"Naši sistemi su zastarjeli, arhaični, ne preispitujemo ih, nastali su prije stotine godina i oni više ne služe svojoj svrsi jer se često izabiraju kandidati koji nisu izraz stvarne volje ljudi", kaže za Radio Slobodna Evropa Ismar Volić, profesor matematike na Univerzitetu Wellesley u Bostonu i direktor Instituta za matematiku i demokratiju.
"Promovišu se kandidati koji su ekstremni, sa graničnim političkim ideologijama, a zapostavljaju se građani. U stvari, ne broje se glasove miliona ljudi, ne zato što je neko tamo bacio u smeće glasačke listiće nego je matematika takva", ističe profesor Volić.
On dodaje da svakako nedostaje volja da se ovakav sistem promeni zato što ljudima koji su na čelu sadašnjih političkih sistema to nije u interesu jer su omogućili njihov izbor.
Po njegovom mišljenju, racionalnim, kvantitativnim pristupom, odvojenim od emocija, baziranim na nekim formalnim, objektivnim, univerzalnim zakonima matematike može se naći neki prostor gde će ljudi ponovo početi da razgovaraju jedni s drugima.
"Jer, u Americi je, recimo, nemoguće više razgovarati sa ljudima koji su na drugoj strani. Toliko smo podijeljeni, toliko smo polarizovani. A matematika nam daje priliku da razgovaramo u nekom mediju koji je izdvojen iz politike", kaže profesor Volić.
On dodaje da je čak 63 odsto Amerikanaca nezadovoljno sadašnjim elektorskim sistemom izbora za predsednika koji, na primer, daje mnogo veći značaj glasu u Viskonsinu nego u Masačusetsu.
Dodaje da je teško obezbediti saglasnost za promenu ovog sistema, ali da postoji način da se to učini.
"Potrebna je politička volja dovoljno država da uđu u jedan pakt i obećaju da će dati svoje elektorske glasove kandidatu koji je osvojio najviše glasova na cijeloj teritoriji Amerike, a ne onome ko je pobjednik u određenoj saveznoj državi", ističe profesor Volić.
On ukazuje da se iz medija ne može potpuno zaključiti kako se osećaju Amerikanci.
"Njih 70 odsto je nezadovoljno političkim sistemom, sadašnjim stanjem demokratije. Oko toga se više slažemo nego oko bilo čega drugog trenutno u Americi. I to je, mislim, plodno tlo, da ljudi kada bi im se dala prilika da pristupe demokratiji i politici na drugačiji način, a ja mislim da je kvantitativni pristup jedan od boljih načina, da bi oni pristali na to", naglašava profesor Volić.
On dodaje da su matematika i pravo na edukaciju iz kvantitativne pismenosti, u stvari, ljudsko pravo.
Po njegovom mišljenju, sadašnji izborni sistem sa principom relativne većine je veoma pogrešan.
"Glasač zaokruži jedno ime na glasačkom listiću i onaj sa najvećim brojem glasova pobjeđuje. Jednostavan proces, svi smo na njega navikli, čini se kao validan i dobar. Međutim, to je matematički najgori mogući način da se izabere pobjednik izbora", smatra profesor Volić.
On se zato zalaže za uvođenje preferencijalnog sistema glasanja.
"Preferencijalno glasanje traži od glasača da kaže koji mu je prvi izbor ali i drugi, treći ili četvrti. Znači, glasač rangira kandidate", ističe profesor Volić.
On precizira da preferencijalno glasanje već postoji u mnogim delovima Amerike na kojima učestvuje 20 miliona ljudi. Ono se koristi u Njujorku , u San Francisku, Mineapolisu, Oklandu kada se biraju gradonačelnici, guverneri država.
Matematička pismenost kao ljudsko pravo
RSE: Uloga matematike u demokratiji i društvu je vrlo zanimljiva i seže verovatno još do pitagorejaca u antičko doba. Ali, povod za ovaj razgovor je nedavni dokumentarni film "Counted out", koji bi se mogao prevesti kao "isključeni" ili "izopšteni".
