Nakon definitivnog debakla kontroverzne privatizacije Kraljičine plaže, na račun dijela političke strukture, nevladinih organizacija i medija, krenula je salva optužbi da tjeraju strane investitore i narušavaju poziciju Crne Gore kao investicione destinacije. Da li je zadatak Vlade da ugađa sopstvenim i partijskim interesima i interesima investitora, a društva da prećutkuje potencijalno štetne pojave – neka su od pitanja o kojima za RSE govori istraživač bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, profesor Vladimir Gligorov.
RSE: Balkanske države, da bi privukle strane investitore, uglavnom im nude brojne pogodnosti. Od raznih subvencija, pa do posebnih zakona, takozvanih lex specialis, koji im obezbjeđuju poslovanje po privilegovanim uslovima. Da li je dobra praksa na ovaj način privlačiti strane investitore, naročito imajući u vidu da nijedna balkanska zemlja nema neke spektakularne rezultate na tom polju?
Gligorov: To ne bi bilo potrebno ukoliko bi ukupna institucionalna struktura u tim zemljama bila pogodna za investicije, bilo domaće ili strane. U tom slučaju ne bi bilo potrebno ono što se sada događa, da se subvencioniše bilo koja vrsta investicija kako one ne bi otišle negde drugde. Postoji ta konkurencija u trci za investitore koja, naravno, košta zemlje koje u tome učestvuju. To nije najbolji način da se ta stvar organizuje.
RSE: Dokle jedna Vlada smije da ide u povlađivanju stranom investitoru? Problem država zapadnog Balkana je okolnost da su vladama često važniji interesi partije nego interesi društva i države, pa vladina odluka, sama po sebi, nije baš pouzdan reper. Gdje se nalazi linija na kojoj se sudaraju javni interes i interes kapitala?
Gligorov: U suštini, treba da imate zakone i onda nećete imati te dileme, da od slučaja do slučaja odlučujete šta je u interesu društva, šta u interesu privrede, jedne ili druge grupe. Znači, trebalo bi da imate što manje diskrecionog odlučivanja u toj stvari, tako da postoje stabilni i predvidljivi uslovi privređivanja. Ne samo u balkanskim zemljama, ali na Balkanu nesumnjivo, prilično velik prostor za diskreciono odlučivanje je veliki problem. Jer, onda, bilo da je reč o stranim ili domaćim investitorima, vi uvek možete da kažete – treba spasiti radno mesto, ili da treba obezbediti nova radna mesta, popuniti budžet i tako redom. Tako, u svakom trenutku, ukoliko ne postoji ograničenje zakonima, propisima, može se reći – da, ovo možda nije najbolje sa opšteg stanovišta, ali jeste dobro u ovom konkretnom slučaju.
RSE: Svakako vam je dobro poznato da za teritorijalno i brojčano malu Crnu Goru, njena morska obala predstavlja neprocjenjiv resurs. Ovdje je nedavno propao plan Vlade da Royal Grupi iza koje, navodno, stoji kraljevska porodica Ujedinjenih Arapskih Emirata dugoročno iznajmi pravi biser crnogorske obale – Kraljičinu plažu koja bi, po projektu, imala više nekretnina za prodaju nego turističkih, smještajnih kapaciteta, ali i eksteritorijalnost. Dakle, ne samo da bi to bio zatvoren klub, već bi investitor poslovao izvan ostatka sistema, a pored toga, navodno je tokom procedure i kršen zakon. Dio političkih struktura, nevladinih organizacija i medija je zbog ukazivanja na ove probleme sada optužen da urušava poziciju Crne Gore kao investicione destinacije. Da li je, da bi investitori došli, zadatak društva da prećutkuje problematične aspekte nekog aranžmana?
Gligorov: Kod tih stvari, javna rasprava je poželjna i, uostalom, neminovna u demokratskom društvu. Taj odgovor je jasan. A, što se tiče ostalih stvari, to je stvar za detaljniju analizu i raspravu. Nesumnjivo je da ne treba stvarati situaciju u kojoj postoji više zakona – jedne za jedne, a druge za druge. To nisu komplikovana pitanja. U načelu, to nisu stvari koje su u skladu sa evropskim pravima. Države koje teže da se učlane u EU, treba da o tome vode računa.
RSE: Da li je zapravo vladavina prava koja ovdje, po ocjeni svih najvažnijih međunarodnih adresa, nedostaje, zapravo najvažniji preduslov za uspješno privlačenje kvalitetnih stranih investitora?
Gligorov: To je, svakako, preduslov. U krajnjem, to je ideja Evropske unije – da imate pravnu osnovu i onda slobodno tržište i na njemu što veću konkurenciju u okviru pravila koja važe jednako za sve. Sama ideja da vi nešto posebno privlačite investitore mimo opštih uslova privredjivanja, nije naročito smislena.
