Iako postoji od 2005. godine, o regionalnom časopisu za kulturu "Think Tank" više se govori posljednjih mjeseci, zahvaljujući, pored ostalog, održanim promocijama u više gradova, odnosno u više zemalja na prostoru bivše Jugoslavije.
”Časopis je nastao kako bi povezivao pokidane veze Balkana, sa željom da se nakon odvratnih devedesetih, kad se samo čuo glas čopora, čuje i glas pojedinca, književnika, koji ima što reći, dovoljno jak da nadjača buku čopora'', kazao je, između ostalog, tokom nedavne promocije u Mostaru, glavni i odgovorni urednik časopisa iz Leskovca, Saša Stojanović, književnik i čovjek “dobrih ideja“.
Stojanović: Pa sve je krenulo, naravno, kad se skupi dobro društvo, odnosno ljudi koji misle na sličan način. Pored moje malenkosti, tu je bio Jurica Dikić, tehnički urednik, Marko Stojanović, jedan od poznatijih strip scenarista na Balkanu, koji je ponudio da nam pomogne oko stripa, Miodrag Veličković, jedan od poznatijih balkanskih karikaturista, koji je, nažalost, preminuo pre neki dan, ali tu su bili Saša Nikolić koji je brinuo o fotografiji, Jelena Vuković - o lekturi, Vuković – o prelomu. Uglavnom, jedno društvance koje se skupilo i rešilo da napravi časopis kakav bi mi želeli da čitamo. Eto, to je bio prvi i jedini argument. On postoji još od 2005. godine. Mi smo se trudili da zaista načnemo teme koje niko drugi nije dirao, pa smo, recimo, kretali sa novim balkanskim romanom, pisali smo o balkanskom filmu, o stripu na Balkanu. Obrađivali smo čak i sub i kontrakulturu, o čemu niko dotad nije pisao. Pa '68. godinu kao fenomen, fenomen cenzure i autocenzure, posebno korporativne cenzure. Činjenica je da poslednjih meseci dobijamo na popularnosti – meni je drago zbog toga, međutim, još od 2005. godine mi pokušavamo, pre svega, da na neki način povežemo te pokidane književne veze na Balkanu, da se pitamo zašto su te balkanske književnosti udaljenije nego ikada, kada bi trebale da budu, na kraju krajeva, bliske. Odnosno, čak i da se ne razumemo, a red je bio da se razumemo da se nismo razumeli, a od nečega je trebalo da se počne.
Stojanović: Znate, lepota je uvek u oku posmatrača. Gde god smo se pojavljivali - promocije su bile u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Brčkom, zatim u Puli i Rovinju - gde god smo se pojavljivali uglavnom smo nailazili na dobar prijem zato što verujem da zaista postoje ljudi koji misle slično kao i mi da ovaj balkanski prostor treba povezati. Govorimo uzajamno razumljivim jezikom ili jezicima, sasvim je svejedno, dovoljno se razumemo, ne treba da pričamo preko tarabe. Mislim da kultura zaista treba da bude to sredstvo povezivanja između ovih država koje su nastale raspadom stare Jugoslavije. Dakle, ovde nema nikakve YU-nostalgije. Ovde postoji jedan pošten motiv da, na kraju krajeva, probamo da vidimo šta se to radi u komšiluku, kako to izgleda, koliko smo bolji, lošiji, možemo li nekako da se razumemo uprkos svemu ovome što se dešavalo poslednjih dvadesetak godina.