Volić: Tako je.
RSE: Rediteljka je Viki Abeliz (Vicki Abeles) a vi ste jedan od glavnih aktera. Film je posvećen Bobu Mouzesu (Moses), građanskom aktivisti 1960-ih. Abeliz je rekla da matematička pismenost nije samo nužna u današnje vreme, već je i građansko pravo. U kojoj meri matematika može da pomogne demokratskim procesima koji nisu baš tako idealni iako smo u 21. veku?
Volić: Matematika toliko prožima sve aspekte i sfere naših života da ljudi postaju zapostavljeni ako im se ne da prilika da na matematički, kvantitativni način razumiju svijet oko nas.
I to nije samo pitanje demokratije nego industrije, ekonomije, poslova koje ljudi neće više raditi. Dakle, sve se vrti oko toga koliko smo kvantitativno pismeni. Zato bi građani trebalo da imaju pravo da im ta edukacija omogući priliku da se realizuju.
Edukativni sistem je često postavljen tako da blokira određene ljude zbog matematičkih barijera - to je slučaj i u američkom i našem sistemu. Sjetimo se samo koliko ljudi mrze matematiku, koliko su traumatizirani njom.
Ali, to nije do ljudi i u nekom genetskom kodu naše populacije, već je problém u edukativnom sistemu. On je često prepreka da se ljudi ostvare – i profesionalno ili kao građani u demokratskom sistemu.
Zato to sada postaje pitanje građanskih, ljudskih prava. Zbog toga je jedna od poruka ovog filma da su matematika i pravo na edukaciju iz kvantitativne pismenosti u stvari ljudsko pravo.
Bob Moses je jedan od ljudi koji je to uočio i aktivirao je problem tzv. nove algebre koja je pokušala da djeci inkluzivno pokaže da matematika nije samo neki bauk s kojim se sjedi i rade zadaci do besvijesti bez ikakvog konteksta.
On je pokušao da pokaže djeci da je ona i te kako relevantna u njihovim svakodnevnim pitanjima, problemima i da će im dati moć. U stvari, matematika daje moć s kojom se može dosta toga postići.
Zastareli sistemi koji ne odražavaju volju ljudi
RSE: S jedne strane, vidimo da tehnologija napreduje i omogućava, recimo, efikasnije funkcionisanje državne uprave. Dakle, ne moramo čekati na šalterima kao ranije za dobijanje određenih dokumenata.
Ali, s druge, za razliku od 1990-ih i entuzijazma koji je postojao oko razvoja demokratije, sada smo svedoci njenog nazadovanja. U kom smislu matematika može da pomogne jer sad već imamo probleme i sa onim bazičnim demokratskim pravom da ljudi na izborima odluče kome će da ukažu poverenje?
Volić: Infrastruktura demokratije počiva na procesima koji su fundamentalno matematički. Dakle, kako glasamo, sabiramo glasove, kako dodjeljujemo parlamentarna města, kako crtamo distrikte.
Na primer, ovo pitanje elektorskog koledža u Americi, za razliku od popularnog, opšteg glasanja. Kako mi možemo kvantificirati koliko neka stranka ili institucija ima moći u političkom sistemu? Koju moć ima moj glas? Da li se tome može dati neki broj? Da li možemo izmjeriti reprezentativnost našeg sistema? Koliko je on inkluzivan, koliko on stvarno predstavlja volju građana? Sve su ovo matematička pitanja.
I kad se na takav način razumiju ti procesi, onda se postavlja sljedeće pitanje - dobro, ako je matematika u backgroundu svega ovog, da li koristimo najbolju moguću da bi ostvarili neke ishode koji su nam bitni?
