Gradsko veće Beograda uputilo je po hitnom postupku odbornicima gradskog parlamenta predlog o formiranju Odbora o podizanju spomen-obeležja Zoranu Đinđiću. Na čelu Odbora, koji ima 14 članova predložen je profesor Dragan Simić, dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Šef odborničke grupe Demokratske stranke, na čijem je čelu do smrti Đinđić bio, Balša Božović najavio je da će ta odbornička grupa podržati predlog za formiranje Odbora za podizanje spomenika, iako je "pranje biografija" jedini motiv akuelne vlasti za nastavak tog postupka.
Odbornici Skupštine Beograda razmatraće i predloge odluka o podizanju spomenika kineskom filozofu Konfučiju i o tome da jedna ulica na Čukarici dobije ime američkog umetnika Endija Vorhola a na Novom Beogradu Bulevara maršala Tolbuhina, generala Ždanova, Trg prijateljstva Srbije i Kine i Ulica Konfučijeva.
Proteklih dana, međutim, odjeknula je u javnosti i inicijativa koju je izneo lično aktuelni mandatar za premijer Aleksandar Vučić predlažući da se jedna beogradska ulica nazove po dečjem pesniku, aforističaru Brani Crnčeviću.
“Ne samo zbog književnog stvaralaštva već i društvenog angažmana kao aktera i svedoka širih društvenih, političkih i istorijskih zbivanja", kako je naveoVučić u svojoj inicijativi koja je obelodanjena u domaćoj štampi.
Crnčević, koji je preminuo pre pet godina čime je i formalno ispunjen uslov za dobijanje priznanja u vidu “svoje” ulice, sam o sebi je govorio da je bio profesionalni nacionalista, prijatelj ratnog predsednika Srbije i haškog optuženika Slobodana Miloševića, nekadašnji radikal, a potom osnivač Srske napredne stranke. O tome u narednim minutima.
Da se prisetimo. Crnčević je u 90-im godinama bio veoma angažovan kao prvi čovek Matice iseljenika, koja je smatrana velikom praonicom krvavog novca. Obećavao pobunjenim Srbima u Hrvatskoj pomoć majke Srbije, kao što je to učinio u Borovom selu 1991. godine:
Prema njegovim rečimo, “Milošević je krenuo na hod po mukama zbog Srba i Srbije”.
Čuven po kovanici kojom je objašnjvao svetsku politiku prema Miloševićevoj Srbiji i Srbima u vreme kada se oružjem pokušala iscrtati Šešeljeve granica Velike Srbije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.
O ideji katarze kroz koju treba da prođe Srbija u suočavanju sa zločinima i ratnom politikom 90-ih, Crnčević čije će ime bez sumnje, s obzirom na moć predlagača, poneti jedna beogradska ulica, ovako je razmišljao:
Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke, ali nije dočekao vreme kada je njegova stranka promenila politiku. Pisac Bora Ćosić kaže da je njemu Crnčević bio blizak kao kolega do 90-ih godina, bio je zanimljiv kao dečiji pesnik, kao dramski autor:
“Ali, to je daleko manje od onoga šta su predstavljali neki drugi ljudi koji su potpuno izbrisani. Kakva je ulica u Beogradu Danila Kiša? Jedva tri broja!” kaže Ćosić koji se osvrće na obrazloženje o Crnčevićevom društvenom angažmanu: ”To je skandalozno. Ja njega pamtim samo kao doglavnika onog bezumnog čoveka, Miloševića – i ništa drugo.”
Brana Crnčević se nalazi u nekim nemačkim antologijama sa svojim aforizmima, kao deo istočnoevropskog književnog nasleđa, kaže pisac Muharem Bazdulj.
Njegovi aformizmi su postali deo narodnog govora u Srbiji i to nije sporno: “Ali, tokom rata u Hrvatskoj i Bosni njegov angažman je bio, u najmanju ruku rečeno, negativan i nečastan.”
Motiv da se takav predlog nađe samo pet godina od nečije smrti, Bazdulj tumači činjenicom da su naprednjaci svesni koliko im manjka podrška intelektualne elite.
Da li je to pranje biografije onih koji su nazive bulevara sa Đinđićevim imenom svojevremeno prekrivali tablama sa imenom haškog optuženika Ratka Mladića, demonstriranje takozvane “nove politike” koja bi da pomiri nepomirljivo - Đinđića i Miloševića, Kiša i Crnčevića, ili manje ili više javna revizija 90-ih uz neophodno pokriće (Đinđićev spomenik), svejedno. Tek, ova vlast nastavlja da zbunjuje narod. A hroničari ovog vremena i istoričari imaće pune ruke posla da protumače Srbiju na početku 21. veka.
Kako objasniti društvenu klimu u kojoj aforističar Brana Crnčević dobija svoju ulicu u rekordnom roku, a mnogi velikani, poput, na primer, profesora arhitekture Bogdana Bogdanovića ili književnika i filozofa Radomira Konstantinovića sa časnim biografijama i iz nečasnih 90-ih, ostaju na čekanju? Ako se i tu nalaze.
Muharem Bazdulj naglašava da u regionu nije retkost da ličnosti sa spornim političkim biografijama u zločonačkim režimima dobijaju svoje ulice i trgove.
Pisac i slikar Mileta Prodanović, član komisije koja je donosila odluke o imenovanju ulica u Beogradu u postoktobarskom periodu kaže da je nemoralno i van pameti razgovarati o imenovanju ulice po Brani Crnčeviću a da pre toga Beograd nema ulicu pisca Branka Ćopića.
“Sad imamo totalni voluntarizam, nekome se učini da je nešto zgodno, izbaci se u javnost, pa se to i uradi”, kaže Prodanović.
“Bilo je potrebno da četnički vojvoda postane predsednik Srbije i da stranka dojučerašnjih Šešeljevih radikala dođe na vlast u srpskoj prestonici, pa da beogradske ulice ponovo ponesu imena istaknutih antifašista i komandanata partizanskog pokreta”, zabeženo je u nedeljniku Vreme iz 2014. godine.
Paradoksi u nečemu što bi trebalo da bude osmišljena kultura sećanja događaju se u Srbiji od vremena uvođenja višepartizma, dakle od vremena kada su srušene čvrste komunističke ideološke barijere. Pa su tako postpetooktobarske vlasti skidale table sa imenima partizana, da bi naprednjaci u Beograd “vraćali” čuvene partizanske komandante Peku Dapčevića i Koču Popovića.
Naprednjaci su demokratama “udarili šamar” podizanjem spomenika jednom od osnivača DS, piscu Borislavu Pekiću. O najavi dizanja spomenika ubijenom premijeru, demokrati Zoranu Đinđiću, da i ne govorimo.
Facebook Forum