Bavljenje fenomenima
Saša Stojanović u društvu kolega i novinara
Stojanović: Izlazi šest dvobroja godišnje, na svaka dva meseca izlazimo, teškom mukom, moram da vam priznam, jer je sve teže i teže. Ja znam da je marketing uvek bila čudna stvar i vrlo često nepoželjna medijima, ali ja moram da spomenem zahvalnost kompaniji Aktavis koja nas je pratila bukvalno od prvog broja, i Službenom glasniku koji nas je do prošle godine pomagao, jer da njih nije bilo, mi ne bismo mogli da napravimo ovakav časopis. Uglavnom se bavimo fenomenima koje niko drugi nije želeo da obrađuje ili nije smeo da obrađuje. Recimo, sam taj fenomen cenzure i autocenzure – dok jurite za tekstovima vidite da ljudi ne žele da pričaju o tome. Takođe fenomen književnih nagrada – bilo je vrlo teško doći do pravih autora upravo zato što postoji taj princip autocenzure u glavi. Poslednji dvobroj donosi tekstove, recimo profesora Ivana Čolovića, koji je pornografiju zaista proučavao kao ozbiljan fenomen, s druge strane, tu su vrlo, vrlo dobri tekstovi Veselina Gatala, Igora Mandića, Predraga Ž. Vajagića. U svakom slučaju, držimo se one krilatice da je činjenica svetinja, a da je svaki komentar slobodan. Vrlo često ćete u Think Tanku uspeti da nađete da su mišljenja potpuno različita, ali to neće nikada biti razlog da jedno od toga ne bude objavljeno. Časopis se može kupiti u knjižarama. Do skora smo bili na trafikama. U Bosni i Hercegovini se može naći u Buybooku, sada imamo dobru saradnju. Međutim, zaboravio sam malopre da pomenem – jedna od tema kojom se non-stop bavimo je decentralizacija kulture, pošto nju smatramo jednom od važnih tema na Balkanu. Ja već u nekoliko brojeva i nekoliko godina tvrdim da su razlike, recimo, između Mostara i Sarajeva, ili Leskovca i Beograda, veće nego razlike između Mostara i Leskovca. Dakle, s jedne strane jedna arogantna ušuškana metropola, a sa druge strane unutrašnjost koja čeka na medijsku pažnju, a ta medijska pažnja je direktno sazdana na broju kilometara koje treba preći do prestonice.
RSE: Vi živite i radite u Leskovcu.
Stojanović: Nemam nameru da se pomeram odavde. Ovo je moj grad. Pokušavam da od Leskovca napravim svoju Jasnu Poljanu na neki način, ako to nije prepretenciozno u ovoj mojoj izjavi. Pokušavam da uz Think Tank vežem i neke druge stvari koje postoje, tako da već tri godine postoji festival Thonk Tank Town. Prošle godine ga je otvorio gospodin Igor Mandić, drugi festival je otvorio Stevan Tontić, prvi festival je otvorio Čarls Alverson, koscenarista Monti Pajtona. Ove godine, ako sve bude u redu, planiramo da to bude gospodin Mirko Kovač, odnosno Huan Oktavio Prens. Nadam se da ćemo uspeti da i kroz taj književni festival, koji predstavlja presek književnih događaja na Balkanu, zainteresujemo čitaoce za tu prelepu stvar koja se zove knjiga.
Stojanović: Tako je. Prvi je bio „Krvoslednici“, objavljen je 2003. godine. To je roman o mom boravku, da tako eufemistički kažem, u zatvoru, tokom ružnih devedesetih godina, o mojoj borbi sa jednim iščašenim sistemom, o očevoj smrti. Drugi roman je „Manchester City Blues“ koji je objavljen 2006. godine, i on predstavlja neke eretičke eseje u kojima sam postavio pitanja nekih navodno večnih istina. Treći je „War“, o mom učešću, nevoljnom, naravno, učešću u ratu na Kosovu i o svim stvarima koje čine jednu takvu situaciju. Rat je definitivno najgluplja stvar na svetu, a jedino gluplje od toga su samo oni koji su spremni da u ratu učestvuju.
Stojanović: Zadovoljstvo je bilo moje. Ja se zaista nadam da ću imati što više čitalaca. Mislim da je to vrlo bitno zato što za Think Tank od samog početka pišu Goran Karanović, urednik portala književnost.org. Od autora tu je još Veselin Gatalo, imamo tekstove Stevana Tontića. Međutim, zaista imamo tekstove sa celog Balkana i trudimo se da napravimo neki presek, neku sliku balkanskih dešavanja, jer sam ubeđen da Balkan ne mora da bude samo mesto koje mora da ima svoj negativni predznak.
Stojanović: Tako je. Bojim se ponekad da evropeizacija Balkana može da bude malo gora stvar od same balkanizacije. Budemo li se vratili nekim iskonskim, odnosno osnovnim načelima života, ili, kako god hoćete, suživota na Balkanu, mislim da život ovde jeste moguć uprkos svemu što nam se dešavalo, a prvi korak u svemu tome jeste kultura – da počnemo da slušamo jedni druge, razumemo, čitamo... Mislim da će u tom slučaju taj posao biti mnogo, mnogo lakši.
