Za beloruskog novinara, reditelja i opozicionog aktivistu Andreja Gnjota (Andrey Hnyot), prag malog stana u beogradskom naselju Vračar je granica koja se ne prelazi.
Sa elektronskom nanogicom, smešten u kućni pritvor u nešto više od dvadeset kvadrata, čeka pravosnažnu odluku Srbije o ekstradiciji u Belorusiju.
U toj državi je trideset godina na vlasti autoritarni lider Aleksandar Lukašenko, optužen za represiju nad političkim neistomišljenicima.
"Od jutra do mraka radim na svojoj odbrani", izjavio je 42-godišnji Gnjot u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Gnjot je 30. oktobra 2023. uhapšen na beogradskom aerodromu, po poternici Interpola koju je za njim raspisao zvanični Minsk – zbog navodne utaje poreza.
U Srbiju je došao sa Tajlanda, gde je bio u egzilu. A povod je, kako ističe, bio posao – odnosno zakazano snimanje.
U beogradskom Centralnom zatvoru je proveo sedam meseci, da bi potom 5. juna bio prebačen u kućni pritvor.
Tu ga je 13. juna i dočekala informacija da je Viši sud u Beogradu doneo prvostepenu odluku da bude izručen Belorusiji.
Gnjot i njegovi advokati najavili su žalbu.
Optužbe za poresku prevaru u Belorusiji, zbog kojih se našao na poternici, odbacuje i smatra politički motivisanim.
"Ovo nije pravi krivični slučaj. Ovo je smešno, glupost", tvrdi on.
Jedan je od hiljada građana Belorusije koji su učestvovali u masovnim demonstracijama 2020, na kojima je osporavana pobeda Lukašenka na predsedničkim izborima.
"Mučenja, krv, noćna mora", tako Gnjot opisuje Lukašenkov režim.
Dok Zapad ne priznaje Lukašenkovu pobedu i uvodi sankcije njegovom režimu, u beloruskim zatvorima nalazi se više od 1.500 političkih zatvorenika.
Među njima su novinari, aktivisti za ljudska prava i političari.
Na oslobađanje Gnjota u Srbiji, 13. juna pozvala je Evropska unija.
"Postoje dovoljno razloga da verujemo da je nalog za hapšenje motivisan političkim razlozima i da bi se suočio sa političkom represijom i lošim postupanjem ukoliko bi bio izručen", navodi se u odgovoru portparola Evropske unije Petera Stana za RSE.
'Sud zatvorio oči na moje izjave i dokaze'
"Prvih nekoliko sekundi bio sam u šoku", priseća se Gnjot kako je reagovao na prvostepenu odluku da bude izručen vlastima u Minsku.
Potom je, kaže, počeo da čita odluku Višeg suda u Beogradu. Iznova.
"Sudska odluka izgleda kao da ima dva odvojena dela, koji nikakve veze nemaju jedni sa drugim", ističe Gnjot.
U obrazloženju odluke suda, u koju je RSE imao uvid, pri početku se navode izjave Gnjota pred institucijama Srbije.
U njima obrazlaže da strahuje od represije i torture beloruskih vlasti ukoliko bude izručen.
U svoju odbranu je, kaže Gnjot, priložio i više od 70 različitih dokumenata.
Među njima su, tvrdi, izveštaji organizacija za zaštitu ljudskih prava o stanju u Belorusiji, peticije za njegovo oslobađanje, međunarodne rezolucije koje kritikuju režim Aleksandra Lukašenka.
"A drugi deo sudske odluke nema veze sa mojim dokazima i argumentima. Tako je prazan i formalan", opisuje.
Viši sud u Beogradu u prvostepenom rešenju navodi da su ispunjene zakonske pretpostavke za ekstradiciju Gnjota u Belorusiju.
Pozivaju se na odredbe ugovora o izručenju između Srbije i Belorusije iz 2019. godine, kao i na spise beloruskih vlasti o Gnjotovom slučaju koje su dostavljene Srbiji.
U odluci se dodaje da Gnjota pravosudni organi Belorusije traže "radi vođenja krivičnog postupka zbog krivičnog dela utaje poreza" u vrednosti od oko 300.000 evra.
Beloruske vlasti, kako se navodi u rešenju Višeg suda u Beogradu, tvrde da je Gnjot unosio lažne podatke u poresku prijavu, kako bi umanjio porez, "što je nanelo štetu" Belorusiji "u posebno velikim iznosima".
