Polemična debata tokom dvonedeljnog saslušanja pred Međunarodnim sudom pravde u decembru, u kojoj nije postojala dodirna tačka ni oko jednog pitanja, verovatno je više iskomplikovala odlučivanje nego što je pomogla sudijama. Ta različitost se iskazivala čak i tumačenju konkretnih brojki.
Tako je predstavnik Velike Britanije Daniel Betlehem osporio tvrdnju šefa delegacije Srbije Dušana Batakovića da se nezavisnosti Kosova protivi većina sveta. Betlehem ističe da tih 63 države čine sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, osim Srbije, 9 od 15 članica Saveta bezbednosti, skoro sve članice EU i Saveta Evrope.
Dakle, potpuno su oprečno tumačena sva pitanja, počev od Rezolucije UN 1244 pa do prava na secesiju. Postavlja se pitanje kako vrhunski pravnici mogu imati dijametralno suprotne stavove.
Naime, nekoliko zemalja, među njima i delegacije Beograda i Prištine, angažovale su najpoznatije strane stručnjake za međunarodno pravo, koji su se svojski trudili da odbrane svoje stavove.
Tako je jedan strani pravnik u kuloarima rekao za svog kolegu u protivničkom taboru “Sjajan pravnik, ali je šteta što zastupa pogrešnu stvar”.
Tokom rasprave se čak ukazivalo na nedoslednost pojedinih učesnika. Tako je predstavnik SAD Harold Honđu Ko (Harold Hongju Koh) naveo da je član srpske delegacije Malkom Šo (Malcolm Shaw) 1996. godine napisao tekst u kome ističe da je međunarodni sistem neutralan prema secesiji – niti je osuđuje niti je odobrava, odnosno da secesija nije u suprotnosti sa međunarodnom pravu. Šo je, međutim, u Hagu zastupao oprečni stav.
Zanimljivo je, takođe, da je najcitiraniji tokom debate bio član britanske delegacije, ugledni profesor međunarodnog prava Džejms Kroford (James Crawford) koji je isticao da nezavisnost Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Na njegove stavove su se pozivali i istomišljenici –ali i delegacije koje su imale drugačije stanovište podupirući svoju argumentaciju ranijim Krofordovim radovima.
Delegacija Kosova koja je učestvovala u raspravi pred Međunarodnim sudom pravde
Rasprava je poprimala i politički karakter, a nije izbegnuto ni kritikovanje stavova drugih zemalja što nije uobičajena praksa u sudu. Tako je Harold Honđu Ko prokomentarisao stav Kipra da je Savet bezbednosti učestvovao u amputaciji teritorije Srbije.
Ko je uzvratio da Kipar nije pomenuo da nezavisnost Kosova nije posledica brutalne akcije UN, već angažmana svetske organizacije čime su okončane brutalnosti.
Predstavnik Bolivije je istakao da “država Kosovo ne postoji”, a ruski ambasador Kiril Gevorgijan je tvrdio da prelazni period tokom koje bi Kosovo trebalo da uživa punu autonomiju u okviru Srbiju, a pod upravom međunarodne zajednice još je na snazi kao i Rezolucija 1244 i “niko nema pravo da proglasi nezavisnost Kosova”.
Osim političkih, potezani su i istorijski argumenti. Tako je član delegacije Albanije, nemački profesor Johen Frovajn (Jochen Frowein) kazao je da se već od 1820. godine, dakle pre skoro 200 godina ne trazi se odobrenje bivšeg suverena za za formiranje nove države!
Izrečeni stavovi su komentarisani u sudnici ali i van nje. Tako je izjava predstavnice Hrvatske Andreje Metelko Zgombić da su autonomne pokrajine prema Ustavu Jugoslavije iz 1974. uživale takoreći ista prava kao i republike i da „stoga, nije bila moguća promenja njihovog statusa bez njihove saglasnosti, uključujući i granice“ – izazvala lavinu kritika.
