Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa (RSE) bila je da li sadašnja vlast u Srbiji promoviše kič. Sagovornici su bili Snježana Milivojević, dugogodišnja profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i Oliver Tošković, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Bilo je reči o tome da li je kič postao deo svakodnevnice u Srbiji, ko su glavni promoteri kiča, kakav je uticaj rijaliti programa i kakve vrednosti oni promovišu, kako je televizija Pink sa svojih 60 kanala premrežila Srbiju, da li predsednik Srbije Aleksandar Vučić svojim gotovo svakodnevnim gostovanjem na televiziji Pink daje zvanični pečat svemu što ta televizija radi, kako vlast koristi kič da bi promovisala svoju politiku i zašto kič cveta u populističkim i autoritarnim režimima.
Razgovaralo se i o tome kolika je moć vlasnika televizije Pink Željka Mitovića, šta simbolizuje njegov ogromni dvorac na Dedinju koji je nedavno predstavljen javnosti uz veliki vatromet i prijem na kome je bilo 3.000 zvanica, ko su pripadnici nove elite kojom se okružila vlast u Srbiji, postoji li direktna veza između kiča i nacionalizma, kao i o tome kakve će biti dugoročne posledice forsiranja kič kulture i da li će biti potrebne decenije da se ljudi u Srbiji vrate pravim kulturnim vrednostima.
Omer Karabeg: Da li je kič postao deo svakodnevnice u Srbiji?
Snježana Milivojević: Nažalost, jeste. Ali mislim da to nije osnovni razlog za brigu. Znate, istorijski i geografski kiča ima svugde. Ono što je kod nas posebno problematično je ogromno prisustvo kiča, od nastave istorije do spomenika, i što je on u funkciji nečeg što mi se čini jako ozbiljnim, a to su svojevrsni kulturni ratovi.
Reč je nastojanju da se politički sukobi zasnuju na kulturnim sukobima, sukobima ideja i pogleda na svet čak i životnih stilova i da se društvo dodatno polarizuje i uvodi u dalje konflikte. Kič nije samo rukopis sadašnjih vladajućih elita, nego je i u funkciji produbljivanja konflikata u društvu.
Oliver Tošković: Kič je zaista prisutan u našoj svakodnevnici. Postao je dominantan način komuniciranja, nešto što dominira medijima i društvenim i kulturnim prostorom. To se dešava u društvima koja odišu autoritarnošću i konzervativnošću.
Avangardna umetnost je često imala problem sa autoritarnim režimima. Avangarda traži nešto novo, drugačije i često kritikuje, a to konzervativnim i autoritarnim režimima ne godi i oni se okreću nečemu što je tradicionalno ili kiču. To je odlika režima kakve imamo danas.
Omer Karabeg: Ko su glavni promotori kiča u Srbiji?
Snježana Milivojević: Već neko vreme trenutni sistem se oseća sigurnim u svoju nesmenjivost budući da je reč o izbornoj autokratiji. Mašina za proizvodnju glasova i održavanje na vlasti je dosta dobro razrađena, tako da je poslednjih godina glavna ofanziva usmerena na familijarizaciju slike o tom režimu i to se radi kroz proizvodnju popularne kulture čiji je najznačajniji element kič.
Ne kroz represiju, nego korumpiranjem ili kooptiranjem proizvođača popularne kulture.
Institucije kroz koje se to najviše radi su mediji, a glavni proizvođači su takozvane nove političke i finansijske elite koje su nosioci novog poretka. Kič se nameće kao dominantni oblik popularne kulture zato što ne provocira, ne podstiče kritičku svest, simplifikuje i banalizuje ideje ako tu uopšte ima nekih ideja.
'Umiveni radikali'
Omer Karabeg: Kakav je uticaj rijaliti programa televizije Pink? Kakav sistem vrednosti oni promovišu? Znakovito je da se rijaliti program koji se sada emituje zove Elita.
Oliver Tošković: Ti programi su zapravo paradigma kiča. Imam utisak da se kič poslednjih 20, 30 godina vezuje za populističke politike. Mislim da kiču ne treba promocija, on se prirodno lepi za ljude, ljudi se lako vezu za njega jer je tako napravljen da na prvu loptu impresionira.
Populističke vladajuće elite ga forsiraju zato što je dopadljiv masama. Ja ne vidim Pink i druge režimske televizije kao promotore kiča, jer njemu ne treba promocija, nego kao najdirektniju propagandnu mašineriju vladajuće stranke koja koristi kič da bi prodala svoju propagandu.
Kič je samo na površini da bi se ispod toga prodalo nešto što je mnogo gore, a to je propaganda populističke vlasti u Srbiji.
