(Imena u tekstu su izmišljena. Prava imena poznata redakciji)
Hajdar, iz okoline Kline, dva puta mesečno vozi više od 60 km do Đakovice, kako bi svojoj supruzi i kćerki omogućio da koriste usluge Udruženja Medica Đakova. Ovo udruženje pruža psiho-socijalna savetovanja i zdravstvene usluge ženama koje su, između ostalog, bile seksualno zlostavljane tokom rata na Kosovu 1999. godine.
Hajdarova supruga, Ljulja, u to vreme u drugom stanju, te maloletna kćerka Špresa, silovane su od strane pripadnika srpskih paravojnih snaga.
Hajdar je jedan od retkih muškaraca na Kosovu koji svakodnevno pokušava da pomogne svojoj supruzi i kćerki nakon tog gorkog iskustva. U organizaciji Medica Đakova kažu da je primer za sve.
"Stvari da promenimo ne možemo nikako. Moramo da se pomirimo i sa lošim stvarima. Tako nam je bilo pisano", kaže on na početku razgovora za Radio Slobodna Evropa.
"Uvek mi je bio podrška, uvek mi je pomagao, uvek mi je pričao i to me je držalo nakon onoga što nam se desilo", navodi Ljulja. "Da njega nije bilo, nikada ne bih danas bila ovde gde sam", dodaje.
Hajdarova porodica je tokom rata na Kosovu noći provodila u obližnjem mestu, gde je bilo sigurnije.
Ljulja i njena kćerka Špresa tog jutra su krenule do svoje kuće kako bi pomuzle krave. Nije prošlo malo kada su došle paravojne snage.
"Odjednom su vrata zalupala. Ušla je grupa muškaraca. Mene u jednu sobu, kćerku u drugu. Mislila sam da će da nas ubiju. Onesvestile smo se od onoga šta nas je zadesilo. Kad sam došla k sebi, oni više nisu bili tu a sebe sam videla da sam bez garderobe. Otišla sam u drugu sobu i videla kćerku u jako teškom stanju, van svesti. Kad je došla k sebi, govorila sam joj da su nas samo tukli. Kasnije smo krenuli nazad gde je bio ostatak porodice", ispričala je Ljulja.
Kad je ispričala suprugu šta im se desilo, Ljulja nam uz suze priča kako je Hajdar reagovao:
"Rekao je 'U redu je, nema veze, samo neka ste mi vi žive', i plačući nas je grlio".
"Šta drugo mogu da kažem", dodaje na njenu ispovest Hajdar.
Ljulja je kasnije izgubila bebu.
Ono što se njima desilo znaju samo ukućani.
Priznanje statusa
Zahvaljujući razumevanju i podršci svog supruga i oca, Ljulja i njena kćerka Špresa pripremaju se da apliciraju za priznanje i verifikaciju statusa seksualno zlostavljanih osoba tokom rata na Kosovu kako bi ostvarile pojedine beneficije, između ostalog i mesečna primanja.
Predložena suma je između 250 i 300 evra, što nadležne institucije tek treba da odluče. To će važiti za one osobe koje su bile seksualno zlostavljane i silovane u periodu od 27.02.1998. do 20.06. 1999. godine.
Zločin koji se tim osobama desio, a veruje se da je 20.000 takvih slučajeva, godinama je bio tabu u kosovskom društvu, pre svega zbog predrasuda da je seksualno nasilje sramota za društvo.
Skupština Kosova je marta 2014. usvojila potrebne zakonske izmene kako bi i ove osobe imale regulisan status, a država je od tada pregazila sve rokove kako bi se njihov status rešio.
Konačno postoje nagoveštaji da će upravo formirana vladina Komisija za priznanje i verifikaciju statusa žrtava seksualnog nasilja početi sa radom na jesen, nakon izbora sekretarijata ove komisije i predviđenog treninga.
Minire Begaj, predsedavajuća Komisije koja ima petogodišnji mandat, nada se da će interesovanje postojati, samom činjenicom da je jedna ovakva inicijativa došla upravo od nevladinih organizacija.
