Francis Fukuyama: Kina ima i druge osim ekonomskih interesa na Balkanu

Mislim da Kina nije motivisana samo ekonomskim razlozima, već i spoljnopolitičkim i strateškim ciljevima kada ulazi u ovakve projekte na Balkanu, kazao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Frensis Fukujama (Francis Fukuyama), profesor Univerziteta Stendford (Standford) i autor čuvene knjige “Kraj istorije i poslednji čovek” (The End of History and the Last Man).

“Ovo je deo procesa 17+1 (17 zemalja Jugostočne i Centralne Evrope + Kina) gde je Peking osetio da je to način da ostvari uticaj u državi članici NATO-a (Crnoj Gori) koja nastoji da se približi Evropi. Zbog toga je Kina bila voljna da uđe u projekat koji nije imao ekonomsko opravdanje i, nažalost, u tome su imali lokalnog partnera, gospodina (Mila) Đukanovića koji je pristao na te uslove,” ističe Fukujama.

Iako Kina i Rusija nastoje da iskoriste vakuum na Balkanu stvoren zamorom od proširenja u Evropskoj uniji (EU), Fukujama smatra da evropski blok treba da insistira na minimumu standarda koje zemlje aspiranti iz ove regije treba da ispune.

“EU zapravo ima dobar razlog za oprez prilikom prijema zemlje poput Srbije jer mislim da postoje neke neliberalne i autokratske tendencije u toj državi. I to, kao što smo rekli, otvara put Kini. To je deo normalne geopolitike, da postoji ova vrsta nadmetanja. Ali, na kraju, mislim da ako Srbija ili bilo koja zemlja na Balkanu želi da bude deo Evrope, mora da napravi suštinski izbor vrednosti, da li žele biti liberalna demokratija ili neliberalni, poluautoritarni tip države,” naglašava Fukujama.

On je kritikovao EU zbog sklapanja investicionog sporazuma sa Kinom, čiju je ratifikaciju Evropski parliament stavio na čekanje.

„Mislim da Kina predstavlja formu totalitarne vlade koja je svake godine sve gora otkako je Si Đinping postao predsednik 2013. Stoga će, kako vreme bude prolazilo, biti neizbežan sukob ne samo vrednosti već i geopolitičkih interesa. Mislim da raste mogućnost sukoba sa Kinom i to je nešto što moramo planirati - zvali to Hladnim ratom ili ne,“ ocenjuje Fukujama.

U opširnom intervjuu za RSE, on je govorio i tome da li će Kina jednog dana nadmašiti SAD, o poređenju Nemačke uoči Prvog svetskog rata i sadašnje uloge Kine, da li su populizam i autoritarizam samo simptom dubljih problema sa kojima se suočava demokratija, te zašto se neoliberalni model, poznat kao reganomika, približava svom kraju u SAD.

Osvrnuo se i na mnogobrojne kritike da su njegove ocene u knjizi „Kraj istorije“ objavljene u vreme pada Berlinskog zida 1989. godine, bile preterano optimistične i pogrešne.

“’Kraj istorije’ nije bilo predviđanje šta će se desiti u globalnoj politici, već postavljanje pitanja o modernizaciji i kuda ona vodi. To je značenje pojma ‘kraj istorije’. Ako se istorija odnosi na proces modernizacije, onda se postavlja pitanje šta čini najmodernije društvo. U tom smislu ne smatram da je moj zaključak pogrešan.

Drugo, na kraju knjige ‘Kraj istorije’ postoji znak pitanja što znači da nisam tvrdio da će se moje opservacije nužno ostvariti. U knjizi sam u više navrata pominjao grčku reč ‘thymos’, tačnije da bi težnja ljudi za priznanjem mogla usmeriti politiku u pravcu koji bi ugrozio demokratiju u budućnosti. Čini mi se da se mnogo od toga već toga dešava,” ističe Fukujama.

Kina spremna da finansira projekte koje je Zapad odbio

RSE: Profesore Fukujama, hvala Vam što govorite za Radio Slobodna Evropa. Najpre o ulozi Kine na Balkanu.

Crna Gora je saopštila da joj je potrebna pomoć Evropske unije da otplati ogroman kineski kredit od milijardu dolara za kontroverzni projekat autoputa koji ju je doveo u tešku finansijsku situaciju. Ali, EU je navela da "ne vraća kredite trećim stranama”. Šta će se dogoditi ako Crna Gora ne bude mogla da plati? Hoće li Kina zaista uzeti zemlju i imovinu na ime garancije, kao što se to desilo u Šri Lanci?

Fukujama: Nisam dovoljno upućen u tekst ugovora o koncesiji, ali znam da Kina često zahteva garancije u ugovorima o kreditima i da to jeste mogućnost. Ipak, Kina ima više opcija i kao i drugi zajmodavci može jednostavno ispregovarati uslove ugovora, odložiti plaćanje, izmeniti kamatne stope. To su stvari koje obično rade zajmodavci u poslovanju sa zemljama koje upadnu u nevolje, tako da stvarno ne znam kako će odgovoriti u slučaju Crne Gore.

