Bosna i Hercegovina se zadnjih mjeseci pominje po nekoliko stvari. Redom neslavnih: neformiranju vlasti nakon isteka svih rokova, zaostajanju za svim balkanskim državama na evropskom putu, posljednja koja je dobila olakšice u viznom režimu s državama Schengena, po tome da, uz Somaliju, ostaje jedina zemlja u svijetu koja neće obaviti popis stanovnika itd.
Skraćenica za tu zemlju je BiH, kako je uglavnom i nazivaju u medijima. Isti sklop, ista skraćenica koristi se, kojeg li apsurda, i za sljedeće pojmove: povišeni moždani tlak ili međunarodni vremeplov.
U engleskom jeziku ćete naći BiH i kao oznaku za pivo u ruci (Beer In Hand), te za umrle kojima ne želite izraziti počast riječima – počivao u miru (RIP-rest in peace), nego ih otjerati do đavola (Burn In Hell). Upravo tako se i osjećamo, kažu ovih dana Sarajlije. Besperspektivno, depresivno, bez para i ikakvog osjećaja da će biti bolje.
Cijela je lista razloga zašto je tome tako. Jedan kojim se bavimo u Temi sedmice jeste odnos bh. susjeda prema BiH i bh. političara prema sopstvenoj državi.
Miloš Teodorović
Prilikom prve službene posjete Bosni i Hercegovini, nakon što je imenovan za ministra spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić u Banja Luci je kazao:
Premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, na pres konferenciji u Banjaluci, novembar 2010. Foto: Boris Miljević
„Veliko mi je zadovoljstvo da budem danas ovde i da mogu, u Banja Luci, na teritoriji Republike Srbije, da pozdravim najviše zvaničnike Republike Srpske.“
Naravno da se Jeremiću omaklo nazivanje Srbijom dela teritorije BiH, ali cinik bi primetio nešto frojdovsko u svemu tome. I ne samo frojdovsko. Razlika u izgovorenom i činjenom na relaciji Beograd - Sarajevo toliko je očigledna, jer toliko dugo traje, da je skoro i besmisleno ponavljati te stvari. No, kad se na jednom mestu skupe svi oblici političkog delovanja Beograda prema prvim susjedima, onda to dobije i svoje prave oblike.
Nadajući se da će u ovoj godini steći status kandidata za članstvo u EU, vladajućoj garnituri u Srbiji upravo to može biti noseći adut sa kojim će marta ili aprila naredne godine (kako je najavio predsednik Boris Tadić) izaći na birališta. Pošto Evropa prima one koji su u stanju da usklade međusobne odnose, Beogradu se tako namestilo da baš u godini pred izbore umanji regionalne zategnutosti. Predsednik nevladinog Srpskog demokratskog foruma, Drago Kovačević, uverava da će 2011. godina, biti godina uočljivih promena.
„Ove godine će se dogoditi promena odnosa Beograda prema BiH, ali će to biti kompenzacija za ono što Beograd neće uraditi prema Haškom Tribunalu i prema pregovorima o Kosovu. Tu će kompenzaciju potražiti na strani Bosne i Hercegovine. Pogledajte pažljivo Rezoluciju koju je donio Evropski parlament. U toj Rezoluciji ćete viditi te obaveze, od tačke sedam, pa do 15. Jedan od važnih segmenata jeste odnos prema BiH, gde se naročito ističe da Beograd treba da učestvuje u izgradnji i jačanju bosanskih institucija, a ne institucija Republike Srspke“, kazao je Kovačević.
Kočnica BiH
Dakle, potpuno suprotno od onoga, kako se Beograd do sada, a posebno u godini za nama, držao.
Srpski šef diplomatije, Vuk Jeremić, na predizbornom skupu partije Milorada Dodika rekao je:
„Ovo je naš narod. U nedelju, kada budete razmišljali za koga da glasate, dobro razmislite. Ako želite da država ostane srpska, postoji samo jedan izbor, a to je Milorad Dodik i ekipa koja je iza njega.“
Jeremić je vremenom stekao imidž člana vladajuće elite koji odrađuje neprijatnije poslove, u koje bi se moglo svrstati i ovo otvoreno agitovanje za Milorada Dodika.