Gnjot te optužbe naziva "lažnim", navodeći da je u pitanju "sistemski mehanizam gonjenja" političkih protivnika od strane režima u Minsku.
"Oni (sud u Srbiji) kažu da je sve što sam rekao moje mišljenje, ali to nije moje lično mišljenje, tu su i citati iz izveštaja Specijalnog izvestitelja Ujedinjenih nacija o represiji u Belorusiji, pravna dokumenta. Oni su samo zatvorili oči na to. Kao da se nikada nije desilo", tvrdi Gnjot.
Viši sud je već jednom, u decembru 2023, donosio prvostepeno rešenje o njegovoj ekstradiciji u Belorusiju.
Apelacioni sud je u februaru to rešenje vratio na ponovno odlučivanje zbog, kako je navedeno, nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitnih povreda odredaba krivičnog postupka.
I na poslednju prvostepenu odluku suda, Gnjotovi branioci će, kako najavljuje, uložiti žalbu.
Rad na odbrani 'od jutra do mraka'
Dok očekuje rasplet svog slučaja u kućnom pritvoru, kaže da se oseća dobro.
"Ali znate, sve može biti dobro i sve može izgledati dobro i normalno posle zatvora. Sve. Kada ste bili u paklu, sve što imate posle će biti bolje od pakla", naglašava.
Dani su, kaže, potpuno drugačiji nego u zatvorskoj ćeliji u kojoj je bio od kraja oktobra do početka juna.
Vlasti Srbije, po zakonu, postupajući po rešenjima o ekstradiciji, mogu da odrede pritvor najduže godinu dana.
Dok je Gnjot u kućnom pritvoru, čuje se sa porodicom, a prima i posete u iznajmljenom stanu kojeg je našao uz pomoć advokata.
Ne odvaja se od laptopa i mobilnog telefona.
"Razgovaram sa novinarima, organizacijama za ljudska prava, ambasadorima, političkim aktivistima. Spašavam svoj život", nabraja.
U danu posete RSE, 14. juna, Gnjot je, kako kaže, prvi put razgovarao i sa beloruskom opozicionom liderkom Svetlanom Tihanovskom.
Ona je u egzilu nakon predsedničkih izbora 2020. na kojima je bila protivkandidatkinja Lukašenku.
Nakon njegovog proglašenja pobede, pokrenut je talas opozicionih protesta protiv izborne krađe, koji su nasilno ugušeni.
Pristalice opozicije iz Belorusije Tihanovsku smatraju demokratski izabranom predsednicom države.
Tihanovska se kandidovala umesto svog muža, opozicionara Sergeja koji je već četiri godine u beloruskom zatvoru i o čijem stanju nema mnogo zvaničnih informacija.
"Razgovarali smo o nekim ljudskim stvarima. Ne o politici, ne o mom slučaju. Već o tome kako se osećam, o mom zdravlju. Razgovarali smo kao prijatelji. To mi je dalo mnogo energije", prenosi Gnjot.
Dok je bio u zatvoru, Tihanovskoj je uputio pismo.
"Napisao sam joj da je vidim kao čoveka. Ne kao predsednicu, ili članicu državnog aparata. Ona je za mene pre svega čovek. Jer kada si predsednik, a nisi čovek, ti si Lukašenko", naglašava on.
Tihanovska je, navodi beloruski novinar i opozicionar, na njegovo pismo odgovorila "ličnim zalaganjem za njegov slučaj".
"I to je meni bio najvažniji odgovor", ističe.
'Kao dete koje pravi prve korake'
Prema pravilima kućnog pritvora, Gnjotu je dozvoljeno sat vremena popodnevne šetnje.
"Taj sat provodim u supermarketu za hranu, u apoteci, za neke tablete, vitamine - za neke vrlo jednostavne stvari. Znate, u normalnom životu nikada ne razmišljate o tome, ne obraćate pažnju na te svakodnevne aktivnosti, uzimate ih zdravo za gotovo", nabraja.
"Ali kada ste u mojoj situaciji, vi ste kao dete koje pokušava da napravi prvi korak", naglašava Gnjot.
U maloj dnevnoj sobi, na polici pažnju privlači uređaj koji je povezan sa nanogicom i koji prati njegovo kretanje.
Iako ne postoje ograničenja koliko daleko može da ode od stana, vreme mu određuje rutu.
"Dakle, ako bih mogao da stignem u sat vremena, mogao bih otići na Mesec i nazad. A ovako se krećem možda 500 metara levo, 500 metara desno. I to je to. Upoznaću ovo naselje vrlo dobro", smeje se.