A koji su nam ishodi bitni to sad više nije matematika, već pitanje kulture, društva, ideologije, politike i tako dalje. Ali, recimo u Americi, ja bih volio da većina Amerikanaca misli da je inkluzija bitna, jednakost glasova, mogućnost reprezentacije raznih podgrupa i manjina.
Da je bitno da se proširi politički dijapazon ljudi i stranaka koji su uključeni u demokratiju, da je demokratija kompetitivna. To su, po meni, sve neki ideali koji se, ako pitate građane ne samo u Americi nego u većini demokratija, smatraju vrijednim.
E, sad, pitanje je da li naši sistemi stvarno podržavaju te vrijednosti. I odgovor je češće ne nego da. Znači, naši sistemi su zastarjeli, arhaični, ne preispitujemo ih, nastali su prije stotine godina i oni više ne služe svojoj svrsi jer se često izabiraju kandidati koji nisu izraz stvarne volje ljudi.
Promovišu se kandidati koji su ekstremni, sa graničnim političkim ideologijama, a zapostavljaju se građani. U stvari, ne broje se glasove miliona ljudi, ne zato što je neko tamo bacio u smeće glasačke listiće nego je matematika takva.
Ne uzima se dovoljno informacija od glasača da bi moglo da se razumije šta je, stvarno, volja naroda.
I tu se moramo zapitati postoji li bolja matematika, glasački metod, bolja podjela legislativnih mjesta, postoji li bolji način da podijelimo državu u distrikte da bi ostvarili ove ciljeve koje smatramo vrijednim? Odgovor je da.
Političari ne žele promenu sistema koji im osigurava moć
RSE: Postoji bolja matematika, odnosno vrhunski stručnjaci poput vas, koji poseduju neophodna znjanja. Ali tu se postavlja pitanje volje da se ona primeni. Naime, matematiku sada zloupotrebljavaju vladajuće partije u sistemima koji nisu baš demokratski. Da se na neki način makar formalno ishod učini legalnim, iako nije legitiman.
Ranije su bile češće očigledne izborne krađe. Sada se koristi izborni inženjering tako da je mnogo teže ući u trag izbornim prevarama. Dakle, da li je na delu zloupotreba matematike, plus odsustvo volje da se primene najnovija saznanja o kojima govorite?
Volić: Svakako nedostaje volja zato što ljudima koji vode naše sisteme nije u interesu da ih promijene jer su omogućili njihov izbor. Znači, promjena neće doći odozgo.
Jedina je nada neka lokalna, grassroots incijativa, neka implozija koja bi omogućila promjene. Postoji retorička volja određenih političara ili institucija, ali teško da se može nešto stvarno uraditi.
Što se tiče eventualnog inžinjeringa, matematika se strašno zloupotrebljava, pogotovo u posljednjih 10-15 godina kada imamo više podataka nego ikad. Znači, imamo "oblake" podataka koji se skupljaju - demografske, glasačke istorije, geografske i tako dalje.
Oni se brzo obrađuju u statistike koje onda politika često izvrću, vade iz konteksta. Učestalo smo bombardirani brojevima, statistikama, grafovima. Ako pogledate kampanje ovdje u Americi – Donalda Trampa (Trump) i Kamale Haris (Harris) - stalno se iznose neki brojevi.
Cilj je da se izazove emocionalna reakcija. Trump kaže da 80.000 migranata svaki dan prelazi granicu sa Meksikom, da je to strašno i da se mora sagraditi zid. Kad neko čuje statistiku o 80.000 migranata, to izaziva emocionalnu reakciju jer mnogo ljudi ulazi u Ameriku.
Ali, rijetko ko kaže – stanimo, da malo razmislimo o toj statistici, da li ona ima smisla, odakle je došla? Ko nam je plasira, koje je napravio to istraživanje?
Znači, nemamo naviku da propitujemo matematiku koja nam je servirana od strane politike i to je tragično. Tu politika ima moć nad nama.
Laž, velika laž i statistika
RSE: Čuvena izreka, koja se pripisuje Bendžaminu Dizraeliju, kaže da postoji laž, velika laž i statistika.
