Bruno Vekarić, zamenik javnog tužioca Srbije za ratne zločine, u Press klubu RSE razgovara o Deklaraciji o Srebrenici Skupštine Srbije.
Vekarić: Delimično mogu da se složim sa Vama, ali ipak je obuhvaćena formulacija koja se naslanja na odluku Međunarodnog suda pravde, koja posredno znači genocid. S druge strane, od početka sam protivnik takve licitacije.
Nešto je utvrđena na dva mesta u najvišim svetskim pravosudnim instancama. Međunarodni sud pravde je najviši autoritet u tom smislu i on je to nazvao genocidom. S tog aspekta ne vidim zašto bi naš Parlament bežao od toga. S druge strane, postoji odluka Evropskog parlamenta koji je, sa preko 560 poslanika, glasalo na sličan način. I konačno, imamo i veoma važnu presudu u Haškom tribunalu, koji je takođe Tribunal Ujedinjenih nacija, koji mi poštujemo i sa kojim postoji zakonska saradnje, koji je opredelio u slučaju Krstić taj zločin i nazvao ga genocidom. Sve drugo su politički kompromisi.
Ovo mi pravnici možemo razmatrati kao kvalifikaciju određenog krivičnog dela. Političari to rade na drugi način. Oni prave neki kompromis da bi nešto kao Rezolucija prošlo ili ne.
Ipak, kada sve postavimo po strani, ovo je veliki korak napred za Srbiju. Ovo je sve trebalo da se desi mnogo, mnogo ranije i imali bi, ako gledate racionalno, mnogo konforniju spoljno političku situaciju, da smo se prema tom zločinu, i na ovaj način, opredelili pre desetak godina, ili odmah posle samog zločina. Prosto dobro je da je Deklaracija donesena. Veliki korak napred je da je Srpska narodna stranka bila uzdržana. Po meni, to je možda najveći kvalitet tog celog događaja.
Vekarić: To je ono što se zove prikupljane jeftinih političkih poena. Uvek sam bio protivnik da se na nečemu tako lošem, što se desilo u našoj prošlosti, licitira kroz političke rejtinge. Nažalost, gotovo svi su posezali za ratnim zločinima, pogotovo kada im je to bilo potrebno. Cela država, sve političke stranke, u jednom trenutku moraju da prihvate deo odgovornosti za ono što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije. Svi mi sa ovog prostora smo na neki način bili, ako ništa drugo, svedoci svega toga. Ali 130.000 ljudi je poginulo i neko je za to odgovoran. Poruku koju trebamo da emitujemo je da se tako nešto nikad ne ponovi.
Deklaracija o Srebrenici jeste jedan od načina da se emituje ta poruka. To je jedan od dobrih načina. Zaista mislim da je Deklaracija veliki korak napred za Srbiju i da ipak pokazuje našu distancu prema mračnoj prošlosti. Ništa manje nije bilo važno, i to je po meni čak imalo i jači efekat, kada je Tadić otišao u Srebrenicu, na 10-godišnjicu, i kade se poklonio žrtvama. To je bila jasna poruka Srbije, i to sa samog vrha.
Kamen spoticanja
Vekarić: Pa to jeste politika i stvaranje balansa. S druge strane, ne vidim problem da se donese i takva Deklaracija. Svaka žrtva treba da dobije izvinjenje i poštovanje. Mnogo bi značajnije bilo da se i u nekim drugim zemljama u regionu desi ista takva Deklaracija. To bi nekako meni, kao građaninu Srbije, mnogo više značilo.
Bruno VekarićNebrojeno puta je već osuđen zločin nad Srbima, i u Oluji i u Bljesku, u svim tim dešavanjima u Bosni. Uvek je akcenat bio na tim zločinima, a ne na to da su neki tamo to učinili u naše ime.