Zamenik šefa delegacije Srbije Saša Obradović istakao da je time „obnovljen Tuđmanov svetonazor po kome su svi imali pravo na otcepljenje osim Srba u Hrvatskoj“. U Beogradu su otišli korak dalje tumačeći ovakav stav kao opravdavanje eventualnog zahteva Vojvodine za otcepljenjem.
Dakle, u debati su obuhvaćena sva važna pravna pitanja, ali nije izbegnuta ni politička argumentacija i to otvoreno, “bez rukavica”.
Koplja su se lomila oko sledećih pitanja:
1) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da međunarodno pravo ne reguliše pitanja secesije pa samim tim ni Međunarodni sud pravde nije nadležan da odlučuje o ovom pitanju. Oni ističu da je to politički čin koji druge države mogu da priznaju ili ne. Kako kaže britanski predstavnik Džejms Kroford, "priznanja, a ne deklaracija, čine državnost".
Srbija i zemlje koje je podržavaju, naglašavaju da su države ključni akteri međunarodnog sistema, pa je samim tim, stvaranje novih državnih tvorevina pitanje međunarodnog prava par excellence.
2) Protivnici nezavisnosti Kosova smatraju da se nezavisnošću Kosova narušava princip poštovanja teritorijalnog integriteta država. Međutim, pobornici smatraju da se taj princip tiče samo odnosa među državama pa jednostranom deklaracijom o nezavisnosti Kosova nije narušen ni princip zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, zato što se odnosi samo na situacije kada druge države naruše integritet određene zemlje, a ne i entitet koji traži secesiju.
Sledstveno tome, teritorijalni integritet Srbije nije povređen zato što ga poštuju druge države (Austrija).
3) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju da se pravo naroda na samoopredeljenje ne može posmatrati samo u kontekstu dekolonizacije, kada su se kolonije oslobađale od tuđinske vlasti, već i kao univerzalno demokratsko pravo, pogotovo kada je jedna etnilčka grupa, u ovom slučaju Albanci, lišena svih prava. Protivnici, s druge strane, instistiraju da je se prevashodno mora voditi računa o očuvanju teritorijanog integriteta država, jer u suprotnom preti nestabilnost i haos u međunarodnim odnosima.
4) Prva grupa zemalja kao i institucije u Prištini, tvrde da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ne sprečava nezavisnost Kosova. Štaviše, njome je predviđen politički process koji bi trebalo da omogući pronalaženje konačnog rešenja i da je jednostrano proglašenje bilo iznuđeno zbog blokade Srbije. S druge strane, druga grupa zemalja i Beograd insistiraju da se u Rezoluciji 1244 nigde ne pominje nezavisnost Kosova kao opcija, već da je rešenje moguće samo dogovorom obe strane.
5) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju i na drastična kršenja prava Albanaca počev od ukidanja autonomije 1989, pa do nasilja i proterivanja 1998-9, kao osnov za nezavisnosti Kosova, što po njima, regulišu i različiti međunarodni dokumenti (remedial secession).
U tom smislu, ukazivano je i na presudu drugog suda, Haškog tribunala (SAD) da je u presudi bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću konstatovano da je na Kosovu krajem 1990-ih ubijeno 10 hiljada, a proterano million Albanaca.
Zemlje koje se protive nezavisnosti Kosova ističu, pak, da kršenje prava Albanaca ne može da bude izgovor za secesiju, već je trebalo ta prava uspostaviti. Po njima, Rezolucija 1244 je već osiguravala dovoljnu autonomiju Kosova u prelaznom periodu uz nadgledanje Ujedinjenih nacija dok se ne pronađe rešenje. To znači da 2008, u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, nisu bila ugrožena prava Albanaca, kao i da današnja Srbija nije isto što i Miloševićeva (Rumunija). Međutim, pristalice nezavisnosti (Holandija) ističu da vreme samo po sebi ne može da zaceli ozbiljna kršenja prava Albanaca
6) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da je ono jedinstveni slučaj, sui generis, kao rezultat nasilnog raspada bivše Jugolsavije, zatim da je na osnovu Ustava Jugoslavije iz 1974, bilo direktno zastupljeno u Federaciji i da je, kao i ostale federalne jedinice, imalo pravo na samoopredeljenje. Takođe, da je raspadom Jugoslavije nestao širi okvir, odnosno mehanizam zaštite prava Kosova ukoliko bi ostalo u Srbiji.