RSE: Skoro četvrtina crnogorskog duga, koji je prošle godine dostigao 103 odsto BDP-a, otpada na Kinu. Kineski zajmovi se ne nude sa povoljnijim kamatnim stopama u odnosu na evropske banke.

Sam autoput u Crnoj Gori je izuzetno skup (23,8 miliona dolara za kilometar). Uz to, Kina uslovljava davanje kredita angažovanjem svojih kompanija na projektima, prodajom svog materijala, a upitan je i kvalitet njihovih radova. Kako onda Kina uopšte mami zemlje u dužničku zamku?

Fukujama: Mislim da je problem u tome što je Kina spremna da finansira projekte koje su zapadne banke i druge institucije odbile da finansiraju jer nisu imali nikakvog ekonomskog opravdanja. Ovo je očito slučaj kod kineskog autoputa (u Crnoj Gori). Bilo je pokušaja da se napravi konzorcijum zapadnih banaka i kompanija koje bi ga finansirale, ali kada su banke na kraju napravile ekspertizu, saopštile su da prihodi od tog puta jednostavno neće opravdati ogroman trošak i da ga neće finansirati.

Mislim da Kina nije motivisana samo ekonomskim razlozima, već i spoljnopolitičkim i strateškim ciljevima kada ulazi u ovakve projekte. Ovo je deo procesa 17+1 (17 zemalja Jugostočne i Centralne Evrope + Kina) gde je Peking osetio da je to način da ostvari uticaj u državi članici NATO-a koja nastoji da se približi Evropi.

Zbog toga je Kina bila voljna da uđe u projekat koji nije imao ekonomsko opravdanje i, nažalost, u tome su imali lokalnog partnera, gospodina (Mila) Đukanovića koji je pristao na te uslove. Ali, to nije bio mudar dogovor u to vreme što je postalo očito kako se projekat odvijao.

Đukanović uvukao Crnu Goru u problem

RSE: Da li je reč o korupciji ili autoritarnoj sklonosti predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, Srbije Aleksandra Vučića i mađarskog premijera Viktora Orbana prema kineskom političkom modelu? Ili se radi o oba ova aspekta, dakle naklonosti ka autoritarizmu i lokalnoj korupciji?

Fukujama: Pretpostavljam da je u pitanju oboje. Kada je reč o korupciji, jednostavno ne znamo da li je bilo mita ili drugih finansijskih podsticaja. Kina to radi na drugim mestima ali ne mislim da možemo ukazati na konkretne primere u ovom slučaju, što ne znači da se to nije desilo. Mislim da je fokusiranje na autoritarne lidere definitivno deo kineskih pravila igre.

Da nešto razjasnimo, gospodin Đukanović je bio legitimno izabran, ali je sigurno neprikosnovena ličnost u crnogorskoj politici u poslednje dve decenije. Bio je u stanju da progura ovaj projekat uprkos protivljenju znatno dela civilnog društva i aktivista u svojoj zemlji. Međutim, zbog velike, unilateralne moći, koju je imao, odobrio je projekat i uvukao celu zemlju u problem.

Opravdani oprez EU prema Srbiji

RSE: Kina produbljuje svoj uporište na Balkanu kroz infrastrukturne i energetske projekte. Peking je takođe počeo da gradi čvršće političke veze u regionu uspostavljajući sveobuhvatno partnerstvo sa Srbijom.

Srpske vlasti su na velika zvona hvalile kineskog predsednika Si Đinpinga pre godinu dana zbog pomoći u medicinskom materijalu, a sada uvoza kineskih vakcina. U Beogradu se dovršava novi Kineski kulturni centar na mestu bivše kineske ambasade uništene u NATO bombardovanju 1999. godine. Postavlja se pitanje kako će se povlađivanje Kini odraziti na evropski put Srbije?

Fukujama: To je nastojanje da se koristiti Kina kao poluga protiv EU koja je uzdržana prema proširenju zbog problema koje ima sa nekim novijim članicama iz istočne Evrope. I to oklevanje je otvorilo put Kini, ali na kraju to nije dobro za involvirane države jer, kao u slučaju Crne Gore, one se prenapregnu preko svojih mogućnosti, upadnu u dužničku zamku i ne ostvare ekonomski rast koji su očekivale.

Istina, političari ostvaruju kratkoročne benefite jer su u mogućnosti da objave da su dobili milijarde dolara kineskih investicija, što otvara prostor za rast i zapošljavanje, ali, nažalost, većina toga se nikada ne ostvari.

RSE: Osim ove poluge, u slučaju Srbije da li je njen multivektorski pristup međunarodnim odnosima, odnosno istovremeno fokusiranje na EU, SAD, Rusiju i Kinu, puka refleksija iz vremena Jugoslavije kada je Tito balansirao između Zapada i Istoka, ili politička igra koja ima za cilj da legitimiše svoj sve autokratskiji režim?

Fukujama: Mislim da je u pitanju oboje. Svaki lider bi u toj situaciji pokušao da okrene ove različite strane jednu protiv druge. EU zapravo ima dobar razlog za oprez prilikom prijema zemlje poput Srbije jer mislim da u njoj postoje neke neliberalne i autokratske tendencije.

