Koliko je društvo na Zapadnom Balkanu skrojeno na način da u njega mogu da se uklope ljudi koji imaju bilo kakvu različitost? Gde je glas ljudi iz osetljivih društvenih grupa? Kako se definiše uspeh i da li se naša percepcija uspeha menja vremenom i saznanjima?
"Vrlo je teško odgovoriti na to pitanje u ovom društvu koje je toliko nas tera da budemo stalno uspešni, da stalno postižemo još, da stalno ima još svega", kaže u razgovoru za podcast "Glasom mladih" Lana Nikolić, radijska novinarka i aktivistkinja iz Beograda.
Slušajte i pratite Glasom mladih
►Spotify ►Apple Podcast ►YouTube ►RSE
'Delić slagalice'
RSE: Ono što je meni interesantno jeste što se priča o tome "ta devojka nije kao sve druge, ona je drugačija, ili slično". Ja bih nekako rekla da smo svi mi drugačiji, na svoj način. Šta za tebe znači biti drugačiji?
Nikolić: Moram ti priznati, baš ti je dobro pitanje, ovome se nisam nadala. A posebno ne ovako lepom uvodu, i to je jako dobar primer, zato što to, kada mi kažemo "ova devojka nije kao druge" mi automatski izdvajamo i umanjujemo tu solidarnost koju treba da negujemo među ženama, generalno, i uopšte među svima nama, ali posebno među ženama u nekim segmentima društva, i uopšte.
Treba da naučimo i da vrednujemo taj deo gde smo mi uneli ogroman trud i da ga prepoznamo. I da prepoznamo da jeste ponekad bilo teškoLana Nikolić
A ja kad razmišljam o različitosti, pa ne znam, meni je baš teško da dam odgovor na to pitanje, pošto sam ja uvek spadala u te različite, i uvek sam bila taj neki procenat i promil nečega, što neko nije uračunao ili nije uračunao dobro ili ne zna šta sa njim da radi. I gde god da sam se ja pojavljivala, to je bilo kao neko iznenađenje, pa šta ćemo mi sad sa tobom, pa gde da te stavimo. To nije nikad direktno izrečeno, nego ti to kao vrlo mlada osoba i dete osećaš vrlo intenzivno.
To je kao da si ti neki delić one slagalice koji nigde ne ide, nigde se ne uklapa sto posto. Može da upadne, ne znam, tri strane onog delića mogu da se uklope, ali četvrti ne može. I ti stalno pokušavaš nekako da uguraš sebe u što prosečnije, a ne možeš to da izvedeš, jer prosto društvo nije ustrojeno, nije napravljeno tako da u njemu mogu da funkcionišu bez teškoća ljudi koji imaju bilo koju vrstu različitosti, ne mora da bude fizička, i onda se nekako ti tu snalaziš. Ne znam, negde kao neko snalaženje, kao neki, ne znam, kao neka inovativnost, ali neprekidna.
RSE: Spomenula si sama, nije važno da li neko ima fizički ili bilo koji nedostatak, ili izazov. Bez obzira na to, da li imamo nešto od toga, ili nemamo, da li si se ti nekad osećala kao da je taj tvoj nedostatak nešto što je teret za druge? Bez obzira na to šta je u tom trenutku, da li fizički, da li neki ljubavni problem, bilo šta.
Nikolić: Da, pa naravno. To je čini mi se karakteristično za žene, da one osećaju da ne smeju nikoga da opterete, a da one nose tuđi teret, odnosno teret zajednice, teret porodice, teret partnera, partnerke, teret dece. To je nešto što je, čini mi se, transgeneracijski ukodirano u nas.
Naravno da kada imao bilo kakvu različitost ili izazov, da ja mislim da je prirodno osećati krivicu i strah da smo teret, posebno kad smo deca. Mislim, to je nešto čime sam se baš bavila, zapravo na tom nekom ličnom planu. Koliko dete oseća svoju različitost i koliko se trudi zapravo da je umanji, da pomogne roditeljima, da izgleda hrabrije nego što jeste, da se ponaša hrabrije. I razgovarala sam sa ljudima koji se bave tim nekim osetljivijim društvenim grupama i radom sa decom u nekim, kako da kažem, tim graničnim situacijama i deca to rade uglavnom. Ona dosta štite roditelje, i pokušavaju da budu hrabrija.