Predsednik Tadić nije tako direktan, ali je sigurno da je potrošio daleko više energije na unapređivanju odnosa sa Dodikom, nego sa nadležnima u Sarajevu. O nivou postignutog zbližavanja ne govore samo slike dvojice političara u zagrljaju (poput čuvenih sa jedne od utakmica u Beogradu) već možda i ovaj snimak. Tadić doziva Dodika tokom posete Bosni i Hercegovini maja prošle godine: „Mile.“
Tadić tako tepa Dodiku, onome ko je u mnogim krugovima označen kao najozbiljniji remetilački faktor u BiH. No, takva politika iz Srbije napravila je nedoumicu kod mnogih koji se, poput direktorke kancelarije Helsinškog odbora, Sonje Biserko, pitaju da li Tadić podržava ili, po želji međunarodnih faktora, zapravo umiruje i na secesiju spremnog Dodika.
„Srbija nikada nema jasne stavove. Uvek se kreće između dve krajnosti, pa na kraju šta ispadne. Vrlo je teško kuditi jednu ili drugu stvar. Očigledno je i jedno i drugo na delu. Zavisi koja je struja jača. Na žalost, u Srbiji uvek nadjača ona struja koja usporava proces Srbije ka EU. Isti takvi su i odnosi na relaciji Srbija – Republika Srpska, to stalno insistiranje na statusu Dejtonskog sporazuma, gde su Beograd i Srbi u Bosni, glavni čuvari tog Sporazuma, što mislim da je u ovom momentu glavna kočnica funkcionisanja BiH kao funkcionalne države“, ocenjuje Biserko.
Koje koncepte zapravo Srbija osigurava čuvanjem Dejtonskog sporazuma?
Milivoje Ivanišević je član savetodavnog Senata Republike Srpske, tela koje sa mandatom od sedam godina bira predsednik tog BiH entiteta. Osim njega, tu su i srpski akademici: Slavenko Terzić, Milorad Ekmečić i Rajko Petrov Nogo, naklonjeni desnici, bivši Karadžićev ministar inostranih poslova Aleksa Buha i drugi. Zašto Ivanišević brani Dejton:
„Ipak je Dejton dao mnoga prava Republici Srpskoj, koja su joj oduzeta. Smatram legitimnim da treba Republici Srpskoj vratiti pravosuđe, koje joj nije oduzeto po Dejtonu. Nama su obrazovni sistem i predmete u nastavi uskratili. Nama su čak i informacioni sistem uskraćivali. Republika Srpska je neka vrsta polu-države, ali treba joj dati prava koja ima. Mislim, dok to ne ostvari Republika Srpska, neće se uspostaviti ni harmonični odnosi u toj državi.“
"Srbija"
Logika je, dakle, da garantovanje i snaženje srpskog elementa za posledicu ima upravo jačanje BiH. Ivanišević je pri tome siguran da Srbija već igra ulogu najvažnijeg faktora stabilizacije susedne Bosne, ali na način prihvatljiv za međunarodnu zajednicu.
„Visoki predstavnik je doneo mnogo zakonskih rešenja i odluka, mislim preko 600. Njih 70 je u suprotnosti čak i sa Ustavom Republike Srpske. Kada god se Republika Srpska suprotstavljala i nije htela to da prihvati, Beograd je manje-više bio taj koji ih je privoleo da prihvate te zahteve ili pritiske međunarodne zajednice, pogotovo ako su ti pritisci dolazili od velikih sila, koje su i vodeće u NATO paktu“, kazao je Ivanišević.
Milorad Dodik i Boris Tadić na otvaranju škole "Srbija", Pale
Iznad visoke politike ostaju duboke traume građana BiH koji i danas traže satisfakciju za patnje pretrpljene u ratu, o čijoj prirodi i uzrocima, pa i odgovornosti, do danas nema saglasnosti u Srbiji. Odnosi dve države zbog toga trpe stalne potrese, poput onih zbog zatvaranja Ilije Jurišića (oslobođen pre četiri meseca, posle tri godine provedene u zatvoru) ili zahteva za isporučivanjem Ejupa Ganića iz Londona. Srbija je u oba slučaja poražena, ali je Bosni i Hercegovini ostala i dužna odgovor na pitanje - koliko onih, koji su se u ratu najteže ogrešili o humanost, danas mirno živi na njenoj teritoriji? Podsećamo, u našem programu, podatke o tim ljudima, nedavno je Branki Mihailović iznela direktorica Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić:
„Bivši ministar policije Republike Srpske, Tomislav Kovač, koji je bio upućen u srebrenički genocid, nalazi se u Srbiji i ima jednu veoma profitabilnu kompaniju. Branislav Puhalo, bivši šef obezbeđenja Ratka Mladića, je u Srbiji. Vojislav Maksimović, jedan od najbližih saradnika Radovana Karadžića i jedan od najodgovornijih osoba za ratne zločine nad Bošnjacima u Foči, smatra se kreatorom plana o etničkom čišćenju istočne Bosne. I on se udomio u Srbiji. Ne znamo šta on radi, ali znamo da se i on, i mnogi drugi iz Foče, nalaze u Srbiji. Polako se gubi trag o njihovom angažovanju, njihovom poreklu i njihovom učešću u pripremi rata i etničkom čišćenju u istočnoj Bosni.“
Šta sprečava da se o nekima od ovih ljudi makar pokrenu istrage.
