Pitanje problema agresivnosti mladih aktualizuje se u Srbiji gotovo svakodnevno. U društvu, koje i dve decenije nakon ratova, nije uspelo da uspostavi toleranciju i dijalog kao način rešavanja problema, izrodile su se generacije poremećenog sistema vrednosti, koje više ne prezaju ni od čega. Njihova brutalnost rezultat je predrasuda i stereotipa, koje nose iz porodice, vršnjačke grupe, škole i sredine u kojoj žive. Pozivanje na devedesete godine ratova i sankcija u njihovom slučaju više ne stoji.
Poslednji u nizu primera, ali ne i prvi takav slučaj, je premlaćivanje profesorke zbog ocene koja im se nije svidela. Pre toga, ubili su mladića u centru Beograda zato što je navijač drugog, francuskog kluba, prebili su čoveka na ulici zato što im se učinilo da je gej, novinara zato što misli i govori drugačije, demolirali su grad zato što – nije ni važno zašto, važno je da bude povoda, a bilo je ih je više do sada. Imaju oko 18 godina. Šta su radili i gde su bili pre toga?
„Nedavno sam sa ćerkom bila u Mekdonaldsu na dečjem rođendanu. Drugar je punio šest godina i mahom su tamo bili njegovi vršnjaci iz vrtića. Oni su u toku igre vikali ’Srbija, Srbija’ i podizali tri prsta. Znači, oni imaju šest godina i ja sam bila potpuno zatečena“, primer koji nam prenosi studentkinja pedagogije Tamara Ivanović, ne mora nužno, ali može biti dobra podloga za kreiranje negativnog stava prema svakome ko u njihovom daljem odrastanju neće skandirati Srbiji.
Čuli su to i videli u svom okruženju, među vršnjacima, na televiziji, u porodici... Nakon toga sedaju u školske klupe. U najranijem uzrastu, gde bi kroz programe, trebalo da se uče poštovanju prava drugih, različitostima i toleranciji, ne postoji jasan plan i kontrola. U izbornim predmetima, veronauka prednjači nad građanskim vaspitanjem, časove u oba slučaja drže nekompetentni predavači, pa se tako igrom slučaja ustanovilo da je ovaj prvi držao čovek koji je član jedne od desničarskih organizacija.
Dodatni problem, i kada bismo sve to imali savršeno, problem je u tome što deca žive u sredini koja im govori potpuno suprotno, kaže psiholog Nada Korać i podvlači:
„Ako imate one izrazito nasilne forme netolerancije, kao što je bilo sa ubistvom onog francuskog mladića, a taj proces traje već godinu dana i više i šta se desilo? Ništa. Dakle, radi se o tome da deca prisustvuju nečemu, gledaju nešto, vide različita ponašanja i vide da su ona nekažnjiva. Ta deca gledaju i slušaju.“
Strah poprimio nove dimenzije
Do srednje škole, modeli su uveliko usvojeni, a stavovi formirani. Beogradski gimnazijalci uspeli su svojim vrednosnim sudovima da šokiraju sociologe, istoričare, pisce i novinare, koji se ovih dana sa njima susreću na interaktivnim tribinama čiji je cilj edukacija u smeru građanskih sloboda. Uz rezultate nedavnih istraživanja po kojima više od 70 odsto srednjoškolaca smatra da šamarati devojku nije nasilje, Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska pokušao je da otvori temu oktobarske Parade ponosa, tokom koje su njihovi vršnjaci demolirali Beograd.
Jedan od grafita mržnje koji je osvanuo u Beogradu pre drugog neuspelog pokušaja da se organizuje Parada ponosa, septembar 2009.
“Moram da kažem da su ta deca mene doslovno prestravila i oblila hladnim znojem. I moj strah za ovu zemlju je nakon te tribine sasvim iskreno poprimio nove dimenzije“, kazao je Kuzminović.
Na pitanje da li ljudi drugačije seksualne orijentacije imaju pravo da slobodno šetaju gradom, beogradski gimnazijalci pozvani su da podignu ruke.
„Preko 50, 60 posto mladih ljudi podiglo je ruku glasajući za to da njima ne treba dati pravo da se slobodno kreću. Neki od tih mladih ljudi se poziva na to da je to protiv kanona njihove vere, dakle protiv onoga što Srpska pravoslavna crkva propagira, ali ja bih rekao da se najveći deo njih konformira i da oni zapravo samo ponavljaju ono što je dominantan stav njihove vršnjačke grupe“, kaže Kuzminović.
