"Nikada nisam mislio o sebi kao o scenaristi ili pripovedaču, nikada nisam mislio da sam dovoljno dobar, imam problema sa samopouzdanjem. Moram da se zahvalim svim ljudima, hvala, moj sindrom uljeza je na vrhuncu."
Ovo izjavljuje Daniel Kwan, jedan od rediteljskog dvojca The Daniels, nakon što je njihov film "Everything, Everywhere, All at Once" odnosno "Sve u isto vreme" nagrađen Oskarom za najbolji originalni scenario na dodeli nagrada Američke akademije 2023. godine.
Slušajte i pratite Glasom mladih
►Spotify ►Apple Podcast ►Google Podcast ►Podcast.rs
Film je osvojio čak sedam Oskara, a više od 350 nagrada širom sveta, što ga čini najnagrađivanijim filmom svih vremena, posle Gospodara prstenova: Povratak kralja.
No, nećemo pričati o Oskarima, već o sindromu varalice kojeg Kwan spominje.
Šta je uopšte taj sindrom? O tome za Glasom mladih govori Angelina Popović, sociološkinja, poznata i po svom Instagram profilu Svilene bube.
'Češće se dešava ženama'
RSE: Šta je uopšte taj imposter sindrom i da li si se ti nekad susretala s njim?
Popović: Njega definišu kao sindrom u kojem, odnosno to je neka nelagoda, jer je dodat taj prizvuk sindroma kao nešto što se leči, zapravo je to samo neka teskoba koju osećamo kada mislimo da smo prevarili nekog i stigli na neko mesto u karijernom smislu ili u školi, i na primer dobili super ocenu, iako nismo puno učili, dobili unapređenja, a smatramo da nismo toliko baš radili. Znači, neko osećanje neadekvatnosti uz uspeh koji ide.
A, mogu ispričati sad neke moje situacije u kojima će se neko možda i pronaći. Kada ti se to desi, pošto ima više vidova tog imposter sindroma, onda, dešava se, iz sociološkog ugla mogu da kažem da se mnogo češće dešava ženama.
Česta je situacija da mi na tim nekim vodećim pozicijama ako se bavimo nekim poslom ne vidimo žene. I onda se oseća ta neka neadekvatnost kada mi same budemo promovisane u ulogu tim lidera ili nekog ko će da vodi tim u firmi i osećamo se neadekvatno i nismo sigurne kako smo došle tu, da li se nekome desila neka srećna okolnost i nikada te osobe koja imaju imposter sindrom ne misle da su one zaslužne za to, nego da se desio neki glič u Matriksu.
RSE: Da li se tebi desilo nekad?
Popović: Desilo mi se možda na fakultetu kada sam prošla neki ispit za koji sam mislila da nisam dobro naučila, pa izađu pitanja koja su mi bliska, pa se osećam baš sam ovde dobro prošla, možda nisam mogla ovo položiti da je bio neki drugi dan. Ali taj neki osećaj nelagode se dešava i u poslu, i kada se prijavim ili me neko preporuči za neki posao za koji ja mislim da možda ne bih znala da uradim i kada ga uradim tek onda vidim kao - jao ovo nije bilo toliko zahtevno i neko je možda bolje video moju sposobnost od mene same.
RSE: A zašto se žene više susreću s tim? Negde sam pročitala da se ranije mislilo da je to samo kod žena, ali da postoji i kod muškaraca, ali da je češće kod žena.
Popović: Češće zato što ne vidimo žene koje su uspešne i žene kojima polazi to za rukom. A isto je zanimljivo da žena misli, za razliku od muškarca koji nekako ima u tom poslu više samopouzdanja, žene, odnosno moje prijateljice iz razgovora sam to posle shvatila, ne prijavljuju se za posao za koji nisu adekvatne, ne prijavljuju se dok nisu čekirale sve što je navedeno u oglasu za posao. Jako često žene odustaju da same dignu ruku i da sebe ispromovišu. To je neki manjak samopouzdanja koji nastaje iz te nesaglasnosti između polova, odnosno percepcije sebe.
