Dnevnik: Sve su maske pale

Borjan Jovanovski je glavni urednik TV Nova u Makedoniji. Bio je i zamjenik glavnog urednika televizije A1 koja je zatvorena 2011 godine. Dobitnik je više novinarskih priznanja, od televizijskog novinara godine, do nagrada za istraživačko novinarstvo. Od 2002 do 2003 je bio glasnogovornik pokojnog predsjednika Makedonije Borisa Trajkovskog.

Subota 26.10.

Susret sa mojim dugogodišnjim prijateljima Vaskom i Brankom, u javnosti poznatim kao Tošo Maler i Mile Panika, likovi iz popularno humorističko-satiričkog TV serijala K15, došao je u pravi čas za početak ovog Dnevnika.

Epizoda koju sam upamtio od našeg dugog popodneva i noći, je najbolja ilustracija za situaciju u kojoj se u zadnje vreme odvijaju naši životi u Makedoniji.

Pričamo tako ja, Branko i Vasko šta dalje sa sobom u ovim našim godinama kada bi trebali biti najproduktivniji. Vreju ideje, puno je energije, iskustva, baš kao što treba i sada pitanje šta sa sobom u ovom nevremenu. Ja,Vasko i Branko smo 18 godina bili na raznim TV stanicama. Nekada smo sva trojica imali namere da radimo u najvećim TV stanicama, a sada eto nas u kafani, tugujemo nad sudbnom koja nas snašla da zbog jedne ideologije, ne znam kako je nazvati, istorija će je definisati, nemamo prava da privirimo u bilo koj veći TV kanal. Vlast nas ne voli, a sve su TV stanice pod jakom kontrolom. Eto to je to. Čitalac koj nije upućen u makedonsku stvarnost neka se ne čudi...jednostavno je tako.

I dok teče ova priča koja nam je pognula glave, eto ga Vasko i njegova unikatna duhovitost. "Znate šta?", pita Vasko i nastavlja "i nije tako loše..ova naša država ipak poštuje neka prava“. „Naš je Ustav zasnovan na tradicionalnim vrednostima istočnjačke filozofije i osobito Kama sutre", kaže Vasko i pravi malu pauzu koja seje upitnike nad našim glavama. "Hoću reći", produžava Vasko, "mi u Makedoniji moramo prihvatiti sex sa državom, od toga nema bežanja...oni nas j...svuda...“Ali“, naglašava Vasko "ova država vam je pažljiva“. „Svima nama besplatno podeli ilustracije poza iz Kama sutre. Ostavi nam vremena i onda mi oslobođeni svih pritiska imamo 24 sata da odabremo u punoj slobodi koja nam poza odogovara. I to pravo je garantovano ama baš svima i u tom pogledu grehota bi bilo da se bunimo", poentira Vasko i pravi prevrat u atmosferi. Prskamo u smeh...radikalna promena atmosfere, odlazimo u drugi lokal...Lepo je. Najlepše je što sva trojica znamo da nam dušu niko ne može uzeti.

Nedelja, 27.10.

Kada prođe lepo subotnje veče puno doživljaja onda je nedelja laka, čak i sa onom blagom glavoboljom. Dan dug, veći za jedan sat sa promenom vremena, teče sporo.
Predveče, u prolazu, dolazi moj prijatel Fabien, Francuz koj radi u Makedoniji, da pokupi skriptu njegovog izvrsnog rada na temu Prvi svetski rat u Makedoniji. Pročitao sam ga i želeo bi zajedno sa Fabienom da uradimo dokumantarni film baziran na njegovom trudu. Nema institucija koje ta tema interesira, osobito ako je ja trebam raditi, sa mojom etiketom koju je mi zalepila ova vlast - da sam nekakav izrod koji radi za tuđe interese.

Slažem se sa Fabienom da se to može raditi i pro-bono ako nas oboje zanima, a zanima nas. Ono što je sada izazov je kako napraviti dokumetarac koji će izvući poente iz Prvog svetskog rata a da se pri tom ne uleti u deobe koje su preživeli Makedonci u tom periodu. Dva brata, jedan u bugarskoj drugi u srpskoj vojsci, jedan protiv drugoga na dve strane fronta. Makedonji treba priča koja će joj pomoći da konačno nađe način da izađe iz tih deoba koje je i dan danas čine ranjivom. Nedelja nije baš dan da se ova priča definira za Fabienom. Treba se još dugo pričati u nekom produktivnijem danu.