Volić: Tako je.
RSE: Ali, kako građanin kao pojedinac, ili određena stručna udruženja mogu da spreče te zloupotrebe matematike?
Volić: Pa to je političko pitanje. Tu matematičari ne mogu pomoći. Jasno je i matematičarima i aktivistima kako se statistika zloupotrebljava. Bilo ko da malo zagrebe po većini statistika vidi da su one često besmislene.
Ono gdje ja mislim da možemo imati više uticaja kao matematičari, kao eksperti, kao profesionalci - jeste da edukujemo ljude, našu djecu, populaciju o tome da mi možemo promijeniti sisteme demokratije.
Da možemo uvesti nove modele koji će biti sveobuhvatniji, reprezentativniji, koji će pružiti ljudima bolju priliku da se izraze njihove preference, nezadovoljstva i tako dalje. To su strukturalna pitanja koja su nekako iza demokratije.
Ovo o čemu smo do sada govorili je ispred politike: matematika koja je data nama kao građanima da bi se ostvarila neka svrha - često manipulativna, emocionalna.
Mislim da su bitniji i čak matematički interesantniji ovi procesi iza funkcionisanja demokratije. Znači, kako glasamo, kako dodjeljujemo mjesta.
Zašto naši parlamenti imaju određeni broj poslanika, kako se oni biraju, koji su izborni pragovi, kakve su kvote što se tiče manjina, žena u institucijama i tako dalje.
To su fundamentalna procesna pitanja. I tu je ja mislim možemo napraviti veći uticaj.
Princip relativne većine matematički najgori
RSE: Uzmimo primer Balkana. U Bosni i Hercegovini sa tri konstitutivna naroda izbori na različitim nivoima podležu raznim nacionalnim kvotama, pa reprezentativnost pojedinih grupacija nije uvek adekvatna. Istovremeno, bilo je dosta pritužbi na regularnost nedavnih izbora u Srbiji. Štaviše, da je matematika u tome korišćena.
Zbog toga su čak i evropski posmatrači rekli da, mada izbori nisu bili pošteni u smislu ambijenta u kojima su održani, nije bilo većih neregularnosti kada je reč o formalnim glasačkim procedurama.
Volić: To je upravo poenta. Znači, posmatrači su rekli da je izborni proces bio fer. Moja poenta je da je proces sam po sebi pogrešan.
Daću vam primjer. I u Americi i na Balkanu i u većini svijeta kada se bira pobjednik izbora, koristi se proces relativne većine. Dakle, glasač zaokruži jedno ime na glasačkom listiću i onaj sa najvećim brojem glasova pobjeđuje.
Jednostavan proces, svi smo na njega navikli, čini se kao validan i dobar. Međutim, to je matematički najgori mogući način da se izabere pobjednik izbora. Iz raznih razloga.
Znači, taj proces je u startu problematičan. E, sad, da li je on sproveden fer ili ne, to je sekundarno za mene kao matematičara koji posmatra stvari iz tog strukturalnog, bazičnog nivoa.
Slična stvar je sa ovim elektorskim koledžom u Americi koji je matematički katastrofalan, jer zanemaruje ljude, poništava glasove miliona ljudi i ne daje priliku milionima ljudi da stvarno izraze svoje mišljenje.
Glas u Viskonsinu vredi više nego u Masačusecu
RSE: Na izborima 2016. Hilari Klinton je osvojila tri miliona glasova više od Trampa, ali je on pobedio zbog sistema elektorskih glasova.
Volić: Tako je. Slično će se nešto vjerovatno desiti i u utorak. A problem je sad kod elektorskog koledža da se sve svodi na šačicu nekih država koje će odlučiti izbore, tih tzv. swing states za koje se na zna a priori da li će glasati za Haris ili za Trampa.
Ja ne živim u takvoj državi, ja sam u Masačuetsu koji će glasati za Haris, to se zna. I u tom smislu nekako nije ni bitno čak da li ću ja glasati.