I to je nekako nešto što mene najviše potresa, jer ja želim da dete bude pre svega dete, i da ne mora ta krivica da bude nešto što nas opterećuje celog života.
- Ženske sjenke na RSE: Priče onih koji su preživjeli rodno
zasnovano nasilje, kao i svjedočenja porodica žena kojih više nema
Ja ću ove godine da napunim 32 godine, i ja tek sada radim sa tim osećanjem užasne krivice i straha da sam ja nekome bila teret i koliko god da pokušavam da shvatim da nije tako, da sam ja zaista bila jedno izuzetno voljeno dete, i voljena prijateljica i partnerka u svakom segmentu života, ja i dalje, i danas imam osećanje da sam ja možda ipak teret. I da možda ipak treba kompenzujem sve što radim.
Šta je uspeh?
RSE: Ponovo se tu nekako čuje i reč uspeh, uspeti u životu. Taj put do tog nekog uspeha, šta god to svakom pojedinačno značilo, on jeste težak, pogotovo kad dođeš iz nekog manjeg mesta, nemaš ni sredstava i slično. Da li ti se nekako čini 'okej, ja sam sve uspela, sad sam na doktorskim studijama, pa to je bilo lako, to se podrazumevalo na neki način' ili gledaš na to iz neke druge perspektive?
Nikolić: Da si me pitala pre desetak godina, kad je to sve počinjalo, i malo više od deset, ja bih rekla da je lako, i da je to sve normalno. Ja nisam doživljavala nikakvu težinu, a zaista jeste bilo teško. I ja sam bila samo jako srećna, jer sam došla da studiram, i to je bio moj najveći san, i on se ostvario. I meni je bilo potpuno svejedno gde ja živim, šta jedem, kakve su moje okolnosti, uopšte nisam osećala zaista nikakav teret. Bilo je vrlo, vrlo kompleksno.
E tek posle kada sam počela da se bavim time, posle nekih sedam, osam godina, da zapravo razmišljam o tome, da radim na tome, i na terapiji i ovako privatno, onda sam počela zapravo da osećam težinu, i počela sam prvi put da percipiram to, 'pa šta, pa ovo bi mogao svako, pa šta, ovo bi svako u sekundi uradio'. Ili taj osećaj da kao uspeš nešto, i tebi ta sreća zbog tog uspeha traje jednu sekundu, ti ne možeš čak ni da osetiš kao, toliki trud i sve i onda se to završi i kao, pa dobro, pa šta.
RSE: Deluje lako...
Nikolić: Da, kao šta, pa ovo je mogao svako da uradi. I zapravo sam onda počela, mislim, relativno nedavno da se bavim time. 'Pa čekaj, je l' stvarno ovo baš svako mogao da uradi?' Koliko je moglo i moralo stvari da se spoji u jednu tačku da bi moglo ovo da se dogodi, da bih ja imala kapacitet da to iznesem.
Ne radi se samo o tome kao da smo mi carevi i carice, mada neosporno i jesmo u mnogim segmentima, ali kao, ja ne bih mogla da budem sve što jesam, da moji roditelji nisu uradili dobar posao. Ne bih mogla da budem sve što jesam da nisam imala sjajne prijatelje oko sebe, da nisam imala partnera koji je super, da nisam imala druge neke okolnosti, prave reči i prave događaje u pravim trenucima koji su mi dali taj neki, što kažu vetar u leđa. Mislim, ne mogu sve ni da pripišem sebi.
Ali, s druge strane, treba da naučimo i da vrednujemo taj deo gde smo mi uneli ogroman trud i da ga prepoznamo. I da prepoznamo da jeste ponekad bilo teško, i da to što u našoj kulturi trpljenja i zanemarivanja teškoća gde mi kažemo 'ma 'ajde, to je sve moglo lako da se pregura', da ipak treba da se kaže 'pregurali smo i baš smo bili hrabri, ali definitivno jeste bilo teško'. I čini mi se da to tek sad mogu da kažem, a to mogu da kažem evo posle 13 godina.
RSE: Šta je onda na kraju uspeh o kojem stalno pričamo, a nikako da dođemo do njega?