I to, kao što smo rekli, otvara put Kini. To je deo normalne geopolitike, da postoji ova vrsta nadmetanja. Ali, na kraju, mislim da ako Srbija ili bilo koja zemlja na Balkanu želi da bude deo Evrope, mora da napravi suštinski, vrednosni izbor, da li žele da bude liberalna demokratija ili neliberalni, poluautoritarni tip države. Dok ne naprave taj izbor mislim da će se nalaziti u nekoj poziciji - između.

Problem populizma i u SAD

RSE: Ali, imamo i unutar EU autoritarne i populističke režime kao u Mađarskoj, Poljskoj. Veoma su snažni takvi pokreti čak i u zemljama razvijene demokratije, poput Italije i Francuske.

Fukujama: Da ne govorimo o Sjedinjenim Državama. Bivši predsednik (Donald) Tramp bio je deo ovog populističkog pokreta. To je nešto što danas pogađa mnoge demokratije i mislim da je to možda najveća pretnja demokratskoj praksi u zapadnim zemljama u dužem periodu.

RSE: Čini se da je to za Kinu odlična prilika da uznemirava i iritira EU i Zapad. Nekadašnji evropski komesar za proširenje Johanes Han 2018. nazvao je balkanske zemlje potencijalnim kineskim “Trojanskim konjima” među budućim članicama EU. Kakve su posledice i po balkanske zemlje i EU, s obzirom da Kina i Rusija pokušavaju da iskoristie vakum stvoren zamorom od proširenja unutar Evropske unije?

Fukujama: To znatno ograničava EU jer njena spoljna politika mora da se vodi konsesualno. Ako se jedna članica, kao recimo Mađarska, usprotivi kritikovanju tretmana Ujgura ili kršenju ljudskih prava koje sprovodi Kina ili njenoj politici prema Hong Kongu, onda će bilo koja mera EU biti blokirana. To čini ove kineske upade u cilju jačanja uticaja u istočnoj Evropi veoma efikasnim sredstvom jer ograničava političko delovanje EU.

EU treba da insistira na standardima prilikom proširenja

RSE: Postoji li opasnost da balkanske zemlje, pre svega Srbija i Crna Gora, upadnu u kinesku orbitu jer njihovo pristupanje EU nije verovatno u doglednoj budućnosti? Da li Evropska unija čini stratešku grešku podižući lestvicu za pristupanje, što primorava zemlje pretendente da traže alternativne opcije, jer shvataju da je pridruživanje EU daleka budućnost?

Fukujama: To je opasnost, ali postoje dobri razlozi zašto EU želi da očuva minimum standarda za prijem novih članica. Mislim da su Mađarska i Poljska, kao što ste pomenuli, primer nazadovanja unutar EU potkopavajući mnoge evropske vrednosti i ideale kada je reč o vladavini prava i slično.

To je oslabilo EU kao svetionik liberalne demokratije u svetu. Tako da postoji dobar razlog za oprez oko prijema novih članica koje se nisu kvalifikovale kada je reč o izgradnji institucija.

Pozitivan primer Severne Makedonije

RSE: Kao što u EU postoji zamor od proširenja, na Balkanu se javlja na neki način zamor od čekanja. Raširen je osećaj u regiji da ove zemlje nikada neće biti deo EU i da će se u budućnosti kretati prema ruskoj ili kineskoj sferi uticaja. Možete li zamisliti da će u nekom trenutku balkanske države napokon postati deo EU?

Fukujama: Ja mogu to da zamislim. Mislim da su neke balkanske zemlje napravile velike korake u poboljšanju svojih institucija. Dobar primer je Severna Makedonija koja je rešila spor sa Grčkom, prihvatila novo ime, ima novu reformsku vladu, postala je članica NATO-a i mislim da je to polazna tačka za svaku zemlju koja oseća zamor, da poboljša svoje institucije.

To nije samo gest dobre volje zarad EU, već nešto što je dobro za samu zemlju. Mislim da je potrebna takva vrsta reformi i ako se mogu ubrzati to će pomoći i poziciji ovih zemalja u EU, a i njima samima da dostignu nešto što liči na istinsku vladavinu prava.

RSE: Ali, nažalost, Severna Makedonija je izolovan primer. Ne znam koliko ste upoznati sa balkanskom politikom ali ove godine će biti obeleženo 30 godina od raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili, a pri tom je preovlađujući narativ i odnosi između država naslednica skoro isti kao uoči raspada Jugoslavije.

Inače, dobri susedski i regionalni odnosi su preduslov za prijem u EU. Mnogi su pesimistični kada je reč o budućnosti ovih zemalja, pogotovo uspostavljanje istinskog mira, pomirenje i dobre saradnja na Balkanu.

Fukujama: Svestan sam tih prepreka za članstvo u EU i reformu institucija. Samo želim reći da je bilo primera gde su institucije ojačane i mislim da je pravo pitanje šta je alternativa? Da li je to jačanje autoritarne vlasti sa visokim nivoom korupcije i dopuštanje Rusiji i Kini da steknu jako uporište u toj regiji? Mislim da to, takođe, nije veoma privlačna alternativa.