Ponedeljak,28.10.

Ponedeljak idemo radno. Na neke probleme se čovek jednostavno ne može priviknuti. Nervira me kad nisam u mogućnosti da dođem do onog što mi sleduje, i to zakonski. Radi se o informacijama javnog karaktera. Moja je profesija takva..trebaju mi i bez njih ne mogu napraviti ono što mislim da inače mogu. Neću špekulisati, to odbijam. Hoću raditi kako treba da se radi ovaj nas mučan al ipak uzbudljiv posao. Već dve nedelje pokušavam da dođem do nekih papira koji su u svakom normalno transparentnom društvu javni, pa se čak nalaze i na web stranicama. Dobiju se začas i onda posao lako ide.

Sećam se mog posla u Briselu kao dopisnika A1 TV. Imali smo svaki dan u podne press konferenciju i mogućnost da postavimo pitanje svakom portparolu. Ako nam je trebao koji dokumet dobijemo ga sat-dva nakon te press konferencije i imaš sve što ti treba da uradiš posao. Ja se evo mučim da dođem danas do banalnog obrazloženja za odluku Komisije za dodelu visoke državne nagrade „11. oktobar“..

Usput po ko zna koj put pokušavam da dobijem infomaciju ili izjavu o nekoj akuelnosti kao novinar sajta novatv.mk. Šaljem ko zna koj po redu sms Ilji Dimovskom, direktoru Centra za komunikacije vladujuće VMRO DPMNE. Stoti put zaludno. Moji zahtevi za informaciju, izjavu, intervju, debate, se ignorišu. To je tako po zapovesti, al ja tražim i dalje...I dalje pokušavam raditi novinarstvo kako to nalaže etika ove profesije.

Utorak,29.10.

Ponedeljak uveče tužna vest - umro Tijanić. Utorak je ova informacija na svim portalima. Tu se može sresti i druga tužna vest...da je umro Srđa Popović, za moje pojmove pravi borac za ljudska prava. Popović nije nikad bio tema za tabloide i afere, za razliku od Tijanića sa svim njegovim kontroverzama. Zabavni sajtovi, koj su nažalost izvor infomacija mlađima, objavljuju Tijanićev trivijalni govor pred studentima kad on njih pita: „Ko ste bre vi?“. Fino ih je on to pitao, Bog da mu dušu prosti, al ne verujem da im je dao mogućnost da doznaju kako se on odlučio da sarađuje sa jedim brutalnim nedemokratskim režimom kakav je bio onaj Miloševićev.

O mrtvima sve najbolje, al s obzirom na okolnosti i štete koje je taj režim napravio na prostoru čitave bivše YU, Tijanić je ostao dužan da da odgovor kako bi mlađe generacije znale koje su to tačke topljenja integritata jedne ličnosti. Nasuprot njemu, Srđa je u svom zadnjem intervjuu krajem septembra rekao: "Mislim da je Milošević silovao Srbiju i da to Srbija teško priznaje. Taj stepen puzanja pred njim, taj stepen straha, ta arogancija i osionost koju je pokazivao... to je poniženje..."

Rezultat: Tijanić u Aleju velikana, a Srđa negde na groblju ispraćen malom grupom ljudi koi bi trebali biti ponos građanske Srbije. Za Makedoniju poruka mladima preko njihovih omiljenih sajtova je da se eto tako treba raditi kako bi se bilo u Aleji velikana. To što ste odrađivali za nekog tiranina...nema veze. Evo motiv plus za naše mlađe generacije koje srljaju na partijske knjižice kako bi se dočepali položaja u administraciji. Eto, to su te greške mentalnog sistema koje proizvode na Balkanu ironičnu valorizaciju istorije, čime se onemogućava stvaranje tla za uzgajanje pravih civilizacijskih vrednosti.

Sreda 30.10.

