Skupština Srbije usvojila je u sredu, nekoliko minuta iza ponoći, Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici u julu 1995. godine u kojem je ubijeno 8.000 Bošnjaka.
Deklaracija, koju je predložila vladajuća koalicija predvođena Demokratskom strankom predsednika Srbije Borisa Tadića, je usvojena sa 127 glasova za i 21 glasom protiv nakon višečasovne burne rasprave.
Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. godine izvršen genocid, i u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja termina genocid.
Poslanici Srpske radikalne stranke i drugih opozicionih stranaka, koji su tokom rasprave negirali da se u Srebrenici desio zločin i optuživali pristalice Deklaracije za izdaju Srbije i srpskog naroda, napustili su skupštinsku salu prije glasanja.
Satima prije toga, "sramota" je bila najčešća reč kojom su u parlamentu uzvraćali jedni drugima i predlagači i protivnici Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Najviše sporenja bilo je oko toga da li rezolucija treba da osudi genocid ili zločin i da li je neophodno izvinjenje porodicama žrtava.
“Otvaram jedinstven pretres o Predlogu Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici...“
Ovako je predsednica srpskog parlamenta pokušala da počne, više od dva meseca, očekivanu sednicu, a onda je usledilo:
Umesto što šireg konsenzusa u osudi srebeničkog zločina neretko su poslanici posezali za njegovom relativizacijom. Uzalud je Nada Kolundžija, šefica poslaničke grupe Za evropsku Srbiju poručila:
“Ako dopustite samo da parafraziram Goldu Meir, koja je rekla – oprostićemo im ono što su nama radili, ali mi ovde ne treba da oprostimo onima koji su to radili krijući se iza našeg nacionalnog imena.”
Nada Kolundžija
Kolundžija je prethodno uspela da obrazloži tekst, navodeći da Skupština deklaracijom želi najoštrije da osudi stravičan zločin u Srebrenici, izrazi iskreno saučešeće porodicama ubijenih, oda poštu stradalima i obaveže se da pronađe i kazni počinioce.
"Osuđujući zločin nad Bošnjacima u Srebrenici, odajući poštu nevinim žrtvama i saosećanje sa njihovim porodicima, sa budućih generacija skidamo breme koje su nam ostavili pojedinci".
Za opoziciju deklaracija "plod pritisaka"
Iako se Deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. izvršen genoicid, u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja genocida. To nije bilo dovoljno za opozicionu Liberalno demokratsku partiju Čedomira Jovanovića koja zato insistira da se unese da je tom presudom na terotoriji Srebrenice utvrđen genocid:
“Danas kada gledamo decu koja uzvikuju Nož, žica, Srebrenica, treba da shvatimo da su ona proizvod naše nesposobnosti, nemoći, odsustva hrabrosti. Nigde nećemo stići ukoliko kao parlament budemo pokazali tu želju da za svako oko nađemo neko drugo.”
Upravo pozivanje na srpske žrtve je glavni argument protivnicima deklaracije o Srebernici. I uprkos presudi Međunarodnog suda pravde radikali i poslanici Koštuničinog DSS su čak negirali srebrenički genocid. Za Slobodana Sammardžića predložena deklaracija je sramna:
“Istaći Srebrenicu kao jedno mesto ratnih zločina u građanskom ratu koji je trajao gotovo četiri godine od Slovenije pa sve do Srebenice, istaći samo žrtvu jednog naroda znači zapravo relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji.”
Sličan su reagovali i Radikali. Dragan Todorović:
“Ova deklaracija je plod pritisaka koje trpi naša država, koje je ova vladajuća većina spremna da prihvati i da izloži srpski narod i državu Srbiju nesagledivim posledicama.”
Radikali se pak zalažu za usvajanje deklaracije koja će osuditi stradanje Jermena od Otomanske vojske ali ih nikakav dokument o Srebenici ne zanima. Srpska napredna stranka predlagala je osudu svih zločina, najpre onih nad srpskim narodom, potom i onih koje su pripadnici srpskog naroda počinili nad drugima, a posebno zločin u Srebernici.
Tomislav Nikolić, Foto: Vesna Anđić
Tomislav Nikolić optužio je vladajuće partije da nisu imale hrabrosti da u tekstu deklaracije "nabroje i svoje žrtve":
“Ali vi ste hteli svoj tekst. Želeli biste da sami sebe proglasimo isključivim krivcima za sve što se desilo i da svoj narod osudimo kao jedini narod koji je počinio zločin.”
