Srbija nekih ranijih perioda, čak i devedesetih godina, i Srbija danas su dve potpuno različite zemlje. Ali imamo još puno posla, kaže u intervjuu za RSE Nada Kolundžija, šefica vladajuće većine u skupštini Srbije.
Kolundžija: Ne mislim da se rade pod prismotrom i pritiskom Brisela. Ukoliko je Srbija odlučila da svoj politički i pravni sistem upodobi sa evropskim standardima, onda Srbija traži konsultacije.
Ako je to već tako, onda bih se više ljutila kada mi ne bismo bili spremni da ih slušamo, čujemo i pitamo, nego kada bismo mi zapravo pokušali da radimo sami, verujući da smo toliko specifični, da neke standard možemo da primenimo, a neke ne moramo, jer mi nismo isti kao drugi.
Kolundžija: Mnogo je toga bilo na toj agendi. Sada izgleda kao da su ta tri-četiri zakona jedino što je trebalo da uradimo, a mi to nismo hteli da uradimo i sad su svi ljuti na nas. Najveći deo stvari mi smo uradili. Ostalo nam je još malo. I to ćemo uraditi do polovine juna.
Mi smo odlučili da, kao narodni poslanici parlamentarne većine, uz saglasnost nekih poslanika opozicije, sami preuzmemo inicijativu i da pitanje blanko ostavki, i pitanje načina na koji se stiče mandat nakon izbora, rešimo sami. I opet smo mi doneli odluku da ćemo to raditi u bliskoj saradnji sa Evropskom komisijom i Venecijanskom komisijom.
Bolje uložiti trud nego polomiti kola
Skupština Srbije - ilustracijaKolundžija: Pravna norma, kojom bi se ukinule blanko ostavke, ne podrazumeva uopšte promenu Ustava, i tu se ne slažem sa onima koji tvrde da je potrebno menjati Ustav. Mislim da zakonom može to da se definiše. I ne radi se ovde o tome da mi hoćemo kozmetički nešto da radimo. Radi se o tome da imate jednu načelnu primedbu, da nešto u vašem sistemu nije u skladu sa standardom, i ništa više od toga.
Insistiranje Venecijanske komisije da narodni poslanik, koji napusti političku partiju, odnosno poslanički klub, na čijoj listi je bio izabran, može slobodno da prelazi u drugi poslanički klub, i može da se udružuje u druge poslaničke klubove, nije standard koji važi u svim evropskim zemljama. Postoje evropske zemlje kod kojih je to isključivo nemoguće, ali, obzirom ne celinu njihovog političkog i izbornog sistema, ta odredba ne narušava osnovni princip da se poštuje volja građana i da je mandat slobodan. U celini našeg sistema, oni smatraju da jedino tako decidnom odredbom, po kojoj je on potpuno slobodan da se udružuje nakon napuštanja poslaničkog kluba, ceo naš sistem se popravlja tako da to sada jeste u skladu sa standardima. Zato je to proces, i zato se to ne može raditi iz jednog koraka, i zato to nije odbijanje i negiranje, iako ima naravno i onih koji to odbijaju.
Kolundžija: Zato što oko konkretnih rešenja, u okviru vladajuće koalicije, postoje različita razmišljanja. Ne postoji jedinstven stav o tome na koji način se to može uraditi a da to bude u skladu sa evropskim standardima. Da biste, sa jedne strane, postigli političku saglasnost i političku volju, koja je potrebna da biste vi u Parlament uputili zakon i dobili potrebnu većinu za njega, potrebno je nekoliko krugova konsultacija i nekoliko krugova javnih debata, na osnovu kojih će svi akteri prihvatiti ta rešenja kao standard.
Kolundžija: Nijedna zemlja nije imuna na to. Ne postoji zemlja u kojoj se ne pojavi neka afera u kojoj se vidi da su neki politički akteri bili pod uticajem određenih interesnih grupa. To je manje ili više svugde tako. Problem je, što je kod nas – više - no što je zamislivo. Oko toga ne postoji jedinstvo, ni slučajno. I za postizanje političke volje i političke saglasnosti, potrebno je strašno mnogo truda. Mi ulažemo taj trud jer mislimo da je bolje uložiti trud i postići rezultat, nego polomiti kola, a ne ostvariti rezultat.
