Najnovjim izvinjenjem novoizabranog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića polako se zatvara krug međusobnih izvinjenja balkanskih lidera za nevine žrtve tokom balkanskih ratova 90-ih. Kakvi su dometi pojedinačnih reči žaljenja koje upućuju najviši državnici?
Zašto one nemaju značaj gesta Vilija Branta iz davnih 70-ih koji je klečeći izrazio izvinjenje za Hitlerove žrtve? Pa, i ako ni jedan dosadašnji lider nije zaslužio ime balkanskog Vilija Branta, ipak izgovorene reči izvinjenja imaju snagu “moralne toljage” potvrđuju naši sagovornici.
Izvinjenje Đorđa Balaševića iz “Posvađane pesme” napisane i otpevane u ratnoj 93-oj nas uvodi u komplikovanu balkansku priču o međusobnom izvinjenju.
Na početku ove nedelje odjeknule su u celom regionu reči izvinjenja novoizabranog člana Predsedništva BiH iz redova bošnjačkog naroda Bakira Izetbegovića, upućenog preko talasa B92, za svakog nevinog čoveka koga je ubila Armija BiH.
“Za svakog nevinog čovjeka kojeg je ubila Armija BiH, za svakog nevinog, evo ja se danas izvinjavam.”
Te reči izvinjenja, kažu naši sagovornici u Zagrebu, Beogradu i Tuzli, imaju tim veći značaj jer su izgovorene u ime onih koji su u ratu bili najveće žrtve.
“Moje duboko poštovanje za gospodina Bakira Izetbegovića. Kada žrtva daje ruku, to su veliki koraci”, kaže Janja Beč, sociološkinja u Beogradu.
“Mislim da je to što je učinio gospodin Izetbegović velika stvar, ne zato što bi jedna isprika vredila više od druge, već što su neke isprike bile teže unutar nekih nacionalnih korpusa, pre svega bošnjačko muslimanskog, koji je sebe doživljavao, i to sa razlogom, kao žrtvu. Zato mi se čini da čak malo više vredi ta isprika s obzirom na opštu poziciju Bošnjaka”, ocenjuje Žarko Puhovski, profesor iz Zagreba.
U BiH su različite reakcije na Izetbegovićevo izvinjenje. Naš sagovornik Sinan Alić, predsednik “Fondacije Istina, pravda, pomirenje” iz Tuzle komentariše neke od žestokih negativnih komentara poput ovog koji citiramo: "To je isto kao kada bi se Jevreji izvinjavali Nijemcima zbog toga što je neki Jevrej tokom rata ubio nekog Nijemca”.
“Ja ne znam šta ti ljudi očekuju. Petnaest godina posle rata, šta treba učiniti? Da li ponovo dolijevati ulje na vatru? Ne možemo uspostaviti poverenje na relaciji Sarajevo-Beograd ako non stop budemo zatezali, ako non stop budemo dijelili jedni drugima packe. Onda će to trajati unedoged”, smatra Sinan Alić.
Bakir Izetbegović na izborni dan, 3. oktobar 2010, SarajevoHida Kasapović, koja je izgubila brata u zločinima koji su počinjeni u Višegradu, kaže da im je značilo svojevremeno izvinjenje predsednika Srbije za zločine počinjene u BiH, kao što drugim žrtvama znači Izetbegovićevo za koji ona kaže da “jedan korak naprijed i to veliki, sigurno. Puno znači, zaista puno.”
Ostaju kosovske žrtve
Izetbegovićeve reči izvinjenja pale su u nedelji u kojoj se očekuje još jedan simboličan, važan gest na relaciji Srbija i Hrvatska.
Poseta predsednika Srbije Vukovaru, gradu koji je sravnjen sa zemljom i gde se dogodio strašan zločin na Ovčari. Na tom stratištu će se Boris Tadić pokloniti žrtvama.
Žarko Puhovski o tome šta se očekuje u Hrvatskoj od te posete:
“Za jedan dio hrvatske publike koji je sve manji ali svejedno postoji, uopće nije važno što će reći, on ne može dovoljno reći. Za drugi nije važno što će reći. Dovoljno je da dođe.”
Zoran Šangut, Vukovarac koji je zarobljen i sproveden u logor Stajićevo, kaže da je dobro što Boris Tadić dolazi na svratište u Ovčaru ali dovodi u pitanje iskrenost njegovog izvinjenja, a evo zbog čega:
“Ostaje ona slika od prošle godine kada nam je on službeno ispred Republike Srbije dva puta zabranio dolazak u logor Stajićevo.”
Balkanski lideri su, ako se računa i ovo poslednje izvinjenje Bakira Izetbegovića, manje više svi uputili jedni drugima javne reči žaljenja zbog nevinih žrtava. Ostaju kosovske žrtve koje su još u vrtlogu dnevne politike, pa da se taj krug zatvori.