Rezolucija nedovoljno ubedljiva bez hapšenja Mladića
Žestinu rasprave nije umanjilo ni to što je u međuvremenu predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović izjavila da postoji "početna verzija" deklaracije kojom će biti osuđeni svi zločini nad Srbima na prostoru bivše Jugoslavije:
“Za četvrtak sam zakazala konsultacije na temu Deklaracije o zločinima nad Srbima učinjenim na prostorima prethodne Jugoslavije.”
No, šefica poslaničke grupe G17 plus Suzana Grubješić poručuje:
“Nema konsenzusa, ali ne treba da ga bude sa onima koji svakog 12. marta prelepljuju Bulevar Zorana Đinđića bulevarom jednog dželata iz Srebrenice.”
Sa nekim strankama pak, konsenzus je bio moguć. Svoj glas za deklaraciju daju i nekadašnji Miloševićevi socijalisti. Branko Ružić:
“Oni koji pokušavaju da predstave ovu Deklraciju takvom da je ona nihilistička, da se Srbija nije promenila smatram da greše. Srbija se u mnogome promenila zbog podizanja nivoa svesti o tome šta se dešavalo na prostorima bivše SFRJ.”
Predstavnici Bošnjaka u Skušptini Srbije nisu među predlagačima deklaracije i najavljivali su da će ih tok rasprave opredeliti za način glasanja. Esad Džudžević ipak zahteva:
Sonja Biserko, Foto: Vesna Anđić
“Da ovaj visoki dom kao mjeru svojih međunarodnih obaveza usvoji tekst Rezolucije Evropskog parlamenta koji je zapravo prava mjera osude onoga što se desilo u Srebrenici.”
U pokušaju da ukažu na to da je usvajanje Deklaracije bez osude genocida uvredljivo za žrtve, usmljeni su ostali i predstavnici civilnog sektora u Srbiji. Ono što je usledilo u Skupštini Srbije pokazuje dubinu frustracije srpskog drustva, ocenjuje Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava, a odgovornost vidi u vladajućim strankama:
“Po mom dubokom uverenju ni ova rezolucija, takva kakva je, nije dovoljno ubedljiva bez hapšenja Ratka Mladića koji je najodgovorniji kada je u pitanju sama Srebrenica. Nažalost čitav ovaj sastav parlamenta pokazuje da se naša elita i dalje odnosi prema toj temi na jedan, rekla bih, komercijalni način, samo zato što se to od nas očekuje.”
*****
Slika, pak koja je poslata iz paralmenta bila je mučna za gledanje. Književnik Filip David kaže da se osećao loše gledajući skupštinski prenos jer ga je to za časak vratilo na početak devedesetih:
“Jer je to ta ista retorika. I ono što je zapravo zastrašujuće to je što se vidi da je svest najvećeg broja poslanika zapravo nije mnogo promenila, da su oni ostali na onom nivou na kom su bili početkom devedesetih. Da zapravo jedan veliki broj poslanika ne shvata razloge zbog kojih je došlo do tih zločina na prostorima Jugoslavije, ne shvata u čemu je bila krivica srpskog rukovodstva u svemu tome, nekako se dobija utisak da mi ovih dvadesetak godina tapkamo u mestu.
Deklaracija se usvaja na mišiće, jer i u toj tesnoj većini postoje oni koji ne veruju u tu deklaraciju, i onda se stiče utisak da se sve to radi zbog pritiska međunarodne zajednice, a ne zbog potrebe da se Srbija odredi prema onome što se dogodilo.
Deklaracija nema smisla jer nema svoj koren u načinu nekog novog razmišljanja u svemu tome, u nekom suočavanju nego zbog odluke koju Međunarodni sud pravde treba da donese oko Kosova, da ne bude da nismo ispoštovali odluku tog suda oko Srebrenice. Sve je to jedna vrsta velike kalkulacije, a vrlo malo iskrenost i to je ono što je poražavajuće.
Krivica vlasti je velika. Vrlo malo se radi na objašnjavanju šta se dešavalo i preovladavaju simpatije prema haškim optuženicima i odbranaški stav koji nalazi opravdanje za ono što se dogodilo. Ogroman broj ljudi ovde veruje da se Markale, ulica Save Miskina, opsada Sarajeva, uopšte nisu dogodili.
Pomaka u mišljenju ljudi gotovo i da nema, ja sam veliki pesimista da se tu nešto može bitno izmeniti. Možda tek kroz dve generacije. "
Deklaracija, koju je predložila vladajuća koalicija predvođena Demokratskom strankom predsednika Srbije Borisa Tadića, je usvojena sa 127 glasova za i 21 glasom protiv nakon višečasovne burne rasprave.