S druge strane, ono što ne razumem, je činjenica da je Međunarodni sud pravde potpuno udaljio Srbiju od samog zločina i genocida. Rekli su samo da mi nismo učinili dovoljno. To je kao da vam neko da javnu opomenu za nešto strašno što se dešavalo, gde je stradalo više hiljada ljudi. Umesto da na tome gradimo našu budućnost i uz dobre političke gestove, stvaramo takav ambijent da možemo sa Bosnom, sa Hrvatskom, Crnom Gorom i svim zemljama u regionu razgovarati na pravi način, još uvek tema ratnih zločina jeste kamen spoticanja. I sada sa Sarajevom, u slučaju Ganić, to jeste kamen spoticanja u odnosima između zemalja bivše Jugoslavije.
Vekarić: Mi smo od samog početka napravili takvu strategiju da ne komentarišemo bilo kakve predmete koji su živi, koji mogu na neki način da pokvare odnose između nas i Bosne. Pre svega mislim da mi kao susedi moramo naći neki zajednički jezik. Taj problem više tinja u samoj Bosni, to je entitetski problem, i prelama se preko teme ratnih zločina i ovde.
Udruženje logoraša Republike Srpske, u 300 predmeta, donelo je 22.000 lica kao potencionalno osumnjičenih iz Republike Srpske u Beograd, umesto da idu u Sarajevu. Nama treba nekoliko meseci samo da to popišemo, a kamo li da radimo na tome. Sreća, mi već uveliko radimo na oko 70 posto predmeta. Mi imamo nadležnost za sve predmete na prostoru bivše Jugoslavije, po našem zakonu, ali kako ćemo mi uhapsiti nekoga ko živi u Sarajevu. Znači, moramo razgovarati sa našim kolegama u Bosni i na taj način doći do sporazuma, kao što smo uradili sa Hrvatskom. Ti sporazumi bi trebali biti potpuno efikasni i trebali bi princip nekažnjivosti ratnih zločina podvući na pravi način, praktično.
Vekarić: Dejtonski sporazum je potpuno jasan i mislim da ga čak ne negira ni Republika Srpska, ni Federacija, tako da sa aspekta spoljno političkih odnosa verujem da će Bosna ostati jedinstvena.
Kokoška ili jaje?
Vekarić: Znate kako je i koliko je Milošević nekada bio jak. Ne želim da poredim Dodika sa njim i o njemu imam korektno mišljenje. Možda je to neka izborna kampanja. Ne znam šta se dešava u Bosni. Dosta se toga promenilo u odnosu na neko prethodno vreme. Ja ga lično poznajem i znam da je jako praktičan čovek.
Vekarić: Bio je biznismen i jako razuman političar, koji je u jedno teško vreme, kada je senka Karadžića i Mladića kružila Bosnom, bio jedan glas pomirenja, koji je upravo emitovao neke druge poruke i imao punu podršku Zapadne Evrope i svetskih bitnih faktora. Da li je posle shvatio da će možda njegova politička pozicija biti jasna, ne znam. Poštujem i tu njegovu bitku za srpske nacionalne interese. To je nešto što je sasvim legitimno, ukoliko se ne ulazi u sferu nečega što bi moglo ponovo da se pretvori u krvoproliće, a to je opasno. To je velika tenzija. To je ono pitanje - Šta je nastalo pre, kokoška ili jaje?
Ono što se emituje iz Federacije, takođe je veoma negativno, ako isključimo Sulejmana Tihića, koji je jedan veoma racionalan i korektan političar. Sve ostalo je opet neka politička kampanja, koja u svakom pogledu šalje veoma loše poruke prema dobronamernim ljudima.
