Tek što je konačno smanjila broj lažnih azilanata koji odlaze u zemlje Evropske unije, Srbija se sa sličnim problemom suočila na svojoj teritoriji. Sve je više stranaca iz siromašnih zemalja koji traže azil u Srbiji.
Državljani Avganistana, Pakistana, Iraka, Irana, Palestine, Jemena, Konga, Somalije i drugih afričkih zemalja sve češće traže azil u Srbiji, pa je tako samo u 2011. godini 1.413 stranaca izrazilo nameru da u Srbiji zahteva politički azil.
Ivica Dačić, srpski ministar unutrašnjih poslova, rekao je za RSE da su u poslednjih šest meseci 122 osobe podnele formalan zahtev za dobijanje azila.
„Srbija će se sve više suočavati sa ovim problemom, kako se bude približavala članstvu u Evropskoj uniji. Možda to nekome zvuči čudno, ali isto tako kao što je Švedska obećana zemlja za naše azilante tako i Srbija nekome iz Aganistana i Pakistana izgleda kao obećana zemlja. Za sada je problem veći nego što je bio, ali je i dalje izdrživ“, kazao je Dačić.
U Srbiji postoje samo dva centra za azilante, u Banji Koviljači i Bogovađi, koji su prebukirani i od kojih je ovaj drugi otvoren tek pre mesec dana. Kako je broj zahteva za azil u odnosu na pre godinu dana povećan za 500 odsto, što su podaci UNHCR-a, sigurno je da će uskoro biti potrebna izgradnja još nekoliko takvih centara.
Nenad Banović, načelnik Uprave granične policije Srbije, kaže da u ovoj godini nije odobren nijedan zahtev za azil.
„Odbili smo ih zato što je utvrđeno da ne postoje pravi razlozi za traženje azila, da ne stoji to što su rekli u izjavama. Provere vršimo preko Interpola, preko diplomatsko konzularnih predstavništava u zemljama porekla tražilaca azila. A naravno imamo i izveštaje specijalizovanih agencija koje prate stanje u zemljama iz kojih dolaze azilanti“, naveo je Banović.
Finansijsko opterećenje
Prema informaciji UNHCR-a, od stupanja na snagu zakona o azilu u aprilu 2008. Srbija nikome nije dala azil i drugostepena komisija u 2010. je poništila više od 80 posto odluka o odbacivanju podnetih zahteva, ali je većina tražilaca u međuvremenu napustila Srbiju.
Većina stranaca koji žele azil u Srbiji su oni koji beže od ratnih strahota u svojim zemljama i koji preko Grčke, gde ih ima na hiljade, i dalje preko Srbije idu ka zapadnoj Evropi u potrazi za boljim životom.
Nenad Banović kaže da najveći broj njih pritistiže preko granice Makedonije.
Pogranična policija - ilustrativna forografija: Zoran Glavonjić
“Određen broj stranih državljana kao krajnju destinaciju ima zemlje EU, ali smo im zbog daljine puta mi prva stanica. Oni budu kod nas mesec ili dva, oporave se, da im se krov nad glavom i uđu u proceduru… Međutim, mnogi od njih odlaze dalje ili odustaju od procedure, tako da praktično nismo ni imali prave mogućnosti da iz zaista političkih razloga, progona ili kršenja ljudskih prava i torture, tim licima odobrimo azil”, objašnjava on.
Priliv azilanata, upozorio je Ivica Dačić, zbog jedne stvari posebno je zabrinjavajući za Srbiju.
“To sigurno predstavlja i finansijsko opterećenje za našu zemlju. Dosta nam je pomagao UNHCR, zajednički smo otvorili centre za azil. Ali će za ukupno finansiranje svih ovih pitanja verovatno biti potrebne donacije, bilo od domaćih subjekata ili međunarodnih organizacija”, istakao je Dačić.
Pitanje politike prema azilantima jedan je od uslova evropskih integracija. Možda će Srbiji u tome pomoći i nedavni prijem u ICMPD-Međunarodni centar za razvoj migracione politike čiji predsednik Peter Viderman je u Beogradu poručio:
“Mi ćemo zdušno podržati Srbiju na putu evrointegracija, u njenom radu u oblasti migracija, i posebno se radujem saradnji onog trenutka kada ona formalno postane članica Evropske unije.”
Centar za azilante u Bogovađi košta Srbiju 2.000 evra dnevno, dok država za rad do nedavno jedine takve ustanove u Banji Koviljači godišnje izdvaja oko 200.000 evra.
Ujedinjene nacije izdvajaju novac za prevodioce, pravnu i psihološku pomoć i lekove koji su potrebni tražiocima azila.
S druge strane, Srbija je obavezna da plati smeštaj i ishranu, zdravstvenu pomoć uključujući i hirurške intervencije, kao i odeću i obuću. UNHCR je predložio da Srbija, ukoliko nije u stanju da ispuni te obaveze, potraži pomoć donatora.