„Na Balkanu postoji jedan izraz, koji je opravdanje za sve živo, a to je onaj čuveni izgovor da ne postoji politička volja“, kaže Drago Kovačević.
Politička volja do sada se manje ili više uspešno dokazivala samo u slučaju Ratka Mladića. Istovremeno, nejasnost politike koja se posle Miloševića vodi u Srbiji, upravo se ogleda i u oscilirajućoj bliskosti prema sunarodnicima s one strane Drine. Da im Srbija leđa okrenuti neće, Boris Tadić garantovao je i septembra 2009. godine, prilikom otvaranja škole „Srbija”, slučajno ili ne, ali baš na Palama.
„Srbija nije odgovorna samo za građane Srbije. Srbija je odgovorna za sve ljude koji nose naše ime“, kazao je tom prilikom Tadić.
Nastavak razbijanja BiH
Iako je skup sa Pala probudio burne reakcije, ne može poslužiti kao dokaz da vlast u Srbiji nije spremna da se usprotivi i liderima svojih sunarodnika u Bosni. Prst u oko gurnut im je potpisivanjem deklaracije sa Harisom Silajdžićem, pod pokroviteljstvom Turske, maja prošle godine u Istambulu.
„Srbija neće učiniti niti jedan korak u pravcu destabilizacije BiH, u bilo kom pravcu koji bi doveo u pitanje granice i integritet BiH“, naveo je predsednik Srbije.
Ove Tadićeve reči nisu umanjile bliskost sa Dodikom, kome su ideje o referendumu deo svakodnevnog političkog diskursa, baš kao što ih (barem to nije uočljivo) nije udaljilo ni kasnije usvajanje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije. Ali ne može se reći ni da se Tadić posebno približio Sarajevu. Možda je to i linija kojom se kreće njegova politika. Čini onoliko koliko današnja Srbija može da podnese, a ne ono što bi trebalo uraditi.
„To je večno pitanje za sve nas koji pratimo te odnose, znajući za sve ono što je van kontrole države. Može da se kaže da to, na neki način, i jeste neka vrsta maksimuma. U svakom slučaju mislim da je baš zato potrebna i neosporna hrabrost političkih elita koji sada vode zemlju“, smatra Biserko.
Ima li je ili ne, ali pod pritiskom standarda, koji utvrđuju u EU, hrabrost se mora pokazati. Drago Kovačević uveren je da će njene granice biti dodirnute kroz sistem kompenzacija, u kome će jedan problem biti ključ za rešavanje ili potiskivanje drugog.
„Mislim da će ovoga puta, kada je u pitanju BiH, na srpsko biračko telo u Srbiji to mnogo blaže uticati, nego da se sada objavi kako je na Kosovu postignuto nešto, iz čega bi se dalo naslutiti da Srbija indirektno priznaje Kosovu. To će biti kompenzacija za tu priču“, ocenjuje Kovačević.
Ali i potvrda relacija, u kojima svako ima svoj ulog, zbog čega interes države Bosne i Hercegovine redovno ispada onaj od manjeg značaja - na žalost njenih građana.
Stjepan Mesić, decembar 2009.
Dakle, ako bude morala birati, Srbija će lakše progutati gorku bosansku, nego još gorču kosovsku pilulu. Sagovornici RSE mišljenja su da, koliko god to izgledalo nevjerojatno, nije isključeno da će uskoro Beograd, na svom evropskom putu, Republici Srpskoj poručiti da im je glavni grad Sarajevo. Baš kao što je to, prije deset godina učinio Stjepan Mesić u poruci Mostaru.