Kada smo se u razgovoru vratili na zatvorske dane, Gnjot nas je ispravio.
Na komentar da je u zatvoru proveo sedam meseci, bio je odsečan – sedam meseci i šest dana.
'Nisam imao nikog da me poseti u zatvoru'
"To je izgledalo kao pakao. Ali ne zato što me je neko maltretirao, kažnjavao, iskazivao nepoštovanje u zatvoru. Toga nije bilo. Već pakao, jer nemate slobodu uopšte. Sedite u ćeliji kao ptica u kavezu", opisuje Gnjot.
Boravio je, kaže, u ćeliji sa još tri zatvorenika. Po odsluženju kazne ili premeštaju, njegovi su se "cimeri", kako ih naziva, menjali.
Osim susreta sa advokatima, zatvorenike mogu da posete članovi porodice.
"Ali nemam nikoga u Beogradu, tako da me niko nije mogao posetiti. Pravi kriminalci odavde su mogli da imaju posete, a ja ne", kaže Gnjot.
Pokazuje karticu za telefonski automat koju je kao "suvenir" poneo iz zatvora. I dalje je u celofanu i nije korišćena.
"Nisam je koristio za zatvorski telefon. Zatvorski telefon ne može da zove u Belorusiju, ne znam zašto, ali ne radi. Tako da nisam čuo glas svojih roditelja i sestre za sve to vreme", priseća se.
U beogradski centralni zatvor stizala su mu pisma podrške prijatelja, ali i brojnih nepoznatih ljudi.
Sačuvao ih je, kao i ona koja je on nameravao da pošalje kući u Belorusiju.
Dok se oslanjao na pisanu reč podrške, Gnjot ističe da se u zatvoru teško sporazumevao - jer su se engleski i ruski loše govorili, a beloruski nikako.
"Razgovarali smo na mešavini svih jezika koje znam. Beloruski, ruski, engleski, malo srpskog i, da, i jezik ruku, nogu, grimase. Bilo je komplikovano, ali i smešno", opisuje.
U "kulturnoj i socijalnoj izolaciji", kako karakteriše vreme provedeno u zatvoru, pomogle su mu – knjige.
Pročitao je, kaže, petnaest izdanja na ruskom i engleskom. Dobio ih je na poklon i poneo sa sobom.
"Sve te knjige pročitao sam dva puta. A jednu knjigu sam pročitao tri puta – 'Majstora i Margaritu' Mihaila Bulgakova", seća se, pokazujući na policu gde su uredno složene.
Naglašava da mu je jedna dala posebnu inspiraciju za borbu.
"To je knjiga švedskog pisca Frederika Bakmana 'Mi protiv vas'. Nakon nje sam shvatio da moram da se borim i da ne smem da odustanem od borbe za svoju slobodu i svoj život. Napisao sam i pismo piscu da mu se zahvalim na tome, i planiram da ga pošaljem", navodi Gnjot.
Ističe da mu je jedini problem u zatvoru bila neadekvatna medicinska pomoć, jer je bolovao od migrene i problema sa levom nogom.
Kako kaže, posle više neuspešnih pokušaja da dobije recept za izdavanje neophodnih medikamenata, zatvorski lekari su mu na kraju propisali lekove.
Pregled u civilnoj specijalističkoj bolnici, kaže, nije dobio.
"To je jedina ozbiljna stvar na koju svi treba da obrate pažnju. Jer, čak i ako ste ubica, veliki kriminalac, imate svoje ljudsko pravo na odgovarajući medicinski tretman. Niko ne može da vam to oduzme", naglašava Gnjot.
Kako je izgledalo hapšenje?
Prisećajući se momenta hapšenja na beogradskom aerodromu, Gnjot u razgovoru za RSE ističe da nije znao za Interpolovu poternicu koju je Belorusija raspisala za njim.
U Srbiju je stigao letom iz Bangkoka.
"Nisam glup, svestan sam opasnosti koja dolazi od (beloruske) diktature. Da sam znao da sam na Interpolovoj crvenoj listi ili nešto slično, naravno da nikada ne bih stavio svoj život u tako veliki rizik", navodi on.
Pre 30. oktobra, kada je uhapšen na aerodromu "Nikola Tesla", Gnjot je, kako kaže, bio u Beogradu i ranije.
Dva meseca pre toga, snimao je reklamu u Srbiji.
"Nakon tog vrlo uspešnog projekta rekao sam producentima i snimateljskom timu da je Srbija sjajna zemlja za snimanje i da se moramo vratiti. Imali smo tri opcije za snimanje – Gruziju, Tursku i Srbiju. Izgleda da sam izabrao pogrešnu", priseća se.