Beograd i zemlje koje podržavaju njegovu poziciju ukazuju, međutim, da je tačno da je Kosovo imalo ista prava kao i republike, osim jednog – da se otcepi. Protivnici nezavisnosti Kosova upozoravaju takođe da se time stvara presedan, jer to znači da “svaka provincija, okrug pa čak i zaseok može da traži nezavisnost, što je opasno” (Rumunija).
Jedinstvena rasprava
U svakom slučaju, ova rasprava je bila jedinstvena po mnogo čemu. Najpre, takoreći se prvi put u ovoj instituciji razmatralo pitanje secesije, odnosno stvaranja nove države.
Građani Kosova proslavljaju prvu godišnjicu od proglašenja nezavisnosti, 17. februar 2008.
Po prvi put je nastupilo svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, prvi put je pred ovom institucijom prezentirala argumente Kina, prvi put nakon Drugog svetskog rata odmerili su snage SAD i Rusija…
Iako ima mišljenja da svako ima pravo koliko i moći, a tokom rasprave je upozoreno da moć ne bi trebalo da postane pravo, a sila zakon (Azerbejdžan) - preplitanje pravnih i političkih argumenata i u ovom sudu je samo na prvi pogled iznenađujuće. Oni su zapravo neraskidivo isprepleteni.
S jedne strane, norme su bitne jer utvrđuju osnovna pravila ponašanja kako u odnosima između pojedinaca tako i među državama, garant su slobode, stabilnosti i razvoja društva. Istovremeno, društveni procesi imaju svoju dinamiku, i ako ih pravo ne prati i sankcioniše, preti mu opasnost da postene okoštala ljuštura bez smisla i značenja.
Kakvu god odluku da donese Međunarodni sud, uključujući i da se uzdrži od izjašnjavanja, imaće dalekosežne posledice ne samo za sve eventualno druge slučajeve koji bi bili pokrenuti pred njim, već i kao vodilja u definisanju odnosa između država.
Kosovo je proglasilo nezavisnost 17. februara 2008. godine. U Prištini su tih dana hiljade građana slavile na ulicama, a mnogi su izjavili da je to najsrećniji trenutak njihovog života, kojeg su čekali predugo. Proglašenje nezavisnosti Kosova u Srbiji je izazvalo žestoke reakcije, vlasti su saopštile da nikada neće priznati takvu odluku Prištine. Nakon velikog mitinga protiv nezavisnosti Kosova, koji je usledio 21. februara 2008., u neredima Beogradu zapaljena je i Ambasada SAD-a . Hronologija događanja koja su prethodila proglašenju nezavisnosti Kosova kreće od dolaska Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji 1987. godine i nešto kasnijim ukidanjem autonomije Kosova i Vojvodine.
Rasprava pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) u Hagu
Uspostavljen 1945, MSP ima dve glavne dužnosti: da rešava pravne sporove između država i daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja su mu upućena od strane tela UN i specijalizovanih agencija. U prvom slučaju, sud donosi presudu koja je obavezujuća i za koju ne postoji pravo žalbe. U drugom slučaju, savetodavna mišljenja o pitanjima kao što je proglašenje nezavisnosti Kosova nemaju obavezujući efekat. Prema tome, oko 130 zemalja koje do sada nisu priznale Kosovo nisu obavezne da to urade nakon objavljivanja savjetodavne odluke prema kojoj proglašenje nezavisnoti Kosova nije suprotno međunarodnom pravu.