Nacionalistički političari se igraju vatrom

RSE: Govorićemo kasnije o problemima sa kojima se suočava demokratija. Ali, nacionalizam je najsnažnija ideologija i politika na Balkanu kao i, nažalost, u većem delu sveta. Zašto su nacionalizam i politike iz 19. veka i dalje toliko snažne u poređenju sa drugim političkim opcijama?

Fukujama: To je tačno, živimo u svetu osnaženog nacionalizma. Od nacionalizma smo se odmakli, barem u Zapadnoj Evropi nakon 1945. godine, jer je doveo do dva svetska rata i užasnog kolapsa evropske civilizacije.

Nevolja je u tome što su mnogi ljudi zaboravili kako je izgledala situacija kada je nacionalizam izmakao kontroli. Balkan je to iskusio u ratovima 1990-ih i ne mislim da iko želi da se vrati u tu situaciju, tako da se nacionalistički političari igraju vatrom.

Zablude evropskih političara prema Kini

RSE: Da pređemo na međunarodna pitanja. Evropska unija je postigla u januaru investicioni sporazum sa Kinom, koji je kritikovan u smislu da Brisel na taj način povlađuje Pekingu, dok Emanuel Makron poziva na evropsku stratešku autonomiju. Evropski parlament je u međuvremenu zaustavio ratifikaciju sporazuma. Sve u svemu, da li će to otežati usklađivanje politike EU i SAD prema Kini?

Fukujama: Mislim da neće. Taj investicioni sporazum sa Kinom je bio velika greška. Postoje brojni evropski političari koji su u zabludi misleći da Evropa može da balansira između Kine i SAD okrećući jedne protiv drugih, da bira da sarađuje sa jednima pa onda sa drugima u zavisnosti od pitanja.

Mislim da Kina predstavlja formu totalitarne vlade koja je svake godine sve gora otkako je Si Đinping postao predsednik 2013. Stoga će, kako vreme bude prolazilo, biti neizbežan sukob ne samo vrednosti već i geopolitičkih interesa.

Tako da smatram da Evropa nema drugi izbor već da stane na stranu drugih liberalnih demokratija u suprostavljanju kineskim totalitarnim postupcima i širenju geopolitičkog uticaja. Nadam se da će investicioni sporazum ostati zamrznut i da neće postati zakon u Evropi.

RSE: Međunarodna zajednica je postala opreznija prema namerama Kine nakon izbijanja pandemije korona virusa. Predsednik SAD Džo Bajden (Joe Biden) nastoji da stvori širu alijansu koja bi obuzdala Kinu. Da li će to onemogućiti ostvarenje kineskih geostrateških ambicija?

Fukujama: To je veliko pitanje za narednu generaciju, jer je Kina moćna i njen uspon će se nastaviti. Sve moćne države ispoljavaju svoj uticaj na razne načine i to je nešto sa čim će zapadne zemlje morati da se izbore u budućnosti.

Mislim da je njihov problem što su često podeljene, kao što su sada EU i SAD po brojnim pitanjima poput investicionong sporazuma (sa Kinom). Zapadne zemlje će moći da se odupru Kini samo ako se dogovore da sarađuju. To je projekat na kojem svi treba sada da radimo.

Bez povratka na odnose SAD i Kine pre 2013.

RSE: Bajden namerava da preokrene Trampovu (Trump) politiku „Amerika na prvom mestu“. Šta će to značiti za SAD u rešavanju glavnih međunarodnih pitanja, poput suočavanja sa Kinom? Da li će Bajdenova administracija pokušati da se na vispren način pozabavi sa Kinom ili će nastaviti postupak „razdvajanja“ (decoupling) koji je pokrenula Trampova administracija?

Fukujama: Mislim da, u stvari, ima dosta kontinuiteta sa onim što je Tramp započeo i Bajden nastavio kada je reč o Kini. Bajdenova administracija je jasno stavila do znanja da se nikada nećemo vratiti na prijateljske odnose koje su SAD i Kina imale pre 2013. godine te da će biti dosta nadmetanja u njihovim odnosima.

Međutim, velika razlika je u tome što je Tramp napao sve naše demokratske saveznike poput Nemačke, Koreje u isto vreme kada je napadao Kinu. No, kao što sam rekao, nije moguće efikasno suočavanje sa Kinom ako ne postoji snažna solidarnost među demokratskim državama, a smatram da je veća šansa da se to dogodi tokom Bajdenove administracije.

Preispitivanje globalizacije u cilju smanjivanja zavisnosti od Kine

RSE: Da li će Bajden istrajati na carinama koje je uveo Tramp, odnosno da li će se u nekoj meri nastaviti trgovinski rat SAD i Kine?

Fukujama: Nisam siguran da će se rat tarifama nastaviti. Međutim, generalno se preisputuje model globalizacije kojeg smo imali prethodne decenije. Postoji uverenje da su mnoge države u Evropi i Severnoj Americi postale previše zavisne od Kine. To vidimo u oblastima poput zaštitne i medicinske opreme, poluprovodnika i drugih roba gde kontrola Kine nad proizvodnjom i tehnologijom vodi ka strateškoj ranjivosti ukoliko se približimo otvorenom konfliktu.

