U javnost je, nakon tragične pogibije dvoje službenika ambasade Srbije u Tripoliju, ponovno dospelo pismo ambasadora Olivera Potežice državnom vrhu iz novembra prošle godine, neposredno posle otmice dvoje službenika Ambasade Srbije u Tripoliju. Neuvijene pretnje u tom pismu krajnje su neobične u komunikaciji diplomata sa svojim pretpostavljenima, ocenjuju sagovornici RSE i ističu da je neophodna temeljna istraga okolnosti nemilih događaja u Libiji, čiji rezultati moraju biti saopšteni javnosti.
U pismu ambasador Oliver Potežica od predsednika Vlade i Ministarstva spoljnih poslova traži da “demantuju i zaustave” napise o otmici dvoje službenika ambasade, koji su se, kako kaže, pretvorili u degutantnu hajku. Navodi da je on verovatno “žrtveni jarac” kampanje nekih medija koji hoće da povuku neki ‘svileni gajtan’, ali da to neće moći tako da ide “jer ambasador Oliver Potežica nije u svojoj službi napravio nijednu jedinu grešku”. Ovaj diplomata sve vreme o sebi piše ili u prvom licu množine ili u trećem licu jednine. Pred kraj pisma Potežica poentira ovako: „Ne bismo voleli da dodjemo u situaciju da počnemo javnu polemiku u ovom smislu i da budemo prinuđeni da radi odbrane, puštamo dokumente ’da cure’“.
Ovakva komunikacija ambasadora sa vrhom države verovatno se može shvatiti kao izraz njegovog osećaja da se sva odgovornost može svaliti na njega i potrebe da se odbrani, kaže diplomata Ivo Visković, ali dodaje da je takva komunikacija krajnje neuobičajena u diplomatskoj praksi.
„Očito se radilo o emotivnoj reakciji, ali nije to teško shvatiti s obzirom na ozbiljnost situacije u kojoj se sam ambasador Potežica našao. Verovatno je zbog toga osetio da je na neki način ugrožen i pokušao da nekome ko ga ugrožava stavi na znanje da i on može da potegne određene neprijatne stvari. Unutar diplomatske službe to nije uobičajeno, obično se takve stvari rešavaju interno i ne ide se u javnost. Dok se ne znaju činjenice oko sudbine Ambasade, da li je bilo ideja o zatvaranju i povlačenju diplomata ili ne, ko je na to uticao, da li su sami diplomate u Libiji zagovarli ostanak, da li je njihova procena bila jedno a Vladina drugo ili su i jedni i drugi to tražili, to je sve u ovom trenutku čista spekulacija i dok se ne znaju činjenice veoma je nezahvalno o tome govoriti jer se mogu povrediti ljudi čak i nehotice. Ja bih voleo da se sačeka da se utvrdi od strane kompetentne stručne grupe unutar Ministarstva šta se stvarno sve događalo i da se obavesti javnost o tome. Svakako bi trebalo obavestiti javnost jer bi bilo loše da to ostane zatvoreno i van uvida javnosti“, kaže Visković.
Da je ovakva komunikacija diplomata sa Ministarstvom spoljnih poslova jako neuobičajena, a pogotovo da se na ovakav način preti iznošenjem nekih dokumenata, ocenjuje i Dragan Đukanović, potpredsednik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Upitan nije li još čudnije da je državni vrh ostao nem na te Potežičine pretnje, Đukanović kaže:
„Mi ne znamo kako je to išlo diplomatskim kanalima. Što se tiče nivoa javnog diskursa, očigledno tu nije bilo nekakvog odgovora, ali pretpostavljam da je unutar sistema Ministarstva spoljnih poslova ambasadoru usledio neki odgovor.“
U pogledu utvrđivanja odgovornosti i krivice, najpre mora doći do temeljne istrage svega što je dovelo do otmice službenika Ambasade, smatra Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku.
„Pre svega očekujem da se rasvetle okolnosti pod kojima je došlo do otmice. Onaj koji je poveo te ljude na to putovanje bez naloga Ministarstva, mislim da je njegova odgovornost najveća. Evidentno je da na službenoj dužnosti nisu poginuli. A što se tiče nezatvaranja ili neizmeštanja Ambasade, mislim da bi Ministarstvo spoljnih poslova moralo da da obrazloženje zbog čega je odlučilo da Ambasadu zadrži na mestu gde se zapravo nalazi vlada koja u ovom trenutku u svetu nije priznata“, ocenjuje Aleksandra Joksimović.
Može li se očekivati da radna grupa, formirana po nalogu šefa diplomatije objektivno ispita sve okolnosti koje su dovele do otmice dvoje srpskih državljana? Ovo pitanje tim pre se postavlja što javnost očekuje i preispitivanje odgovornosti samog vrha Ministarstva spoljnih poslova za ono što se u Siriji dogodilo.
Ivo Visković kaže da to zavisi od toga kakav mandat se bude dao toj radnoj grupi.
„Ako joj date mandat da istražuje sve, onda se ona može slobodnije ponašati, pa i zauzeti stavove koji ne odgovaraju možda ni nekome na samom vrhu. Ali, ukoliko joj date ograničeni mandat, ukoliko je uvežete unapred nečim, onda je teško očekivati da ona može proizvesti rezultat koji bi bio, da tako uslovno kažem, spektakularan“, ukazuje Visković.