Jaku ulogu u formiranju ovakvih i sličnih stavova i negativnog odnosa prema drugačijim opredeljenjima, mišljenjima, verama i nacijama, uz dominantan uticaj Srpske pravoslavne crkve ima i interpretacija istorije u udžbenicima, odnosno njena mitologizacija u celokupnom društvu. O zluopotrebama je učenicima elitnih beogradskih škola govorila istoričarka Dubravka Stojanović.
„To je bila jedna provala besa. Njihovi argumenti su bili – mi nikada nikome nismo ništa nažao uradili, da smo se mi stalno uzmicali u istoriji, a da su nam svi susedni narodi zabadali nož u leđa kada nam je najteže. Dakle, radi se o elementarnim neznanjima. I oni zaista misle da danas svi treba da kleče pred nama, da mi možemo da lupamo rukom o sto, kao što to često zamišlja i naša spoljna politika i onda se to nekako poklapa“, navodi Stojanović.
Fakulteti u nastavku školovanja postaju utočišta nacionalističkih grupa. Na Pravnom i Mašinskom desničarski pokreti drže amfiteatre u kojima uz podršku crkve organizuju svoje tribine. Na takve skupove ne morate ići, no profesor Ljubiša Rajić, ukazuje na jedan ozbiljniji problem.
„Ničim nije zabranjeno da u svoju sopstvenu nastavu uneseš verske i političke propagande koliko god hoćeš. Ja bih mrtav ’ladan mogao pola semestra da potrošim na to da ubeđujem studente da treba da mrze Hrvate i Bošnjake i nikada mi niko ne bi ništa zamerio. Možda će poneki student i poneki nastavnik nešto odgunđati, ali će uglavnom zbog mira u kući da ćute. Ako u kabinetima pojedinih nastavnika i na Univerzitetu u Beogradu vise slike Karadžića ili Mladića na zidu, onda nemamo šta dalje da pričamo“, zaključuje Rajić.
Greške leže u današnjem društvu
Mediji, koji su devdesetih lansirali uzore poput ratnog zločinca i njegove estradne zvezde, nisu više isti. No, oni nezavisni i posle Miloševića ostaju retki, a tabloidizacija kao rezultat opšte društvene klime čini da se njihov edukativni uticaj retko može uočiti. Autorka Peščanika i kolumnista Vremena Svetlana Lukić i Teofil Pančić među onima su koji šalju drugačije poruke.
Teofil Pančić (foto: Vesna Anđić)
Zbog toga je on u autobusu gradskog prevoza pretučen metalnom štanglom, a njoj je, uz stalne napade, demoliran automobil. Odgovorni su u prvom slučaju dobili minimalne kazne od tri meseca zatvora, u drugom nisu pronađeni:
„Naravno da danas, za razliku od devedesetih rol modeli nisu tako jednostavni. Ovo nije ratno vreme, nije ni neposredno poratno, ali ti danas imaš te ljude, te tajkune, polutajkune i razne druge sumnjive likove za koje niko ne ume da ti objasni šta to oni u životu proizvode pa su tako bogati. Šta je tu poruka, šta su oni u životu napravili? Koja je to nova vrednost koja postoji otkad su oni na zemlji, a pre toga je nije bilo?“, upitao je Pančić.
„Mladi, kojih ima jako mnogo, koji sede u centru Beograda, odu na ekskurziju u Budimpeštu i umesto da se vataju po ćoškovima, oni pevaju ’Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala’. Nemam ništa protiv, ali mene šokira da neko ko ima 17 godina i ode na ekskurziju ima potrebu to da peva i onda se naravno i potuku tamo i šta sve ne. Mi smo nešto grdno pogrešili,“ kaže Svetlana Lukić.
Naši sagovornici saglasni su u oceni da odgovorne za tu grešku više nije moguće tražiti u devedesetim godinama. Ona leži na današnjem društvu, nekim novim uzorima, školskom sistemu i novim političkim elitama.