Stoga mislim da će svi nastojati da osiguraju lance snabdevanja u zemljama koje će i dalje biti prijateljske i to je promena koja će se desiti na ovaj ili onaj način u narednih nekoliko godina.

Sve agresivnija spoljna politika Kine

RSE: To sam upravo hteo da vas pitam, da li će postpandemijski svet doživeti duboke promene u globalizaciji u smislu preusmeravanja ka takozvanoj globalizaciji 2.0, što će voditi manjoj zavisnosti od lanaca snabdevanja iz Kine?

Fukujama: Mislim da je ta promena počela pre pandemije sa strateškim „razdvajanjem“, što je mnogo više podstakla Kina nego SAD i Evropa. Kina je postala agresivna u svojoj spoljnoj politici na način na koji nije bila pre 2013. godine.

Ispoljava teritorijalne pretenzije prema Indiji, u Južnom kineskom moru i drugim oblastima, zatim nastoji da osnaži uticaj u međunarodnim institucijama. Stoga mislim da je prirodno da demokratske države reaguju na ovakvo širenje kineskog uticaja jer, kao što sam rekao, ta zemlja zastupa potpuno drugačiji sistem vrednosti.

RSE: Postavlja se pitanje šta Kina želi na međunarodnom nivou? Da dovede u pitanje postojeći zapadnocenttrični globalni poredak traženjem većeg uticaja unutar njega, ili stvaranje alternativnog međunarodnog sistema što se može zaključiti iz inicijativa poput Šangajske organizacije ili Briksa, iako to nisu toliko koherentne asocijacije?

Fukujama: Mislim da možda ni sami Kinezi nemaju jasnu ideju o tome šta žele. Smatram da su se u mnogo čemu okoristili od postojećeg liberalnog poretka jer im je omogućio da izvoze u zapadne zemlje što je bila osnova za njihov ekonomski rast u poslednjih 30 godina.

Sa druge strane, oni jasno žele veći uticaj na međunarodne institucije. Zbog toga su pokrenuli inicijative kao što su „Pojas i put“, Azijska infrastrukturna investiciona banka, zatim nastoje da ubace što više svojih ljudi u brojne međunarodne organizacije, ne nužno da bi stvorili paralelni sistem, već da osiguraju da one služe interesima kineske spoljne politike.

SAD i Kina ne mogu da zajedno predvode svet

RSE: Da li ideja „Kimerike“ – reč je o terminu Najla (Niall) Fergusona - definitivno pripada istoriji? Da li su SAD i Kina na putu sukoba koji bi mogao dovesti do novog hladnog rata?

Fukujama: Uvek sam smatrao da je smešna ova ideja da bi Kina i Amerika mogle da zajedno predvode svet. Ne možete imati dogovor između dve ideološki suprostavljene zemlje o vođenju globalnih pitanja. Kina nema mnogo saveznika, dok ih SAD imaju.

Stoga je glavni zadatak Vašingtona da uspostavi dobre odnose i deli teret sa saveznicima, tako da zapadne zemlje mogu kao blok da se suprostave autoritarnom uticaju u različitim delovima sveta. U tom smislu za SAD su važniji odnosi sa drugim demokratskim državama nego bilateralni sa Kinom.

Da li preti novi Hladni rat?

RSE: Da li postoji opasnost od novog Hladnog rata, ili je on već počeo a da mi nismo toga ni svesni?

Fukujama: Zavisi kako definišete Hladni rat. Mislim da raste mogućnost sukoba sa Kinom i to je nešto što moramo planirati - zvali to Hladnim ratom ili ne. Smatram da je značajna razlika u odnosu na Hladni rat u tome što je rivalstvo između SAD-a i Sovjetskog Saveza uticalo bukvalno na svaku fazu njihovih odnosa.

Istovremeno, danas postoje veoma snažni zajednički interesi u ekonomiji, trgovini i investicijama između SAD i Kine, Evrope i Kine, što je drugačija situacija od Hladnog rata kada je Sovjetski Savez težio da bude što autonomniji. Dakle, još nismo dostigli taj nivo, ali je u toku „razdvajanje“ i mislim da će se ono nastaviti.

RSE: Međutim, činjenica je da je i Sovjetski Savez počeo da izvozi naftu i gas 1980-ih u Evropu, pa čak i ranije, i tako dalje.

Fukujama: Da, počeo je. Hladni rat je postajao umereniji, bili su ti različiti sporazumi poput OEBS, zatim o kontroli naoružanja, tako da čak ni tokom Hladnog rata nije postojalo sveopšte neprijateljstvo. Zato sam i rekao da treba definisati šta znači Hladni rat.

O sličnosti Nemačke uoči Prvog svetskog rata i Kine danas

RSE: Bilo bi veoma interesantno ako je moguće povući istorijsku paralelu. Da li bi se uloga Kine danas mogla uporediti sa pozicijom Nemačke uoči Prvog svetskog rata? Naime, politička i ekonomska moć Nemačke počela je ubrzo da raste nakon ujedinjenja 1871. godine, nastojeći da preoblikuje svetski poredak. Takođe je bila autoritarna zemlja poput danas Kine.