Snježana Milivojević: Nisam baš sigurna da kiču ne treba promocija. Njegova promocija podrazumeva otvaranje društvenog prostora da jedna vrsta govora, koja u sebi sadrži snažnu kič dimenziju, bude privilegovana u javnom prostoru. To politički, ideološki i estetski koincidira sa političkim projektom Srpske napredne stranke.
Devedesetih godina su stari radikali bili promoteri kič kulture, koja je veličala nacionalističke ciljeve, militarizam i agresivnost, a danas novi, umiveniji radikali to rade na drugačiji način.
Popularne televizije, pre svega Pink, ali i televizija Hepi, koincidiraju u estetskom smislu sa njihovim ideološkim projektom. To je promocija vulgarnog nacionalizma, samohvalisanje, promovisanje zlatnog doba u zemlji u kojoj se mnogo toga raspada.
To je prirodno okruženje predsednika i članova njegovog najužeg rukovodstva. Oni se tu osećaju dobro i kod kuće, dok njihovi mediji ubeđuju ljude da je sasvim u redu to što vole rijaliti programe, da je sasvim u redu gledati pod suknju i kroz ključaonicu. U isto vreme podstiču uverenje da su bilo koji drugi, viši zahtevi u oblasti kulture nešto što promovišu otuđene elite.
Srpski Tadž Mahal
Omer Karabeg: Kolika je moć vlasnika Pinka Željka Mitrovića? Mitrović je nedavno na Dedinju izgradio ogromnu vilu, u stvari dvorac. Povodom useljenja organizovao je veliki prijem sa vatrometom na kome je bilo 3.000 zvanica.
Oliver Tošković: Njegova moć se ogleda u dve stvari. Jedna je vlasništvo nad najgledanijim medijem, a druga je pomoć koju je dobija od države. Ta moć je izuzetno velika.
Pink upada u naše domove sa ogromnim brojem kanala, toliko ljudi ga gleda da je njegov uticaj na formiranje javnog mnjenja enorman. U današnjem vremenu njegova uloga je daleko pogubnija nego što je bila devedesetih jer tada nije imao vesti.
Danas ima informativni program koji ima ulogu propagandne mašinerije. U isto vreme taj čovek i ta firma duguju državi enorman novac za porez koji mu država očigledno oprašta. Odnosno, ne država, nego vlast kojoj služi kao propagandna mašinerija.
Taj dvorac je na neki način paradigma svega toga. Šljašti, blešti, tako izgleda na površini, a realno taj čovek duguje pare koje su veće nego što košta taj dvorac. Njegova moć se ogleda pre svega u tome što je blizak režimu koji mu dozvoljava da gradi dvorac dok građanima ove zemlje duguje ogroman novac.
Snježana Milivojević: U periodima kada je u svetu počela ubrzana i dubinska medijatizacija društava medijski magnati su postali ključni delovi ne samo finansijske elite, nego i značajan oslonac političkih elita.
I u tom smislu uloga Željka Mitrovića je mnogo veća nego kada na nju gledamo samo kroz programe koje Pink proizvodi. Mislim da je materijalna osnova tog uticaja veoma važna. U izveštaju Evropske audiovizualne opservatorije, koji sam skoro videla, među 10 vodećih korporacija pet je američkih, a pet evropskih. Od tih pet velikih evropskih korporacija dve su Artiel i Vivendi, a tri su kompanije koje operišu na našoj teritoriji.
Jedna je televizija Pink, druga je Telekom i treća United media koja nije u ovdašnjem vlasništvu, ali Pink i Telekom jesu. Pink ima 60 kanala, a Telekom 67. Oni su na vrlo visokom mestu u Evropi.
To govori o velikom naporu vlasti da se napravi infrastruktura kroz koju se poželjan sadržaj pumpa u javnost. Podsetiću vas da je Telekom državna kompanija i da je tek u novembru prošle godine, kada su izmenjeni medijski zakoni, dobio pravo da se bavi proizvodnjom i plasiranjem medijskog sadržaja. Kako je za tako kratko vreme izbio na tako visoko mesto u Evropi?
Pink i Telekom, u koje ide dosta javnog novca, u stvari su fabrike za proizvodnju kiča, odnosno sadržaja koji ima uspavljujuće dejstvo, parališe kritičko promišljanje stvarnosti i širi apatiju.
Pink i Telekom su u stvari razgranata mreža preko koje se kroz dominantni govor, uključujući i njegovu spektakularizaciju u kič formi, obezbeđuje prihvatljivost politike vladajuće elite. Sličan obrazac postoji i u drugim autokratskim režimima.