Recimo tuzlanska kolona ili Dobrovoljačka ulica. Zar nije interes svih nas da rešimo te zločine? Interesantno je koliko je tu napora i pokušaja uloženo da se upravo reši problem kroz zajedničke istražne timove. U Dubrovniku prošle godine je američki ambasador bio posrednik u razgovoru između Vukčevića i bosanskog tužioca. Vukčević je njemu davao predmet Dobrovoljačka i rekao mu da se ne ugruvamo sa Dobrovoljačkom, kao što smo se ugruvali sa tuzlanskom kolonom. „Evo ti Dobrovoljačka, ali potpiši sporazum, treba mi pravni osnov da ti mogu ustupiti taj predmet“. Nismo dobili potvrdu i rekli su da to treba dići na politički nivo. Krenulo je napred. Ministarka pravde Srbije i gospodin Čolak, ministar pravde Bosne i Hercegovine, su potpisali taj krovni sporazum. On je sada dobra prilika da se potpiše sporazum o ustupanju dokaza i sporazum o zajedničkim istražnim timovima. Onda se desio slučaj Ganić koji je opet uznemirio duhove i s jedne i s druge strane. Sada se prosto možemo držati krutih pravila o ekstradiciji i to je to. Smanjio se prostor za razgovor, a s druge strane, opet postoji mogućnost da se ti problemi reše dijalogom i to je najbolji način i najbrži put.
Miris smrti
Vekarić: Pre 5. Oktobra, prateći političke trendove, razni nosioci pravosudnih funkcija su dejstvovali kao političari, kao barjaktari jedne pogrešne politike Miloševićevog režima, a ne kao stručnjaci, kao tužioci i sudije. Bilo je saslušanja svedoka pred kamerama RTS-a, a to je bitna povreda postupka. I neka poznata imena sa Kosova su takve istrage devalvirale, kao i njihovu pravu odgovornost za određene zločine. Nakon toga, mi, kao korektni tužioci, možemo reći gde imamo, a gde nemamo predmet. Kod Haradinaja smo sigurni da je počinio brojne zločine i imamo predmet. Negde nemamo predmet jer postoje bitne povrede postupka. I ono što se nalazi u tom predmetu koji je kod nas, nije dovoljno za procesiranje, iako poternica postoji.
Postoji poternica protiv mnogih drugih, gde se brkaju razne kvalifikacije, da li je to terorizam ili nije. Potom su to bili ratni zločini. Trebali bi pravosudni organi da to interpretiraju. Ne radi to Interpol, nego pravosudni organi trebaju da pročešljaju sve te poternice. Imamo preko sto poternica samo za pripadnike OVK.
Potpuna je neistina da imamo 400 lica iz Bosne i Hercegovine na poternicama. To je politička kampanja i to je ono što stalno uznemirava naše odnose. Neki ljudi misle da ih mi teretimo za nešto i oni neće više ni putovati, što je potpuno pogrešno. Imamo nekoliko predmeta gde je manji broj lica eventualno pod sumnjom, ali to ne znači da bi oni bili uhapšeni i završili ovde u zatvoru, već da bi imali korektan postupak pred istražnim sudijom, da se utvrde neke činjenice. Zna se kako taj postupak ide, i po našem, i po bosanskom zakonu.
Vekarić: To je interesantna priča. Bio sam u prilici da budem na neki način svedok tog događaja. Postojala je poternica protiv Havijera Solane, kao i protiv svih koji su učestvovali u bombardovanju tadašnje Jugoslavije. Poternica je bila otvorena i kada bi on sleteo na aerodrom, MUP bi morao da ga uhapsi. Tada je Vrhovni sud hitno preuzeo neku akciju da se taj predmet sanira, da ne bi bilo međunarodnog incidenta.
Vekarić: Ni jedna država ne ulazi u ono šta nekome ta druga država stavlja na teret. Oni analiziraju samo formu procesa izručenja određenoj državi - da li su ispunjeni zakonski i formalni uslovi i sve ono što je potrebno, da li postoje razne prepreke radi zaštite državljana određene zemlje u toj zemlji.
O kapetanu Draganu imam najgore moguće mišljenje. To je senka naše prošlosti, koja ponovo niče kao pečurka. Kada vidim te likove, stresem se i setim se onih devedesetih kada su bili redovi po 200 metara za ulje, kafu, dileri svuda na ulicama. Tada se samo miris smrti svuda osećao oko nas - i kroz one dnevnike RTS-a i kroz natpise u novinama. Gledam kapetana Dragana kroz neke naše predmete, koji se ovde odvijaju. Jedan od optuženih u slučaju Zvornik rekao je kako je kapetan Dragan delovao noću preko Drine, kada se prevozila „bela tehnika“. Bila je u pitanju klasična pljačka i na taj način posmatram celu tu priču.