Iz moje perspektive individue i građanina koji glasa uopšte nema razlike nekako da li ću ja glasati ili ne zato što Masačusets će ići za Haris.
Međutim, ako živim u Viskonsinu moj glas puno više znači jer će pobjeda u toj državi biti odlučena sigurno u par hiljada glasova. Par hiljada glasova naspram miliona koji glasaju je stvarno mali broj ljudi.
Znači, glas čovjeka u Viskonsinu na neki način vrijedi puno više. To se može precizno kvantificirati. Moć glasača u Viskonsinu je puno veća nego no glasa u Masalusetsu ili u Alabami gdje će Tramp pobijediti sa velikom većinom.
Dakle, sistem elektorskog koledža uzrokuje neravnopravnosti. Nejednakost u nekoj moći, glasačkoj moći građanina zavisno od toga u kojoj državi on živi.
RSE: Ali je svakako malo verovatno makar u dogledno vreme da će taj sistem koji postoji 250 godina biti promenjen.
Volić: Tako je, mada postoji način da se zaobiđe elektorski koledž. On je malo drugačiji od ostalih stvari o kojima govorimo, dakle dodjela parlamentarnih mjesta, način na koji glasamo i tako dalje.
Ta pitanja u Americi nisu regulisana ni ustavom niti federalnim zakonima. Američkim saveznim državama je ostavljeno da same odlučuju o načinu glasanja.
To je taj suverenitet država i federalistički način upravljanja u Americi. Međutim, elektorski koledž je jedina stvar u cijeloj ovoj priči koja je u Ustavu.
Znači, on je federalanog karaktera i teže ga je promijeniti jer bi trebalo usvojiti ustavni amandman - što se neće desiti. Međutim, postoji interesantan način da se zaobiđe elektorski koledž.
Savezne države mogu zaobići elektorski koledž
RSE: Za to je isto potrebna politička volja obe stranke?
Volić: Potrebna je politička volja dovoljno država da uđu u jedan pakt i obećaju da će dati svoje elektorske glasove kandidatu koji je osvojio najviše glasova na cijeloj teritoriji Amerike, a ne onome ko je pobjednik u određenoj saveznoj državi.
Recimo, ako je Masačusets u tom paktu i Tramp dobije većinu glasova u cijeloj Americi, ova savezna država se obavezuje da da sve elektorske glasove Trampu, čak iako bi Haris pobijedila u njoj.
Ako bi dovoljno država to uradilo i zbir elektorskih glasova bude 270 – potrebnih da se postane predsjednik – onda će na čelo države doći kandidat koji je osvojio većinu glasova u celoj Americi, a ne elektorskih.
To je pametno matematičko rješenje, ali još uvijek nemamo dovoljno država koje bi pristale da budu u tom paktu.
RSE: Tu bi republikanci manje više uvek gubili na nacionalnom planu. Istovremeno, oni su na vlasti u otprilike polovini saveznih država, tako da mogu da blokiraju rešenje koje ste pomenuli.
Volić: Tako je. Mada ako se ne razmišlja tako lokalno, ne može se reći da bi demokrate ili republikanci imali veću korist od ove opcije.
Kad se pogleda unazad 250 godina, uvijek su u politici razmišlja lokalno, je l'. Šta mogu da ostvarim sad, za šest mjeseci. Rijetko se razmišlja šta će biti za deset ili 50 godina.
Svima je bitno da se domognu što više moći sada i omoguće sebi u mnogim slučajevima krađu.
Vrlo rijetko se razmišlja na neki idealizovan dugoročni način koji bi stvarno bio koristan za građane. To je, naravno, jako izraženo i kod nas u Bosni i Srbiji.
