Zvaničnici u Americi u petak su objavili prve nalaze o tome koliko ljudi u Sjedinjenim Državama pati od sindroma hroničnog umora. Procenjuje se da ih je oko 3,3 miliona, piše AP.
Centri za kontrolu i prevenciju bolesti saopštavaju da je taj broj uvećan u odnosu na prethodne studije, a da je jedan od razloga za to i produženi COVID-19.
Jedna od autora izveštaja, doktorka Elizabet Anger, kaže da ovaj sindrom očigledno nije redak.
Hronični umor karakteriše najmanje šest meseci ozbiljne iscrpljenosti, kada ni ležanje u krevetu ne pomaže.
Pacijenti su takođe prijavili bolove, konfuziju i gubitak sećanja koji se posebno pogoršavaju posle vežbanja ili obavljanja posla.
Nema leka, a ni analiza krvi ili drugih testova koji mogu da uspostave dijagnozu.
Doktori i dalje ne znaju šta je uzrok tome, iako istraživanja ukazuju da je mogući uzrok produžena reakcija tela na neku infekciju ili drugi problem sa imunitetom.
O ovom stanju se govorilo još pre 40 godina, kada je dijagnostikovano u Nevadi i Njujorku, ali su ga neki odbacili kao psihosomatsko i nazivali ga "japi grip".
Pojedini lekari se i dalje drže tog stava, kažu stručnjaci i pacijenti.
"Doktori su mi rekli da sam hipohondar i da je to samo anksioznost i depresija", rekla je Hana Pauel, 26-godišnja devojka iz Jute koja pet godina nije uspevala da dobije dijagnozu, prenosi Glas Amerike (VOA).
Izveštaj Centara za kontrolu i prevenciju bolesti baziran je na iskustvima 57.000 ljudi u SAD u 2021. i 2022.
Otkriveno je i da od sindroma više pate žene nego muškarci, kao i belci - u poređenju sa nekim drugim etničkim grupama. Ti nalazi su u skladu sa ranijim manjim studijama.
Novi nalazi međutim protivreče ranijim uverenjima da je sindrom hroničnog umora bolest "bogatih belkinja". Sve je manja razlika između broja belaca i crnaca koji imaju ovaj sindrom, a studija je pokazala da je obuhvaćeno više siromašnih nego bogatih.
"Te pogrešne percepcije verovatno proizilaze iz činjenice da su pacijenti kojima je dijagnostikovan ovaj sindrom tradicionalno imali bolje zdravstveno osiguranje, i malo im se više verovalo kada su govorili da su umorni i da ne mogu da idu na posao", kaže doktor Brejden Jelman, specijalista iz Solt Lejk Sitija u Juti.
Stručnjaci veruju da je samo deo onih koji boluju od ovog sindroma uračunat u statistiku.
"Nikada u SAD ovaj sindrom nije postao klinički popularna dijagnoza jer za to ne postoje lekovi. I ne postoje smernice kako ga lečiti", kaže direktor Centra za istraživanje umora i hroničnog bola u Mičigenu, Danijel Klou.
U ovoj statistici su neki pacijenti sa produženim COVID-om 19, koji podrazumeva višemesečne ili čak višegodišnje zdravstvene tegobe posle COVID-a.
"Verujemo da je u pitanju ista bolest", kaže Jelman. Ali, produženi COVID je više prihvaćen među lekarima, i češće i brže se dijagnostikuje,
Hana Pauel, jedna od Jelmanovih pacijenata, bila je sportistkinja kada su joj se javili simptomi tokom boravka u Belizeu. Doktori su prvo mislili da je malarija i delovalo je da se oporavlja. Ali, kod nje se javljala konstantna iscrpljenost, imala je problem sa spavanjem i često je povraćala. Vremenom je prestala da se bavi sportom, a imala je problema i da završi školu.
Pet godina kasnije, dijagnostikovan joj je sindrom hroničnog umora pa je počela da se oporavlja uz redovne infuzije i lekove. Ali, kaže da je i dalje teško dobiti pravu negu za ovakvu bolest.