Za modernizaciju države i članstvo u EU
Kolundžija: Tu postoje mnogi nedobronamerni napadi, iz kojih jedino što možete da zaključite jeste, da je cilj tog napada da nestanu političke partije. Mi moramo razumeti šta je to ozbiljna kritika i ukazivati na nepravilnosti koje su nedopustive. One se moraju popravljati sa jedne strane, a sa druge strane moramo prepoznati ono, što možda nekom iz nekih drugih interesa, može da bude sredstvo za ostvarivanje nekih ciljeva koji su upereni protiv samog sistema. Jedna je stvar pokušati razoriti višepartijski sistem, a druga je stvar ukazivati na nedostatke i greške koje je neophodno otkloniti.
Kolundžija: Mi se borimo za društvo u kojem će finansiranje političkih partija biti transparentno do kraja.
Kolundžija: Ja sam sigurna da smo mi sada došli u onaj politički trenutak kada su se stekle sve potrebne okolnosti da taj zakon bude usvojen, uz sve otpore koji su postojali i koje ja ne negiram.
Kolundžija: Za Srbiju je važno da dobije datum početka pregovora i status kandidata. I svako ko tvrdi da mu je stalo do ubrzanja na evropskom putu, ubrzanja Srbije na putovanju ka punopravnom članstvu u EU, mora biti svestan te činjenice. Mislim da su Naprednjaci toga svesni, i njima to takođe, njihovi sagovornici iz Brisela, daju nedvosmisleno do znanja. Oni znaju, ukoliko bi izbori bili raspisani pre, da od statusa kandidata ne bi bilo ništa.
Što se tiče mogućih koalicija ili eventualno zajedničkog formiranja vlasti, to je uvek, i pre svega, pitanje ciljeva oko kojih se možemo naći. Demokratska stranka se od samog početka zalaže za iste vrednosti i za iste ciljeve: za modernizaciju Srbije, za transformaciju njenog društva, za suštinske reforme i za punopravno članstvo u EU. Po onome kako se Naprednjaci sada ponašaju i kakve stavove zauzimaju o različitim pitanjima, po mom dubokom uverenju, oni suštinski ne nose to evropsko uverenje i svest o tome šta jesu standardi na osnovu kojih treba da se Srbija menja.
Kolundžija: Ako to znači da jedan narodni poslanik Naprednjaka, u debati o Rezoluciji o Srebrenici, kaže da to nije bio nikakav zločin, već da je to bila briljantno izvedena vojna akcija, i ako se njegov šef poslaničkog kluba ne ogradi od te njegove izjave, i oni ne glasaju za tu Deklaraciju, onda neka svi procene šta jeste to što podrazumevamo kao evropski standard.
Verujemo da Kosovo nikad neće biti uslov za EU
Ulice Prištine, decembar 2010.Kolundžija: Mi u DS-u duboko verujemo da pitanje priznavanja Kosova neće biti nikada uslov koje će EU postaviti pred Srbiju, polazeći od mnogih činjenica, kao argumenata za takvo uverenje. Istovremeno, spremnost Srbije da se aktivno uključi u rešavanje konkretnih problema ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, mislim da je, ne samo, potreba tih ljudi tamo, već i ako to posmatramo sa stanovišta ocene iz Brisela, onda je to nešto što je, ne samo poželjno, nego je pozdravljeno kao vrhunski dokaz da je Srbija spremna da učestvuje u svemu što će omogućiti da ljudi žive normalno.
Kolundžija: Ne vidim da je ova Vlada bilo kada, u bilo kojem trenutku, vodila politiku koja je suprotna interesima ljudi koji tamo žive, bili oni Srbi ili pripadnici bilo koje druge etničke grupacije. Srbija nije nikada pozivala na poteze koji bi bili suprotni njihovim interesima. Službeni Beograd je uvek samo podsećao da je odgovornost međunarodne zajednice zato što nije obezbedila određene standarde, veliki rizik za buduće podsticaje. Dakle, uvek je to bio stav.
Kolundžija: Hoću da verujem da je EU zaista prioritet Srbije, zato što verujem duboko da to jeste interes Srbije i njenih građana. Istovremeno, ne mislim da spoljna politika bilo koje zemlje, može biti jednosmerna, pa da se sada od Srbije očekuje da ide samo jednim pravcem, a ako ima i neki drugi pravac, da je to onda lutanje. Zaista ne verujem da je to lutanje.