U Orbanovoj Mađarskoj, recimo, to radi velika korporacija KESMA koja obuhvata 150 medija. Ćutanje regulatora na to šta Pink radi, formiranje uverenja da je njihov program prihvatljiv, stalni dolazak predsednika i političke elite u njihove studije - sve su to instrumenti kroz koje se taj kič valorizuje i daje mu se pečat da je nešto što je dobro i prihvatljivo.
To postaje i stub identifikacije nove elite jer se kroz to valorizuju i moda, način ponašanja, zabave, proslave, žurke. Nedavno sam videla dvorac Željka Mitrovića. Ne znate šta je to. To je nešto između američkog Kongresa i Tadž Mahala, neka domaća mešavina svega toga, u stvari kič i besramno razbacivanje novca.
Postavlja se pitanje kako je uopšte mogla biti izdata dozvola da se jedna takva građevina pravi na javnom mestu. Ona je svedočanstvo moći i pokazatelj šta nova elita smatra lepim, važnim i elementom svog statusnog pokazivanja.
'Naslednik' Nemanjića
Omer Karabeg: Kako gledate na ogromni spomenik Stefanu Nemanji na trgu ispred stare železničke stanice? Njegovi kritičari kažu da je to izrazit primer neoradikalskog kiča.
Oliver Tošković: Mislim da postoje mnogo gori primeri. Međutim, pitanje je da li nam je u ovom trenutku, u 21. veku, bio potreban jedan takav ogroman spomenik na takvom mestu, neuklopljen u svoju okolinu.
Izgradnjom spomenika u realističnom stilu koji ostavljaju utisak grandioznosti i bude osećaj ponosa na slavnu prošlost politička elita želi da nagovesti da je ona naslednik tih slavnih, starih vremena. Trudi se da ubedi narod da je naslednik Nemanjića i pokušava da to na što grandiozniji način demonstrira.
Snježana Milivojević: Izbegla bih da govorim o estetici tog spomenika, o čemu mislim sve najgore, ali bih htela da kažem nešto o zloupotrebi spomeničke monumentalne arhitekture koju treba posmatrati u političkom kontekstu.
Spomenici koji se danas grade trebalo bi da veličaju prošlost na način na koji je ona relevantna za današnju elitu. Ovde se intenzivno radi na reviziji istorije.
Otkriven spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu
Ta revizija podrazumeva redefiniciju devedesetih i odbranu ratnih i zločinačkih pohoda koji su odavde organizovani i u kojima su učestvovali i neki od predstavnika sadašnje vlasti, ali i brisanje istorije socijalističke Jugoslavije, pa i Srbije u tom periodu. Taj period se preskače i gleda se u neku daleku prošlost, u nemanjićki uzlet čiji je navodni naslednik današnja Srbija koju ova vlast navodno vodi u zlatno doba.
Zato je taj Stefan Nemanja toliki da ne možete da ga pogledate iz normalne ljudske vizure i stoji na napuklom vizantijskom šlemu.
Sva ta simbolika bi trebalo da odgovara kič čitanju istorije, pa je dobila takav izraz. Taj spomenik je postao značajno mesto u urbanoj geografiji jer se megalomanski zahtev sadašnje vlasti da se prikaže najvećom u istoriji ne odnosi samo na reviziju istorije, nego i na promenu geografije grada.
Prave se novi prostori i ja pretpostavljam da se centar novog komercijalnog Beograda planira u Beogradu na vodi. Ispred tog centra otvara se jedan trg, jedan prostor kojim dominira enormni spomenik koji ni na koji način nema referencu sa sadašnjim trenutkom. Taj hibrid je takođe kič.
Banalizacija šajkače
Omer Karabeg: Postoji li direktna veza između kiča i nacionalizma
Oliver Tošković: Nacionalizam zapravo sam po sebi jeste kič. To se dešava kada nacionalne simbole prenaglašeno sentimentalizujete i banalizujete. To rade nacionalističke partije. Uzmu jedan nacionalni simbol, recimo šajkaču, i onda banalizuju cele priču o nacionalnom i kulturnom identitetu. Tako se radi u ovo vreme populističko-nacionalističkih režima.
Važno je, međutim, da se napravi distinkcija između šovinizma i nacionalne vezanosti. Iako se s njima ne slažem, poštujem ljude koji se kulturološki i nacionalno identifikuju sa prostorom na kome žive - s državom, nacijom. jezikom, verom. Kod njih postoji iskrena vezanost i nema površne banalizacije.
Ti ljudi će podjednako da cene Aleksu Šantića i Milutina Milankovića kao i šajkaču. Oni prepoznaju sve bitne simbole. Znaju šta je muzika. Kod mene u selu ljudi u kafani slušaju Tomu Zdravkovića, a nerviraju se kad im pustite Lepu Brenu. To za njih nije narodna muzika.