Jako često žene vide sebe i čuju taj glas kao, nije to za žene, ili nije to za tebe, nemoj to da juriš. Nije baš da žena sad bude na vodećoj poziciji i da se brine o deci, nećeš imati vremena i onda samo to kao kada im prođe taj uspeh, one se onda osećaju vrlo neadekvatno jer smatraju kao, zašto su one tu, kako je ovo sad prošlo, uglavnom muškarci dobiju, kako sam ja došla do ove vodeće pozicije. Tako da, to je neko moje objašnjenje na osnovu onoga što sam čitala.
RSE: Meni je negde interesantno da je i Mišel Obama pričala o ovom sindromu, i da se eto i njoj dešavalo ali da je drugi ljudi percipiraju kao manje vrednu, iako je ona završila i fakultete i bila je čak, koliko se sećam i uspešnija od Obame pre nego što je on postao predsednik po tim nekim ne znam stepenima obrazovanja i generalno i koliko je zarađivala i slično. Nisam sigurna koliko je tačno, koje su bile tu razlike, ali eto i ona je pričala o tome. A šta mi je isto posebno interesantno, jeste da je sada film "Sve u isto vreme" osvojio sedam Oskara, i pored toga je najnagrađivaniji film na svetu, jedan od dvojca The Daniels je rekao, da ga "drma" taj imposter sindrom jer on nije verovao uopšte da je to takav film koji može toliko nagrada da dobije i da će se sve to desiti. Eto jedan primer da se i muškarcima to dešava.
Popović: Pa eto, oni su na primer možda uradili nešto sasvim novo u filmskoj industriji i ja kako čitam sada komentare kako su oni dobili sve te Oskare, ljudi su u fazonu "jao meni se ovo ne sviđa, meni je ovo čudno, nisu im adekvatni".
Verovatno kroz njihov rad ranije su dobijali takve komentare kada su nešto radili van nekih okvira i šablona i jako često mi kao društvo pokušavamo da uguramo sve nas u neke šablone da svi radimo isto i da se svi oblačimo isto i da svi govorimo isto. I onda ako neko se bavi nečim što malo iskače iz šablona, mnogo češće nailazi na takve komentare i internalizuje to mišljenje. Ja tako shvatam da su oni stigli do toga i da nisu verovali da će da naprave toliki uspeh. A meni je taj film stvarno fascinantan i stvarno je neka budućnost filma.
'Tik Tok akademija'
RSE: Dolazimo do toga da eto nisam spomenula da postoji podatak da je oko 70 posto ljudi ili osetilo ovaj sindrom ili im se desilo nekad nešto slično ovome, tako da to je i te kako rasprostranjeno. Možemo li uopšte da ga nazovemo nekim sindromom, to je možda nisko samopouzdanje, možda neki lepši izraz.
Popović: Jeste, nelagoda koja se s vremena na vreme oseti. Mislim da su psihološkinje neke dve 70-ih godina donele taj termin, a ono što sada vidim na društvenim mrežama oko čega se dosta žena koje su druge rase ili koje nisu baš cis white, one kažu da one ne osete imposter sindrom. To mi je isto bilo interesantno. One ga ne osete jer one znaju koliko su radile za stvari, i koliko u te prepreke velike koje one moraju da pređu da bi stigle do određenih pozicija.
Tako da, možda je i nekako u nekom rasnom kontekstu to skroz drugačije poimanje. Meni kao beloj ženi, ja smatram da postoji, a opet kao možda neko ko prolazi kroz mnoge krugove pakla da bi stigao na pozicije do kojih mi da danas kao žene u Srbiji stižemo, možda je njima eto, možda oni znaju koji su put prošli i svesni su cele te borbe.
RSE: I onda one ne sumnjaju u sebe.
Popović: Jer znaju koje je to dokazivanje, ali verovatno u toku tog dokazivanja ti se moraš u jednom momentu osetiti neadekvatnim i zato se još više truditi.
RSE: To možemo da vidimo isto i kroz ono večito da žene zarađuju manje od muškaraca i zašto je to tako - imamo i različita mišljenja, da je to zato što žene rade manje plaćene poslove generalno. Pa sam onda našla jedan video gde objašnjavaju koji su to ženski poslovi koji su manje plaćeni, pa to su žena advokatica, žena doktor i slično.
