Zanimljiv je bio mesec oktobar u društvenom životu Srbije, zemlje u kojoj je zavladao neobičan red i običaj da se stalno nešto „burno“ dešava samo zato da bi se nekako prikrilo da se zapravo ne događa i ne pomera baš ništa. A ako se nešto i pomera, biće da to baš i nije u onom pravcu koji bi se očekivao od zemlje koja gromoglasno objavljuje svoje „evropske“ aspiracije.
Nakon parade za manjinu, koje se i sam predsednik vlade pomalo javno (o)g(r)adio, Srbija je dobila i paradu za većinu, sve sa tenkovima, avionima i Vladimirom Putinom. Za razliku od one septembarske parade na čijim je obodima bilo neobičnih incidenata (uzgred, kada ćemo dobiti suvislo razjašnjenje priče o „slučaju Vučićevog brata“, ili se misli da će sve da se zaboravi, i da se završi egzemplarnim kažnjavanjem pripadnika žandarmerije?), sa oktobarskom je sve prošlo regularno, osim što su - sledeći Vučićev primer - gotovo svi pokisli, što je ponekome bio zabavan prizor, mada u tome, ako ćemo pravo, nema ničega smešnog.
Smeh zamire tamo gde se ministri ne usuđuju ni da ogrnu kabanicu na pljusku jer njihov šef voli da ga svi uslikaju kako požrtvovano kisne, a još jače zamire tamo gde je sasvim „normalno“ da skupštinska većina kao grupa šiparica kliče i aplaudira kada u salu parlamenta uđe premijer. Koji po svoj prilici ipak nije ni Bog ni Elvis, a ni Srbija po svoj prilici nije Severna Koreja. Ili smo propustili broj Službenog glasnika u kojem je objavljeno da jeste?
Uostalom, u toj Srbiji koja poprima običaje politički egzotičnih zakutaka ove planete, i značajni jubileji se pomeraju u skladu s rasporedom aktivnosti ključnog pojedinca i političkog Alfa mužjaka, eto recimo ruskog predsednika; sa čitavim važnim društvenim slojevima, recimo sa advokatima, ratuje se dugo, temeljito i otvoreno bezobrazno, sve uz optužbe da su u službi dežurnog Zlog Tajkuna; nekada pristojne novine organizuju egzemplarni linč javne ličnosti koja nema moć, ali ima ugled; opozicioni poslanik tvrdi da premijerov brat poseduje nekakvu firmu, a onda se svi ovlašćeni iznenada dosete da je tom građaninu zapravo „ukraden identitet“, čime se do tada, gle, niko nije bavio; ljudi i emisije misteriozno i pod sumanutim izgovorima nestaju iz vidokruga javnosti jer se nekome - na primer, ali samo na primer, Aleksandru Vučiću - ne dopada da oni javno postoje; ljude takoreći kidnapuju i zatvaraju ih u izolaciju sve dok ne dođe trenutak da „ispravno“ glasaju (slučaj kragujevačkih odbornika novouspostavljene SNS većine); izniču preko noći i protiv svih civilizacijskih pravila fantomski gradovi („Beograd na vodi“) s kojima je nevolja što bi bilo još mnogo gore za sve da prestanu da budu fantomski, i tako dalje, piscu ovih redova se čini da bi mogao da nabraja od čitaočevog ručka pa do večere, i još mu ne bi ponestalo inspiracije.
Šta je zajedničko svim tim primerima, šta objedinjuje ovaj šareniš bizarnosti? Jedino činjenica da je Srbija praktično (samo)izručena dobroj ili zloj volji jednog čoveka, uz nešto beznačajnih i lako zamenjivih saizvršilaca oko njega.
Pri svemu tome, ekonomski i društveni parametri su u slobodnom padu. Ali, nije baš sve stalo niti palo: rejting vlasti, to jest Vučića, ako i nije dodatno porastao, svakako nije ni bitnije opao, što pokazuje da ovde nastaje dugoročniji „čep“ s kojim još niko ne zna šta će da uradi, pa se većinom odlučuje za nojevsku strategiju „neću o tome još ni da mislim, nego ću da se nadam da će to nekim čudom samo od sebe da se razreši“. I ujedno demantuje duboko, depresivno diletantski olaki optimizam onih koji su poslednjih godina, u tadašnjim daleko komfornijim okolnostima, voleli da se igraju „rušenja vlasti“, pa već misle kako će - evo do Đurđevdana, evo do Božića, evo do Uskrsa - Vučića srušiti lako kao i njegovog prethodnika (a to nije Ivica Dačić a bogme ni Mirko Cvetković, budimo ozbiljni!) i kako je on, eto, već „počeo da se kruni“ i da biva „padu sklon“, ma, samo još da mu organizujemo neku „osvešćenu građansku manifestaciju prezira“ (može i na Fejsbuku!) i neće ništa ostati od njega...
Ali ne, to tako nije i to tako ne biva: ova generacija autoritarno-populističkih vladara (Putin, Orban, Erdogan, Gruevski, Vučić...) ustoličila se na dugi rok, najmanje po deceniju, uspostavljajući neobičan, pomalo „sadomazohistički“ savez sa dezorijentisanom i deziluzionisanom „tihom većinom“, nakon što je prethodno društvenu, a naročito intelektualnu elitu što zastrašila i pasivizovala, što korumpirala, što cinično zloupotrebila u obličju „korisnih idiota“ koji su joj pomogli da se ustoliči.
Zima dolazi, možda Srbija neće cvokotati ako joj Kremlj odvrne gasne slavine, a još ako i Putin stvarno pristane da uveze poneki „srpski Fijat“ (!), gde će nam biti kraj! A za Evropu ćemo lako, neće EU moći sebi da dozvoli da ispusti priliku da inkorporira ovako prosperitetnu i sređenu zemlju. Koja čak i oslobođenje od fašizma slavi četiri dana pre roka, toliko je nestrpljiva da krene u svetliju budućnost.