Mesić: Bio sam sasvim svjestan kada je Tuđman otvorio raspravu sa Slobodanom Miloševićem da je to krivi smjer. To je bilo 1991. godine. Smatrao sam da mi imamo dovoljno snage da to na nekakav način neutraliziramo. U to vrijeme, Milošević po dogovoru, dovodi svoje tehničare koji u Zagrebu instaliraju telefonsku liniju direktno Zagreb - Beograd, direktno Tuđman - Milošević. To je bila jedna šizofrena situacija. Na jednoj strani ratujemo na život i smrt s Miloševićem u Hrvatskoj, a na drugoj strani s njim se pregovara o podjeli Bosne. Na kraju, Tuđman dovodi na čelo Matu Bobana, čiji je jedini zadatak bio podjela Bosne.
Budući da u takvoj politici nisam mogao sudjelovati, a nisam mogao promijeniti smjer, jedna grupa nas je odlučila da napustimo HDZ i da pokušamo promijeniti odnos snaga u Parlamentu. To nismo uspjeli jer nam je trebao jedan glas koji bi prevladao, zajedno sa opozicijom, da zaustavimo pogrešnu politiku Hrvatske prema BiH. Pogrešna je utoliko što je svakome jasno da je stvaranje Republike Srpske, na jednoj strani, a na drugoj strani stvaranje hrvatske republike Herceg-Bosne razbijanje BiH. Tek mojim dolaskom na prvi mandat, mogli smo mijenjati politiku prema BiH. Prva moja poruka Hrvatima BiH je bila - Vaša domovina je BiH, vaš glavni grad je Sarajevo i u Sarajevu kreirajte svoju politiku. Hrvatska može pomoći Hrvate izvan Hrvatske, ali mi ne možemo za jedan konstutivan narod u drugoj državi voditi politiku. Toga smo se mi držali.
Problem je taj što nikada iz Beograda nismo čuli izjave Srbima u BiH - Vaša domovina je BiH, vaš glavni grad je Sarajevo i svoju politiku, sa druga dva naroda, kreirajte u Sarajevu. Umjesto toga, daju se izjave u stilu - Mi smo za cjelovitu BiH, ali u svemu podržavamo Milorada Dodika, koji nastavlja politiku Slobodana Miloševića. Priče o trećem entitetu su samo nastavak razbijanja BiH.
Skraćenica za tu zemlju je BiH, kako je uglavnom i nazivaju u medijima. Isti sklop, ista skraćenica koristi se, kojeg li apsurda, i za sljedeće pojmove: povišeni moždani tlak ili međunarodni vremeplov.
U engleskom jeziku ćete naći BiH i kao oznaku za pivo u ruci (Beer In Hand), te za umrle kojima ne želite izraziti počast riječima – počivao u miru (RIP-rest in peace), nego ih otjerati do đavola (Burn In Hell). Upravo tako se i osjećamo, kažu ovih dana Sarajlije. Besperspektivno, depresivno, bez para i ikakvog osjećaja da će biti bolje.
Cijela je lista razloga zašto je tome tako. Jedan kojim se bavimo u Temi sedmice jeste odnos bh. susjeda prema BiH i bh. političara prema sopstvenoj državi.
Miloš Teodorović
Prilikom prve službene posjete Bosni i Hercegovini, nakon što je imenovan za ministra spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić u Banja Luci je kazao:
„Veliko mi je zadovoljstvo da budem danas ovde i da mogu, u Banja Luci, na teritoriji Republike Srbije, da pozdravim najviše zvaničnike Republike Srpske.“
Naravno da se Jeremiću omaklo nazivanje Srbijom dela teritorije BiH, ali cinik bi primetio nešto frojdovsko u svemu tome. I ne samo frojdovsko. Razlika u izgovorenom i činjenom na relaciji Beograd - Sarajevo toliko je očigledna, jer toliko dugo traje, da je skoro i besmisleno ponavljati te stvari. No, kad se na jednom mestu skupe svi oblici političkog delovanja Beograda prema prvim susjedima, onda to dobije i svoje prave oblike.
