* Post Scriptum je podkast Dragana Štavljanina u kojem autor analizira najvažnije regionalne i svetske događaje i fenomene.
Kanabe postaje metafora, ali i sudba balkanske politike, dok se u institucijama samo aminuju odluke donete van očiju javnosti.
Tek što je ustao sa Putinovog, Aleksandar Vučić je na svoj kanabe najpre primio predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, a potom člana Predsedništva Bosne i Hercegovine Mladena Ivanića, inače dvojicu ljutih političkih protivnika.
Prvi se žalio na opasnost po opstanak Republike Srpske, drugi na preglasavanje srpskih predstavnika u BiH.
Na pitanje zašto ne rešavaju sporna pitanja u dijalogu sa ostalim političkim akterima u svojoj zemlji, i Dodik i Ivanić ponavljaju odranije poznat odgovor da je Srbija potpisnica i garant Dejtonskog sporazuma koji predviđa specijalne veze Beograda i Banjaluke.
Dodik je čest gost, bolje rečeno odavno se odomaćio u Beogradu, jer mu zvaničnici u Srbiji nisu predočili da treba da se obrati na drugu adresu – u Sarajevo. Umesto toga, Vučić izjavljuje da “nema Republike Srpske bez Srbije, niti Srbije bez Republike Srpske”.
On očito želi da zadrži otvorene kanale komunikacije sa svim opcijama u RS. Iako se po prirodi posla, odnosno funkcije, najčešće sreće sa Dodikom, Vučić mu sigurno nije zaboravio otvorenu podršku bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću i učešće u izbornoj kampanji Demokratske stranke 2012. kada su naprednjaci preuzeli vlast.
RS kao kompenzacija za Kosovo
Mada zvaničnici u Srbiji stalno naglašavaju podršku teritorijalnom integritetu BiH - pod okriljem sporazuma o specijalnim vezama sa RS, potpisanom 2006, nastoje da maksimalno ojačaju veze sa ovim entitetom. Naime, Srbija je u geostrateškom i nacionalnom smislu nakon ratova 1990-ih izgubila na gotovo svim poljima – od egzodusa Srba u Hrvatskoj, preko odvajanja Kosova do osamostaljivanja Crne Gore. Jedino je Republika Srpska za nacionaliste neka vrsta dobitka, iako nije u potpunosti ostvaren proklamovani cilj na početku rata o njenom ujedinjenju sa Srbijom.
Stoga je dugoročna strategija Beograda da u ovoj fazi očuva i osnaži srpski entitet u BiH, a da se u nekoj sledećoj etapi – u očekivanju da se međunarodne okolnosti promene – eventualno osamostali i možda pripoji Srbiji. To bi istovremeno bila neka vrsta kompenzacije za gubitak Kosova.
Naravno, niko u ozbiljnim političkim krugovima u Beogradu ne pominje javno tu opciju. Svima je jasno da je to nerealna i rizična avantura koja bi se pogubno odrazila na aspiracije Srbije da uđe u EU. Međutim, u nacionalističkim krugovima se to ne krije. Oni naglašavaju da ako Kosovo može da proglasi nezavisnost zašto to pravo nema i Republika Srpska.
Takvu ideju je podržao pre dve godine čak i srpski patrijarh Irinej, odgovarajući na pitanje o Dodikovoj inicijativi za održavanjem referenduma o statusu RS.
“Za tako nešto ima mnogo više razloga, jer se oduzimanjem Kosova sada prave dve albanske države, a Srbija sa RS bi bila jedna srpska država kao što je to bila vekovima", kazao je poglavar SPC.
Popustljivost EU prema Dodiku
Ne ulazeći u spekulacije da li Dodik sa idejom o referendumu nastupa solistički, te da li zvanični Beograd to makar prećutno podržava, tek činjenica je da je predsednik RS prvi put to pomenuo nakon osamostaljivanja Crne Gore 2006, a sve učestalije pošto je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. Iako takvi stavovi ne nailaze na odobravanje Vašingtona i Brisela i mogu da komplikuju evropske aspiracije Srbije, istovremeno ta Dodikova inicijativa može da posluži kao adut vlastima u Beogradu u predočavanju zapadnim prestonicama složenosti situacije na Balkanu i potrebi većeg uvažanja srpskih interesa. U suprotnom, postoji rizik od produbljivanja krize.
Stoga ima mišljenja da je EU, u pokušaju da smanji frustracije Beograda zbog gubitka Kosova, postala popustljivija prema Republici Srpskoj, ne sankcionišući istupe Milorada Dodika, za razliku od prethodnog perioda kada je međunarodni predstavnik u BiH smenjivao srpske političare za benignija ogrešenja o Dejtonski sporazum.
Naravno, ova, kao i teza da Zapad gleda kroz prste Dodiku zbog bojazni od jačanja radikalnog islama u BiH - može se podvesti i pod teorije zavere. Međutim, činjenica je da već godinama Zapad toleriše Dodikove postupke i da se sve kritike na njegov račun svode na verbalne.
