Nova knjiga Latinke Perović „Dominantna i neželjena elita” počinje Dobricom Ćosićem a završava se Radomirom Konstatinovićem. U beleškama o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji u 20. i 21. veku autorka predstavlja 13 portreta ključnih ličnosti koje su na različite načine obeležile epohu komunizma i zakasnele demokratske tranzicije. Rascep među ličnostima okupljenim u knjizi je izraz nikada rešene dileme kuda će Srbija krenuti, ističu recenzenti.
Dominantni i neželjeni. Trinaest ličnosti, kroz čije portrete istoričarka Latinka Perović objašnjava kako su uticali na naše vreme, slika su dva lica srpskog društva, dominantnog i njegove alternative, koja u vrlo retkim istorijskim trenucima izađe na glavnu scenu, ali odatle je još brže sklone i učine sve da bude zaboravljena, navodi istopričarka i recenzentkinja knjige Dubravka Stojanović.
„Njihove biografije, njihova ključna dela reflektuju suštinske odnose u srpskom društvu i to u poslednjih 150 godina, dakle ne samo u poslednjim decenijama. Taj rascep među ličnostima koje su okupljene u ovoj knjizi, jeste izraz te nikada rešene dileme, do danas nerešene dileme kuda će Srbija krenuti i na polovima tog rascepa nalaze se ove ličnosti kao simboli mogućnosti koje su uvek bile pred Srbijom. Mogućnosti koje je Srbija imala, koje još uvek ima i istovremeno simboli svih njenih propuštenih prilika“, kaže Stojanović.
Ova knjiga je, mogli bismo da kažemo, istorija bolesti, smatra Dubravka Stojanović, objašnjavajući da je ono što povezuje ličnosti u knjizi to što one predstavljaju tipičnu elitu nerazvijenih društava, elitu koja je istovremeno društvena, politička i intelektualna. U razvijenim društvima te elite su obično razdvojene, kaže ona, a u ovakvim društvima se steknu u malom broju ljudi i ta činjenica im zapravo obezbeđuje punu kontrolu stvarnosti.
Najvažniji simbol u ovoj knjizi, simbol dominantne elite, je Dobrica Ćosić, navodi dalje Dubravka Stojanović.
„Kako Latinka Perović kaže u ovoj knjizi odmah na početku, moć koju je imao Dobrica Ćosić uporediva je samo sa moći koju je imao Nikola Pašić u nekim prethodnim periodima srpske istorije. Moć Dobrice Ćosića najbolje se vidi u ovoj knjizi iz različitih situacija na koje ukazuje Latinka Perović. Prvo je način na koji je on povezao levu elitu sa desnom elitom. Dakle, ta veza između intelektualnih elita i onoga što Latinka naziva državnim aparatom je sigurno ključna. Nasuprot toj figuri, nalaze se Marko Nikezić, Koča Popović, Milovan Đilas, Ivan Đurić, Novak Pribićević, Slobodan Inić, Ivan Stambolić, Olga Popović Obradović, Sima Ćirković, Zoran Đinđić, Bogdan Bogdanović, Radomir Konstantinović. Oni pripadaju različitim generacijama, pripadaju različitim krugovima, različitim sredinama, ali su deo te suštinske alternative ovome što predstavlja Dobrica Ćosić i istovremeno su upravo zbog toga neželjeni i sprečeni svi - od Đilasa do Đinđića - da promene ono što je dominantan tok”, ukazuje Dubravka Stojanović.
Istoričarka Latinka Perović bila je sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (srpski liberali, 1968-1972) i pripadala je liberalnom partijskom rukovodstvu Srbije koje je zbog optužbi za “liberalizam” smenjeno 1972. godine. Zahvaljujući i tome što je sve ličnosti opisane u knjizi i blisko poznavala ponudila je čitaocima štivo koje pokušava da razume istoriju Srbije.
„Predajem javnosti ovu knjigu o ljudima koje sam poznavala, koje sam proučavala vrlo dugo, u čijim sam životima učestvovala na jedan i drugi način, kao i oni u mom, ali koje sam, pre svega, htela da razumem kao aktere istorije i da sačuvam sećanje na njih kao neku vrstu putokaza, a ne utočišta“, rekla je autorka knjige.
Latinka Perović je ovom knjigom objasnila poslednje decenije, ali to ipak nije, navode recenzenti, knjiga koja se bavi prošlošću već našim savremenicima. Zato Grujica Spasović, urednik knjige smatra dosta značajnim zapažanje recenzenta Milana Subotića.
„Poput Zorana Đinđića koji je krajem osamdesetih godina konstatovao da je lako odbaciti komunizam kao odgovor, ali da se prethodno mora znati šta je bilo pitanje, Latinka Perović u problemu modernizacije identifikuje ono ključno pitanje na koje su autohtone komunističke revolucije formulisale sve unutrašnje i protivrečne odgovore. Pomenuta protivurečnost svodi se, u krajnjoj liniji, na pokušaj ostvarenja modernizacije bez prihvatanja moderne“, preneo je Spasović delove recenzije Milana Subotića.
Knjiga Latinke Perović „Dominantna i neželjena elita” (Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek), prikazujući dve suprostavljene i udaljene grupe, dominantne i neželjene, pokazuje nešto vrlo važno i za sadašnjost Srbije - da je izlaza uvek bilo, da je uvek bilo ljudi koji su mislili drugačije, ali i da su dominantni pravci konstanta kao što je konstanta i dominacija dominantnih, zaključuje Dubravka Stojanović.