Polarizacija onemogućava dijalog u SAD
RSE: Zvuči malo distopijski jer naspram ovih pokušaja koje vi činite i ljudi koji promovišu značaj matematike, ne samo u izbornom procesu nego generalno u razvoju društva - vidimo da kroz istoriju, pogotovo u poslednje vreme, najveće benefite od razvoja tehnologija imaju ljudi koji su najmoćniji, najbogatiji dok većina ljudi suštinski zaostaje.
Da li postoji opasnost da umesto napretka čovečanstva sa korišćenjem tehnologija, oni koji imaju moć zloupotrebom tehnologije zapravo dodatno jačaju svoju poziciju?
Volić: Sigurno.
RSE: Koja će struja prevladati?
Volić: E, to ne znam. To ide dalje od matematike. Ali, evo, znaćemo sve sljedeće sedmice u kojem smjeru idemo.
A taj smjer bi mogao biti poguban za demokratiju. Sve ovo sto govorite već se vidi, već je evidentno. Trumpu se priklanjaju bogati ljudi, koji kontrolišu tehnologiju.
Ilon Maks (Elon Musk) i Džef Bezos (Jeff Bezos) se priklanjaju Trampu zato što im on obećava neke povlastice što se tiče poreza. Oni će postati još bogatiji i uživaće još veći prosperitet pod Trampom.
A to što će Tramp efektivno uništiti američku demokratiju i samim tim demokratiju u svijetu, to vjerovatno njima nije bitno. To je lokalizovano razmišljanje samo iz interesa.
To stvarno nije matematika. U neko doba matematika se mora suočiti sa ljudima i ljudskom naravi, pohlepom i narcizmom. I tu, naravno, matematika prestaje. Ja ne kažem da je ona panacea rješenje za sve.
Ali, mislim da racionalnim, kvantitativnim pristupom, odvojenim od emocija, baziranim na nekim formalnim, objektivnim, univerzalnim zakonima matematike možemo naći neki prostor gdje možemo ponovo početi razgovarati jedni s drugima.
Jer, u Americi je, recimo, nemoguće više razgovarati sa ljudima koji su na drugoj strani. Toliko smo podijeljeni, toliko smo polarizovani. A matematika nam daje priliku da razgovaramo u nekom mediju koji je izdvojen iz politike, koji je apolitičan i koji ne vidi stranke, ne vidi kandidate.
Mislim da tu postoji nada i ja to vidim u stvarima koje radim. Vodim Institut za matematiku i demokratiju koji je jako aktivan upravo radi ovoga. Ja stalno dobivam poruke, ne samo akademskih radnika, istraživača, studenata nego aktivista, običnih građana kojima je muka od ovoga što se dešava.
Tolika mržnja i upiranja prsta, polarizacija - traže način da ponovo osmislimo demokratiju, da je nekako redizajniramo na nekim objektivnim uzusima.
Najefektnija, najlogičnija, najracionalnija stvar koju imamo je matematika. I još ću vam dati jedan primjer, kad spomenuste utopizam.
Prednost preferencijalnog sistema glasanja
Jedna od stvari koju matematičari zagovaraju je preferencijalni sistem glasanja koji je puno bolji od principa relativne većine.
Istražili smo preferencijalne sistem glasanja, znamo koje su njegove vrline pa i mane i kao eksperti smo stali iza toga da je on mnogo bolji jer bi omogućio ljudima da se bolje izraze, izabrali bi drugačiju vrstu političara i tako dalje.
E, sad, to bi sve ostala neka akademska vježba ako mi ne bi izašli u svijet iz naših kancelarija i aktivirali se. I upravo to se i dešava.
U zadnjih 10, 15 godina aktivisti koji guraju u rovovima, što se kaže, preferencijalno glasanje u Americi sve više razgovaraju s nama, pozivaju se na našu ekspertizu, mi sarađujemo s njima, pričamo sa glasačima.
Znači, postoji jedna sinergija između ekspertize i aktivizma koja je jako produktivna.
RSE: Da bi ljudima bilo jasnije, šta konkretno znači preferencijalno glasanje?