Nadajući se da će u ovoj godini steći status kandidata za članstvo u EU, vladajućoj garnituri u Srbiji upravo to može biti noseći adut sa kojim će marta ili aprila naredne godine (kako je najavio predsednik Boris Tadić) izaći na birališta. Pošto Evropa prima one koji su u stanju da usklade međusobne odnose, Beogradu se tako namestilo da baš u godini pred izbore umanji regionalne zategnutosti. Predsednik nevladinog Srpskog demokratskog foruma, Drago Kovačević, uverava da će 2011. godina, biti godina uočljivih promena.
„Ove godine će se dogoditi promena odnosa Beograda prema BiH, ali će to biti kompenzacija za ono što Beograd neće uraditi prema Haškom Tribunalu i prema pregovorima o Kosovu. Tu će kompenzaciju potražiti na strani Bosne i Hercegovine. Pogledajte pažljivo Rezoluciju koju je donio Evropski parlament. U toj Rezoluciji ćete viditi te obaveze, od tačke sedam, pa do 15. Jedan od važnih segmenata jeste odnos prema BiH, gde se naročito ističe da Beograd treba da učestvuje u izgradnji i jačanju bosanskih institucija, a ne institucija Republike Srspke“, kazao je Kovačević.
Kočnica BiH
Dakle, potpuno suprotno od onoga, kako se Beograd do sada, a posebno u godini za nama, držao.
Srpski šef diplomatije, Vuk Jeremić, na predizbornom skupu partije Milorada Dodika rekao je:
„Ovo je naš narod. U nedelju, kada budete razmišljali za koga da glasate, dobro razmislite. Ako želite da država ostane srpska, postoji samo jedan izbor, a to je Milorad Dodik i ekipa koja je iza njega.“
Jeremić je vremenom stekao imidž člana vladajuće elite koji odrađuje neprijatnije poslove, u koje bi se moglo svrstati i ovo otvoreno agitovanje za Milorada Dodika.
Predsednik Tadić nije tako direktan, ali je sigurno da je potrošio daleko više energije na unapređivanju odnosa sa Dodikom, nego sa nadležnima u Sarajevu. O nivou postignutog zbližavanja ne govore samo slike dvojice političara u zagrljaju (poput čuvenih sa jedne od utakmica u Beogradu) već možda i ovaj snimak. Tadić doziva Dodika tokom posete Bosni i Hercegovini maja prošle godine: „Mile.“
Tadić tako tepa Dodiku, onome ko je u mnogim krugovima označen kao najozbiljniji remetilački faktor u BiH. No, takva politika iz Srbije napravila je nedoumicu kod mnogih koji se, poput direktorke kancelarije Helsinškog odbora, Sonje Biserko, pitaju da li Tadić podržava ili, po želji međunarodnih faktora, zapravo umiruje i na secesiju spremnog Dodika.
Biserko: Srbija nikada nema jasne stavove. Uvek se kreće između dve krajnosti, pa na kraju šta ispadne.
„Srbija nikada nema jasne stavove. Uvek se kreće između dve krajnosti, pa na kraju šta ispadne. Vrlo je teško kuditi jednu ili drugu stvar. Očigledno je i jedno i drugo na delu. Zavisi koja je struja jača. Na žalost, u Srbiji uvek nadjača ona struja koja usporava proces Srbije ka EU. Isti takvi su i odnosi na relaciji Srbija – Republika Srpska, to stalno insistiranje na statusu Dejtonskog sporazuma, gde su Beograd i Srbi u Bosni, glavni čuvari tog Sporazuma, što mislim da je u ovom momentu glavna kočnica funkcionisanja BiH kao funkcionalne države“, ocenjuje Biserko.
Koje koncepte zapravo Srbija osigurava čuvanjem Dejtonskog sporazuma?
Milivoje Ivanišević je član savetodavnog Senata Republike Srpske, tela koje sa mandatom od sedam godina bira predsednik tog BiH entiteta. Osim njega, tu su i srpski akademici: Slavenko Terzić, Milorad Ekmečić i Rajko Petrov Nogo, naklonjeni desnici, bivši Karadžićev ministar inostranih poslova Aleksa Buha i drugi. Zašto Ivanišević brani Dejton:
„Ipak je Dejton dao mnoga prava Republici Srpskoj, koja su joj oduzeta. Smatram legitimnim da treba Republici Srpskoj vratiti pravosuđe, koje joj nije oduzeto po Dejtonu. Nama su obrazovni sistem i predmete u nastavi uskratili. Nama su čak i informacioni sistem uskraćivali. Republika Srpska je neka vrsta polu-države, ali treba joj dati prava koja ima. Mislim, dok to ne ostvari Republika Srpska, neće se uspostaviti ni harmonični odnosi u toj državi.“
"Srbija"
Logika je, dakle, da garantovanje i snaženje srpskog elementa za posledicu ima upravo jačanje BiH. Ivanišević je pri tome siguran da Srbija već igra ulogu najvažnijeg faktora stabilizacije susedne Bosne, ali na način prihvatljiv za međunarodnu zajednicu.