Nikolić: Pa ne znam, to mi je isto mnogo teško pitanje, pošto i dalje nisam postigla to da sam zadovoljna nečim što uradim. Ja uradim, i kao, osetim neko zadovoljstvo, ali nisam postigla tu konačnu, taj konačni osećaj mira, 'evo sad smo završile, sad malo odmori', znači radi štagod želiš da radiš. Ono, ne znam, orezuj biljke.
Ja dolazim iz tog, kako da kažem, donjeg staleža, odrasla sam na selu, moji roditelji su bili radnici, bavili se zemljoradnjom i meni je mnogo važno da ti mali ljudi, nevidljivi ljudi postanu vidljivi, time što ja imam glas i ja računam da je to i njihov glas.
Šta je uspeh? Vrlo je teško odgovoriti na to pitanje u ovom društvu koje je toliko nas tera da budemo stalno uspešni, da stalno postižemo još, da stalno ima još svega, i da bude, što bi rekli mladi, još kulje od onog, znaš, ne može da bude ono obično kul, nego samo se penje, gradacija, kulije i kulije pa kulje. Sve bolje.
A kad je dosta? Kad je vreme da se stane, kad ja mogu sebi da kažem pa dobro, evo sad smo uspele. Ili, znaš, je l' uspeh to što sam ja na doktorskim, što za većinu ljudi jeste parametar uspeha, ili je uspeh to što sam bila radio novinarka jako dugo, ili je uspeh to što, ne znam, sam odustala od prvih doktorskih studija. Ili je uspeh što sam naučila da napravim kolač, znaš? Ili je uspeh što mogu sama da okačim veš da se suši, što je za mene vrlo big deal. Je l' uspeh što mogu da operem sama kosu? Znaš, mislim, to je sad vrlo veliko pitanje.
Mi spolja iz društva tumačimo uspehom stvari koje bi se više orijentisale na profesionalni, akademski plan. Meni se čini da se zanemaruje ono što ja volim da zovem mali ljudski život. Jednostavan, mali, dragocen ljudski život koji i ja želim da živim, i da nekako i u tom jednostavnom malom dragocenom ljudskom životu treba da nađem tačke koje su, koje možemo da nazovemo uspehom. A da ne bude uspeh samo, znaš, imam kancelariju, i kidam, i ne znam, svi me poznaju, radim na deset projekata.
'Dovoljno je da se žena plaši'
RSE: Stalno pričamo o feminizmu i ženskim pravima. Koliko se tvoj aktivizam bavi time? I pitanje koje se često postavlja kada se desi nekoj ženi nešto, prvo zašto nije prijavila, zašto nije rekla - zašto ne treba da ćutimo?
Nikolić: Kada govorimo o ženskim pravima, mislim to jeste naravno zastupljeno u onome čime se ja bavim, ali ne baš toliko intenzivno kako kod nekih drugih žena koje su možda fokusirane isključivo na ženski aktivizam. Ja sam fokusirana na aktivizam koji se tiče mladih, a specifično mladih iz osetljivih grupa i generalno ljudi koji pripadaju osetljivijim slojevima društva. Dakle, ljudi koji doživljavaju vrlo intenzivno sada i trenutno jako izraženu klasnu raslojenost. I razlog za to je vrlo jednostavan.
Ja dolazim iz tog, kako da kažem, donjeg staleža, ja sam odrasla na selu, moji roditelji su bili radnici, bavili se zemljoradnjom i nekako je meni mnogo važno da ti mali ljudi, nevidljivi ljudi postanu vidljivi. Time što ja imam glas, i ja nekako računam da je to i njihov glas. Ne samo glas moje šire porodice, mojih roditelja ili ljudi koji su me podržali, nego prosto glas svih nas koji smo možda malo manje vidljivi i koji teže dolazimo u to svetlo reflektora.
Kada govorimo o ženama i ženskim pravima, zašto ne treba da ćutimo, pa, prosto možemo da kažemo zato što je nedopustivo, a sa druge strane znam posledice govorenja. Svaka žena zna posledice govorenja. Ne moraju nužno te posledice da budu krajnje, u smislu da žena izgubi život. Dovoljno je da se žena plaši. Da žena stalno živi u strahu, da žena stalno meri šta, kako, kad i gde je rekla. Sve mi imamo to da se ne vraćamo kući same, sve imamo to da zovemo drugarice.
