Pitanje nikada rasvetljene politička pozadina ubistva Zorana Đinđića ponovo je izbilo u prvi plan. No, ni ovog puta ne otvaraju ga nadležni, baš kao ni zainteresovani pravnici.
Učinio je to iz političko desničarskog jezgra lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, te čitav niz srpskih medija koji su otpočeli povezivanje čitavog brojnih ličnosti sa ubistvom prvog srpskog postpetooktobarskog premijera.
U atmosferi ulaska u godinu u kojoj će biti održani redovni izbori za predsednika Srbije po mnogima "adut Đinđić" podiže strasti upravo u predizborne svrhe. Po strani ponovo ostaje to što javnost do danas nema odgovor na pitanje koje joj očigledno ne daje mira – ko je bio ili je mogao biti politička podrška samim izvršiocima ubistva?
Sa odlaskom čuvenog beogradskog advokata kao da su zatvorena i vrata za produbljivanje napora na utvđivanju pune istine o tome ko je iz političkih krugova mogao delovati u sprezi sa kriminalcima koji su snajperskim hicima likvidirali srpskog premija, podvlači sociološkinja Vesna Pešić.
"Politička pozadina nije odgontenuta, ne na pravi način. To je kako treba radio, veoma sistematski i ozbiljno, advokat Srđa Popović dok je bio živ. Posle toga, bilo je periodičnog pominjanja ali se viša ništa ozbiljno po tom pitanju nije radilo. A onda se to pretvorilo u radikalsko šarlatanstvo", kaže Vesna Pešić koja se godinama rame uz rame sa Đinđićem borila za demokratizaciju Srbije.
Nakon što je jedan beogradski tabloid u vezu sa ubistvom doveo Nebojšu Čovića, vicepremijera iz vremena Đinđićeve vlade, Vojislav Šešelj je u Skupštini Srbije zatražio da se ubistvo Đinđića rasvetli, takođe uperivši prst u Čovića.
Radikali su potom predali i zahtev za formiranje anketnog odbora Skupštine Srbije radi utvrđivanja, kako se navodi, "političke pozadine ubistva Zorana Đinđića".
"To aktuelizira politička partija koja je otvoreno bila protiv njega i koja je čak govorila kako bi bilo dobro da on nestane sa političke scene", navodi profesor kriminolog Dobrivoje Radovanović.
No, dodaje, Đinđić nije u fokusu samo ekstremne i parlamentarne Šešeljeve desnice.
"Takođe, treba imati u vidu da te stvari aktuelizira i deo bivše radikalne stranke, danas Srpske napredne stranke, idejom o podizanju spomenika ubijenom premijeru iako su oni bili deo te atmosfere koja je govorila da bi premijera trebalo skloniti sa političke scene", kaže Radovanović.
Lider naprednjaka i aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić u maju je, podsetimo, najavio da će Đinđiću na 15. godišnjicu od ubistva biti podignut spomenik u Beogradu.
Vučić kaže da protiv anketnog odbora koji traže radikali nema ništa, ali da bi bilo bolje da tu vrstu posla radi tužilaštvo. Radikalskoj ideji o skupštinskom odboru usprotivila se Liberalno demokratska partija, čiji je lider, nekada blizak Đinđiću, Čedomir Jovanović, rekao da svaku okolnost u vezi sa ubistvom treba da istražuje pravosudni sistem zemlje.
Kome Šešelj šalje poruku?
Žarko Korać, nekadašnji predsednik Komisije za ispitivanje obezbeđenja Zorana Đinđića i potpredsednik u njegovoj vladi, te advokat porodice Đinđić, Rajko Danilović, po povratku Šešelja iz Haga, tražili su da bude saslušan u okviru istrage ubistva.
Korać za RSE kaže da Šešeljevu "navodnu nameru da obelodani stvari koje zna" treba posmatrati u svetlu predstojeće kampanje za predsedničke izbore, na kojima je Šešelj najavio kandidaturu.
Međutim, kako dodaje, "ovde se postavlja pitanje kome u stvari Šešelj šalje poruke - u stilu, 'sada je Čović, ali mogu ja da pričam i o drugim stvarima i mogu ja da obelodanim mnogo toga'.