Ne priznajem da mi imamo ograničen kapacitet, pa tako, ako se bavimo jednom temom, onda ne možemo da se bavimo drugom temom, ako se bavimo Kosovom, ne možemo da se bavimo Evropskom unijom. U to ne verujem. Onaj ko je prihvatio da vodi ovu zemlju i da upravlja procesima u njoj, prihvatio je i obavezu da sve procese, koji su ključni i važni za sve građane ove zemlje, vodi istovremeno. Ako mi u spoljnopolitičke prioritete, zbog činjenice da je Kosovo i Metohija Rezolucijom 1244 međunarodni protektorat, vodimo diplomatsku bitku za teritorijalni integritet, to apsolutno za mene ne može biti nikakav izgovor da mi istovremeno vodimo bitku za punopravno članstvo u EU.
Nema razloga za stid
Kolundžija: Ne postoji nikakva dilema oko toga da postoji puna politička spremnost i volja za saradnju sa Hagom i da se ta saradnja okonča, što znači i odgovaranje poslednja dva haška optuženika pred sudom u Hagu. Ne verujem da postoje neka druga pitanja koja su otvoreno vezana za saradnju sa Hagom. Mislim da je ovo ključna stvar i ako ovde ne postoji politička prepreka, onda ne postoji ni u drugim, manje važnim pitanjima.
Kolundžija: Ne bih licitirala, ja bih da mi idemo brzo, naravno da ne polomimo vrat, ali da idemo što brže možemo, zato što je to naš interes pre svega, zato što to znači da se ovo društvo menja, da mi mnoge stvari koje su anahrone i koje su loše po interese građana Srbije promenimo.
Kolundžija: Mi smo živeli u takvom društvu. Ovo nije ista Srbija. Srbija nekih ranijih perioda, čak i 90-tih godina, i Srbija danas su dve potpuno različite zemlje. Ali imamo još puno posla.
Kolundžija: I u visoko razvijenim demokratskim društvima imate takve ispade. Dakle, to su ispadi i država uvek reaguje na dobar način. O tome se radi, i zato Srbija više nije ista zemlja.
Kolundžija: One jesu u potpunosti marginalizovane. To što je svaka ta pojava povremeno u fokusu javnosti, to ne znači da tih pojava ima mnogo. To znači da je javnost postala osetljivija na njih.
Kolundžija: Mene zabrinjava svaki pojedinačni ispad. U tom smislu, ja sam neko ko bi radio na tome da se nikada ne desi ni jedan pojedinačni ispad, ali ja znam da svako društvo nosi takvu vrstu tereta. I samo je pitanje kako se društvo i institucije društva bore protiv takvih stvari. Sigurna sam da je sada Srbija, 2011. godine, zemlja koja u tom smislu nema razloga da se stidi u odnosu na druge razvijene demokratske zemlje.
RSE: Jedno od najvažnijih pitanja u ovom trenutku je pitanje sticanja statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Zašto se zapravo svi naši propisi rade pod prismotrom i pritiskom Brisela?
Kolundžija: Ne mislim da se rade pod prismotrom i pritiskom Brisela. Ukoliko je Srbija odlučila da svoj politički i pravni sistem upodobi sa evropskim standardima, onda Srbija traži konsultacije.
Ako je to već tako, onda bih se više ljutila kada mi ne bismo bili spremni da ih slušamo, čujemo i pitamo, nego kada bismo mi zapravo pokušali da radimo sami, verujući da smo toliko specifični, da neke standard možemo da primenimo, a neke ne moramo, jer mi nismo isti kao drugi.
RSE: Ali sve ove godine smo zapravo upozoravani da pitanje blanko ostavki i finansiranja političkih partija zapravo predstavlja problem koji će jednoga dana morati da se reši. Zbog čega je to bilo upitno sve do trenutka kada je izvesno da bi Srbija mogla da postane kandidat za članstvo u Evropskoj uniji?
Kolundžija: Mnogo je toga bilo na toj agendi. Sada izgleda kao da su ta tri-četiri zakona jedino što je trebalo da uradimo, a mi to nismo hteli da uradimo i sad su svi ljuti na nas. Najveći deo stvari mi smo uradili. Ostalo nam je još malo. I to ćemo uraditi do polovine juna.
Mi smo odlučili da, kao narodni poslanici parlamentarne većine, uz saglasnost nekih poslanika opozicije, sami preuzmemo inicijativu i da pitanje blanko ostavki, i pitanje načina na koji se stiče mandat nakon izbora, rešimo sami. I opet smo mi doneli odluku da ćemo to raditi u bliskoj saradnji sa Evropskom komisijom i Venecijanskom komisijom.