I meni se dešavalo da zovem partnera da dođe po mene zato što ne smem sama da prođem kroz ulicu, jer, mislim, to je okej deo grada, ne bi trebalo ništa da se desi, ali ti imaš taj suptilni strah koji se tako, samo se ušunja.
Onda dešava se to da čak i kada odem u neku instituciju da ljudi mnogo drugačije reaguju kad idem sa partnerom, a mnogo drugačije kada idem sama. Kad uđem u taksi, potpuno drugačija atmosfera kad uđem s partnerom i kad uđem sama. Znači čak i tako sitne stvari da kažemo kada imamo u vidu, kada to postavimo u odnosu na taj krajnji rezultat da je žena ubijena, gde je žena nešto prijavljivala, pa se nije reagovalo na njene prijave, onda postane jasno gde je koren. Iz tako nekih suptilnih elemenata koji eskaliraju u nešto što je nedopustivo, da ja zaista koliko god da želim da ohrabrim žene da prijave, da kažu kada imaju problem, ja znam koliko je to teško, i koliko je strašno.
Ja bih stvarno volela da ohrabrim žene da prijave, ali mi vidimo šta se desi kada žena prijavi nasilje. Ne desi se ništa, najčešće, ili se desi tek retroaktivno kad je već kasno. Tako da ono što mislim da bi bilo važno negde, što se krenulo ka tome, da postoji veće ujedinjavanje žena, veći pritisak, i da dođemo do toga zaista da bude u potpunosti nedopustivo da se dese stvari koje se sada dešavaju. Jer meni se čini da mi to kao društvo i te kako dopuštamo. Ne žene, nego društvo generalno dopušta i drage volje žmuri.
RSE: Nekako se čini da je nestalo te odgovornosti. A odgovornost je dosta i na medijima. Ono što se primećuje jeste da mediji često na senzacionalistički način pišu o raznim temama, pa i o osetljivim grupama isto na taj način. Ti si priredila jedan priručnik o tome. Da li bi mogla nešto više o tome da kažeš, na koji način bi eto mediji trebalo da izveštavaju o osetljivijim grupama. I kako bi ti volela da tebe prezentuju?
Nikolić: Pa ovako kao ti što me sad prezentuješ na primer, tako da je imam izbor koji deo iz svog života želim da podelim, a koji ne. Ja ne moram da stavim u fokus činjenicu da imam neku vrstu zdravstvenog izazova ako ne želim. Ako je to važno za naš razgovor, ja ću to pomenuti, ali ja imam izbor.
Mediji kada izveštavaju o osobama koje pripadaju osetljivim grupama, njima je u fokusu to. Znači nije u fokusu to što ja ne znam, recimo da sam sjajna baštovanka, da pravim super kolače, nema veze, sad da sam na doktorskim studijama. To nije fokus, fokus je 'Lana Nikolić koristi štake i postigla je..' Ili, neće naravno reći da koristim, nego će reći 'Lana Nikolić je na štakama'.
Ja sam morala prvo da radim na tom delu koji se odnosi na govor. Ne možemo reći da je osoba prikovana za kolica, zato što niko nije uzeo čekić i ekser pa je prikovao. Osoba koristi kolica. Ne možemo da kažemo, mislim te neke konstrukcije koje potpuno zanemaruju mesto osobe u celoj toj strukturi. Pa kada se kaže invalid, šta smo mi rekli time. Cela osoba je nevažeća. I zalepili smo joj etiketu na čelo 'ti si invalid, ti se tako zoveš' u stvari. A to može da bude osoba sa invaliditetom. To može da bude osoba sa kompleksnim zdravstvenim stanjem, to može da bude osoba koja ima neke vrste izazova, ali ne možemo da kažemo da je invalid.
To što ja imam neke prepreke, ne znači da nemam kapacitete. I ne može se ni na jedno ni na drugo staviti preveliki akcenat.
Te su stvari bile neke koje sam adresirala u tom priručniku. Između ostalog sam adresirala i to da mi često kada dobijemo to izveštavanje o osetljivim grupama, mi dobijemo tu varijaciju između heroine, vidi šta sve postiže, kako kida, i varijaciju kako je njoj teško, njoj je život užasan, sve je naporno, ništa nije pristupačno.