"Cilj zakona je institucionalna zaštita ove kategorije društva i nadamo se da će biti interesovanja. Rok za prijavu je pet godina i smatramo da, iako je to jedan složen i osetljiv proces, godinama i postepeno verovatno ćemo doći do te tačke da se ljudi osećaju slobodnim da apliciraju", kaže Begaj za RSE. Odluka o svakom slučaju biće doneta u roku od 30 dana.
Žrtvama seksualnog nasilja u kosvskom ratu: "Mislim na tebe"
Četiri organizacije na Kosovu koje su se bavile ovim pitanjem pomoćiće u procesu apliciranja žrtvama seksualnog nasilja.
Među tim organizacijama je i udruženje Medica Đakova iz Đakovice.
Pojedine žene, međutim, to neće dočekati, kaže Mirlinda Sada, direktorica tog udruženja. Ona dodaje da je jedan broj žena do sada već preminuo, ali i da je bilo brojnih slučajeva pokušaja samoubistava među tim ženama. Trenutno, oko 300 žena, žrtava seksualnog nasilja, koriste usluge ove organizacije.
"One koje su pokušale da izvrše samoubistvo to su uradile zato što nisu imale podršku, ili nisu o tome govorile", kaže ona.
Upravo je problem to što mnoge žene svojoj porodici nisu ispričale šta se im desilo, te s toga postoji i bojazan od apliciranja za priznanje statusa, iako će se ono odvijati pod poverljivim uslovima. Zbog toga će, ističe Sada, ovo udruženje pokušati da počne sa pružanjem usluga porodičnog savetovanja.
"Ovo pitanje je godinama bilo tabu tema, sve dok bivša predsednica Atifete Jahjaga pre tri godine nije formirala Nacionalni savet za preživele žrtve seksualnog nasilja. Sada o tome govorimo, ali stigma je i dalje ogromna. Još uvek je potrebno mnogo rada na tome. Znamo kakav je naš mentalitet, društvo je patrijahalno. One su tada bile devojke, danas su udate žene, sa svojim tajnama. Ima slučajeva u kojima ih je porodica podržala, ali takvi su veoma retki", kaže Sada za RSE.
Atifete Jahjaga je u razgovoru za RSE pozvala sve žrtve koje su preživele seksualno nasilje da iskoriste ovo pravo, a istovremeno je pozvala i njihove porodice da daju podršku.
"Ne samo što će podržati svoje članove porodice, već podržavaju jedno veliko požrtvovanje koje su one uradile, i to žrtvujući svoje telo, kako bi mi bili ovde gde smo danas, uživajući slobodu i nezavisnost. Krivica i sramota ne pripada njima, već onima koji su izveli ovaj jeziv zločin nad nevinim stanovništvom", kazala je Jahjaga.
Feride Rušiti, izvršna direktorica Centra za rehabilitaciju žrtava torture, koji će takođe da pomogne proces aplikacije, upozorava da je važno da te osobe imaju dostojanstvenu penziju koja će im biti od pomoći. Ceo proces apliciranja garantuje potpunu poverljivost.
"Za one žene koje nisu podelile svoju priču sa svojom porodicom, ovo će biti izazov", ističe ona, dodajući da su u toku pripreme o kampanji za podizanje svesti po ovom pitanju.
Hajdar smatra da je država morala da reši pitanje statusa ovih žena pre statusa svih ostalih ratnih kategorija.
Ljulja poručuje svim osobama sa sličnim iskustvom da iskoriste ono što zakon nudi, a muškarcima da razgovaraju sa svojim ženama.
"Grehota je za jednu ženu da ćuti i da sa svojim suprugom ne podeli ono što je muči. Kako mogu oni sebe da nazivaju muškarcima ako ne podrže svoje žene u takvom stanju. Mene je bilo sramota da dolazim u ovu organizaciju, ali me je na silu naterao suprug kako bih se bolje osećala i razgovarala sa ostalim ženama", kaže Ljulja.
"Dovodiću ih sve dok budem mogao. A kad ne mogu, naćiću nekog drugog da ih vozi. Volim da ovde dođu jer kad mi se vrate kući drugačije su mi raspoložene. Želim da ih vidim sretne. Ja onda uživam sa obema", dodaje njen suprug Hajdar.
Facebook Forum