Više tekstova o mišljenju MSP-a, kao i o toku rasprave i očekivanjima uoči izricanja mišljenja možete naći OVDE.
Tako je predstavnik Velike Britanije Daniel Betlehem osporio tvrdnju šefa delegacije Srbije Dušana Batakovića da se nezavisnosti Kosova protivi većina sveta. Betlehem ističe da tih 63 države čine sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, osim Srbije, 9 od 15 članica Saveta bezbednosti, skoro sve članice EU i Saveta Evrope.
Dakle, potpuno su oprečno tumačena sva pitanja, počev od Rezolucije UN 1244 pa do prava na secesiju. Postavlja se pitanje kako vrhunski pravnici mogu imati dijametralno suprotne stavove.
Naime, nekoliko zemalja, među njima i delegacije Beograda i Prištine, angažovale su najpoznatije strane stručnjake za međunarodno pravo, koji su se svojski trudili da odbrane svoje stavove.
Tako je jedan strani pravnik u kuloarima rekao za svog kolegu u protivničkom taboru “Sjajan pravnik, ali je šteta što zastupa pogrešnu stvar”.
Tokom rasprave se čak ukazivalo na nedoslednost pojedinih učesnika. Tako je predstavnik SAD Harold Honđu Ko (Harold Hongju Koh) naveo da je član srpske delegacije Malkom Šo (Malcolm Shaw) 1996. godine napisao tekst u kome ističe da je međunarodni sistem neutralan prema secesiji – niti je osuđuje niti je odobrava, odnosno da secesija nije u suprotnosti sa međunarodnom pravu. Šo je, međutim, u Hagu zastupao oprečni stav.
Zanimljivo je, takođe, da je najcitiraniji tokom debate bio član britanske delegacije, ugledni profesor međunarodnog prava Džejms Kroford (James Crawford) koji je isticao da nezavisnost Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Na njegove stavove su se pozivali i istomišljenici –ali i delegacije koje su imale drugačije stanovište podupirući svoju argumentaciju ranijim Krofordovim radovima.
Rasprava je poprimala i politički karakter, a nije izbegnuto ni kritikovanje stavova drugih zemalja što nije uobičajena praksa u sudu. Tako je Harold Honđu Ko prokomentarisao stav Kipra da je Savet bezbednosti učestvovao u amputaciji teritorije Srbije.
Ko je uzvratio da Kipar nije pomenuo da nezavisnost Kosova nije posledica brutalne akcije UN, već angažmana svetske organizacije čime su okončane brutalnosti.
Predstavnik Bolivije je istakao da “država Kosovo ne postoji”, a ruski ambasador Kiril Gevorgijan je tvrdio da prelazni period tokom koje bi Kosovo trebalo da uživa punu autonomiju u okviru Srbiju, a pod upravom međunarodne zajednice još je na snazi kao i Rezolucija 1244 i “niko nema pravo da proglasi nezavisnost Kosova”.
Osim političkih, potezani su i istorijski argumenti. Tako je član delegacije Albanije, nemački profesor Johen Frovajn (Jochen Frowein) kazao je da se već od 1820. godine, dakle pre skoro 200 godina ne trazi se odobrenje bivšeg suverena za za formiranje nove države!
Izrečeni stavovi su komentarisani u sudnici ali i van nje. Tako je izjava predstavnice Hrvatske Andreje Metelko Zgombić da su autonomne pokrajine prema Ustavu Jugoslavije iz 1974. uživale takoreći ista prava kao i republike i da „stoga, nije bila moguća promenja njihovog statusa bez njihove saglasnosti, uključujući i granice“ – izazvala lavinu kritika.