„Visoki predstavnik je doneo mnogo zakonskih rešenja i odluka, mislim preko 600. Njih 70 je u suprotnosti čak i sa Ustavom Republike Srpske. Kada god se Republika Srpska suprotstavljala i nije htela to da prihvati, Beograd je manje-više bio taj koji ih je privoleo da prihvate te zahteve ili pritiske međunarodne zajednice, pogotovo ako su ti pritisci dolazili od velikih sila, koje su i vodeće u NATO paktu“, kazao je Ivanišević.
Iznad visoke politike ostaju duboke traume građana BiH koji i danas traže satisfakciju za patnje pretrpljene u ratu, o čijoj prirodi i uzrocima, pa i odgovornosti, do danas nema saglasnosti u Srbiji. Odnosi dve države zbog toga trpe stalne potrese, poput onih zbog zatvaranja Ilije Jurišića (oslobođen pre četiri meseca, posle tri godine provedene u zatvoru) ili zahteva za isporučivanjem Ejupa Ganića iz Londona. Srbija je u oba slučaja poražena, ali je Bosni i Hercegovini ostala i dužna odgovor na pitanje - koliko onih, koji su se u ratu najteže ogrešili o humanost, danas mirno živi na njenoj teritoriji? Podsećamo, u našem programu, podatke o tim ljudima, nedavno je Branki Mihailović iznela direktorica Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić:
„Bivši ministar policije Republike Srpske, Tomislav Kovač, koji je bio upućen u srebrenički genocid, nalazi se u Srbiji i ima jednu veoma profitabilnu kompaniju. Branislav Puhalo, bivši šef obezbeđenja Ratka Mladića, je u Srbiji. Vojislav Maksimović, jedan od najbližih saradnika Radovana Karadžića i jedan od najodgovornijih osoba za ratne zločine nad Bošnjacima u Foči, smatra se kreatorom plana o etničkom čišćenju istočne Bosne. I on se udomio u Srbiji. Ne znamo šta on radi, ali znamo da se i on, i mnogi drugi iz Foče, nalaze u Srbiji. Polako se gubi trag o njihovom angažovanju, njihovom poreklu i njihovom učešću u pripremi rata i etničkom čišćenju u istočnoj Bosni.“
Šta sprečava da se o nekima od ovih ljudi makar pokrenu istrage.
„Na Balkanu postoji jedan izraz, koji je opravdanje za sve živo, a to je onaj čuveni izgovor da ne postoji politička volja“, kaže Drago Kovačević.
Politička volja do sada se manje ili više uspešno dokazivala samo u slučaju Ratka Mladića. Istovremeno, nejasnost politike koja se posle Miloševića vodi u Srbiji, upravo se ogleda i u oscilirajućoj bliskosti prema sunarodnicima s one strane Drine. Da im Srbija leđa okrenuti neće, Boris Tadić garantovao je i septembra 2009. godine, prilikom otvaranja škole „Srbija”, slučajno ili ne, ali baš na Palama.
„Srbija nije odgovorna samo za građane Srbije. Srbija je odgovorna za sve ljude koji nose naše ime“, kazao je tom prilikom Tadić.
Nastavak razbijanja BiH
Iako je skup sa Pala probudio burne reakcije, ne može poslužiti kao dokaz da vlast u Srbiji nije spremna da se usprotivi i liderima svojih sunarodnika u Bosni. Prst u oko gurnut im je potpisivanjem deklaracije sa Harisom Silajdžićem, pod pokroviteljstvom Turske, maja prošle godine u Istambulu.
„Srbija neće učiniti niti jedan korak u pravcu destabilizacije BiH, u bilo kom pravcu koji bi doveo u pitanje granice i integritet BiH“, naveo je predsednik Srbije.
