Haški sud i nikad započeto pomirenje

Povodom oslobadjajućih haških presuda Ramušu Haradinaju i pre toga hrvatskim generalima Gotovini i Markaču eksplodirala je retorika iz 90-ih godina i kada se protestovalo i kada se slavilo. Iz Srbije poruke nezadovoljstva nisu upućivane samo Haškom tribunalu, već i susedima. Na prvi pogled se videlo da je region ponovo uzavreo, neki su atmosferu poredili sa 90-im godinama. Da li je proces normalizacije odnosa zaustavljen samo na kratko ili dugoročnije?

Šta je u državama regiona rečeno povodom haških presuda što nije smelo da se kaže, a šta bi trebalo da poruče političari namerni da nastave proces pomirenja, pitali smo sarajevskog profesora Envera Kazaza.

„U Zagrebu, Prištini i Beogradu nikada nije smjelo biti rečeno da je Haški sud politički sud, a Zagreb, Sarajevu, Beograd, Priština, pa i Skoplje, morali bi da izgovore rečenicu da je Haški sud tek uvod u dekontaminaciju postjugoslovenskih društava", odgovorio je Kazaz“.

Podsetimo na neke izjave koje su upućene javnosti u Srbiji:

„Ako je neko hteo da nas posvađa, našao je pravi način“, rekao je predsednik Tomislav Nikolić.

„Nikada nismo bili dalje od procesa pomirenja i suočavanja sa onim što se događalo na prostoru bivše Jugoslavije, nego posle ove dve presude“, izjavio je ministar Rasim Ljajić.

Doduše, ima i nešto drugačijih izjava koje se možda nisu dovoljno čule zbog „patriotske buke ogorčenj “ kojom je odzvanjala Srbija ovih dana. Začudo, bila je to, vešto sročena da ne povredi domaću javnost a da stigne do Brisela, možda i Zagreba, poruka premijera Ivice Dačića:

„Milanović (hrvatski premijer) je ponudio da posreduje u dijalogu između Tačija i mene. A ja sad pitam ko će da posreduje u dijalogu između Milanovića i mene? Jer ja taj dijalog tražim već nekoliko meseci. Predlažem, odgovora nema.“

Kakva je, dakle, perspektiva odnosa Srbije sa susedima, da li je proces pomirenja samo trenutno zastao ili će odnosi biti dugoročnije poremećeni?

Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, prostora koji je sve ove godine bio otvoren za regionalne susrete i projekte, kaže da veruje da će negativna refleksija haških presuda u regionu biti kratkoročna ali da to zavisi od toga kakve će poteze vlasti činiti narednih dana i meseci:

„Hoćete li se zatvoriti ili ćete se otvoriti? Hoće li nešto da se uradi da se pomogne ljudima koji su ostali bez svoje imovine, hoće li da se učini njihov život tamo bolji i moguć? Hoćemo li nešto preduzimati ili ćemo sedeti usred Beograda, busati se u grudi i vikati da je prema nama napravda učinjena“, pita se Borka Pavićević.

Nova iskušenja

Hrvatskog novinara Viktora Ivančića, autora urnebesnog satiričnog teksta „Dajte mi još“ (Gotovine i Markača), ne zanimaju protokolarni odnosi između hrvatskih i srpskih političara, već stvarni rad na pomirenju. A haške presude samo su pokazale da se na tome ni do sada nije ozbiljno radilo:

„Radi se na obe strane o huškanju. I euforično slavlje u Hrvatskoj jeste zapravo forma huškačka, i žalobna hajka u Srbiji jeste huškanje. Uz ove političke elite kakve jesu, velika je opasnost da pogoršanja budu i ozbiljnija. Nisu haške presude same po sebi, bez obzira kakve bile, uzrok tih stanja, nego su iskorištene da služe kao alibi elitama. Zato što sve vreme ne rade zaista iskreno u interesu pomirenja. Oni celo vrijeme govore sa figom u džepu, čak i kad su provizorno dobronamerni“, smatra Ivančić.

Behljaj Bećaj, profesor iz Prištine, kaže da posle oslobađajućih presuda dolaze nova iskušenja, s obzirom da se radi o ličnosti (Ramuš Haradinaj) koja će igrati značajnu ulogu na političkoj sceni Kosova. Što se procesa pomirenja tiče, Bećaj upozorava da postoje dve paralelne stvarnosti-jedna je ono što političari čine po nalogu međunarodne zajednice, a druga je atmosfera među samim građanima Kosova.

„Lideri gotovo ništa nisu uradili za pripremu ambijenta među običnim građanima kako bi se pomirili i ostavili po strani šta je bilo nekada. Ta kontradiktornost između spremnosti da se ispoštuju zahtevi međunarodne zajednice i nespremnosti običnih građana da se pomire, jeste jaz koji teško može da se prebrodi“, upozorava prištinski analitičar.

Enver Kazaz, profesor sarajevskog Univerziteta, kaže da je jasno da su presude trenutno vrlo loše uticale na odnose u regionu.

"Vrlo je jasno da srbijansko rukovodstvo demonizira Haški tribunal a da te presude podrazumijevaju da je i na prostoru Hrvatske i Kosova učinjen ratni zločin prema nehrvatskom, odnosno nealbanskom stanovništvu. Histerija koja postoji u Beogradu je histerija odbrane tekovina jedne ideologije i nemogućnosti suočenja s prošlošću, a odgovornost ove dvije države, Kosova i Hrvatske, jeste da procesuiraju ratne zločince u vlastitim državama. Kada bi se poveo dijalog na tim osnovama, imali bismo mogućnost da zaista krenemo u otvoreni proces pomirenja. Ovaj dosadašnji je bio uglavnom našminkan, sa više stvari koje su bačene pod tepih a neizgovorene i više je bio predstava dvojice političara, Josipovića i Tadića“, smatra Kazaz.

Na kraju, naši sagovornici ističu - nije da se nije imalo šta zameriti Haškom tribunalu. Ali je pitanje kako se to činilo i sa kakvim porukama. Ozbiljna kritika učinka Haškog tribunala, kritika koja nije deo aktuelne zaglušujuće buke u Srbiji, stiže iz Sarajeva, od profesora Envera Kazaza.

„Reklo bi se da je Haški tribunal učinio posao dopola. On je prebacivanjem odgovornosti sa ideološke instance, političkih institucija na individualnu, na neki način legitimirao ideologije u ime kojih je činjen zločin. I da je on polupolitički ali ne politički sud“, kaže profesor Kazaz, uz opasku da se o toj legitimizaciji ideologija iz 90-ih uopšte ne govori u regionu.