”Časopis je nastao kako bi povezivao pokidane veze Balkana, sa željom da se nakon odvratnih devedesetih, kad se samo čuo glas čopora, čuje i glas pojedinca, književnika, koji ima što reći, dovoljno jak da nadjača buku čopora'', kazao je, između ostalog, tokom nedavne promocije u Mostaru, glavni i odgovorni urednik časopisa iz Leskovca, Saša Stojanović, književnik i čovjek “dobrih ideja“.
RSE: Kako je sve krenulo?
Stojanović: Pa sve je krenulo, naravno, kad se skupi dobro društvo, odnosno ljudi koji misle na sličan način. Pored moje malenkosti, tu je bio Jurica Dikić, tehnički urednik, Marko Stojanović, jedan od poznatijih strip scenarista na Balkanu, koji je ponudio da nam pomogne oko stripa, Miodrag Veličković, jedan od poznatijih balkanskih karikaturista, koji je, nažalost, preminuo pre neki dan, ali tu su bili Saša Nikolić koji je brinuo o fotografiji, Jelena Vuković - o lekturi, Vuković – o prelomu. Uglavnom, jedno društvance koje se skupilo i rešilo da napravi časopis kakav bi mi želeli da čitamo. Eto, to je bio prvi i jedini argument. On postoji još od 2005. godine. Mi smo se trudili da zaista načnemo teme koje niko drugi nije dirao, pa smo, recimo, kretali sa novim balkanskim romanom, pisali smo o balkanskom filmu, o stripu na Balkanu. Obrađivali smo čak i sub i kontrakulturu, o čemu niko dotad nije pisao. Pa '68. godinu kao fenomen, fenomen cenzure i autocenzure, posebno korporativne cenzure. Činjenica je da poslednjih meseci dobijamo na popularnosti – meni je drago zbog toga, međutim, još od 2005. godine mi pokušavamo, pre svega, da na neki način povežemo te pokidane književne veze na Balkanu, da se pitamo zašto su te balkanske književnosti udaljenije nego ikada, kada bi trebale da budu, na kraju krajeva, bliske. Odnosno, čak i da se ne razumemo, a red je bio da se razumemo da se nismo razumeli, a od nečega je trebalo da se počne.
RSE: Kakav prijem, odnosno odjek ima časopis kod čitalaca?
Stojanović: Znate, lepota je uvek u oku posmatrača. Gde god smo se pojavljivali - promocije su bile u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Brčkom, zatim u Puli i Rovinju - gde god smo se pojavljivali uglavnom smo nailazili na dobar prijem zato što verujem da zaista postoje ljudi koji misle slično kao i mi da ovaj balkanski prostor treba povezati. Govorimo uzajamno razumljivim jezikom ili jezicima, sasvim je svejedno, dovoljno se razumemo, ne treba da pričamo preko tarabe. Mislim da kultura zaista treba da bude to sredstvo povezivanja između ovih država koje su nastale raspadom stare Jugoslavije. Dakle, ovde nema nikakve YU-nostalgije. Ovde postoji jedan pošten motiv da, na kraju krajeva, probamo da vidimo šta se to radi u komšiluku, kako to izgleda, koliko smo bolji, lošiji, možemo li nekako da se razumemo uprkos svemu ovome što se dešavalo poslednjih dvadesetak godina.
Bavljenje fenomenima
RSE: Možete li reći nešto o konceptu časopisa? Da li je svaki tematiziran, koliko često izlazi i da li ga i kako mogu čitaoci nabaviti i pročitati?