RSE: Imali smo veliku predstavu u Skupštini Srbije oko jako bitnog pitanja - da li će se ono što je počinila srbijanska vojska u toku rata u Srebrenici, nazvati zločinom ili genocidom. Preovladalo je da to bude zločin.
Vekarić: Delimično mogu da se složim sa Vama, ali ipak je obuhvaćena formulacija koja se naslanja na odluku Međunarodnog suda pravde, koja posredno znači genocid. S druge strane, od početka sam protivnik takve licitacije.
Nešto je utvrđena na dva mesta u najvišim svetskim pravosudnim instancama. Međunarodni sud pravde je najviši autoritet u tom smislu i on je to nazvao genocidom. S tog aspekta ne vidim zašto bi naš Parlament bežao od toga. S druge strane, postoji odluka Evropskog parlamenta koji je, sa preko 560 poslanika, glasalo na sličan način. I konačno, imamo i veoma važnu presudu u Haškom tribunalu, koji je takođe Tribunal Ujedinjenih nacija, koji mi poštujemo i sa kojim postoji zakonska saradnje, koji je opredelio u slučaju Krstić taj zločin i nazvao ga genocidom. Sve drugo su politički kompromisi.
Ovo mi pravnici možemo razmatrati kao kvalifikaciju određenog krivičnog dela. Političari to rade na drugi način. Oni prave neki kompromis da bi nešto kao Rezolucija prošlo ili ne.
Ipak, kada sve postavimo po strani, ovo je veliki korak napred za Srbiju. Ovo je sve trebalo da se desi mnogo, mnogo ranije i imali bi, ako gledate racionalno, mnogo konforniju spoljno političku situaciju, da smo se prema tom zločinu, i na ovaj način, opredelili pre desetak godina, ili odmah posle samog zločina. Prosto dobro je da je Deklaracija donesena. Veliki korak napred je da je Srpska narodna stranka bila uzdržana. Po meni, to je možda najveći kvalitet tog celog događaja.
RSE: Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija su rekle da je usvajanjem ove Deklaracije Srbija otišla u rupu, ili u kaljugu, kako su oni rekli.
Cela država, sve političke stranke, u jednom trenutku moraju da prihvate deo odgovornosti za ono što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije.
Deklaracija o Srebrenici jeste jedan od načina da se emituje ta poruka. To je jedan od dobrih načina. Zaista mislim da je Deklaracija veliki korak napred za Srbiju i da ipak pokazuje našu distancu prema mračnoj prošlosti. Ništa manje nije bilo važno, i to je po meni čak imalo i jači efekat, kada je Tadić otišao u Srebrenicu, na 10-godišnjicu, i kade se poklonio žrtvama. To je bila jasna poruka Srbije, i to sa samog vrha.
Kamen spoticanja
RSE: Kako je najavila predsednica Skupštine Srbije, posle Uskrsa će Skupština odlučivati o Deklaraciji, o svim zločinima koji su učinjeni nad Srbima u bivšoj Jugoslaviji.
Vekarić: Pa to jeste politika i stvaranje balansa. S druge strane, ne vidim problem da se donese i takva Deklaracija. Svaka žrtva treba da dobije izvinjenje i poštovanje. Mnogo bi značajnije bilo da se i u nekim drugim zemljama u regionu desi ista takva Deklaracija. To bi nekako meni, kao građaninu Srbije, mnogo više značilo.
S druge strane, ono što ne razumem, je činjenica da je Međunarodni sud pravde potpuno udaljio Srbiju od samog zločina i genocida. Rekli su samo da mi nismo učinili dovoljno. To je kao da vam neko da javnu opomenu za nešto strašno što se dešavalo, gde je stradalo više hiljada ljudi. Umesto da na tome gradimo našu budućnost i uz dobre političke gestove, stvaramo takav ambijent da možemo sa Bosnom, sa Hrvatskom, Crnom Gorom i svim zemljama u regionu razgovarati na pravi način, još uvek tema ratnih zločina jeste kamen spoticanja. I sada sa Sarajevom, u slučaju Ganić, to jeste kamen spoticanja u odnosima između zemalja bivše Jugoslavije.
