Građani Srbije koji se bore na stranim ratištima uskoro će morati da razmišljaju i o oštrim sudskim kaznama. Pred parlamentom će iduće nedelje biti izmene krivičnog zakonika koje predviđaju i deceniju zatvora za one koji se upuste u ratne akcije.
Maksimalno deset godina zatvora sleduje organizatorima odlazaka u borbe po inostranstvu i onima koji obučavaju ili regrutuju ratnike. Za grupno učestovanje u oružanim sukobima zaprećeno je najviše osam godina, a državljani Srbije koji individualno ratuju u svetu suočavaju se sa kaznom od šest meseci do pet godina zatvora.
Momir Stojanović, predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, rekao je za RSE da ubrzo očekuje efekte novih mera.
“Svi naši građani koji su trenutno na ratištima širom sveta moraju da se vrate u zemlju jer će u suprotnom biti na udaru zakona. Svi za koje imamo saznanja i dokaze o njihovom ratničkom učešću biće adekvatno sankcionisani. Njihove aktivnosti nanose štetu Srbiji i mislim da će kazne dosta uticati da se smanje odlasci na ratišta. Verujem da će se sve svesti na sporadične slučajeve onih najtvrdokornijih koji se neosnovano nadaju da mogu da ostanu neprimećeni.”
Na ovaj način Srbija pokazuje da želi da se izbori sa evidentnim problemom koji, po ocenama eksperata, nije dramatičan ali je sledila primere zemalja u regionu koje su već donele slične zakone. Prema procenama srpskih službi bezbednosti, nekoliko desetina ljudi iz Srbije trenutno ratuje u inostranstvu i, po tim analizama, najviše njih odlazi zbog dobre zarade dok su kod manjeg broja u pitanju ideološki razlozi.
Ljubodrag Stojadinović, komenatator lista “Politika”, kaže za RSE da se uglavnom radi o ljudima koji od svojih namera teško odustaju.
“Ne postoji zakon koji bi smanjio odlaske tih ljudi koji su poznati kao psi rata. Oni stalno traže ratišta da bi tamo mogli da zarađuju pare. Priča o ideologiji u najvećem broju slučajeva je samo neka vrsta maske. Mislim da je propisivanje novih kazni samo neka vrsta odbrane države od eventualnih pritisaka sa strane. Ali razlog za takve pritiske ne postoji. Niti u ime Srbije bilo gde odlaze ratne jedinice, niti država ima bilo kakvo pokroviteljstvo ili odgovornost nad onima koji ratuju po svetu. Niti su oni, kao plaćenici, pod zaštitom bilo kakvih konvencija i dobrih običaja rata.“
Po informacijama nadležnih službi bezbednosti, osobe koje iz Srbije odlaze na strana ratišta u 90 odsto slučajeva su plaćene, najčešće od 1.200 do 6.000 dolara.
Momir Stojanović, inače bivši načelnik Vojno-bezbednosne agencije, napominje da Srbija nikako ne predstavlja regrutni centar potencijalnih džihadista ali i dodaje da nadležne službe znaju kako se odavde ide na inostrana ratišta.
“Najčešće su to organizovani odlasci preko nekih agencija čije sedište nije u Srbiji. Radi se o jakim agencijama, iz nekih vodećih zemalja u svetu, koje se time godinama bave. I onda se pod okriljem traženja posla ili turističkog putovanja organizovano plaćenici prebacuju na ratišta. Ne postoji zemlja u koju pretežno odlaze ljudi odavde, već to zavisi od pozicija koje te agencije imaju na pojedinim ratištima.”
U poslednje vreme Srbija ima sve veći problem sa njenim državljanima koji kao dobrovoljci ili plaćenici odlaze na ratište u Ukrajinu, koji ratuju na obe sukobljene strane, i Siriju, ali se procenjuje da se još ne radi o zabrinjavajućem broju.
Ljubodrag Stojadinović, koji je bivši pukovnik jugoslovenske vojske, smatra da je teško imati evidenciju koliko ih je.
“Mnogi ljudi koji su učestvovali u ovdašnjim ratovima devedesetih i dan danas traže mesta na kojima bi, uz određeni ratni rizik, dobro zaradili. Mogu da budu sankcionisani, ali to će ići jako teško. Ali sankcije su tek naknadne, one ne mogu da spreče odlaske. Može da se razmišlja o strahu od kazni, ali to su ljudi koji se baš mnogo ne plaše. Dok ratuju oni su izloženi daleko večim strahovima i stresovima pa opet idu na ratišta.”
Pravni stručnjaci procenjuju da je najvažnije videti kako će zakon izgledati u praksi jer nije lako dokazati da je neko bio u inostranstvu kao dobrovoljac ili plaćenik.
Milan Škulić, profesor procesnog prava, zaključuje da, osim novog zakona, postoje dodatne neke mere koji bi mogle da umanje problem.
“Država to može mnogo efikasnije da spreči time što bi tim ljudima uskratila pravo na posedovanje pasoša. Ukoliko zloupotrebljavaju pravo da imaju putnu ispravu i prave štetu svojoj državi. Tako bi se verovatno mnogo više moglo postići u praksi. Sa druge strane, ipak ne treba očekivati čuda. Jednostavno, to je problem koji postoji svuda u svetu ali je na našu sreću u Srbiji manje izražen nego u nekim drugim zemljama.”