Bolje uložiti trud nego polomiti kola
RSE: Ali svi dosadašnji pokušaji naprosto su smatrani kozmetičkim prepravkama. Uvek se dolazi do ključnog pitanja da sva ta rešenja nisu u skladu sa propisima Evropske unije. Ne verujem da su baš u Briselu spremni na određene kompromise ili rešenja koja se mogu i danas čuti ovde u Parlamentu, da bi blanko ostavke podrazumevale promenu Ustava. Koliko je to moguće u ovakvim političkim okolnostima?
Insistiranje Venecijanske komisije da narodni poslanik, koji napusti političku partiju, odnosno poslanički klub, na čijoj listi je bio izabran, može slobodno da prelazi u drugi poslanički klub, i može da se udružuje u druge poslaničke klubove, nije standard koji važi u svim evropskim zemljama. Postoje evropske zemlje kod kojih je to isključivo nemoguće, ali, obzirom ne celinu njihovog političkog i izbornog sistema, ta odredba ne narušava osnovni princip da se poštuje volja građana i da je mandat slobodan. U celini našeg sistema, oni smatraju da jedino tako decidnom odredbom, po kojoj je on potpuno slobodan da se udružuje nakon napuštanja poslaničkog kluba, ceo naš sistem se popravlja tako da to sada jeste u skladu sa standardima. Zato je to proces, i zato se to ne može raditi iz jednog koraka, i zato to nije odbijanje i negiranje, iako ima naravno i onih koji to odbijaju.
RSE: Ne uspevate da donesete Zakon o finansiranju političkih partija. Mnogi ga smatraju generatorom izvora korupcije. Ko finansira političke partije i ko utiče na razne političke i ekonomske tokove u Srbiji? Zašto je sporno da vladajuća većina već sutra donese Zakon o finansiranju političkih partija?
Kolundžija: Zato što oko konkretnih rešenja, u okviru vladajuće koalicije, postoje različita razmišljanja. Ne postoji jedinstven stav o tome na koji način se to može uraditi a da to bude u skladu sa evropskim standardima. Da biste, sa jedne strane, postigli političku saglasnost i političku volju, koja je potrebna da biste vi u Parlament uputili zakon i dobili potrebnu većinu za njega, potrebno je nekoliko krugova konsultacija i nekoliko krugova javnih debata, na osnovu kojih će svi akteri prihvatiti ta rešenja kao standard.
RSE: Ali ti krugovi, stiče se utisak, negde pokrivaju određene interese i da se preko političkih partija utiče na političku i javnu scenu u Srbiji.
Kolundžija: Nijedna zemlja nije imuna na to. Ne postoji zemlja u kojoj se ne pojavi neka afera u kojoj se vidi da su neki politički akteri bili pod uticajem određenih interesnih grupa. To je manje ili više svugde tako. Problem je, što je kod nas – više - no što je zamislivo. Oko toga ne postoji jedinstvo, ni slučajno. I za postizanje političke volje i političke saglasnosti, potrebno je strašno mnogo truda. Mi ulažemo taj trud jer mislimo da je bolje uložiti trud i postići rezultat, nego polomiti kola, a ne ostvariti rezultat.
Za modernizaciju države i članstvo u EU
RSE: Ko danas zapravo upravlja Srbijom? Vi ste na čelu vladajuće stranke.
Kolundžija: Tu postoje mnogi nedobronamerni napadi, iz kojih jedino što možete da zaključite jeste, da je cilj tog napada da nestanu političke partije. Mi moramo razumeti šta je to ozbiljna kritika i ukazivati na nepravilnosti koje su nedopustive. One se moraju popravljati sa jedne strane, a sa druge strane moramo prepoznati ono, što možda nekom iz nekih drugih interesa, može da bude sredstvo za ostvarivanje nekih ciljeva koji su upereni protiv samog sistema. Jedna je stvar pokušati razoriti višepartijski sistem, a druga je stvar ukazivati na nedostatke i greške koje je neophodno otkloniti.
RSE: A zar sumnjivo finansiranje političkih partija na neki način ne razara politički sistem, demokratiju i ideju demokratije?
Kolundžija: Mi se borimo za društvo u kojem će finansiranje političkih partija biti transparentno do kraja.
