U Srbiji je u 2020. godini zabeležen rekordno negativan prirodni priraštaj, između ostalog i zbog toga što je pandemija korona virusa ubrzala loše demografske trendove, izjavila je Gordana Bjelobrk, načelnica Odeljenja za demografiju Republičkog zavoda za statistiku (RZS) za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Bjelobrk je u intervjuu za RSE govorila o najnovijim brojkama stanovništva Srbije, u kojoj zbog većeg broja umrlih od rođenih svake godine „nestane“ grad veličine Paraćina, kao i o tendencijama u zemlji u kojoj skoro sedam decenija nije bilo proste demografske reprodukcije.
Bjelobrk: Po prvim rezultatima vitalne statistike za 2020. godinu, u Srbiji je prvi put rođeno manje od 62.000 beba, dok smo istovremeno imali povećanu smrtnost - odnosno umrlo je oko 115.000 ljudi. To je više od godišnjeg proseka koji poslednjih godina iznosi oko 102.000 do 103.000 preminulih. Pandemija je uticala i na smanjenje broja rođenih i povećanje broja umrlih, što između ostalog za rezultat ima tu rekordno negativnu vrednost prirodnog priraštaja koja je u 2020. godini iznosila više od 53.000 u minusu.
To znači da smo izgubili jedan malo veći grad u Srbiji, kao što su Paraćin, Bačka Palanka ili Ruma, kada govorimo o negativnoj vrednosti prirodnog priraštaja.
RSE: Kakve su dalje demografske tendencije u Srbiji?
Bjelobrk: Možemo reći da pad broja rođenih u 2020. nije u toliko direktnoj vezi sa pandemijom. To je možda nešto što smo očekivali. Tek u 2021. godini možemo da očekujemo, ako ga bude, pad broja rođenih kao direktnu posledicu situacije sa korona virusom, odnosno da su ljudi možda odložili rađanje dece za neki period kada sve ovo prođe.
To nije nepoznanica u demografskim pojavama, tako nam se slično desilo posle bombardovanja 1999. godine kada smo imali smanjen broj rođenih. A onda je 2000. i 2001., iz neobjašnjenih razloga, porastao broj novorođenih beba. Tako da se može desiti da kada sve ovo prođe nastane takozvani kompenzacioni period kada stanovništvo pokušava da nadoknadi izgubljeno rađanje.
Ovde u vezu svakako treba staviti i migratorna kretanja jer je pandemija ipak na njih imala direktan uticaj. Znamo da uglavnom migrira mlađe stanovništvo, tako da je možda ono ipak ostalo u Srbiji i odlučilo se na rađanje dece.
Moramo da sačekamo rezultate za 2021. godinu kako bismo videli šta se dešava. Mi to pratimo na mesečnom nivou i vidimo da je blagi pad rođenih ali ništa drastično.
Ono što je direktna negativna tendencija i rezultat svog ovog dešavanja sa korona virusom je smrtnost. Imali smo skoro 15 procenata veću smrtnost u 2020. u odnosu na 2019. i to je direktna posledica pandemije. Mislim da će, s obzirom na situaciju u prvim mesecima ove godine, slično biti u 2021. ali možda ne u tom obimu. Godina 2019. bila je poslednja relativno regularna sa kojom se može uraditi poređenje. Kada 1. jula budu objavljeni konačni statistički rezultati za 2020, tada ćemo moći da uradimo detaljnu analizu, po uzroku smrti, polu i starosti, i da vidimo šta se desilo. Ne samo mi, nego i sve druge zemlje. Niko još nema konačne podatke i niko još nije radio konačne analize da utvrdi rezultate svih vanrednih dešavanja u 2020. godini.
RSE: Gde je Srbija po tim parametrima u poređenju sa državama regiona i Evrope?
Bjelobrk: Srbija je po stopi smrtnosti na devetom ili desetom mestu među evropskim zemljama. Ono što je zanimljivo je da je Belgija na drugom mestu u Evropi, posle Španije koja je na prvom mestu po broju umrlih, a slede Italija, Mađarska… Belgija u redovnim okolnostima ima otprilike isti nivo smrtnosti kao Srbija, negde oko 108.000, a tokom 2020. imali su čak skoro 130.000 umrlih.
Veća smrtnost definitivno je zabeležena u zemljama koje imaju puno starog stanovništva. A to je skoro cela Evropa. Nemačka, Austrija, Italija, Španija, sve su to zemlje sa visokom prosečnom starošću i koje imaju veliki udeo stanovnika starijih od 85 godina. Pandemija je direktno uticala na tu populaciju. Tako da delimično i u tome treba tražiti objašnjenje zašto neke zemlje imaju veliku smrtnost.
Hrvatska, recimo, ima niži nivo smrtnosti nego što je to slučaj u Srbiji. Za sada pratimo i računamo taj neki višak smrtnosti u odnosu na pretnodne redovne godine kada je postojao ustaljeni nivo. Očekivano je, kada imamo veliki udeo starog stanovništva, da će smrtnost rasti. Ali mislim da je rano da donosimo zaključke jer je nezahvalno predviđati šta će biti kada sve ovo prođe.