Volić: Spomenuli smo ranije da je relativna većina sistem gdje glasač samo izabere jedno ime.
Preferencijalno glasanje traži od glasača da kaže koji mu je prvi izbor ali i drugi, treći ili četvrti.
Znači, glasač rangira kandidate, onoliko koliko hoće, ne mora sve. To preferencijalno, znači prvi, drugi, treći.
Da ne ulazim sad kako ide zbir glasova sa takvim glasačkim listićima ali ovo je nekako srž sistema. Glasač daje više informacija i samim tim matematika može bolje obuhvatiti neke kolektivne preference glasača zato što zna više o tome kako posmatraju kandidate.
Dakle, zaokružiti samo prvog kandidata je nedovoljno. Matematika vrlo malo može s tim uraditi i često zbog toga napravi grešku. Međutim, preferencijalni sistem bolje razumije glasača.
U 90 različitih mjesta u Americi će se u utorak glasati o uvođenju preferencijalnog glasanja. Četiri države su predložile da se uvede na svim izbornim nivoima.
Već 20 miliona Amerikanaca glasa preferencijalno
Preferencijalno glasanje već postoji u mnogim dijelovima Amerike na kojima učestvuje 20 miliona ljudi. Ono se koristi u Njujorku, u San Francisku, Mineapolisu, Oklandu kad se biraju gradonačelnici, guverneri država.
Koristi se ovdje u Kembridžu, dva kilometra od mene, gdje su MIT, Harvard, odakle je i počelo. Dakle, preferencijalno glasanje uzima maha i ne bi me začudilo da deset godina većina Amerike koristi ovaj sistem za izbor ljudi koji će ih predstavljati u politici.
Dakle, postoji nada ali se sve dešava vrlo polako, lokalno naprema gore, tako da nije sve nekako utopija. Ja mislim da se dešavaju dobre stvari. A uloga matematičara je vrlo bitna u čitavoj ovoj priči.
RSE: To su sve emancipatorske inicijative u skladu sa principima deliberativne, participativne demokratije.
Volić: Da.
RSE: Naspram ove klasične, većinske iz vremena Francuske revolucije.
Volić: Upravo tako.
70 odsto Amerikanaca nezadovoljna sistemom
RSE: Govorili smo o matematici u kontekstu izbora, Ali, koliko matematika može da pomogne kada je reč o političkoj kulturi? Ili, koliko je s druge strane politička kultura prepreka korišćenju matematike imajući u vidu da, za razliku od 1980-ih, 1990-ih kada su dominirala pitanja demokratije, globalizacije, sada su ključna identitetska pitanja iz 19. veka.
Da li to zapravo dodatno onemogućava emancipatorsku ulogu matematike u društvu i biće korišćena od strane moćnih samo koliko im je potrebno da legalizuju i učvrste svoj položaj?
Volić: Odlično pitanje. Politika identiteta i kulturološki ratovi koji se vode sad u Americi su sve dalje i dalje od matematike.
RSE: Više liče na alhemiju.
Volić: Jeste, alhemiju, numerologiju, udaljavajući se od racionalnog razmišljanja. Dakle, moramo se vratiti na racionalni, logički, empirijski način razmišljanja.
Pokretač toga je, naravno, matematika. Mislim da smo spremni da prihvatimo kvantitativni način razmišljanja i u politici iz dva razloga. Jedan sam već naveo da je ljudima stvarno dosta polarizacije i ovakvih kulturoloških i ostalih ratova.
Mislim da mi imamo malo drugačiju sliku kroz medije kako se stvarno osjećaju Amerikanci. Njih 70 odsto je nezadovoljno političkim sistemom, sadašnjim stanjem demokratije.
Oko toga se više slažemo nego oko bilo čega drugog trenutno u Americi. I to je, mislim, plodno tlo, da ljudi kada bi im se dala prilika da pristupe demokratiji i politici na drugačiji način, a ja mislim da je kvantitativni pristup jedan od boljih načina, da bi oni pristali na to.
