Florence Hartmann, bivša portparolka Tužilaštva Haškog tribunala za ratne zločine u bvšoj Jugoslaviji, za ‘Zašto?’ komentariše zahtev Srbije Mehanizmu za krivične tribunale da se ratnim zločincima koji su građani Srbije i zatvorske kazne služe u zemljama Evropske unije dozvoli da ostatak kazne služe u matičnoj državi.
- Nadzor
Pitanje je zašto ponovo insistiraju o tome, jer kad su prvi put to uradili, to pitanje je bilo potpuno isključeno, jer je prema načinu funkcionisanja Haškog tribunala bilo predviđeno da on sklapa dogovor sa određenim zemljama gde bi osuđenici služili kaznu nakon što su bili privremeno u pritvoru u Hagu.
Nisam sigurna da Haški tribunal može sam to promeniti, već bi trebao Savet bezbednosti o tome biti obavešten i razmotriti taj zahtev.
Pored toga, to ne može samo da važi za jednu državu jer bi i druge države kao i Srbija mogle dati garancije -- koje se sada trebaju uspostaviti, jer te garancije i procedure nisu postojale do sada.
To je problematično jer Haški tribunal ima obavezu po svom statuta da ima nadzor nad dešavanjima sa osuđenicima do kraja služenja njihove kazne u zatvoru, znači do kraja služenja kazne po presudi.
- Dogovor
Koje su procedure predviđene da to mogu nadgledati u zemljama koje su direktno umešane, jer se ne predlažu zemlje u regionu za služenje kazne -- nešto što bi bio jedan argument za lakše posete od strane porodica -- nego je svako u svom, ako smem tako kazati, i to postavlja pitanje kako će se izvršiti odluka koja je donešena od suda i koja se ne može zbog ne znam koje volje ili lokalne odluke ne primenjivati.
Da li će svaki osuđenik koji je bolestan izaći iz zatvora i dobiti kućni pritvor umesto zatvora?
Država koja primi zatvorenike ima neke nadležnosti u sprovođenju kazne, ali u saradnji sa Haškim tribunalom, i ako se on više ne bavi time, zbog svoje same odluke i to protivne Statutu i protiv odluke Saveta bezbednosti, onda imamo problem.
Ne može sudija koji odlazi u penziju (predsjednik Mehanizma Theodor Meron) da nam odlučuje ovako u dogovoru, jer to je pitanje koje je vezano za Haški tribunal, nikada nije bilo predviđeno da se služe kazne u regionu i to treba da odluči Savet bezbednosti.
- Letovanje
Pitanje saradnje država regiona sa Tribunalom je uvijek bilo problematično, i ako su stvari i napredovale to je bilo pod jakim pritiskom Evropske unije i drugih međunarodnih struktura, i nije bilo dobrovoljno.
Srbija je je najmanje sarađivala i ona i sada vrši pritisak, ne isporučuje ljude koje su tražili zbog zastrašivanja brojnih svjedoka koji nisu dali iskaz u Šešeljevom slučaju, znači koji su učestvovali u njegovom oslobađanju.
Pristup Srbije do sada vezano za to ne najavljuje bilo kakva ozbiljan pristup prema osuđenicima, odnosna javnost smatra da su to heroji, čemu se politika ne suprotstavlja, i ne možemo očekivati da će odslužiti kaznu koju su dobili za strašne zločine za koje je utvrđeno da su ih počinili ili za koje su bili odgovorni.
Tako da to jeste problem, nije letovanje kazna za zločine kao što su zločini protiv čovječnosti ili genocid.
- Farsa
Onda nema pravde, to je samo farsa, i to je jeste veliki problem, ne samo šta će se lično sa tim osuđenicima dešavati, nego za odnose u regionu, za poštivanje žrtava koje vide da je ovo farsa.
Ako čovek nije kažnjen za bilo koj zločin, da li je to obično kriminal ili masovni zločin, onda nema pravde, i onda ne možete zaustaviti daljnje kriminalno ponašanje.
Pravda je tu da pravi jednu ravnotežu u društvu i ako je nema onda to postaje veliki problem, na primjer korupcija političara završi se nekažnjeno, i ako je kazna za ratne zločine polovična ili farsa od kazne, onda se društvo ne može izgraditi, ne može biti pravne države.
Imamo mnogo primera gde su osuđenici slavljeni kao heroji koji dobijaju nazad bolje ili važno mesto ispred nekog drugog kandidata za posao ili da predaju, i neki osuđenici su sad zaposleni u instititucijama.
- Merilo
Pravilo je kad je odslužena kazna onda čovek ne treba doživeti kaznu u drugom obliku, ali da se ide do te mjere da se slavi, da se negira, da mu se daje nova šansa za negiranje činjenica za koje je optužen, ta razlika se ne pravi više.
Nisu samo Srbi dočekivani kao heroji, da je bila greška što je to ocenjeno da su to zločini i tako dalje, to se dešava u Hrvatskoj i na drugim mjestima, i onda celi napor žrtava koje su došle svedočiti, napori istražitelja i Haškog tribunala više nemaju svrhu ako se negira pravda.
Mora se razumeti šta je zločin i šta nije, jer ako nemate više merilo onda društvo ne zna više šta je dozvoljeno i šta nije dozvoljeno.
- Populizam
Rat počinje time što se ubeđuje da zločin nije zločin, promene se sve vrednosti i onda se može očekivati masovno učešće u tome.
Ako u doba mira više niko ne zna da li je zločin ili ne, pošto nema kazne za zločine kao što su masovni zločini, zločini protiv čovečnosti i genocid, to je onda vrlo veliki problem.
Drugi problem je da to negiranje ne ide samo izjavama i slavljenjem ljudi koji su osuđeni, ide takođe i sa nekim ne javnim dogovorom između država da se ne nastavi procesuirati, da se ne nastavljaju ekshumacije, da se ne dozvoljava pristup, ‘ako vi nećete nas, mi nećemo vas’.
To je problem, posebno u Evropi kada se vraća populizam i dosta stvari koje su bile jasne više nisu bile jasne i to je veliki problem, ne samo za region, već za čitavu Evropu.