Sve u svemu, težnja Nemačke za većim međunarodnim uticajem dovela je do Prvog svetskog rata. Da li ta opasnost postoji i danas jer su Ujedinjene nacije u ćorsokaku i podsećaju na Društvo naroda stvoreno posle Prvog svetskog rata, koje je bilo nefunkcionalno i nestalo je u trenutku kada je čovečanstvo skliznulo u Drugi svetski rat?

Fukujama: Svakako da postoji određena paralela. Generalno, mislim da bilo koja sila u usponu predstavlja pretnju globalnom poretku jer se sa promenom ravnoteže snaga, menjaju i odnosi, rastu ambicije država sa porastom njihovog bogastva i vojne moći. Vidimo da se sve to dešava u slučaju Kine. No, nisam siguran da treba posmatrati konkretno ovaj nemački model.

U istoriji je bilo brojnih primera u kojima je rast moći novih sila destabilizovao međunarodnu politiku. U izvesnoj meri to se dešava sa svim zemljama, ne samo autoritarnim. U periodu između 1989. i 2008. godine kada su SAD bile dominantne, činile su takve stvari koje inače ne bi da je bila manja koncentracija moći u Vašingtonu - poput invazije na Irak. U tom smislu, to nije nešto što je specifično samo za Kinu. Svaka velika, moćna zemlja u usponu želi da demonstrira svoju snagu.

Da li će Kina nadmašiti SAD?

RSE: Bajden je uputio je zlosutnu poruku u nedavnom obraćanju pripadnicima vojske u Virdžiniji, istakavši da njegov kineski kolega Si Đinping veruje da će Peking "posedovati Ameriku" u narednih 15 godina. Da li će Kina u određenom trenutku nadmašiti SAD kao vodeća svetska sila?

Fukujama: To stvarno ne znamo. Sve zavisi od politike. Kina sada deluje veoma kohezivno i stabilno, ali da li će njen politički sistem ostati takav tokom naredne generacije, mi to jednostavno ne znamo.

Postoji verovatnoća da Kina u jednom trenutku pretekne SAD kada je reč o ukupnom bruto društvenom proizvodu (BDP). Možda je to već učinila ako se BDP meri prema parametrima kupovne moći (parity purchasing power).

Međutim, Kina je još daleko od američkih prihoda po glavi stanovnika, a i suočava se sa značajnim demografskim iskušenjima zbog smanjenja broja stanovnika. To će vremenom neminovno dovesti i do pada ekonomskog rasta.

RSE: Kao što ste pomenuli, Kini nedostaje i meka moć (soft power), za razliku od SAD koje još uvek imaju moć privlačenja drugih širom sveta uprkos mnogim unutrašnjim problemima. Kina ima svega nekoliko istinskih saveznika.

Fukujama: To je tačno i važan je element nadmetanja jer mnogi ljudi, bez obzira na sve američke probleme, i dalje žele da žive u njoj i da se u nju usele ako je to moguće. Istovremeno, malo ko sa strane želi da živi u Kini iako se možda dive njenom ekonomskom rastu i moći.

Sporna pitanja između Rusije i Kine

RSE: Rusija i Kina imaju usaglašene stavove u suprotstavljanju Zapadu. Da li je njihova kombinovana moć veća od one kojom su raspolagali Sovjetski Savez i njegovi sateliti u Istočnoj Evropi?

Američki predsednik Ričard Nikson (Richard Nixon) napravio je istorijski zaokret putom u Kinu početkom 1970-ih kako bi osnažio poziciju prema Sovjetskom Savezu. Da li postoji šansa da SAD sada uvere Rusiju da je njihov stvarni protivnik Kina, a ne Zapad, kao što je istakao Henri Kisindžer (Henry Kissinger)?

Fukujama: Znate, to je klasična geopolitika. Reč je o promenama i sklapanju savezništava u cilju uravnotežavanja moći sa dominantnom silom. Za sada su ta dominantna sila SAD, čime se objašnjava saradnja Rusije i Kine. Međutim, između ove dve zemlje postoji mnoštvo spornih pitanja u međusobnim odnosima na koja mnogi sada ne obraćaju pažnju.

Na primer, projekat „Pojas i put“ prolazi i kroz Rusiju i ugrožava njenu kontrolu nad sopstvenim železničkim saobraćajom, zatim u Centralnoj Aziji koja je dugo smatrana predvorjem zvanične Moskve.

Takođe, postoji problem i zbog prevelike koncentracije Kineza duž granice u Sibiru dok je s druge strane mnogo manje ruskog stanovništva. Postoji više geopolitičkih tačaka koje izazivaju tenzije između dve zemlje, ali u ovom trenutku se umanjuje njihov značaj. No, one će postojati i u budućnosti.

Si Đinping doveo u pitanje stečene slobode u Kini

RSE: Da li je Nikson imao iluziju o mogućnosti demokratizacije kineskog društva kada se odlučio za put u Peking?

Fukujama: Najpre, ne mislim da su Nikson i Kisindžer ikada razmišljali da će demokratizovati kinesko društvo. Oni su delovali kao klasični realpolitičari svrstavajući se uz „neprijatelja njihovog neprijatelja“, mislim na Sovjetski Savez, i to je sjajno funkcionisalo.