Popović: Jeste, i to je isto problem bez obzira i na zanimanje. Problem koji sam ja lično uvidela koji za koji sam sad nedavno naučila kako da to su me društvene mreže, Tik Tok akademija me je naučila da kada se razgovara na poslu i kada se pregovara za platu, devojke danas mogu lepo da kažu, postoje jasna istraživanja, pa kažu da žene sebe procenjuju i mogu da kažu ja ne želim da izrazim kolika moja plata treba da bude, želim da čujem to od vas kao poslodavca, dakle budžet za određenu poziciju.
Jer mi imamo veliku tendenciju da sebi damo manje novca i manje privilegija nego što to eto 'srećni' muškarci mogu. I mnogo ređe mi tražimo unapređenja na poslu.
RSE: A zašto je to tako?
Popović: Mislim eto taj manjak samopouzdanja kroz život koji se stvara ka nama. Iako ja smatram moji roditelji, roditelji mojih prijateljica nisu imali takve komentare u odrastanju. Ali se potkradaju i na televiziji i u medijima, potkrada se i u novinama, dešavaju se neka prećutna razmišljanja i komentari koji ti uvek ostanu negde nazad da možda ti kao žena treba više da se posvetiš ipak brizi o porodici, a ne nekim poslovnim nekim poduhvatima i nekoj karijeri.
RSE: A da se vratimo još na to šta još može da bude taj imposter sindrom, odnosno kako smo ga i preveli, sindrom varalice. Nije to samo da mi verujemo da smo imali neku neverovatnu sreću, pa smo dobili neki posao ili slično nego je to čak i neki strah od neuspeha, i to neko umanjivanje i dostignuća, ma koliko se mi trudili za njih i ono što si ti spomenula, suzdržavanje uopšte od nekih većih uspeha. Tvoj primer je eto bio to da žene ne traže unapređenje i slično i da smo jednostavno nedostojni i sve te pažnje i svog tog uspeha i u suštini..
Popović: Komplimenata, i da ih teško primamo.
RSE: I ako nam neko kaže super si to uradila, mi se postidimo kao da je to bilo malo previše sa druge strane.
Popivić: Ima različitih tipova tih imposter sindroma i mislim da jedan koji je meni bio interesantan je taj neki sindrom genija kad neko jako lako obavlja zadatke i ne smatra ih nešto teškim. I onda mu se desi jedna vrsta inteligencije koju ima, da li emotivna ili neka druga, prostorna, mu ne ide i oseća se jako kao neuspešno, jako loše ukoliko ne uspeva da prođe to, a sve ranije životu mu je prolazilo super.
Poslušajte neke od podcasta iz serijala Glasom mladih:
To su isto neki znaci impostera jer se povezuje taj neuspeh i ta neadekvatnost da se reši zadatak, gleda se tragično na to. Dok je život zapravo samo neki niz grešaka i učenja i moramo svi da prođemo kroz to, ali neki ljudi imaju tendenciju da to dosta tragičnije gledaju.
Svilene bube
RSE: Imaš stranicu na društvenim mrežama, odnosno na Instagramu Svilene bube. Kada si radila tu stranicu, odnosno i dalje radiš, da li nekad razmišljaš o tome: moja stranica ima toliko i toliko hiljada pratilaca, pa da li ti ljudi svi meni veruju, da li ja tu pričam neke gluposti možda ili ja ovde radim nešto važno. Da li se javi tu možda negde 'ja sad ove ljude varam, šta im ja ovde pričam'?
Popović: Nisam imala to. Imala sam to kada sam počinjala, imala sam želju da imam više nekih feminističkih tekstova.
Međutim, vremenom je to otišlo malo više u neku pop kulturu i nešto što je meni zanimljivije jer sam videla vremenom da postoje devojke koje se dosta ozbiljno bave time svakodnevno, pa sam nekako u tom smislu te feminističke struje kao se držim sa strane iako sam ja sociološkinja.
To je možda moj neki imposter sindrom, da je smatram da ljudi možda i sve devojke znaju već dovoljno o tome šta su razlike, šta i ja nekad mene taj imposter sindrom sputava da ja pišem toliko o tome, a opet kad mi se desi da napišem nešto što je meni prilično normalno, što moj krug ljudi već kao ni ne razgovara o tome onda vidim da imam super reakcije i da devojke pišu hvala ti što si oko ovoga pričala i vidim da stvarno nema potrebe da se nekad zadržavam i da mislim da nešto nije aktuelno.