Deklaracija se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. godine izvršen genocid, i u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja termina genocid.
Poslanici Srpske radikalne stranke i drugih opozicionih stranaka, koji su tokom rasprave negirali da se u Srebrenici desio zločin i optuživali pristalice Deklaracije za izdaju Srbije i srpskog naroda, napustili su skupštinsku salu prije glasanja.
Satima prije toga, "sramota" je bila najčešća reč kojom su u parlamentu uzvraćali jedni drugima i predlagači i protivnici Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici. Najviše sporenja bilo je oko toga da li rezolucija treba da osudi genocid ili zločin i da li je neophodno izvinjenje porodicama žrtava.
“Otvaram jedinstven pretres o Predlogu Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici...“
Ovako je predsednica srpskog parlamenta pokušala da počne, više od dva meseca, očekivanu sednicu, a onda je usledilo:
Umesto što šireg konsenzusa u osudi srebeničkog zločina neretko su poslanici posezali za njegovom relativizacijom. Uzalud je Nada Kolundžija, šefica poslaničke grupe Za evropsku Srbiju poručila:
“Ako dopustite samo da parafraziram Goldu Meir, koja je rekla – oprostićemo im ono što su nama radili, ali mi ovde ne treba da oprostimo onima koji su to radili krijući se iza našeg nacionalnog imena.”
Kolundžija je prethodno uspela da obrazloži tekst, navodeći da Skupština deklaracijom želi najoštrije da osudi stravičan zločin u Srebrenici, izrazi iskreno saučešeće porodicama ubijenih, oda poštu stradalima i obaveže se da pronađe i kazni počinioce.
"Osuđujući zločin nad Bošnjacima u Srebrenici, odajući poštu nevinim žrtvama i saosećanje sa njihovim porodicima, sa budućih generacija skidamo breme koje su nam ostavili pojedinci".
Za opoziciju deklaracija "plod pritisaka"
Iako se Deklaracija poziva na presudu Međunarodnog suda pravde, kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. izvršen genoicid, u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja genocida. To nije bilo dovoljno za opozicionu Liberalno demokratsku partiju Čedomira Jovanovića koja zato insistira da se unese da je tom presudom na terotoriji Srebrenice utvrđen genocid:
“Danas kada gledamo decu koja uzvikuju Nož, žica, Srebrenica, treba da shvatimo da su ona proizvod naše nesposobnosti, nemoći, odsustva hrabrosti. Nigde nećemo stići ukoliko kao parlament budemo pokazali tu želju da za svako oko nađemo neko drugo.”
Upravo pozivanje na srpske žrtve je glavni argument protivnicima deklaracije o Srebernici. I uprkos presudi Međunarodnog suda pravde radikali i poslanici Koštuničinog DSS su čak negirali srebrenički genocid. Za Slobodana Sammardžića predložena deklaracija je sramna:
“Istaći Srebrenicu kao jedno mesto ratnih zločina u građanskom ratu koji je trajao gotovo četiri godine od Slovenije pa sve do Srebenice, istaći samo žrtvu jednog naroda znači zapravo relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji.”
Sličan su reagovali i Radikali. Dragan Todorović:
“Ova deklaracija je plod pritisaka koje trpi naša država, koje je ova vladajuća većina spremna da prihvati i da izloži srpski narod i državu Srbiju nesagledivim posledicama.”
Radikali se pak zalažu za usvajanje deklaracije koja će osuditi stradanje Jermena od Otomanske vojske ali ih nikakav dokument o Srebenici ne zanima. Srpska napredna stranka predlagala je osudu svih zločina, najpre onih nad srpskim narodom, potom i onih koje su pripadnici srpskog naroda počinili nad drugima, a posebno zločin u Srebernici.
Tomislav Nikolić optužio je vladajuće partije da nisu imale hrabrosti da u tekstu deklaracije "nabroje i svoje žrtve":
“Ali vi ste hteli svoj tekst. Želeli biste da sami sebe proglasimo isključivim krivcima za sve što se desilo i da svoj narod osudimo kao jedini narod koji je počinio zločin.”
Rezolucija nedovoljno ubedljiva bez hapšenja Mladića
Žestinu rasprave nije umanjilo ni to što je u međuvremenu predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović izjavila da postoji "početna verzija" deklaracije kojom će biti osuđeni svi zločini nad Srbima na prostoru bivše Jugoslavije:
“Za četvrtak sam zakazala konsultacije na temu Deklaracije o zločinima nad Srbima učinjenim na prostorima prethodne Jugoslavije.”