RSE: Ali zašto još uvek to nije transparentno?
Kolundžija: Ja sam sigurna da smo mi sada došli u onaj politički trenutak kada su se stekle sve potrebne okolnosti da taj zakon bude usvojen, uz sve otpore koji su postojali i koje ja ne negiram.
RSE: Da li postoji mogućnost da jednog dana Demokratska stranka i Srpska napredna stranka sede zajedno u Vladi? Da li je zapravo realno da Srbija dobije u ovoj godini datum održavanja izbora?
Po onome kako se Naprednjaci sada ponašaju i kakve stavove zauzimaju o različitim pitanjima, oni suštinski ne nose to evropsko uverenje i svest o tome šta jesu standardi na osnovu kojih treba da se Srbija menja.
Kolundžija: Za Srbiju je važno da dobije datum početka pregovora i status kandidata. I svako ko tvrdi da mu je stalo do ubrzanja na evropskom putu, ubrzanja Srbije na putovanju ka punopravnom članstvu u EU, mora biti svestan te činjenice. Mislim da su Naprednjaci toga svesni, i njima to takođe, njihovi sagovornici iz Brisela, daju nedvosmisleno do znanja. Oni znaju, ukoliko bi izbori bili raspisani pre, da od statusa kandidata ne bi bilo ništa.
Što se tiče mogućih koalicija ili eventualno zajedničkog formiranja vlasti, to je uvek, i pre svega, pitanje ciljeva oko kojih se možemo naći. Demokratska stranka se od samog početka zalaže za iste vrednosti i za iste ciljeve: za modernizaciju Srbije, za transformaciju njenog društva, za suštinske reforme i za punopravno članstvo u EU. Po onome kako se Naprednjaci sada ponašaju i kakve stavove zauzimaju o različitim pitanjima, po mom dubokom uverenju, oni suštinski ne nose to evropsko uverenje i svest o tome šta jesu standardi na osnovu kojih treba da se Srbija menja.
RSE: Oni se upravo pozivaju na te evropske standarde i smatraju da je to, pored sve većeg broja gladnih, osiromašenih i nezadovoljnih u Srbiji, razlog zbog čega građani u Srbiji trebaju da biraju novu vlast.
Kolundžija: Ako to znači da jedan narodni poslanik Naprednjaka, u debati o Rezoluciji o Srebrenici, kaže da to nije bio nikakav zločin, već da je to bila briljantno izvedena vojna akcija, i ako se njegov šef poslaničkog kluba ne ogradi od te njegove izjave, i oni ne glasaju za tu Deklaraciju, onda neka svi procene šta jeste to što podrazumevamo kao evropski standard.
Verujemo da Kosovo nikad neće biti uslov za EU
RSE: Koliko će pitanje Kosova biti kamen spoticanja Srbiji ka EU?
RSE: Naprosto, stiče se utisak da ljudi na Kosovu žive stvarniju realnost od politike koju Beograd vodi prema Kosovu. Oni su, i pored odluke zvaničnog Beograda, izašli na popis, barem u nekim delovima Kosova, naprosto ignorišući sve ono što im se iz Beograda u poslednje vreme preporučuje. Je li to na neki način signal da se i sama pozicija Beograda prema Kosovu i sam odnos Srbije i Kosova mora redefinisati ili prihvatiti na jedan drugačiji način? Kakav je Vaš utisak?
Kolundžija: Ne vidim da je ova Vlada bilo kada, u bilo kojem trenutku, vodila politiku koja je suprotna interesima ljudi koji tamo žive, bili oni Srbi ili pripadnici bilo koje druge etničke grupacije. Srbija nije nikada pozivala na poteze koji bi bili suprotni njihovim interesima. Službeni Beograd je uvek samo podsećao da je odgovornost međunarodne zajednice zato što nije obezbedila određene standarde, veliki rizik za buduće podsticaje. Dakle, uvek je to bio stav.
RSE: Pitanje spoljne politike Srbije. Jasno je gde se ona formuliše, ali je Skupština mesto gde se ona debatuje. Da li danas Srbija u spoljnoj politici luta?
Ne priznajem da mi imamo ograničen kapacitet, pa tako, ako se bavimo jednom temom, onda ne možemo da se bavimo drugom temom, ako se bavimo Kosovom, ne možemo da se bavimo Evropskom unijom.