Ove Tadićeve reči nisu umanjile bliskost sa Dodikom, kome su ideje o referendumu deo svakodnevnog političkog diskursa, baš kao što ih (barem to nije uočljivo) nije udaljilo ni kasnije usvajanje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije. Ali ne može se reći ni da se Tadić posebno približio Sarajevu. Možda je to i linija kojom se kreće njegova politika. Čini onoliko koliko današnja Srbija može da podnese, a ne ono što bi trebalo uraditi.
„To je večno pitanje za sve nas koji pratimo te odnose, znajući za sve ono što je van kontrole države. Može da se kaže da to, na neki način, i jeste neka vrsta maksimuma. U svakom slučaju mislim da je baš zato potrebna i neosporna hrabrost političkih elita koji sada vode zemlju“, smatra Biserko.
Ima li je ili ne, ali pod pritiskom standarda, koji utvrđuju u EU, hrabrost se mora pokazati. Drago Kovačević uveren je da će njene granice biti dodirnute kroz sistem kompenzacija, u kome će jedan problem biti ključ za rešavanje ili potiskivanje drugog.
„Mislim da će ovoga puta, kada je u pitanju BiH, na srpsko biračko telo u Srbiji to mnogo blaže uticati, nego da se sada objavi kako je na Kosovu postignuto nešto, iz čega bi se dalo naslutiti da Srbija indirektno priznaje Kosovu. To će biti kompenzacija za tu priču“, ocenjuje Kovačević.
Ali i potvrda relacija, u kojima svako ima svoj ulog, zbog čega interes države Bosne i Hercegovine redovno ispada onaj od manjeg značaja - na žalost njenih građana.
Dakle, ako bude morala birati, Srbija će lakše progutati gorku bosansku, nego još gorču kosovsku pilulu. Sagovornici RSE mišljenja su da, koliko god to izgledalo nevjerojatno, nije isključeno da će uskoro Beograd, na svom evropskom putu, Republici Srpskoj poručiti da im je glavni grad Sarajevo. Baš kao što je to, prije deset godina učinio Stjepan Mesić u poruci Mostaru.
Mesić: Bio sam sasvim svjestan kada je Tuđman otvorio raspravu sa Slobodanom Miloševićem da je to krivi smjer. To je bilo 1991. godine. Smatrao sam da mi imamo dovoljno snage da to na nekakav način neutraliziramo. U to vrijeme, Milošević po dogovoru, dovodi svoje tehničare koji u Zagrebu instaliraju telefonsku liniju direktno Zagreb - Beograd, direktno Tuđman - Milošević. To je bila jedna šizofrena situacija. Na jednoj strani ratujemo na život i smrt s Miloševićem u Hrvatskoj, a na drugoj strani s njim se pregovara o podjeli Bosne. Na kraju, Tuđman dovodi na čelo Matu Bobana, čiji je jedini zadatak bio podjela Bosne.
Budući da u takvoj politici nisam mogao sudjelovati, a nisam mogao promijeniti smjer, jedna grupa nas je odlučila da napustimo HDZ i da pokušamo promijeniti odnos snaga u Parlamentu. To nismo uspjeli jer nam je trebao jedan glas koji bi prevladao, zajedno sa opozicijom, da zaustavimo pogrešnu politiku Hrvatske prema BiH. Pogrešna je utoliko što je svakome jasno da je stvaranje Republike Srpske, na jednoj strani, a na drugoj strani stvaranje hrvatske republike Herceg-Bosne razbijanje BiH. Tek mojim dolaskom na prvi mandat, mogli smo mijenjati politiku prema BiH. Prva moja poruka Hrvatima BiH je bila - Vaša domovina je BiH, vaš glavni grad je Sarajevo i u Sarajevu kreirajte svoju politiku. Hrvatska može pomoći Hrvate izvan Hrvatske, ali mi ne možemo za jedan konstutivan narod u drugoj državi voditi politiku. Toga smo se mi držali.
Problem je taj što nikada iz Beograda nismo čuli izjave Srbima u BiH - Vaša domovina je BiH, vaš glavni grad je Sarajevo i svoju politiku, sa druga dva naroda, kreirajte u Sarajevu. Umjesto toga, daju se izjave u stilu - Mi smo za cjelovitu BiH, ali u svemu podržavamo Milorada Dodika, koji nastavlja politiku Slobodana Miloševića. Priče o trećem entitetu su samo nastavak razbijanja BiH.