'Naše ogledalo'
RSE: Na kraju dođemo do toga da cela ta priča oko imposter sindroma može da bude jako stresna po nas. Kako se ti boriš sa stresom, možda ne od samo imposter sindroma, nego generalno od stresa. Jer i to nisko samopouzdanje može da utiče loše.
Popović: Uvek pomaže razgovor sa prijateljima ili sa partnerom, jer su oni jako dobro ogledalo šta vi radite, šta govorite i oni su tu uvek neka kao podrška. Jako je dobro biti u nekoj, ja mislim da nam fali tih malih zajednica jer smo nekako posle pandemije svi ostali u tom mindsetu pandemije pa se manje i družimo. Meni je antistres uvek da provedem vreme sa prijateljima, da im ispričam šta mislim, šta želim, šta bi trebalo. Onda me oni vrate na to, ma da, hajde, to je super ideja, kad god imam neko tako mišljenje kao da nešto nije najinteresantnije ili najzanimljivije za ljude, eto u tom aspektu kao Svilenih buba.
RSE: Ja sam dobila jedan savet jednom kad sam se osećala isto tako loše, pa hajde zapiši ili sama sebi, ne da pišeš, ali izvuci šta si sve uradila do sad, pa vidi da li ima smisla uopšte praviti neku dramu ili plakati ili slično kad vidiš šta si sve uspeo i gledaš iz koje pozicije krećeš. Šta još može da bude, pored ta dva primera pomoći kada se neko oseti tako. Na primer, nekome je teško i taj razgovor sa prijateljima, tu može da se javi to 'pa zašto bih ja opterećivao nekog svojim problemima'.
Popović: Eto može to, znam da pisanje dnevnika, i to zapisivanje šta si sve uradio a opet i prisećanja na neke situacije za koje si mislila da su jako jako nedostižne tebi a opet si završila, uspela si i uradila si pa makar i minimalne stvari, isplela si džemper ili si nešto šal, kapu, neku tako sitnicu.
Kad se posvetiš tome ti znaš da ćeš to uraditi, možda sve u svoje vreme. Pre neki dan sam videla jednu devojku koju pratim jako dugo na društvenim mrežama koja je objavila, slikala se sa šampanjcem i napisala ispod 'slavim svoj prvi neuspeh'.
I meni je to stvarno bilo fascinantno jer je devojka napisala kako je u nekoliko navrata pokušala da napravi svoj shop, jer ona jeste kao neki influenser ali je kao probala da proda ovakve proizvode, pa je bila pandemija, pa onakve proizvode, pa se opet nešto desilo i kaže eto ja sam sad odustala, odustajem od ovoga, otvaram šampanjac, idemo dalje.
I meni je to bio fenomenalan način da znači proslaviš svoj neuspeh. Eto ovo sad nije uspelo idemo ispočetka, pa možda s neke druge strane, s nekim drugim ljudima uspe i desi se. Jer svi ti poznati i uspešni ljudi imaju gomile neuspešnih firmi iza sebe i gomile startapa neuspešnih iza sebe i ideja i idejica koje su mislili da će biti promena, ali nisu. Osim naravno ovih privilegovanih.
RSE: Spomenuli smo i pop kulturu i razne glumce i slično koji su imali ko zna koliko neuspešnih filmova pa onda dođe jedan.
Popović: I samo jedna ta, to je jedan čovek rekao, da znate kada će se desiti ta uloga vašeg života i da će se desiti na 75. audiciji, šta biste drugačije u radili, da li biste brže išli na te audicije ili biste opet čekali tu 35. godinu ili 40. u kojoj ulazite na tu 70 i koju audiciju koju dobijate. Da li biste se više trudili ili manje? Naravno, svi bi kada bi znali kad dolazi to, svi bi uradili, više puta bi probali i pali, je l'?
RSE: To je ono kad bismo znali koji će brojevi biti na lotou, svi bismo bili milioneri.
Popović: To mi je super ideja, jer ako više puta promašiš, lakše ćeš doći do idealnog rešenja.
RSE: A nekako se trudimo da idemo ka toj neustrašivosti. Ono što je meni interesantno isto i ti si spominjala konkurse za posao, pa čak i onda kada niste sigurni i potpunosti da odgovarate toj osobi, prijavite se.