U Skoplju je već tri dana izvestilac za Makedoniju u Evropskom parlamentu, Englez Richard Howitt. Čekamo njegovu izjavu, čekamo da se iz EU neko oglasi i kaže nešto za našeg kolegu Tomislava Kežarovskog koga je sud pre jedne nedelje osudio na 4,5 godine zatvora zato što je navodno objavio identitet zaštićenog svedoka u jednom drugom veoma mutnom procesu. Kao kolege izašli smo protestovati ali je taj naš protest bio sprečen, ni manje ni više, specijalnim policijskim snagama. Dobili smo podršku od naših kolega iz Evrope, al bi hteli da vidimo i principijelnost evropskih institucija koje svi mi doživljavamo kao čuvare evropskog civilizacijskog nasleđa., Ako se to nasleđe nečim posebno može pohvaliti to su ljudske slobode i prava u čijim privim redovima je pravo slobode izražavanja.I konačno, Howitt izlazi iz okova real poltike i postaje prvi pretstavnik jedne evropske institucije koji glasno i jasno kaže da je presuda za našeg kolegu Tomčeta politički motivisana i da je ta presuda poruka koja treba da seje strah između novinarima. Ostaje sada da ovaj primer Howita sledi i Evropska komisija i njen komesar Stefan Fule. Nadamo se najboljem a to je da se svi oni koji su učinili ovu nepravdu pokaju i Tomčeta puste kući, ženi i detetu gde pripada. Inače, što se tiče poruke zastrašivanja sa ovom rigidnom presudom, mislim da nije uspela i da je, naprotiv, ohrabrila puno mojih kolega. Sve su maske pale.


Četvrtak 31.10.

Bio sam na premijeri predstave “Život pod kirijom” Albanskog teatra u Skoplju u kome igra moja supruga. Nakon predstave na koktelu sreo sam mog dragog prijatelja, režisera Aleksandra Popovskog. Nažalost, sve ga ređe viđam jer radi na pozorišnim scenama izvan Makedonije. Retko je u Skoplju. I on ima pitanje: “Šta da se radi”? Ne znam, odgovaram, tu smo gde smo. Žao mi je što Aca plodove svog izvrsnog talenta daje na uživanje nekoj drugoj publici a ne svojoj. I Aleksandar bi hteo da radi kod kuće al nikako da se privikne na neobaroknu državnu estetiku…Uostalom kao ni bilo koj drugi pravi umetnik.

Na koktelu je i Ivo Trajkov, isto tako dobar filmski reditelj. Na žalost i on je tu samo privremeno jer je već davno napustio Makedoniju.

Mora da smo negde opako pogrešili.


Petak 01.11.

Mlada studentkinja koja živi u jednom studentskom domu nije mogla vise da izdrži i javno je progovorila na svom Facebook profilu o uslovima u kojim žive i rade studenti. Pokušala je da taj opis postavi i na Facebook stranicu studenskog doma ali nažalost administratori stranice, takođe studenti koji tamo žive, su procenili da se takav kritički glas iz njihovg doma ne sme pustiti van i izbrisali post sa njihove Facebook stranice. Devojka piše o slomljenim krevetima, užasnoj hrani ako je uopšte ima, toploj vodi koja se dobija ako ustanete u 4 ili 5 ujutru, vlazi u sobama, nepodnošljivom smradu toaleta…uslovi dalekog 19 .veka, bukvalno.”Zašto je popularno da ćutiš? Zašto smo navikli da sve zavisi od nekog drugog a ne od nas samih? Zašto smo prodate duše? Zašto se bojimo?”, pita glasno studentkinja u svom tekstu

Ovaj tekst me je motivisao da pozovem na razgovor za naš portal novatv.mk dva studenta. Potvrdili su sve što je njihova koleginica napisala na svom Facebook profilu i još objasnili kako se studenti plaše da krtitikuju insititucije kako ne bi izgubili i taj krov nad glavom. Pričaju kako svi jedva čekaju da završe studij, a onda kud koji van Makedonije da potraže svoju sreću.

Kažu, mladi i studenti su naša budućnost. E pa ako je tako, ova svetla sadašnjost oličena u raskošu baroka projekta Skoplje 2014 ne može dati drugu budućnost i perspektivu osim one ilustrovane ovom slikom jednog od toaleta u našim studentskim domovima gde živi i studira naša “budućnost”

P.S
Čitam sve što sam napisao i nije mi prijatno jer strepim da ću zbog ovog teksta opet biti nazvan od mnogih vladinih medija izdajnikom koji pljuje svoju zemlju u inostranstvu. Ostavljam vas užasnut izjavom gore spomenutog poslanika Dimovskog. Kaže da će u Skupštinu dovesti “novinare” koji će svedočiti da novinari iz nekih redakcija dobijaju strane fondove da bi rušili vladu!! Šta reći a ne zaplakati!