Beograd nastoji da iskoristi taj međuprostor nudeći Briselu “dobre usluge” u uticaju na Dodika. Tako ga je prošle godine Vučić “zamolio” da odloži inicijativu o raspisivanju referenduma. Time Vučić jača svoju poziciju ne samo kao lider svih Srba, već i važan faktor u regiji, koju bi trebalo da uvažavaju Brisel i Vašington.
Dvolična politika Srbije prema BiH
U toj makijavelističkoj politici – ili narodski rečeno “toplo-hladno”, vlasti u Srbiji su nastojale prošle godine da po svaku cenu spreče izglasavanje britanske rezolucije u UN o genocidu u Srebrenici, da bi ubrzo nakon toga Vučić učinio nekoliko gestova dobre volje otišavši na komemoraciju u Potočare. Iako je tamo napadnut, pozvao je ubrzo članove Predsedništva BiH da posete Beograd.
Međutim, nekoliko meseci kasnije on i njegova Vlada prisustvovali su obeležavanju Dana Republike Srpske, uprkos odluci Ustavnog suda BiH o njegovoj neustavnosti. Vučić je time doveo u pitanje verodostojnost svojih izjava o poštovanju suvereniteta i celovitosti BiH. Umesto toga radi se o dvostrukom, a mnogi ga nazivaju i dvoličnim odnosom Srbije prema BiH.
Ti protivrečni stavovi dovode u sumnju iskrenost izvinjenja srpskih zvaničnika za tragične događaje tokom rata u BiH i spremnost na pomirenje koje nije moguće bez istine i pravde.
Odgovornost Bošnjaka i Hrvata
Naravno, ni bošnjački politički lideri se ne mogu pohvaliti da su dali preveliki doprinos pomirenju jer nisu procesuirani svi zločini nad Srbima. Takođe im se zamera nedovoljna odlučnost u suzbijanju radikalnih islamističkih grupa.
Nisu samo vlasti u Banjaluci i Beogradu odgovorne za politički ćorsokak u kome se nalazi BiH od završetka rata. Osim korupcije i drugih klasičnih tranzicijskih boljki, tome je itekako doprinela surevnjivost hrvatskih i bošnjačkih stranaka u Federaciji, zalaganje Hrvata za stvaranjem trećeg entiteta.
Istovremeno, kao što je insistiranje Miloševićeve politike na centralističkom konceptu Jugoslavije izazvalo odijum drugih naroda, tako i unitarističke koncepcije BiH za koje se zalažu pojedini bošnjački krugovi, podstiču bojazan i podozrenje Srba što pothranjuje Dodikovu politiku.
Međutim, zvanična Srbija umesto da pomogne stabilizaciji BiH, mnogim svojim potezima joj odmaže, doživljavajući je kao prolaznu i neodrživu tvorevinu.
Netaknuta infrastruktura iz 1990-ih
Očito je, problem što je ostala gotovo netaknuta politička infrastruktura koja je dovela do rata u BiH i potom ga vodila. Iste snage i akteri iz 1990-ih manje više i dalje su na sceni nastavljajući sličnu politiku pod plaštom demokratije. Njen cilj nije istinsko pomirenje i saradnja već pozicioniranje u pokušaju da se ostvari u miru ono što nije bilo moguće u ratu. Međutim, projekti zbog kojih je i izbio rat 1990-ih nije moguće realizovati mirnim sredstvima.
Naravno, u ovoj fazi bilo kakva ratna opcija nikome ne bi na Balkanu išla u prilog, ali su ostale pretenzije koje su izazvale tragediju 1990-ih. Nacionalni interesi se različito realizuju u različitim fazama. Kao, što je pomenuto na početku teksta, posle neuspeha Miloševićeve politike da zaokruži teritorije na kojima su Srbi u većini, ona se povukla na rezervni položaj sa glavnim ciljem da očuva politički i ekonomski uticaj, kao i kulturno i duhovno jedinstvo srpskog naroda.
Sećam se razgovora sa jednim od učesnika “Drugog kongresa srpskih intelektualaca” 1994. u beogradskom Sava centru, na kome je iskazana podrška Miloševićevom projektu. Nije korektno da pominjem njegovo ime, jer nije među živima. Međutim, to što mi je rekao itekako odražava i tadašnje raspoloženje a i sadašnje u pojedinim nacionalističkim krugovima. Kazao je da su Srbi, kao mali narod, žrtva velikih sila koje žele da prekomponuju svet koji se globalizuje. Međutim, Srbi treba da izdrže dok se i veće nacije, poput Francuske, ne nađu na udaru procesa globalizacije, zaključio je moj sagovornik.
Svet se danas suočava sa mnogo ozbiljnijim izazovima nego što su bile protivrečnosti globalizacije tokom 1990-ih.
No, bila bi pogubna po nacionalni interes svaka kalkulacija da bi u pretpostavljenom scenariju opadanja moći SAD i EU i uspona Rusije, Kine i ostalih nezapadnih aktera – Srbi mogli da nadoknade ono što su izgubili tokom ratova 1990-ih. Najpre, to bi mogao da bude račun bez krčmara. Što je još važnije, izgubilo bi se dragoceno vreme za sprovođenje istinskih, demokratskih reformi koje bi u mnogome pomogle otklanjanju uzroka koji su doveli do tragičnih sukoba i zaceljivanju rana iz prošlosti.
Facebook Forum