"Moj utisak je da on ucenjuje neke ljude danas u javnom životu. Za neke pretpostavljam, za neke ne znam koji su, kojima je on očigledno preneo Spasojevićeve reči da se sprema atentat na Đinđića", iznosi Korać.
Dušan Spasojević bio je pripadnik kriminalnog zemunskog klana i, uz nekadašnjeg komandanta raspuštene ozloglašene Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorada Ulemeka Legiju, bio je jedan od osumnjičenih kao glavni u organizovanju ubistva premijera.
Spasojević je ubijen u beogradskom naselju Meljak, u pokušaju policije da ga uhapsi 2003. godine.
Trinaest godna od Đinđićevog ubistva javnost u Srbiji i dalje se klacka na raspravama o pravnoj i političkoj odgovornosti.
Dokazane ubice su osuđene na višedecenijske kazne, političko saučesništvo nikada nije dokazano. To su i akcenti na kojima insistira Dobrivoje Radovanović.
"Budući da je pravosuđe u Srbiji jako zavisno od politike, izbegli su da prošire istrage protiv nekih političara koji su na jedan ili na drugi način sa tim dovođeni u vezu", kaže Radovanović.
Upravo to otvorilo je prostor da se pitanje pune istine ovog ubistva, upotrebljava, odnosno zloupotrebljava.
"Mislim da se radi o čistom politikanstvu ili političkoj zloupotrebi", kaže Radovanović u svetlu poslednjih dešavanja.
Kampanja na vulgaran način
Tipičan primer takve političke prakse je Šešeljeva inicijativa, koja je utoliko apsurdnija ukoliko se u obzir uzme nikada rastumačena uloga samog lidera radikala koji je se Haškom tribunalu predao dvadesetak dana pred Đinđićevo ubistvo (24. februara 2003. godine) i dan nakon što je Srbiju napustila i Miloševićeva udovica Mirjana Marković (23. februar 2003. godine).
Ni članovi porodice Milošević ovog puta nisu zaobiđeni u nagađanjima o povezanosti sa atentatom na premijera. Iz egzila u Moskvi Mirjana Marković je, u izjavi jednom tabloidu, baš kao što odbija povezanost sa ubistvom novinara Slavka Ćuruvije, odbila i dovođenje u vezu sa likvidacijom Zorana Đinđića.
Svaki od ovih događaja okolnosti ubistva Zorana Đinđića činile su dodatno komplikovanim za objašnjenje, dok su ih političari koristili za, kako je primetio i u nedavnom osvrtu RSE bivši britanski ambasador Čarls Kroford, "produbljivanje društvene paranoje".
Motivi onih koji se vraćaju tragičnoj priči do sada su bili politički. Vesna Pešić ne sumnja da je to slučaj i sa radikalima.
"U te ljude nemam nikakvo poverenje. Niti to njih interesuje, niti je njima žao što je taj čovek ubijen. Tako da, čini mi se da samo prave zaplete i da to mogu da vratim njihovim rečnikom – pravi sebi predsedničku kampanju, na jedan vulgaran način. Ne vidim da su to neki stvarno ozbiljni ljudi i da tu može nešto stvarno ozbiljno da se radi", kaže Pešić.
Koliko i da li je uopšte duboko išla ne samo istraga, nego i društvena rasprava o političkoj pozadini atentata koji je Srbiju na samom početku njene postmiloševićevske tranzicije skupo koštao?
Ako saučesništva nema ili se ne može dokazati, da li je diskusija o okonlostima zločina dovoljna da objasni političku atmosferu u kojoj je on bio moguć?
Akcenat na to stavlja kriminlog Radovanović.
"Atmosfera koja je prethodila ubistvu premijera je nešto sasvim deseto i ne bi trebalo da bude stvar pravosudnih organa, nego nekih društvenih analiza", smatra Radovanović.
Analize o tragediji Zorana Đinđića nisu izostajale, ali je za ozbiljnu procenu koliko su završavale u utvrđivanju javnih okolnosti a koliko u običnom i jeftinom političkom profitiranju.
Facebook Forum