Cela bejbi bum generacija u Srbiji, ona rođena neposredno posle Drugog svetskog rata, 2021. godine ušla je u kontingent starijih od 65 godina. Nikada nismo imali više starijih ljudi nego što je to sada slučaj. Sasvim je za očekivati, i da su redovne okolnosti, da imamo povećanu smrtnost s obzirom da je prosečna starost umrlih u Srbiji 76 godina.
Prosečna starost stanovništva u Srbiji je 43 godine. U Nemačkoj, na primer, je 46 godina.
RSE: Šta pokazuju podaci o migracijama u situaciji pandemije?
Bjelobrk: Migratorna kretanja su u 2020. bila ograničena, što se očekuje i u 2021. godini. Sada se ne može tek tako otići u neku zemlju i dobiti dozvola za ostanak. Tako da su migracije ublažene, ako se tako može reći, stanovništvo se manje preseljava i ne odlazi iz jedne zemlje u drugu. Čak su i migratorna kretanja u okviru Srbije smanjena u odnosu na godine koje su prethodile 2020. godini. Što se tiče emigracije možemo očekivati pojačana migratorna kretanja kad prođe pandemija, odnosno da ekonomski razvijene države već sada pripremaju plan da dodatno privuku naše stanovništvo kada sve ovo prođe.
RSE: Koji su razlozi što Srbija, po poslednjem popisu iz 2019, prvi put ima manje od sedam miliona stanovnika?
Bjelobrk: Mi smo poslednji put davne 1957. godine imali situaciju obnavljanja stanovništva u kojoj se dogodila prosta zamena generacija u istom obimu. Jedino je generacija rođenih između Prvog i Drugog svetskog rata ostvarila proširenu reprodukciju. Nijedna posle toga nije uspela da obezbedi obnavljanje stanovništva u istom obimu. Žene se sve manje odlučuju na rađanje, a one koje učine to rađaju manje dece nego ranije generacije. Taj problem postoji poslednjih 60 do 70 godina, a sve vreme imamo postepen rast broja umrlih. Odavno statističari upozoravaju da će nam se sve ovo desiti. Jako je teško kada više od pola veka imate takvu situaciju, kojoj treba dodati i komponentu emigracije, to jest intenzivnog odlaska ljudi u inostranstvo.
Mada se ne može precizno definisati, sigurno je i da ekonomija ima uticaj na to. Radi se o složenom pitanju jer postoje vrlo razvijene zemlje koje imaju problem sa natalitetom. Jedan od načina na koji one pokušavaju da reše problem je imigracija stanovništva iz drugih država.
Kompleksno je i zato što je odluka o rađanju individualna, a država mere podsticaja donosi na globalnom nivou. Ne može država opštim merama populacione politike da utiče na pojedinačne odluke o rađanju. Kod nas još ipak deluju tradicionalne vrednosti porodice i braka i to jeste najveći potencijal za rađanje dece.
Srbija je 2018. i 2019. propisala ekonomske mere populacione politike direktno usmerene ka finansijskoj pomoći porodicama sa decom. Tada su se desili pozitivni pomaci, rođeno je više beba u odnosu na prethodnu godinu. U tom naletu ekonomske mere su dale pozitivne rezultate ali već sledeće godine nisu imale toliki uticaj.
Mislim da je najvažnije stvaranje opšteg pozitivnog ambijenta, neke sigurnosti… Na primer, i da se mladim roditeljima obezbedi da mogu da usklade rad i roditeljstvo. Možda bi to uticalo da se mladi opredele da rađaju više dece.
RSE: Da li su tačna statistička predviđanja da će Srbija za 20 godina imati šest miliona stanovnika, skoro milion manje nego danas, ako se nastavi loš demografski trend?
Bjelobrk: Najverovatnije. Pogledajte samo koliki je negativan prirodni priraštaj u 2020, a tek treba videti šta nas čeka u 2021. godini.
RSE: Šta bi trebalo da se desi da se preokrene ovakva situacija?
Bjelobrk: Iskreno se nadam da u tome može da nam pomogne imigracija. Nekako pospešiti da barem mladi ljudi iz okolnih država više gravitiraju ka Srbiji. Oni već dolaze na studiranje u našu zemlju i većina njih i nakon završenih studija ostaje. Definitivno bi trebalo stvarati povoljniji ambijent da zadržimo mlade i da nekako vratimo one koji su otišli, prvenstveno kroz ekonomski rast, razvoj i uvođenje novih mera populacione politike koje su usmerene na rađanje.
Neke države, mislim da su to bile Bugarska ili Rumunija, kroz analizu uticaja ekonomskog rasta i razvoja na emigraciju visokoobrazovanih ljudi, došle su do zaključka da bi prosečna plata od oko 1.000 evra trebalo da uliva sigurnost da mladi neće emigrirati. Ne znam koliko je to primenljivo i na druge zemlje ali svakako treba težiti ka tom cilju.
Facebook Forum