Vest o ubistvu Borisa Nemcova, jednog od lidera ruske opozicije, me je šokirala i istovremeno prihvatio sam je sa nevericom. Odmah sam se prisetio intervjua sa njim u sedištu Radija Slobodna Evropa u Pragu 11. juna 2007. Kao i sada i tada je plenio pažnju, ne samo kao žestoki kritičar Putinove vlasti, već i političar sa harizmom, odlučnog nastupa, jasnih i uverljivih stavova. Osim ruskog servisa, i balkanski program Radija Slobodna Evropa je bio zainteresovan za intervju sa njim jer su u to vreme bili u jeku pregovori Beograda i Prištine uz posredovanje međunarodne „trojke“ (SAD, EU i Rusija) u poslednjem pokušaju da se postigne sporazum oko Kosova. Bilo mi je veoma interesatno da čujem drugačije mišljenje iz Rusije od stava zvaničnog Kremlja.
Sreli smo se ispred studija. Fizički krupan, crne kose (u međuvremenu je prilično osedeo), dubokog glasa i prodornog pogleda delovao je na prvi pogled pomalo uzdržano, pa čak i arogantno. Međutim, čim smo počeli da se dogovoramo oko intervjua, pokazalo se da je moj utisak bio potpuno pogrešan. Veoma je pažljivo saslušao moje objašnjenje zašto nas zanima njegova ocena pre svega pozicije Rusije prema Kosovu i Srbiji, kao i Zapada.Odsečno ali iskreno je kazao da ne poznaje detaljno unutrašnjopolitičku situaciju u Srbiji, ali da će pokušati da analizira politiku Rusije na Balkanu sa stanovišta njenih geostrateških prioriteta.
Odlučnim, ali odmerenim glasom na odličnom engleskom jeziku tada je dalekovido nagovestio, da ne kažem proročki predvideo, mnogo toga što će se kasnije dešavati. Najpre je kazao da će Rusija uložiti veto u Savetu bezbednosti na Ahtisarijev plan, što se nekoliko meseci kasnije i desilo. Potom je istakao da Rusija koristi pitanje Kosova samo kao instrument u nadmetanju sa Zapadom i da će Putinu to poslužiti kao povod da separatističke regije na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza proglase nezavisnost, pre svega u Gruziji. Znamo šta se dogodilo godinu dana kasnije, tačnije u avgustu 2008. sa ruskom invazijom u Gruziji i potom priznanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Moskve.Sadašnja zbivanja u Ukrajini su samo logičan nastavak Putinove politike u odmeravanju sa Zapadom .
Veoma je jasno ukazao i da Srbija nije u središtu pažnje Rusije, što potvrđuje mnogo toga što se kasnije dešavalo, počev od odugovlačenja u odobravanju obećanog kredita, načina na koji je kupljena Naftna industrija, pa do odustajanja od „Južnog toka“, na koji je Srbija toliko računala, ali se Moskva zbog nesuglasica sa EU okrenula „Turskom toku“.
Iako su ga u Rusiji optuživali da je marioneta Zapada, u ovom intervjuu nije štedeo ni politiku tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša prema Kosovu, ističući da greši ubrzavanjem pregovora o Kosovu.
Dok sam slušao njegove odgovore na pitanja, bilo mi je jasno zašto su ga mnogi videli kao Jeljcinovog naslednika, a i da bi u budućnosti mogao postati ruski lider. Uverljiv, odlučan, impozantnog izgleda - delovao je kao čovek koga ne može ništa zaustaviti u ostvarivanju svojih ciljeva. Zato sam vest o njegovom ubistvu pročitao sa nevericom.
Ceo intervju možete da pročitate OVDE