Državljani Avganistana, Pakistana, Iraka, Irana, Palestine, Jemena, Konga, Somalije i drugih afričkih zemalja sve češće traže azil u Srbiji, pa je tako samo u 2011. godini 1.413 stranaca izrazilo nameru da u Srbiji zahteva politički azil.
Ivica Dačić, srpski ministar unutrašnjih poslova, rekao je za RSE da su u poslednjih šest meseci 122 osobe podnele formalan zahtev za dobijanje azila.
Dačić: Kao što je Švedska obećana zemlja za naše azilante tako i Srbija nekome iz Aganistana i Pakistana izgleda kao obećana zemlja.
„Srbija će se sve više suočavati sa ovim problemom, kako se bude približavala članstvu u Evropskoj uniji. Možda to nekome zvuči čudno, ali isto tako kao što je Švedska obećana zemlja za naše azilante tako i Srbija nekome iz Aganistana i Pakistana izgleda kao obećana zemlja. Za sada je problem veći nego što je bio, ali je i dalje izdrživ“, kazao je Dačić.
U Srbiji postoje samo dva centra za azilante, u Banji Koviljači i Bogovađi, koji su prebukirani i od kojih je ovaj drugi otvoren tek pre mesec dana. Kako je broj zahteva za azil u odnosu na pre godinu dana povećan za 500 odsto, što su podaci UNHCR-a, sigurno je da će uskoro biti potrebna izgradnja još nekoliko takvih centara.
Nenad Banović, načelnik Uprave granične policije Srbije, kaže da u ovoj godini nije odobren nijedan zahtev za azil.
„Odbili smo ih zato što je utvrđeno da ne postoje pravi razlozi za traženje azila, da ne stoji to što su rekli u izjavama. Provere vršimo preko Interpola, preko diplomatsko konzularnih predstavništava u zemljama porekla tražilaca azila. A naravno imamo i izveštaje specijalizovanih agencija koje prate stanje u zemljama iz kojih dolaze azilanti“, naveo je Banović.
Finansijsko opterećenje
Prema informaciji UNHCR-a, od stupanja na snagu zakona o azilu u aprilu 2008. Srbija nikome nije dala azil i drugostepena komisija u 2010. je poništila više od 80 posto odluka o odbacivanju podnetih zahteva, ali je većina tražilaca u međuvremenu napustila Srbiju.
Većina stranaca koji žele azil u Srbiji su oni koji beže od ratnih strahota u svojim zemljama i koji preko Grčke, gde ih ima na hiljade, i dalje preko Srbije idu ka zapadnoj Evropi u potrazi za boljim životom.
Nenad Banović kaže da najveći broj njih pritistiže preko granice Makedonije.
“Određen broj stranih državljana kao krajnju destinaciju ima zemlje EU, ali smo im zbog daljine puta mi prva stanica. Oni budu kod nas mesec ili dva, oporave se, da im se krov nad glavom i uđu u proceduru… Međutim, mnogi od njih odlaze dalje ili odustaju od procedure, tako da praktično nismo ni imali prave mogućnosti da iz zaista političkih razloga, progona ili kršenja ljudskih prava i torture, tim licima odobrimo azil”, objašnjava on.
Priliv azilanata, upozorio je Ivica Dačić, zbog jedne stvari posebno je zabrinjavajući za Srbiju.
“To sigurno predstavlja i finansijsko opterećenje za našu zemlju. Dosta nam je pomagao UNHCR, zajednički smo otvorili centre za azil. Ali će za ukupno finansiranje svih ovih pitanja verovatno biti potrebne donacije, bilo od domaćih subjekata ili međunarodnih organizacija”, istakao je Dačić.
Pitanje politike prema azilantima jedan je od uslova evropskih integracija. Možda će Srbiji u tome pomoći i nedavni prijem u ICMPD-Međunarodni centar za razvoj migracione politike čiji predsednik Peter Viderman je u Beogradu poručio:
“Mi ćemo zdušno podržati Srbiju na putu evrointegracija, u njenom radu u oblasti migracija, i posebno se radujem saradnji onog trenutka kada ona formalno postane članica Evropske unije.”
Centar za azilante u Bogovađi košta Srbiju 2.000 evra dnevno, dok država za rad do nedavno jedine takve ustanove u Banji Koviljači godišnje izdvaja oko 200.000 evra.
Ujedinjene nacije izdvajaju novac za prevodioce, pravnu i psihološku pomoć i lekove koji su potrebni tražiocima azila.
S druge strane, Srbija je obavezna da plati smeštaj i ishranu, zdravstvenu pomoć uključujući i hirurške intervencije, kao i odeću i obuću. UNHCR je predložio da Srbija, ukoliko nije u stanju da ispuni te obaveze, potraži pomoć donatora.