Zamenik šefa delegacije Srbije Saša Obradović istakao da je time „obnovljen Tuđmanov svetonazor po kome su svi imali pravo na otcepljenje osim Srba u Hrvatskoj“. U Beogradu su otišli korak dalje tumačeći ovakav stav kao opravdavanje eventualnog zahteva Vojvodine za otcepljenjem.
Dakle, u debati su obuhvaćena sva važna pravna pitanja, ali nije izbegnuta ni politička argumentacija i to otvoreno, “bez rukavica”.
Koplja su se lomila oko sledećih pitanja:
1) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da međunarodno pravo ne reguliše pitanja secesije pa samim tim ni Međunarodni sud pravde nije nadležan da odlučuje o ovom pitanju. Oni ističu da je to politički čin koji druge države mogu da priznaju ili ne. Kako kaže britanski predstavnik Džejms Kroford, "priznanja, a ne deklaracija, čine državnost".
Srbija i zemlje koje je podržavaju, naglašavaju da su države ključni akteri međunarodnog sistema, pa je samim tim, stvaranje novih državnih tvorevina pitanje međunarodnog prava par excellence.
2) Protivnici nezavisnosti Kosova smatraju da se nezavisnošću Kosova narušava princip poštovanja teritorijalnog integriteta država. Međutim, pobornici smatraju da se taj princip tiče samo odnosa među državama pa jednostranom deklaracijom o nezavisnosti Kosova nije narušen ni princip zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, zato što se odnosi samo na situacije kada druge države naruše integritet određene zemlje, a ne i entitet koji traži secesiju.
Sledstveno tome, teritorijalni integritet Srbije nije povređen zato što ga poštuju druge države (Austrija).
3) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju da se pravo naroda na samoopredeljenje ne može posmatrati samo u kontekstu dekolonizacije, kada su se kolonije oslobađale od tuđinske vlasti, već i kao univerzalno demokratsko pravo, pogotovo kada je jedna etnilčka grupa, u ovom slučaju Albanci, lišena svih prava. Protivnici, s druge strane, instistiraju da je se prevashodno mora voditi računa o očuvanju teritorijanog integriteta država, jer u suprotnom preti nestabilnost i haos u međunarodnim odnosima.
4) Prva grupa zemalja kao i institucije u Prištini, tvrde da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ne sprečava nezavisnost Kosova. Štaviše, njome je predviđen politički process koji bi trebalo da omogući pronalaženje konačnog rešenja i da je jednostrano proglašenje bilo iznuđeno zbog blokade Srbije. S druge strane, druga grupa zemalja i Beograd insistiraju da se u Rezoluciji 1244 nigde ne pominje nezavisnost Kosova kao opcija, već da je rešenje moguće samo dogovorom obe strane.
5) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju i na drastična kršenja prava Albanaca počev od ukidanja autonomije 1989, pa do nasilja i proterivanja 1998-9, kao osnov za nezavisnosti Kosova, što po njima, regulišu i različiti međunarodni dokumenti (remedial secession).
U tom smislu, ukazivano je i na presudu drugog suda, Haškog tribunala (SAD) da je u presudi bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću konstatovano da je na Kosovu krajem 1990-ih ubijeno 10 hiljada, a proterano million Albanaca.
Zemlje koje se protive nezavisnosti Kosova ističu, pak, da kršenje prava Albanaca ne može da bude izgovor za secesiju, već je trebalo ta prava uspostaviti. Po njima, Rezolucija 1244 je već osiguravala dovoljnu autonomiju Kosova u prelaznom periodu uz nadgledanje Ujedinjenih nacija dok se ne pronađe rešenje. To znači da 2008, u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, nisu bila ugrožena prava Albanaca, kao i da današnja Srbija nije isto što i Miloševićeva (Rumunija). Međutim, pristalice nezavisnosti (Holandija) ističu da vreme samo po sebi ne može da zaceli ozbiljna kršenja prava Albanaca
6) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da je ono jedinstveni slučaj, sui generis, kao rezultat nasilnog raspada bivše Jugolsavije, zatim da je na osnovu Ustava Jugoslavije iz 1974, bilo direktno zastupljeno u Federaciji i da je, kao i ostale federalne jedinice, imalo pravo na samoopredeljenje. Takođe, da je raspadom Jugoslavije nestao širi okvir, odnosno mehanizam zaštite prava Kosova ukoliko bi ostalo u Srbiji.