Onda sam ja pokušavala zapravo da napravim tu neku srednju vrednost, pa je l' možemo mi da govorimo o osobi, o osobi sa svim njenim kapacitetima i svim njenim preprekama i da onda to nekako ukombinujemo u jednu stvar ali da iz toga izostavimo fokusiranje kamere na kolica ili na štake, fokusiranje kamere na to kako ja hodam, i tužnu klavirsku muziku koja se čuje u pozadini, pa da svi plačemo dok gledamo prilog o Lani. To je ono što inače rade, jer se pokušava sad da se izazove sažaljenje, ili osećanje da ta osoba ima nadljudske sposobnosti. Ja stalno govorim ljudima da ja uopšte nisam ni na koji način bolja od drugih. Ja zaista nisam, ne želim da budem i ne želim da budem tako posmatrana. Ja želim da budem u ravni sa svim ostalima, što nije moguće uglavnom u našem društvu. Ali, generalno gledano, razlog je vrlo jednostavan.
To što ja imam neke prepreke, ne znači da nemam kapacitete. I ne može se ni na jedno ni na drugo staviti preveliki akcenat. Ja bih volela da mi naučimo kao društvo i kao medijski radnici i radnici da gledamo kapacitet u nekome i da budemo svesni, ako intervjuišemo osobu koja pripada osetljivoj društvenoj grupi, da je ona zaista s razlogom okarakterisana kao osoba koja pripada osetljivoj društvenoj grupi. Što znači da mi moramo da joj damo kontekst.
Mi moramo da joj damo njeno pravo, mi moramo da kažemo šta sve ona može da izmeni, da uradi. Ja sam tek posle mnogo godina rada sa medijima sa druge strane kamere, kao neko ko je intervjuisan, a ne neko ko radi taj posao došla u situaciju da kažem 'ne, ja neću da me vi snimate kako kuvam kafu, ne ja neću dozvoliti da mi vi snimate noge', na šta sam dobila odgovor 'ali kako ljudi da znaju da ti stvarno imaš invaliditet?' Ja kao, pa, ne znam šta da kažem na to, jer postoje nevidljivi invaliditeti.
Znaš, mi ne možemo znati osim ako ja ne kažem da imam neuropatski bol, meni ne piše na čelu da mene bole nervi. To nije kao, ne nosim ja transparent. Ljudi imaju dijabetes, ljudi imaju retku bolest. Ne nose oni tag sa tim ja imam retku bolest. Mi ne znamo šta neko ima. I to je okej, ne moramo da znamo.
Ono što treba da se da toj osobi je izbor, šta ona želi sa nama da podeli, a ne da mi stavljamo vest kao glavnu informaciju, šta je izazov te osobe, ili nedostatak, kako si ti rekla, mada ja ne tumačim to baš kao nedostatak, ali hajde da to iskoristimo u ovom kontekstu.
Ako ja na primer nemam ruku, to će biti prva vest. Ne to da ja umem super da crtam, pišem, radim grnčariju, nego to da ja nemam ruku. Ali ipak se bavim grnčarijom. Znaš, mislim to su neke stvari koje baš moramo zajedno da menjamo i da vratimo zapravo dostojanstvo čoveku. Da vratimo dostojanstvo svakome od nas koje neprekidno uzimamo time što tu osobu unižavamo, namerno ili nenamerno, da vratimo taj bazični pristup kao ljudskom biću punog kapaciteta. Koje god da su njegove okolnosti.
O podcastu "Glasom mladih"
U "Glasom mladih" razgovaramo sa mladima u zemljama Zapadnog Balkana, njihovim željama, težnjama i problemima. Svake sedmice pričamo sa uspješnim ljudima, onima kojima se još uvijek nije pružila prilika da svoje talente pokažu na pravi način, ali i onima koji su spremni mijenjati svijet u kojem žive.
Epizode pronađite na našem sajtu, na društvenim mrežama, na Apple Podcastima, Spotify i Google Podcastima. Vikendom smo s vama kroz naše radijske programe.
Detaljnije informacije kako slušati ovaj i naše druge podcaste pronađite ovdje.
Facebook Forum