Kolundžija: Hoću da verujem da je EU zaista prioritet Srbije, zato što verujem duboko da to jeste interes Srbije i njenih građana. Istovremeno, ne mislim da spoljna politika bilo koje zemlje, može biti jednosmerna, pa da se sada od Srbije očekuje da ide samo jednim pravcem, a ako ima i neki drugi pravac, da je to onda lutanje. Zaista ne verujem da je to lutanje.
Ne priznajem da mi imamo ograničen kapacitet, pa tako, ako se bavimo jednom temom, onda ne možemo da se bavimo drugom temom, ako se bavimo Kosovom, ne možemo da se bavimo Evropskom unijom. U to ne verujem. Onaj ko je prihvatio da vodi ovu zemlju i da upravlja procesima u njoj, prihvatio je i obavezu da sve procese, koji su ključni i važni za sve građane ove zemlje, vodi istovremeno. Ako mi u spoljnopolitičke prioritete, zbog činjenice da je Kosovo i Metohija Rezolucijom 1244 međunarodni protektorat, vodimo diplomatsku bitku za teritorijalni integritet, to apsolutno za mene ne može biti nikakav izgovor da mi istovremeno vodimo bitku za punopravno članstvo u EU.
Nema razloga za stid
RSE: Saradnja sa Haškim tribunalom će verovatno biti jedno od pitanja koja će se pojaviti, kao i ova danas, i da će to zapravo zaustaviti Srbiju na putu ka EU.
Ne postoji nikakva dilema oko toga da postoji puna politička spremnost i volja za saradnju sa Hagom i da se ta saradnja okonča.
Kolundžija: Ne postoji nikakva dilema oko toga da postoji puna politička spremnost i volja za saradnju sa Hagom i da se ta saradnja okonča, što znači i odgovaranje poslednja dva haška optuženika pred sudom u Hagu. Ne verujem da postoje neka druga pitanja koja su otvoreno vezana za saradnju sa Hagom. Mislim da je ovo ključna stvar i ako ovde ne postoji politička prepreka, onda ne postoji ni u drugim, manje važnim pitanjima.
RSE: Svesni svih tih ograničenja, ali rekao bih prepuni optimizma, kada je realno da Srbija postane članica Evropske unije?
Kolundžija: Ne bih licitirala, ja bih da mi idemo brzo, naravno da ne polomimo vrat, ali da idemo što brže možemo, zato što je to naš interes pre svega, zato što to znači da se ovo društvo menja, da mi mnoge stvari koje su anahrone i koje su loše po interese građana Srbije promenimo.
RSE: Korak nazad. Znači li to da mi zapravo sada živimo u takvom društvu?
Kolundžija: Mi smo živeli u takvom društvu. Ovo nije ista Srbija. Srbija nekih ranijih perioda, čak i 90-tih godina, i Srbija danas su dve potpuno različite zemlje. Ali imamo još puno posla.
RSE: Ali ne možemo se pohvaliti. Bilo je dosta incidenata na šovinističkoj osnovi, postojanje raznih desničarskih grupa. Sve to odaje utisak nespremnosti društva da u korenima saseče sve te devijantne društvene pojave.
Kolundžija: I u visoko razvijenim demokratskim društvima imate takve ispade. Dakle, to su ispadi i država uvek reaguje na dobar način. O tome se radi, i zato Srbija više nije ista zemlja.
RSE: Ali ako država ne stoji više iza njih, zbog čega ne determiniše one koji ih podržavaju? Crkva priznaje da su bliski stavovima koje ona protežira. Zbog čega ne postoji ta spremnost da se to razotkrije i da se te grupe marginalizuju.
Kolundžija: One jesu u potpunosti marginalizovane. To što je svaka ta pojava povremeno u fokusu javnosti, to ne znači da tih pojava ima mnogo. To znači da je javnost postala osetljivija na njih.
RSE: Nema ih mnogo, ali se permanento pojavljuju. Da li Vas to zabrinjava?
Kolundžija: Mene zabrinjava svaki pojedinačni ispad. U tom smislu, ja sam neko ko bi radio na tome da se nikada ne desi ni jedan pojedinačni ispad, ali ja znam da svako društvo nosi takvu vrstu tereta. I samo je pitanje kako se društvo i institucije društva bore protiv takvih stvari. Sigurna sam da je sada Srbija, 2011. godine, zemlja koja u tom smislu nema razloga da se stidi u odnosu na druge razvijene demokratske zemlje.