RSE: Vi ste izjavili da je sve u slučaju Ganić otišlo u sferu politike. Šta ste mislili kad ste to rekli?
Vekarić: Mi smo od samog početka napravili takvu strategiju da ne komentarišemo bilo kakve predmete koji su živi, koji mogu na neki način da pokvare odnose između nas i Bosne. Pre svega mislim da mi kao susedi moramo naći neki zajednički jezik. Taj problem više tinja u samoj Bosni, to je entitetski problem, i prelama se preko teme ratnih zločina i ovde.
Pre svega mislim da mi kao susedi moramo naći neki zajednički jezik. Taj problem više tinja u samoj Bosni, to je entitetski problem, i prelama se preko teme ratnih zločina i ovde.
RSE: Da li verujete da će Bosna ostati jedinstvena i u budućnosti?
Vekarić: Dejtonski sporazum je potpuno jasan i mislim da ga čak ne negira ni Republika Srpska, ni Federacija, tako da sa aspekta spoljno političkih odnosa verujem da će Bosna ostati jedinstvena.
Kokoška ili jaje?
RSE: Uprkos nekim Dodikovim izjavama?
Vekarić: Znate kako je i koliko je Milošević nekada bio jak. Ne želim da poredim Dodika sa njim i o njemu imam korektno mišljenje. Možda je to neka izborna kampanja. Ne znam šta se dešava u Bosni. Dosta se toga promenilo u odnosu na neko prethodno vreme. Ja ga lično poznajem i znam da je jako praktičan čovek.
RSE: Šta je on bio ranije, biznismen?
Vekarić: Bio je biznismen i jako razuman političar, koji je u jedno teško vreme, kada je senka Karadžića i Mladića kružila Bosnom, bio jedan glas pomirenja, koji je upravo emitovao neke druge poruke i imao punu podršku Zapadne Evrope i svetskih bitnih faktora. Da li je posle shvatio da će možda njegova politička pozicija biti jasna, ne znam. Poštujem i tu njegovu bitku za srpske nacionalne interese. To je nešto što je sasvim legitimno, ukoliko se ne ulazi u sferu nečega što bi moglo ponovo da se pretvori u krvoproliće, a to je opasno. To je velika tenzija. To je ono pitanje - Šta je nastalo pre, kokoška ili jaje?
Ono što se emituje iz Federacije, takođe je veoma negativno, ako isključimo Sulejmana Tihića, koji je jedan veoma racionalan i korektan političar. Sve ostalo je opet neka politička kampanja, koja u svakom pogledu šalje veoma loše poruke prema dobronamernim ljudima.
Recimo tuzlanska kolona ili Dobrovoljačka ulica. Zar nije interes svih nas da rešimo te zločine? Interesantno je koliko je tu napora i pokušaja uloženo da se upravo reši problem kroz zajedničke istražne timove. U Dubrovniku prošle godine je američki ambasador bio posrednik u razgovoru između Vukčevića i bosanskog tužioca. Vukčević je njemu davao predmet Dobrovoljačka i rekao mu da se ne ugruvamo sa Dobrovoljačkom, kao što smo se ugruvali sa tuzlanskom kolonom. „Evo ti Dobrovoljačka, ali potpiši sporazum, treba mi pravni osnov da ti mogu ustupiti taj predmet“. Nismo dobili potvrdu i rekli su da to treba dići na politički nivo. Krenulo je napred. Ministarka pravde Srbije i gospodin Čolak, ministar pravde Bosne i Hercegovine, su potpisali taj krovni sporazum. On je sada dobra prilika da se potpiše sporazum o ustupanju dokaza i sporazum o zajedničkim istražnim timovima. Onda se desio slučaj Ganić koji je opet uznemirio duhove i s jedne i s druge strane. Sada se prosto možemo držati krutih pravila o ekstradiciji i to je to. Smanjio se prostor za razgovor, a s druge strane, opet postoji mogućnost da se ti problemi reše dijalogom i to je najbolji način i najbrži put.