Beograd i zemlje koje podržavaju njegovu poziciju ukazuju, međutim, da je tačno da je Kosovo imalo ista prava kao i republike, osim jednog – da se otcepi. Protivnici nezavisnosti Kosova upozoravaju takođe da se time stvara presedan, jer to znači da “svaka provincija, okrug pa čak i zaseok može da traži nezavisnost, što je opasno” (Rumunija).
Jedinstvena rasprava
U svakom slučaju, ova rasprava je bila jedinstvena po mnogo čemu. Najpre, takoreći se prvi put u ovoj instituciji razmatralo pitanje secesije, odnosno stvaranja nove države.
Po prvi put je nastupilo svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, prvi put je pred ovom institucijom prezentirala argumente Kina, prvi put nakon Drugog svetskog rata odmerili su snage SAD i Rusija…
Iako ima mišljenja da svako ima pravo koliko i moći, a tokom rasprave je upozoreno da moć ne bi trebalo da postane pravo, a sila zakon (Azerbejdžan) - preplitanje pravnih i političkih argumenata i u ovom sudu je samo na prvi pogled iznenađujuće. Oni su zapravo neraskidivo isprepleteni.
S jedne strane, norme su bitne jer utvrđuju osnovna pravila ponašanja kako u odnosima između pojedinaca tako i među državama, garant su slobode, stabilnosti i razvoja društva. Istovremeno, društveni procesi imaju svoju dinamiku, i ako ih pravo ne prati i sankcioniše, preti mu opasnost da postene okoštala ljuštura bez smisla i značenja.
Kakvu god odluku da donese Međunarodni sud, uključujući i da se uzdrži od izjašnjavanja, imaće dalekosežne posledice ne samo za sve eventualno druge slučajeve koji bi bili pokrenuti pred njim, već i kao vodilja u definisanju odnosa između država.
Nezavisnost Kosova
Proglašenje nezavisnostiKosovo je proglasilo nezavisnost 17. februara 2008. godine. U Prištini su tih dana hiljade građana slavile na ulicama, a mnogi su izjavili da je to najsrećniji trenutak njihovog života, kojeg su čekali predugo. Proglašenje nezavisnosti Kosova u Srbiji je izazvalo žestoke reakcije, vlasti su saopštile da nikada neće priznati takvu odluku Prištine. Nakon velikog mitinga protiv nezavisnosti Kosova, koji je usledio 21. februara 2008., u neredima Beogradu zapaljena je i Ambasada SAD-a . Hronologija događanja koja su prethodila proglašenju nezavisnosti Kosova kreće od dolaska Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji 1987. godine i nešto kasnijim ukidanjem autonomije Kosova i Vojvodine.
Rasprava pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) u Hagu
Uspostavljen 1945, MSP ima dve glavne dužnosti: da rešava pravne sporove između država i daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja su mu upućena od strane tela UN i specijalizovanih agencija. U prvom slučaju, sud donosi presudu koja je obavezujuća i za koju ne postoji pravo žalbe. U drugom slučaju, savetodavna mišljenja o pitanjima kao što je proglašenje nezavisnosti Kosova nemaju obavezujući efekat. Prema tome, oko 130 zemalja koje do sada nisu priznale Kosovo nisu obavezne da to urade nakon objavljivanja savjetodavne odluke prema kojoj proglašenje nezavisnoti Kosova nije suprotno međunarodnom pravu.
Više tekstova o mišljenju MSP-a, kao i o toku rasprave i očekivanjima uoči izricanja mišljenja možete naći OVDE.