Ideja da bi Kina mogla da se na kraju demokratizuje začeta je nešto kasnije kada je Deng Sijaoping otvorio ekonomiju, pokrenuo tržišne reforme i počeli da rastu njeni prihodi. Istini za volju, kinesko društvo je postalo mnogo slobodnije. Nije postalo demokratsko, ali ljudi su stekli veće slobode da putuju, prodaju i kupuju, investiraju i rade druge stvari kao u demokratskim zemljama. Stoga nije bilo nerazumno očekivati da bi taj proces širenja sloboda mogao da se nastavi. Na žalost, uspon Si Đinpinga je sve to doveo u pitanje i vratio unazad.

Ne mislim da je zaključak o 'kraju istorije' pogrešan

RSE: Vaša poznata knjiga „Kraj istorije“ najbolje je odslikala duh vremena nakon pada Berlinskog zida 1989. godine sa procvatom demokratije i širenjem globalizacije.

Sada smo, umesto “kraja istorije”, svedoci “povratka istorije”, deglobalizacije umesto jačanja globalizacije kao i nazadovanja demokratije. Kako se to desilo? Kako je svet iz vrlo obećavajućih vremena skrenuo u tmurna?

Fukujama: Postoji mnogo uzroka ovih promena. Uspon Kine bi se u svakom slučaju desio, što znači smanjenje uticaja SAD i Evrope. Zatim do rasta populizma u zapadnim zemljma dovela je ubrzana globalizacija što je izazvalo socijalne probleme.

Takođe, ljudi su se vremenom uljuljkali naviknuvši se na mir i napredak, što je podstaklo njihova veća očekivanja. To se desilo u EU. Ona je jedna od najuspešnijih institucija u istoriji jer je stvorena da bi sprečila rat između Francuske i Nemačke, koji je danas nezamisliv.

Međutim, ljudi to prihvataju zdravo za gotovo i žele da EU čini druge stvari za njih i nisu zadovoljni ako to ne ispuni. To je stalni problem u politici jer očekivanja ljudi stalno rastu, a institucije često nisu u stanju da ih ostvare.

RSE: Međutim, mnogi su u to vreme oduševljeno pozdravljali pad Berlinskog zida kao preteču demokratije i bolje budućnosti, dok je mnogo manje pažnje privukao brutalni obračun kineskih vlasti predvođenih reformistom Deng Sijaopingom sa studentima i disidentima na Tjenanmenu nekoliko meseci ranije (4. jun 1989. godine). Stiče se utisak da je tada zanemarena važnost tog događaja za sve što se kasnije dešavalo.

Fukujama: Mislim da nije to u pitanju. Postoji pravac u društvenim naukama o modernizaciji koji navodi da se aspiracije ljudi menjaju sa višim prihodima i obrazovanjem. To se dešavalo u drugim autoritarnim zemljama u Aziji – Tajvan, Južna Koreja, Japan – koje su kasnije postale demokratske sa rastom bogatstva. Stoga nije bilo suludo očekivati da se tako nešto desi i u Kini.

Ne radi se o tome da Kina ne bi mogla da se demokratizuje u budućnosti, već da su drugi faktori to onemogućili, između ostalog uspon Si Đinpinga, što se nije moglo predvideti.

RSE: Ali, figurativno govoreći, da li i dalje verujete u “kraj istorije” u smislu dominacije liberalne demokratije nad drugim autoritarnim tendencijama. Da li biste napisali istu knjigu sa istom tezom 30 godina nakon prethodne?

Fukujama: “Kraj istorije” nije bilo predviđanje šta će se desiti u globalnoj politici, već postavljanje pitanja o modernizaciji i kuda ona vodi. To je značenje pojma “kraj istorije”. Ako se istorija odnosi na proces modernizacije, onda se postavlja pitanje šta čini najmodernije društvo. U tom smislu ne smatram da je moj zaključak pogrešan.

Postoji viši društveni nivo od liberalne demokratije kome možemo da težimo. Jedina zemlja koja tvrdi da je to dostigla je Kina, ali to ne može biti univerzalni model kome će stremiti ljudi širom sveta. Stoga je znatan deo mog zaključka i dalje validan.

Drugo, na kraju knjige “Kraj istorije” postoji znak pitanja što znači da nisam tvrdio da će se moje opservacije nužno ostvariti. U knjizi sam u više navrata pominjao grčku reč “thymos”, tačnije da bi težnja ljudi za priznanjem mogla usmeriti politiku u pravcu koji bi ugrozio demokratiju u budućnosti. Čini mi se da se mnogo od toga već toga dešava.

Elementi sukoba civilizacija

RSE: Ken Džovit (Jovitt) je 1992. napisao knjigu „Novi globalni nered“ (New World Disorder), a ubrzo nakon toga Semjuel Hantigton (Samuel Huntington) je objavio „Sukob civilizacija“. Obojica su oštro kritikovana zbog prilično pesimističnih stavova.