Srbija je s Belorusijom godinama unazad negovala dobre odnose, koji su se pre svega ogledali u vojnoj saradnji i zahvalnosti Minsku zbog nepriznavanja Kosova.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 2019. godine Lukašenka opisao kao velikog prijatelja Srbije, a Srbija se selektivno usaglasila sa sankcijama EU protiv Belorusije.
"Postojale su neproverene glasine među ljudima (o riziku od dolaska u Srbiju zbog kontakata dveju vlasti). Ali ja sam mislio da ne treba da brinem o tome, jer sam posle moje prve posete Srbiji pomislio da izgleda kao normalna evropska zemlja", priseća se Gnjot.
"Da čak i ako budem imao problema, ovaj narod i ovaj sistem mogu da mi pomognu. Da mogu da tražim pomoć jer sam u Evropi", ističe Gnjot.
'Uništili su mi život'
Za svoj trenutni status, novinar i opozicionar na prvom mestu optužuje međunarodnu policijsku organizaciju Interpol, koja obuhvata 195 zemalja.
"Nikada nisam očekivao da neko može da me stavi na crvenu listu Interpola zbog ove lažne optužbe za poreze. To je stvarno neverovatno", naglašava.
Beloruske nevladine organizacije i opozicija upozoravaju da vlasti pokreću lažne krivične postupke po optužbama za utaju poreza i druge privredne prestupe - jer međunarodne organizacije, poput Interpola, ne sarađuju sa Minskom u slučajevima zahteva za hapšenjem političkih disidenata koji su pobegli iz zemlje.
Interpol je ranije za RSE odgovorio da ta organizacija pažljivo razmatra sve zahteve kako bi se sprečile zloupotrebe.
A kako se navodi u odluci Višeg suda u Beogradu, poternica koju je protiv Gnjota raspisao Minsk je pred revizijom Generalnog sekretarijata Interpola u Lionu.
"Ali moj normalan život je sada uništen. Ko može da mi pomogne u tome? Kako mogu da vratim svoj život?", pita se.
Gnjot ističe da je razumeo da je postupanje po poternici strane zemlje birokratski proces, te da je zato bilo očekivano da ga policija u Beogradu zadrži i ispita.
Ali, prema njegovim rečima, očekivao je i više razumevanja pravosudnih institucija Srbije – sa kakvom je pretnjom, kako tvrdi, suočen u Minsku.
Na oslobađanje Gnjota pozvalo je i Nezavisno udruženje novinara Srbije, apelujući na sud, ali i na ministarku pravde Maju Popović da ga "spasi".
Strah od smrti u Belorusiji
"Šta oni mogu da urade sa mnom (u Belorusiji) je i smrtna kazna. I ne šalim se. Jer su doneli mnogo političkih zakona da bi pritiskali aktiviste", naglašava Gnjot.
Belorusija je jedina evropska zemlja u kojoj je smrtna kazna i dalje na snazi.
Gnjot ističe i da je za mnoge medije radio volonterski - one koji su sada proglašeni "ekstremističkim organizacijama".
Optužbe za "ekstremizam" državni organi koriste kao instrument političkog pritiska i progona neistomišljenika.
Među "ekstremističkim organizacijama" u Belorusiji je i Radio Slobodna Evropa.
"Dakle, svaki novinar koji radi ili je imao čak i mali kontakt ili komunikaciju sa 'ekstremističkom organizacijom', postaje 'ekstremista'. Prema tome, ja sam mnogo puta proglašavan 'ekstremistom'", navodi Gnjot.
Gnjot naglašava da beloruske vlasti protiv političkih neistomišljenika koriste i član zakona o "diskreditaciji" države.
"Na primer, ako kažem nešto o uslovima u našim zatvorima, o mučenju, o smrti, ako kažem da je beloruski režim diktatura, to je diskreditacija", nabraja.
"Možete li da zamislite koliko godina zatvora ja mogu dobiti u Belorusiji?", pita on.
Međunarodno društvo za ljudska prava (IGFM) ocenilo je situaciju u kojoj se nalaze politički zatvorenici u Belorusiji kao "katastrofalnu", a grupa za ljudska prava Vjasna navela je da je najmanje pet političkih zatvorenika umrlo u zatvoru za manje od dve godine.
Prelomni trenutak za napuštanje Minska
"Bezbednost, lična bezbednost, je osnovni motiv što sam napustio Belorusiju", ukazuje Gnjot.