Osim osuda nasilja, i hapšenja koje se završava uz blagi ili češće nikakav sudski epilog, konkretnih predloga i poteza za rešavanje ovog problema za sada nema. Do tada, neke će čuvati policija, nastavnici će se poput zbog ocene pretučene profesorke nadati:
“Samo da se ovo više ni jednom prosvetnom radniku ne dogodi”, Ili, će kao Svetlana Lukić:
"Uveče kada hodam ovim gradom, kada vidim grupu mladih ljudi koji liče na vas, koje je mama lepo negovala, prelazim na drugu stranu ulice."
Poslednji u nizu primera, ali ne i prvi takav slučaj, je premlaćivanje profesorke zbog ocene koja im se nije svidela. Pre toga, ubili su mladića u centru Beograda zato što je navijač drugog, francuskog kluba, prebili su čoveka na ulici zato što im se učinilo da je gej, novinara zato što misli i govori drugačije, demolirali su grad zato što – nije ni važno zašto, važno je da bude povoda, a bilo je ih je više do sada. Imaju oko 18 godina. Šta su radili i gde su bili pre toga?
„Nedavno sam sa ćerkom bila u Mekdonaldsu na dečjem rođendanu. Drugar je punio šest godina i mahom su tamo bili njegovi vršnjaci iz vrtića. Oni su u toku igre vikali ’Srbija, Srbija’ i podizali tri prsta. Znači, oni imaju šest godina i ja sam bila potpuno zatečena“, primer koji nam prenosi studentkinja pedagogije Tamara Ivanović, ne mora nužno, ali može biti dobra podloga za kreiranje negativnog stava prema svakome ko u njihovom daljem odrastanju neće skandirati Srbiji.
Čuli su to i videli u svom okruženju, među vršnjacima, na televiziji, u porodici... Nakon toga sedaju u školske klupe. U najranijem uzrastu, gde bi kroz programe, trebalo da se uče poštovanju prava drugih, različitostima i toleranciji, ne postoji jasan plan i kontrola. U izbornim predmetima, veronauka prednjači nad građanskim vaspitanjem, časove u oba slučaja drže nekompetentni predavači, pa se tako igrom slučaja ustanovilo da je ovaj prvi držao čovek koji je član jedne od desničarskih organizacija.
Dodatni problem, i kada bismo sve to imali savršeno, problem je u tome što deca žive u sredini koja im govori potpuno suprotno, kaže psiholog Nada Korać i podvlači:
„Ako imate one izrazito nasilne forme netolerancije, kao što je bilo sa ubistvom onog francuskog mladića, a taj proces traje već godinu dana i više i šta se desilo? Ništa. Dakle, radi se o tome da deca prisustvuju nečemu, gledaju nešto, vide različita ponašanja i vide da su ona nekažnjiva. Ta deca gledaju i slušaju.“
Strah poprimio nove dimenzije
Do srednje škole, modeli su uveliko usvojeni, a stavovi formirani. Beogradski gimnazijalci uspeli su svojim vrednosnim sudovima da šokiraju sociologe, istoričare, pisce i novinare, koji se ovih dana sa njima susreću na interaktivnim tribinama čiji je cilj edukacija u smeru građanskih sloboda. Uz rezultate nedavnih istraživanja po kojima više od 70 odsto srednjoškolaca smatra da šamarati devojku nije nasilje, Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska pokušao je da otvori temu oktobarske Parade ponosa, tokom koje su njihovi vršnjaci demolirali Beograd.
“Moram da kažem da su ta deca mene doslovno prestravila i oblila hladnim znojem. I moj strah za ovu zemlju je nakon te tribine sasvim iskreno poprimio nove dimenzije“, kazao je Kuzminović.
Na pitanje da li ljudi drugačije seksualne orijentacije imaju pravo da slobodno šetaju gradom, beogradski gimnazijalci pozvani su da podignu ruke.
„Preko 50, 60 posto mladih ljudi podiglo je ruku glasajući za to da njima ne treba dati pravo da se slobodno kreću. Neki od tih mladih ljudi se poziva na to da je to protiv kanona njihove vere, dakle protiv onoga što Srpska pravoslavna crkva propagira, ali ja bih rekao da se najveći deo njih konformira i da oni zapravo samo ponavljaju ono što je dominantan stav njihove vršnjačke grupe“, kaže Kuzminović.
