ostaje isključen izvan procesa na terenu, čime će vremenom njegovi zahtevi za povratkom suvereniteta nad tom teritorijom postajati sve apstraktniji i jaloviji. Insistiranjem na teritoriji, Srbija kao da zaboravlja da time još više udaljava od sebe albansko stanovništvo koje bi trebalo zapravo da pridobije ako zaista želi istorijski dogovor koji bi osigurao uvažavanje međusobnih interesa i poštovanje između dva naroda kao ključni preduslov za stabilnost i prosperitet u regionu.

S druge strane, Kosovo zbog situacije u svom severnom delu ne ispunjava sve kriterijume iz klasične teorije o suverenitetu (vlast, teritorija, stanovništvo). Što je još važnije, iako ima pomaka, integracija i povratak Srba su daleko od željenog. Zapadne zemlje su očito u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova očekivale njegovo brže priznavanje i integraciju u međunarodnu zajednicu.

Ukoliko se nakon saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda pravde nastavi dosadašnje taktičko i geopolitičke nadmudrivanje sa ciljem da se ojača svoja a oslabi pozicija druge strane – onda će situacija i dalje biti krhka, neka vrsta “zamrznutog sukoba”, odnosno “kontrolisane nestabilnosti”, koja u svakom trenutku može da se izmakne kontroli. Rat u Gruziji 2008. godine, koji je gotovo sve zatekao, najsvežiji je primer.

Stoga mišljenje Međunarodnog suda pravde, kakvo god da bude u pravničkom smislu, trebalo bi iskoristiti kao priliku ne toliko za istorijski dogovor o teritorijama i suverenitetu nego o novim principima na kojima treba ustanoviti odnose Srbije i Kosova, kao i Balkana u celini. To svakako zvuči idealistički, ali alternative tome su već viđena traumatična prošlost i izvesna turbulentna budućnost.