Popović: Samo ću ti reći razliku u mom stanu. Moj momak koji se prijavi u toku nedelju dana na 100 poslova i ja koja gledam svaki deo, da li ja imam sve jezike, da li ja znam ovo, da li će oni možda... Dakle to su te razlike koje postoje između mene i njega i on je u fazonu 'ja šaljem svuda pa sami će oni proceniti da li ja odgovaram ili ne', što je super mindset, a ja sam u fazonu 'jao šta ako oni vide ovo pa ne znam ja zapamte'. Niko neće zapamtiti šta sam ja poslala...
RSE: A i nije samo to, nego se nikad ne zna možda si osoba za nešto drugo.
Popović: Upravo, to se upravo njemu dešavalo da su mu rekli nisi fit za ovo, ali jeste za ovo nešto drugo i da će ga držati u bazi. Tako da je uvek pametnije poslati mnogo više CV-jeva, iako sam ja fan personalizacije...
RSE: Ali treba biti malo više neustrašiv.
Popović: Treba neustrašiv biti, treba to da učimo od muškaraca.
RSE: I kada bismo videli sada summa summarum, šta bi ti za kraj rekla sebi, ako se budeš našla možda ponovo u toj situaciji, da li ćeš da se setiš ovoga i reći sebi..?
Popović: Jao, moraću da se setim, ali nekako kad si u toj situaciji, to je nekako... Posle možda kad uradiš neku šetnju, ili onda se onako malo ubaciš u to, treba svi da vežbamo tu prisutnost i to da se onako prebrojimo u tom momentu.
Kao, mene ne parališe toliko i onda mislim da nije toliko ogroman problem, ali jeste. Eto, imam problem s tim šta ću ja da objavim, da li sam dovoljno kompetentna za neke stvari. Onda porazgovaram malo sa sobom u četiri zida i dođe do toga da nije važno, ljudi koji me vole, voleće me i dalje, ljudi kojima nisam simpatična, neću biti simpatična, ne zavisim od toga. Ništa mi ne menja onako u životu da li će sad to... Ne pravi mi veliku razliku.
Naravno, pravi ti razliku oko posla i toga, tu se jako trudim da se spremim, da što ti kažeš, pogledam šta sam sve radila.
Dobar je savet da kada se baviš nekim poslom za koji misliš da možda nisi dovoljno plaćen, da izlistaš šta sve radiš na tom poslu i kad tražiš unapređenje da dođeš sa tom kvantifikovanom listom stvari koje si ti uradio pa će lakše biti i tom tvom nadređenom da ti da na osnovu toga ili da ti kaže 'želim da još ovo uradiš' i da znaš koja je neka putanja ka unapređenju.
RSE: Onda možemo da dođemo do situacije da postoji nekako neko ko nema tu svest da o tom imposter sindromu i nije se susretao s tim, pa on može malo da nas koči na tom putu, i onda će uraditi pre to nego što mi.
Popović: Eto morate da budete brži od onih što imaju superiorni sindrom. Jer oni to već rade, oni sebe hvale, oni stalno pričaju o tome kako su oni nešto uradili. To je ona situacija sa muškarcem koji opere sudove pa ide ceo dan i hvali se ženi 'jao što sam ja danas oprao sudove', a ona ceo dan, uradila je deset stvari, ali naravno nije pomenula i onda nekako ne oseti se da je to neravnopravno, nego je kao, eto i on je kao nešto uradio. Tako da, da je jako bitno da se vodi ta lista.
O podcastu 'Glasom mladih'
U "Glasom mladih" razgovaramo sa mladima u zemljma Zapadnog Balkana, njihovim željama, težnjama i problemima. Svake sedmice pričamo sa uspješnim ljudima, onima kojima se još uvijek nije pružila prilika da svoje talente pokažu na pravi način, ali i onima koji su spremni mijenjati svijet u kojem žive.
Epizode pronađite na našem sajtu, na društvenim mrežama, na Apple Podcastima, Spotify i Google Podcastima. Vikendom smo sa vama kroz naše radijske programe.
Detaljnije informacije kako slušati ovaj i naše druge podcaste pronađite ovdje.