Rekao sam da je važno da se napravi distinkcija između populističkog nacionalizma i ljudi koji su vezani za nacionalna osećanja zato što neke levo orijentisane, urbane političke grupacije te stvari često izjednačavaju što mislim da nije dobro.
Mislim da su nam ljudi koji su iskreno vezani za nacionalna osećanja saveznici u borbi protiv poplave kiča. Neko će da sluša Tomu Zdravkovića, neko Disciplinu kičme, ali Koja i Toma su saveznici u borbi protiv nečega što zapravo samo po sebi nije ništa.
To je zapravo muljanje, korupcija i kič koji se koristi kao potka svemu tome. I mislim da je važno da se šalje poruka - kič je normalna stvar, ljudi ga konzumiraju, ali ne sme da se zloupotrebljava u političke svrhe.
Snježana Milivojević: Svaka pojava kiča nije nacionalistička, ali nacionalizam uvek koketira sa kičom i obrnuto. Imali smo kič murale po Beogradu sa otvorenim porukama koje veličaju ratne zločince.
To je kič kombinacija koja povezuje ratne zločina sa herojskom, ratničkom, oslobodilačkom nacionalnom tradicijom. Poslednjih godina svi praznici slave slavnu prošlost. Nemam ništa protiv toga, ali 90 posto praznika, koji su institucionalizovani u poslednjih 20 godina, slave se mešavinom novokomponovanih kič rituala. Priređuju se ogromni vatrometi. Svaki put morate da se sakrijete kao da je bombardovanje.
Imamo i neku vrstu scenskog prikazivanja istorije. Dovode se glumci, obuku u istorijske nošnje, čitaju se recitali kako bi se u publici stvorilo uverenje da je to direktni povratak u istoriju. To izgleda zaista karikaturalno.
To uopšte nije odgovarajući način komemoracije velikih događaja iz istorije. U tom smislu veza između kiča i nacionalizma je prilično direktna. To se itekako vidi i na stadionima. Celokupan javni život je impregniran idejom da se kičastom glorifikacijom nacionalne veličine afirmiše nacionalni identitet. Time se uspostavlja direktna veza između kič simbola i nacionalističke sadržine.
Otpor
Omer Karabeg: Da li će sadašnja kulturna politika u kojoj dominira kič ostaviti dugoročne posledice u Srbiji, pa će biti potrebne decenije da se ljudi vrate pravim kulturnim vrednostima?
Oliver Tošković: Nažalost, mislim da hoće. Kao svaka vrsta devastiranja društva i institucija i politika koja favorizuje kič ostavlja dugoročne posledice kojih nismo ni svesni dok ne krenemo da ih neutrališemo.
Mnogo više vremena treba da se nakon haosa vratimo u normalno stanje, nego da se uspostavi haos. To je onaj čuveni primer - kada plave i crvene loptice poređate u kutiji tako da na jednoj strani budu plave, a na drugog crvene, potrebno je da ih samo malo promešate, pa da nastane haos. Da bi ste uspostavili red i vratili plave na jednu, a crvene na drugu stranu, biće vam potrebno mnogo više vremena, energije i strpljenja.
Plašim da će to i kod nas biti slučaj jer je reč o modelu funkcionisanja vlasti u kome dominiraju populizam, korupcija i lična korist. Ovde imamo najdivljačkiji liberalni kapitalizam prepun korupcije i vođen ličnim interesima.
Kada to zahvati društvo, kič se javlja kao prirodna posledica svega toga. Kada jednog dana budemo krenuli da vraćamo stvari u red, moraćemo da nađemo ekstremno savesne i poštene osobe koje će odoleti iskušenju da nastave da koriste sadašnje sisteme koji su duboko ušli u društvo i koji će voditi računa o dobrobiti države i društva. Trebaće im puno vremena i strpljenja da vrate loptice na svoja mesta.
Snježana Milivojević: Sigurno je da će forsiranje kič kulture ostaviti dugoročne posledice kao što ni danas ne možemo da se oslobodimo posledica ratnih devedesetih. Na početku sam govorila o kulturnim ratovima, o nastojanju vladajuće elite da njen pogled na svet i način funkcionisanja učini dominantnim.
Oni žestoko mobilišu sve svoje energije, ali se ovde, bar u Beogradu, pojavljuju akteri koji ne samo promovišu alternativu i drugačiju kulturu, nego i pokušavaju da obuzdaju siloviti napad koji dolazi od strane novih elita.
To je vidljivo i na univerzitetu, i u kulturi, i u umetnosti, kao i u protestnim akcijama, kao što je, recimo, odbrana mostova. Pokušaji da se kič kultura, kič politika i kič način života učine dominantnim nailaze na konstantan otpor. To pokazuje da se kreativne energije u društvu ne mogu baš tako lako sputati.
Facebook Forum