Jaku ulogu u formiranju ovakvih i sličnih stavova i negativnog odnosa prema drugačijim opredeljenjima, mišljenjima, verama i nacijama, uz dominantan uticaj Srpske pravoslavne crkve ima i interpretacija istorije u udžbenicima, odnosno njena mitologizacija u celokupnom društvu. O zluopotrebama je učenicima elitnih beogradskih škola govorila istoričarka Dubravka Stojanović.
„To je bila jedna provala besa. Njihovi argumenti su bili – mi nikada nikome nismo ništa nažao uradili, da smo se mi stalno uzmicali u istoriji, a da su nam svi susedni narodi zabadali nož u leđa kada nam je najteže. Dakle, radi se o elementarnim neznanjima. I oni zaista misle da danas svi treba da kleče pred nama, da mi možemo da lupamo rukom o sto, kao što to često zamišlja i naša spoljna politika i onda se to nekako poklapa“, navodi Stojanović.
Fakulteti u nastavku školovanja postaju utočišta nacionalističkih grupa. Na Pravnom i Mašinskom desničarski pokreti drže amfiteatre u kojima uz podršku crkve organizuju svoje tribine. Na takve skupove ne morate ići, no profesor Ljubiša Rajić, ukazuje na jedan ozbiljniji problem.
„Ničim nije zabranjeno da u svoju sopstvenu nastavu uneseš verske i političke propagande koliko god hoćeš. Ja bih mrtav ’ladan mogao pola semestra da potrošim na to da ubeđujem studente da treba da mrze Hrvate i Bošnjake i nikada mi niko ne bi ništa zamerio. Možda će poneki student i poneki nastavnik nešto odgunđati, ali će uglavnom zbog mira u kući da ćute. Ako u kabinetima pojedinih nastavnika i na Univerzitetu u Beogradu vise slike Karadžića ili Mladića na zidu, onda nemamo šta dalje da pričamo“, zaključuje Rajić.
Greške leže u današnjem društvu
Mediji, koji su devdesetih lansirali uzore poput ratnog zločinca i njegove estradne zvezde, nisu više isti. No, oni nezavisni i posle Miloševića ostaju retki, a tabloidizacija kao rezultat opšte društvene klime čini da se njihov edukativni uticaj retko može uočiti. Autorka Peščanika i kolumnista Vremena Svetlana Lukić i Teofil Pančić među onima su koji šalju drugačije poruke.
Zbog toga je on u autobusu gradskog prevoza pretučen metalnom štanglom, a njoj je, uz stalne napade, demoliran automobil. Odgovorni su u prvom slučaju dobili minimalne kazne od tri meseca zatvora, u drugom nisu pronađeni:
„Naravno da danas, za razliku od devedesetih rol modeli nisu tako jednostavni. Ovo nije ratno vreme, nije ni neposredno poratno, ali ti danas imaš te ljude, te tajkune, polutajkune i razne druge sumnjive likove za koje niko ne ume da ti objasni šta to oni u životu proizvode pa su tako bogati. Šta je tu poruka, šta su oni u životu napravili? Koja je to nova vrednost koja postoji otkad su oni na zemlji, a pre toga je nije bilo?“, upitao je Pančić.
„Mladi, kojih ima jako mnogo, koji sede u centru Beograda, odu na ekskurziju u Budimpeštu i umesto da se vataju po ćoškovima, oni pevaju ’Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala’. Nemam ništa protiv, ali mene šokira da neko ko ima 17 godina i ode na ekskurziju ima potrebu to da peva i onda se naravno i potuku tamo i šta sve ne. Mi smo nešto grdno pogrešili,“ kaže Svetlana Lukić.
Naši sagovornici saglasni su u oceni da odgovorne za tu grešku više nije moguće tražiti u devedesetim godinama. Ona leži na današnjem društvu, nekim novim uzorima, školskom sistemu i novim političkim elitama.
Osim osuda nasilja, i hapšenja koje se završava uz blagi ili češće nikakav sudski epilog, konkretnih predloga i poteza za rešavanje ovog problema za sada nema. Do tada, neke će čuvati policija, nastavnici će se poput zbog ocene pretučene profesorke nadati:
“Samo da se ovo više ni jednom prosvetnom radniku ne dogodi”, Ili, će kao Svetlana Lukić:
"Uveče kada hodam ovim gradom, kada vidim grupu mladih ljudi koji liče na vas, koje je mama lepo negovala, prelazim na drugu stranu ulice."