Miris smrti
RSE: Znam da imate primedbe i na neke Interpolove poternice. U čemu je stvar?
Vekarić: Pre 5. Oktobra, prateći političke trendove, razni nosioci pravosudnih funkcija su dejstvovali kao političari, kao barjaktari jedne pogrešne politike Miloševićevog režima, a ne kao stručnjaci, kao tužioci i sudije. Bilo je saslušanja svedoka pred kamerama RTS-a, a to je bitna povreda postupka. I neka poznata imena sa Kosova su takve istrage devalvirale, kao i njihovu pravu odgovornost za određene zločine. Nakon toga, mi, kao korektni tužioci, možemo reći gde imamo, a gde nemamo predmet. Kod Haradinaja smo sigurni da je počinio brojne zločine i imamo predmet. Negde nemamo predmet jer postoje bitne povrede postupka. I ono što se nalazi u tom predmetu koji je kod nas, nije dovoljno za procesiranje, iako poternica postoji.
Postoji poternica protiv mnogih drugih, gde se brkaju razne kvalifikacije, da li je to terorizam ili nije. Potom su to bili ratni zločini. Trebali bi pravosudni organi da to interpretiraju. Ne radi to Interpol, nego pravosudni organi trebaju da pročešljaju sve te poternice. Imamo preko sto poternica samo za pripadnike OVK.
Potpuna je neistina da imamo 400 lica iz Bosne i Hercegovine na poternicama. To je politička kampanja i to je ono što stalno uznemirava naše odnose. Neki ljudi misle da ih mi teretimo za nešto i oni neće više ni putovati, što je potpuno pogrešno. Imamo nekoliko predmeta gde je manji broj lica eventualno pod sumnjom, ali to ne znači da bi oni bili uhapšeni i završili ovde u zatvoru, već da bi imali korektan postupak pred istražnim sudijom, da se utvrde neke činjenice. Zna se kako taj postupak ide, i po našem, i po bosanskom zakonu.
RSE: Da li je tačno da je malo falilo pa da bude uhapšen Havijer Solana kada je dolazio ovde?
O kapetanu Draganu imam najgore moguće mišljenje. To je senka naše prošlosti, koja ponovo niče kao pečurka. Kada vidim te likove, stresem se i setim se onih devedesetih kada su bili redovi po 200 metara za ulje, kafu, dileri svuda na ulicama.
RSE: Kako tumačite to što je kapetana Dragana ipak Australija odlučila da deportuje u Hrvatsku, mada se on negde izgubio. Kapetan Dragan je bio ovde heroj u ono vreme, čak je postojao i njegov fond. Prethodno, Australija nije htela njega da isporuči Hrvatskoj. Sada je ta odluka doneta.
Vekarić: Ni jedna država ne ulazi u ono šta nekome ta druga država stavlja na teret. Oni analiziraju samo formu procesa izručenja određenoj državi - da li su ispunjeni zakonski i formalni uslovi i sve ono što je potrebno, da li postoje razne prepreke radi zaštite državljana određene zemlje u toj zemlji.
O kapetanu Draganu imam najgore moguće mišljenje. To je senka naše prošlosti, koja ponovo niče kao pečurka. Kada vidim te likove, stresem se i setim se onih devedesetih kada su bili redovi po 200 metara za ulje, kafu, dileri svuda na ulicama. Tada se samo miris smrti svuda osećao oko nas - i kroz one dnevnike RTS-a i kroz natpise u novinama. Gledam kapetana Dragana kroz neke naše predmete, koji se ovde odvijaju. Jedan od optuženih u slučaju Zvornik rekao je kako je kapetan Dragan delovao noću preko Drine, kada se prevozila „bela tehnika“. Bila je u pitanju klasična pljačka i na taj način posmatram celu tu priču.