No, šefica poslaničke grupe G17 plus Suzana Grubješić poručuje:
“Nema konsenzusa, ali ne treba da ga bude sa onima koji svakog 12. marta prelepljuju Bulevar Zorana Đinđića bulevarom jednog dželata iz Srebrenice.”
Sa nekim strankama pak, konsenzus je bio moguć. Svoj glas za deklaraciju daju i nekadašnji Miloševićevi socijalisti. Branko Ružić:
“Oni koji pokušavaju da predstave ovu Deklraciju takvom da je ona nihilistička, da se Srbija nije promenila smatram da greše. Srbija se u mnogome promenila zbog podizanja nivoa svesti o tome šta se dešavalo na prostorima bivše SFRJ.”
Predstavnici Bošnjaka u Skušptini Srbije nisu među predlagačima deklaracije i najavljivali su da će ih tok rasprave opredeliti za način glasanja. Esad Džudžević ipak zahteva:
“Da ovaj visoki dom kao mjeru svojih međunarodnih obaveza usvoji tekst Rezolucije Evropskog parlamenta koji je zapravo prava mjera osude onoga što se desilo u Srebrenici.”
U pokušaju da ukažu na to da je usvajanje Deklaracije bez osude genocida uvredljivo za žrtve, usmljeni su ostali i predstavnici civilnog sektora u Srbiji. Ono što je usledilo u Skupštini Srbije pokazuje dubinu frustracije srpskog drustva, ocenjuje Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava, a odgovornost vidi u vladajućim strankama:
“Po mom dubokom uverenju ni ova rezolucija, takva kakva je, nije dovoljno ubedljiva bez hapšenja Ratka Mladića koji je najodgovorniji kada je u pitanju sama Srebrenica. Nažalost čitav ovaj sastav parlamenta pokazuje da se naša elita i dalje odnosi prema toj temi na jedan, rekla bih, komercijalni način, samo zato što se to od nas očekuje.”
*****
Pročitajte i ovo:
U BiH i Srbiji i dalje traju rasprave o usvajanju Rezolucije o Srebrenici
Bez riječi "genocid" Rezolucija nepotrebna
Dogovori o rezoluciji o Srebrenici: termin zločin ili genocid
Tadić: Razdvojićemo rezolucije, ali ćemo obe usvojiti
Srbija treba da izađe iz stalnog poricanja
Filip David: Svest poslanika se nije promenila u odnosu na devedesete
Filip David: Svest poslanika se nije promenila u odnosu na devedeseteSlika, pak koja je poslata iz paralmenta bila je mučna za gledanje. Književnik Filip David kaže da se osećao loše gledajući skupštinski prenos jer ga je to za časak vratilo na početak devedesetih:
“Jer je to ta ista retorika. I ono što je zapravo zastrašujuće to je što se vidi da je svest najvećeg broja poslanika zapravo nije mnogo promenila, da su oni ostali na onom nivou na kom su bili početkom devedesetih. Da zapravo jedan veliki broj poslanika ne shvata razloge zbog kojih je došlo do tih zločina na prostorima Jugoslavije, ne shvata u čemu je bila krivica srpskog rukovodstva u svemu tome, nekako se dobija utisak da mi ovih dvadesetak godina tapkamo u mestu.
Deklaracija se usvaja na mišiće, jer i u toj tesnoj većini postoje oni koji ne veruju u tu deklaraciju, i onda se stiče utisak da se sve to radi zbog pritiska međunarodne zajednice, a ne zbog potrebe da se Srbija odredi prema onome što se dogodilo.
Deklaracija nema smisla jer nema svoj koren u načinu nekog novog razmišljanja u svemu tome, u nekom suočavanju nego zbog odluke koju Međunarodni sud pravde treba da donese oko Kosova, da ne bude da nismo ispoštovali odluku tog suda oko Srebrenice. Sve je to jedna vrsta velike kalkulacije, a vrlo malo iskrenost i to je ono što je poražavajuće.
Krivica vlasti je velika. Vrlo malo se radi na objašnjavanju šta se dešavalo i preovladavaju simpatije prema haškim optuženicima i odbranaški stav koji nalazi opravdanje za ono što se dogodilo. Ogroman broj ljudi ovde veruje da se Markale, ulica Save Miskina, opsada Sarajeva, uopšte nisu dogodili.
Pomaka u mišljenju ljudi gotovo i da nema, ja sam veliki pesimista da se tu nešto može bitno izmeniti. Možda tek kroz dve generacije. "