Bedževi, torbice i lutke na predizbornim skupovima u SAD-u
63 odsto Amerikanaca za promenu elektorskog koledža
RSE: Da iniciraju, da jednostavno primoraju elite da uvide šta su stvarne potrebe i frustracije građana.
Volić: Tako je. Primer za to je upravo preferencijalno glasanje o kome govorim. Znači, dovoljno se inicijativa dešava lokalno, odluka sprovodi lokalno, dovoljno se lokalna politika mijenja da će u neko doba američka elita koje sjedi u Washingtonu morati to da primjeti.
Nezadovoljstvo elektorskim koledžom sve više raste. Čak 63 odsto Amerikanca misli da se elektorski koledž mora eliminisati.
Opet većina i broj koji se ni oko čega drugog ne može složiti, ali slažemo se da se sistem mora mijenjati jer smo da smo nezadovoljni njim.
Zato mislim da će doći do kapitalizacije. Pogotovo nakon ovih izbora sigurno će biti još plodnije tlo, naravno ako ne odemo u neke krajnosti tipa oružanih sukoba, što, nažalost, isto nije nemoguće.
E, sad, koliko će vremena trebati prvo da ljudi pristanu na to da razmišljaju na kvantitativni način. Onda se moraju edukovati i aktivirati.
Znači, biće potrebno vreme. Kada bih imao neki magični štapić i mogao nešto da promijenim, ja bih u curriculume u školama uveo obrazovanje iz kvantitativne političke pismenosti.
Dakle, matematika izbora, matematika dodijele mjesta, matematika svih ovih stvari o kojima govorimo.
Ja bih napravio to kao integralni dio curriculuma matematike i društvenog, civilnog obrazovanja. Neki interdisciplinarni modus bi tu bio.
Ja predajem predmet koji se zove Matematika i politika koji je upravo takav. I on se može adaptirati.
Djeca u četvrtom razredu, petom, šestom, sedmom, osmom, pogotovo u srednjoj školi mogu sve razumjeti šta ja govorim u ovom predmetu koji predajem.
Iz te edukacije kad se izrode generacije ljudi koji su osposobljeni kvantitativno i da zahtijevaju promjenu, u tom momentu bi se nešto konkretno substantivno desilo.
Važnost edukacije
RSE: U politikologiji postoji teorija racionalnog izbora koja je u širem smislu na tragu ovoga o čemu vi govorite.
Volić: Tako je. I ona je uvezana sa teorijom društvenog izbora koja živi u ekonomiji, u teoriji igara, koja je upravo kvantifikacija političkih procesa.
Akademsko polje teorije društvenog izbora je, u stvari, sljedeće pitanje: kako napraviti agregaciju individualnih preferenci, želja, nezadovoljstava, kako ih pretvoriti u izbor grupe.
I kako da taj izbor bude najreprezentativniji mogući. Glasanje je upravo takva stvar. Jer mi kao grupa biramo nekoga ko bi trebao da nas predstavlja.
E, sad, optimizacija tog predstavljanja je problem koji se studira već stotinama godina i nije jednostavan. I taj proces optimizacije je ono što je zakazalo u američkom i u ostalim sistemima širom svijeta.
Čim ljudi nauče, čim im se objasni da postoje alternative koje su matematički pametnije od sistema koji danas koristimo, oni to odmah prihvate.
Preferencijalno glasanje gdje god je uspostavljeno, prošlo je nakon što su kampanje imale dovoljno vremena da priđu ljudima i da im u dvije minute objasne kako ono funkcioniše.
Čim su imali prilike da to urade ljudi kažu: naravno, ima toliko smisla.
Zašto mi koristimo ovaj drugi način koji je apsurdan u Americi već 250 godina i niko ne pokreće njegovu promijenu. Znači, ključna je edukacija.
RSE: Prosvećivanje.
Volić: Tako je, prosvećivanje.
Facebook Forum