Stojanović: Izlazi šest dvobroja godišnje, na svaka dva meseca izlazimo, teškom mukom, moram da vam priznam, jer je sve teže i teže. Ja znam da je marketing uvek bila čudna stvar i vrlo često nepoželjna medijima, ali ja moram da spomenem zahvalnost kompaniji Aktavis koja nas je pratila bukvalno od prvog broja, i Službenom glasniku koji nas je do prošle godine pomagao, jer da njih nije bilo, mi ne bismo mogli da napravimo ovakav časopis. Uglavnom se bavimo fenomenima koje niko drugi nije želeo da obrađuje ili nije smeo da obrađuje. Recimo, sam taj fenomen cenzure i autocenzure – dok jurite za tekstovima vidite da ljudi ne žele da pričaju o tome. Takođe fenomen književnih nagrada – bilo je vrlo teško doći do pravih autora upravo zato što postoji taj princip autocenzure u glavi. Poslednji dvobroj donosi tekstove, recimo profesora Ivana Čolovića, koji je pornografiju zaista proučavao kao ozbiljan fenomen, s druge strane, tu su vrlo, vrlo dobri tekstovi Veselina Gatala, Igora Mandića, Predraga Ž. Vajagića. U svakom slučaju, držimo se one krilatice da je činjenica svetinja, a da je svaki komentar slobodan. Vrlo često ćete u Think Tanku uspeti da nađete da su mišljenja potpuno različita, ali to neće nikada biti razlog da jedno od toga ne bude objavljeno. Časopis se može kupiti u knjižarama. Do skora smo bili na trafikama. U Bosni i Hercegovini se može naći u Buybooku, sada imamo dobru saradnju. Međutim, zaboravio sam malopre da pomenem – jedna od tema kojom se non-stop bavimo je decentralizacija kulture, pošto nju smatramo jednom od važnih tema na Balkanu. Ja već u nekoliko brojeva i nekoliko godina tvrdim da su razlike, recimo, između Mostara i Sarajeva, ili Leskovca i Beograda, veće nego razlike između Mostara i Leskovca. Dakle, s jedne strane jedna arogantna ušuškana metropola, a sa druge strane unutrašnjost koja čeka na medijsku pažnju, a ta medijska pažnja je direktno sazdana na broju kilometara koje treba preći do prestonice.
RSE: Vi živite i radite u Leskovcu.
Stojanović: Nemam nameru da se pomeram odavde. Ovo je moj grad. Pokušavam da od Leskovca napravim svoju Jasnu Poljanu na neki način, ako to nije prepretenciozno u ovoj mojoj izjavi. Pokušavam da uz Think Tank vežem i neke druge stvari koje postoje, tako da već tri godine postoji festival Thonk Tank Town. Prošle godine ga je otvorio gospodin Igor Mandić, drugi festival je otvorio Stevan Tontić, prvi festival je otvorio Čarls Alverson, koscenarista Monti Pajtona. Ove godine, ako sve bude u redu, planiramo da to bude gospodin Mirko Kovač, odnosno Huan Oktavio Prens. Nadam se da ćemo uspeti da i kroz taj književni festival, koji predstavlja presek književnih događaja na Balkanu, zainteresujemo čitaoce za tu prelepu stvar koja se zove knjiga.
RSE: Vi ste pisac, objavili ste nekoliko romana?
Stojanović: Tako je. Prvi je bio „Krvoslednici“, objavljen je 2003. godine. To je roman o mom boravku, da tako eufemistički kažem, u zatvoru, tokom ružnih devedesetih godina, o mojoj borbi sa jednim iščašenim sistemom, o očevoj smrti. Drugi roman je „Manchester City Blues“ koji je objavljen 2006. godine, i on predstavlja neke eretičke eseje u kojima sam postavio pitanja nekih navodno večnih istina. Treći je „War“, o mom učešću, nevoljnom, naravno, učešću u ratu na Kosovu i o svim stvarima koje čine jednu takvu situaciju. Rat je definitivno najgluplja stvar na svetu, a jedino gluplje od toga su samo oni koji su spremni da u ratu učestvuju.
RSE: Hvala za ovaj susret u ime naših slušalaca, ali i sadašnjih kao i budućih čitalaca regionalnog čapsopisa za kulturu Think Tank.
Stojanović: Zadovoljstvo je bilo moje. Ja se zaista nadam da ću imati što više čitalaca. Mislim da je to vrlo bitno zato što za Think Tank od samog početka pišu Goran Karanović, urednik portala književnost.org. Od autora tu je još Veselin Gatalo, imamo tekstove Stevana Tontića. Međutim, zaista imamo tekstove sa celog Balkana i trudimo se da napravimo neki presek, neku sliku balkanskih dešavanja, jer sam ubeđen da Balkan ne mora da bude samo mesto koje mora da ima svoj negativni predznak.
RSE: Bure baruta?
Stojanović: Tako je. Bojim se ponekad da evropeizacija Balkana može da bude malo gora stvar od same balkanizacije. Budemo li se vratili nekim iskonskim, odnosno osnovnim načelima života, ili, kako god hoćete, suživota na Balkanu, mislim da život ovde jeste moguć uprkos svemu što nam se dešavalo, a prvi korak u svemu tome jeste kultura – da počnemo da slušamo jedni druge, razumemo, čitamo... Mislim da će u tom slučaju taj posao biti mnogo, mnogo lakši.