Međutim, skoro 30 godina kasnije, da li su obojica bila u pravu, da li smo sada svedoci svojevrsnog sukoba civilizacija s obzirom na pretnju islamskog ekstremizma i produbljivanje tenzija između Zapada i nezapadnih sila u usponu?

Fukujama: U izvesnom smislu postoji sukob civilizacija sa muslimanskim svetom, ali to nije nalik, recimo, Hladnom ratu. Naime, čak i unutar muslimanskog sveta postoje duboke podele između sunita i šiita, između liberalnije i konzervativnije forme islama. Stoga smatram da će to ostati regionalni problem, iako ima muslimana širom sveta. Ipak, ova vera se neće širiti izvan zemalja koje su već istorijski i kulturološki muslimanske.

RSE: A kada je reč o produbljivanju tenzija između zapadnih i nezapadnih sila u usponu? Po prvi put od 'moderne' pre nekoliko vekova svedoci smo jačanja nezapadnih aktera koji se pojavljuju kao globalne sile.

Fukujama: Najpre, ne mislim da se to dešava po prvi put u poslednih pet vekova. Zapad je sam po sebi bio jedna od nekoliko civilizacija u to vreme. Postojala je Otomanska imperija, Kina, zatim civilizacije u Americi. Evropa je bila samo jedna od njih. Uspon zapadnih sila je počeo sa industrijskom revolucijom kada su dominirale većim delom sveta.

Međutim, čak i ta dominacija nije bila neizbežna, jer su i drugi delovi sveta počeli da prihvataju slične institucije. Smatram da kada ljudi govore o sukobu civilizacija ne uvažvaju u kojoj meri su rivalske civilizacije dostigle određeni nivo zahvaljujući prihvatanju zapadnih praksi.

Na primer, Kina je bila primorana da usvoji mnoštvo zapadnih tržišnih instrumenata, kao što su svojinska prava. To je uzrok njenog ubrzanog ekonomskog rasta. U tom smislu, Kina je na neki način već vesternizovana kada je reč o ekonomskim institucijama.

Otklon od neoliberalnog modela u SAD

RSE: Svedoci smo nazadovanja demokratije i uspona autoritarizma i populizma. Da li su autoritarizam i populizam uzrok posrtanja demokratije ili su samo simptom dubljih problema s kojima se demokratija danas suočava?

Fukujama: Radi se i o jednom i drugom. Sve to je izraz društvenih i ekonomskih promena, od kojih su mnoge izazvane globalizacijom, ali istovremeno doprinose zaokretima u politici koji pak produbljuju te promene.

RSE: Jedan od izazova za demokratiju je produbljivanje socijalnih nejednakosti što je u suprotnosti sa jednim od osnovnih demokratskih principa - jednakost šansi. S obzirom na masovnu intervenciju vlada nakon finansijske krize 2008. i sada tokom pandemije, da li to najavljuje bar delimičan otklon od neoliberalnog koncepta poznatog i kao reganomika i tačerizam?

Fukujama: U SAD svakako. Taj period u njihovoj istoriji (reganomika) je zaista okončan. Sada se krećemo ka nečemu sasvim drugačijem.

Nužnost povratka samopouzdanja demokratiji

RSE: Da li smo svedoci nedostatka velikih ideja, kao što je to bio slučaj u međuratnom periodu kada su socijalizam i fašizam dovodili u pitanje liberalnu demokratiju? Kako se može ponovo osmisliti pojam demokratije?

Fukujama: Demokratija se može ponovo osmisliti njenom odbranom i povratkom samopouzdanja koje je liberalna demokratija osećala pre 30 godina. To je pitanje stalne političke borbe protiv autoritarnih država i partija koje teže da podriju demokratske institucije.

RSE: Međutim, mi živimo u vreme parlamentarne demokratije, a mnogi autori sugerišu da je nužno okretanje ka deliberativnoj demokratiji koja podrazumeva neposredniji angažman mnogo većeg broja običnih ljudi.

Fukujama: To je ideja koja je u izvesnoj meri zaživela i donekle funkcioniše. Međutim, reč je o novini sa kojim bi trebalo eksperimentisati jer može da ojača demokratiju. Ako je više aktera uključeno u politiku, onda je vlada legitimnija.

Sadašnji izazovi nisu veći od nekadašnjih

RSE: Na kraju ovog intervjua, kako vidite budućnost čovečanstva imajući u vidu da se osim klasičnih izazova suočavamo i sa novim poput klimatskih promena i veštačke inteligencije. Da li ima razloga za pesimizam u narednih nekoliko decenija?

Fukujama: Nemoguće je odgovoriti na takvo pitanje. Postoji mnogo presedana za društva koja su se prilagodila velikim izazovima, ali i suprotnih primera. Nisam siguran da su izazovi sa kojima se sada suočavao nužno veći nego neki iz prošlosti.

Uzmimo kao primer Hladni rat kada je postojala opasnost od nuklearnog uništenja između dve supersile. Sada su relativno male šanse da se to desi, kao i rat između velikih sila. Stoga mislim da postoje razlozi za umereni optimizam da ćemo sve ovo prebroditi.

RSE: Profesore Fukujama, hvala Vam što ste govorili za Radio Slobodna Evropa.

Fukujama: Hvala Vama.