Kako kaže, u Belorusiji je morao da krije svoje opozicione aktivnosti.
"Koristio sam čak i telefonski broj koji nije bio na moje ime, samo zbog bezbednosti. Kada bih se vraćao u grad, nikada nisam parkirao svoj automobil blizu zgrade u kojoj sam živeo", opisuje.
Kaže da je prelomni momenat bio kada su mu u junu 2021. u poštanskom sandučetu ostavili poziv da se javi istražiteljima, "kao svedok" u nekom neimenovanom slučaju – bez daljih informacija o čemu se radi.
Pozvao je, kaže, advokate koji su mu savetovali isto.
"Obojica su mi rekli da hitno moram kupiti kartu i otići", priseća se.
Prva stanica za Andreja Gnjota bila je Moskva.
"Nisam mogao nigde u Evropsku uniju jer nisam imao šengensku vizu. To je veliki problem za Beloruse, skoro je nemoguće dobiti je", tvrdi ovaj novinar i reditelj.
Po početku ruske invazije na Ukrajinu u februaru 2022, Gnjot je, kaže, shvatio da ne može ostati ni u Moskvi.
Beloruski lider Lukašenko saveznik je Kremlja u ratu protiv susedne Ukrajine.
Gnjot je opet spakovao kofere. Emigrirao je na Tajland.
"Shvatio da sam da je život u mojoj domovini uništen i da tu nemam budućnost, sve dok je Lukašenko samoproklamovani predsednik. Morao sam da ostavim sve što sam imao, moju prelepu kuću, posao, prijatelje, majku i oca, sve što sam izgradio do svoje 40. godine. Ceo život", zaključuje Gnjot.
Međunarodna podrška
Dok provodi dane u kućnom pritvoru u Srbiji, telefon ne prestaje da zvoni.
Poruke i mejlovi neprestano stižu, sa svih strana sveta.
Kaže da polako stiče utisak o međunarodnoj pažnji koju je privukao njegov slučaj.
Proces pred sudom u Srbiji prate zvaničnici Evropske unije.
A pored podrške, kako ih zove, demokratski izabranih lidera Belorusije u egzilu, Gnjotu se javljaju i međunarodna novinarska udruženja i aktivisti za ljudska prava.
"Naravno i moja sportska organizacija SOS-BY i beloruski sportisti pokušavaju da mi pomognu i zaista me podržavaju. Danas su započeli neku vrstu akcije 'kafa za Andreja Gnjota'. Pozivaju ljude da uplate donacije", nabraja Gnjot.
Gnjot kaže da je bio deo opozicionog "Slobodnog udruženja sportista (SOS BY)" koje je osnovano u avgustu 2020, nakon osporavanih predsedničkih izbora.
U otvorenom pismu, iza kojeg je stalo više stotina sportista i članova sportske zajednice, udruženje je tražilo poništavanje izbora, Lukašenkovu ostavku i slobodu za sve koji su uhapšeni tokom masovnih demonstracija.
Nekoliko istaknutih beloruskih sportista osuđeno je na zatvorske kazne od 10 do 15 dana zbog otvorene podrške protestima.
Beloruska obaveštajna služba je 2022. udruženje označila kao "esktremističko".
Gnjot kaže i da nema bezbednosnih smetnji da mu u posetu u Beogradu dođu članovi porodice.
"Ali nemamo novca, veoma je skupo", ističe.
Roditelji su u Belorusiji, a sestra je u Portugalu.
Sa sestrom se, kako kaže, čuo nakon poslednje odluke Višeg suda.
"Rekla mi je da želi odmah da dođe kod mene. A ja sam je pitao - zašto? Rekla mi je - možda je ovo poslednji put kada mogu da te vidim. Rekao sam joj da ne govori to. 'Moramo da se borimo i nemoj trošiti 2000 evra na karte. Nema smisla. Skupo je', odgovorio sam".
Između 200.000 i 500.000 Belorusa pobeglo je iz svoje domovine nakon gušenja antirežimskih protesta 2020. godine.
Novi talas emigracije iz Belorusije pokrenula je ruska invazija na Ukrajinu, zbog straha od mobilizacije i rata.
Gotovo 500 beloruskih novinara trenutno živi u egzilu, dok se 35 nalazi u režimskim zatvorima, podaci su Reportera bez granica.
Ujedinjene nacije su u više navrata apelovale na tamošnje vlasti oslobode političke zatvorenike i da zaštite njihova prava.