Predsednici Srbije i Crne Gore Boris Tadić i Filip Vujanović sa tadašnjim predsednikom Hrvatske, na jednom od neformalnih susreta, Skoplje, 12. maj 2009 Počeo je, podsećamo,2000. godine kada se crnogorski predsednik Milo Đukanović izvinio za razaranje Dubrovnika, nastavio 2003. kada su predsednici tadašnje Srbije i Crne Gore i Hrvatske Svetozar Marović i Stjepan Mesić razmenili međusobna izvinjenja.
2004. predsednik Srbije Boris Tadić izvinio se u Sarajevu, a 2007. u Zagrebu. Odlazak srpskog predsednika na komemoraciju u Srebrenicu njegov je najveći lični iskorak a donošenje Deklaracije o Srebrenici u Parlamentu Srbije, bez obzira što je izbegnuta reč genocid, smatra se najvećim kolektivnim izvinjenjem Bosni i Hercegovini.
Novi hrvatski predsednik Ivo Josipović učinio je najviše u svom kratkom predsednikovanju, izvinjenje u Jasenovcu, pa izvinjenje u Sarajevu..
Dometi izvinjenja različito se tumače. Ipak, malo ko osporava simbolični značaj ove svojevrsne “moralne toljage”, kako je taj čin nazvao svojevremeno profesor Todor Kuljić.
Strah od poravnanja svega, međutim, iskazao je i Bakir Izetbegović koji je svom izvinjenju dodao:
“Kad saberete sve zločine Armije BiH za četiri godine ratovanja one nisu jednake jednom satu zločina u Srebrenici. Dakle, više je ljudi pobijeno za jedan sat u Srebrenici od strane srpske vojske nego za četiri godine od strane Armije BH.”
A na tu opasnost je upozorila i Janja Beč, ocenivši da je Izetbegovićevo izvinjenje tim vrednije “što se radi o strani koja je imala najveći broj žrtava.
"Mi moramo doći i do brojeva”, rekla je Janja Beč.
Zašto one nemaju značaj gesta Vilija Branta iz davnih 70-ih koji je klečeći izrazio izvinjenje za Hitlerove žrtve? Pa, i ako ni jedan dosadašnji lider nije zaslužio ime balkanskog Vilija Branta, ipak izgovorene reči izvinjenja imaju snagu “moralne toljage” potvrđuju naši sagovornici.
Izvinjenje Đorđa Balaševića iz “Posvađane pesme” napisane i otpevane u ratnoj 93-oj nas uvodi u komplikovanu balkansku priču o međusobnom izvinjenju.
Na početku ove nedelje odjeknule su u celom regionu reči izvinjenja novoizabranog člana Predsedništva BiH iz redova bošnjačkog naroda Bakira Izetbegovića, upućenog preko talasa B92, za svakog nevinog čoveka koga je ubila Armija BiH.
“Za svakog nevinog čovjeka kojeg je ubila Armija BiH, za svakog nevinog, evo ja se danas izvinjavam.”
Te reči izvinjenja, kažu naši sagovornici u Zagrebu, Beogradu i Tuzli, imaju tim veći značaj jer su izgovorene u ime onih koji su u ratu bili najveće žrtve.
“Moje duboko poštovanje za gospodina Bakira Izetbegovića. Kada žrtva daje ruku, to su veliki koraci”, kaže Janja Beč, sociološkinja u Beogradu.
“Mislim da je to što je učinio gospodin Izetbegović velika stvar, ne zato što bi jedna isprika vredila više od druge, već što su neke isprike bile teže unutar nekih nacionalnih korpusa, pre svega bošnjačko muslimanskog, koji je sebe doživljavao, i to sa razlogom, kao žrtvu. Zato mi se čini da čak malo više vredi ta isprika s obzirom na opštu poziciju Bošnjaka”, ocenjuje Žarko Puhovski, profesor iz Zagreba.
U BiH su različite reakcije na Izetbegovićevo izvinjenje. Naš sagovornik Sinan Alić, predsednik “Fondacije Istina, pravda, pomirenje” iz Tuzle komentariše neke od žestokih negativnih komentara poput ovog koji citiramo: "To je isto kao kada bi se Jevreji izvinjavali Nijemcima zbog toga što je neki Jevrej tokom rata ubio nekog Nijemca”.
“Ja ne znam šta ti ljudi očekuju. Petnaest godina posle rata, šta treba učiniti? Da li ponovo dolijevati ulje na vatru? Ne možemo uspostaviti poverenje na relaciji Sarajevo-Beograd ako non stop budemo zatezali, ako non stop budemo dijelili jedni drugima packe. Onda će to trajati unedoged”, smatra Sinan Alić.
Ostaju kosovske žrtve
Izetbegovićeve reči izvinjenja pale su u nedelji u kojoj se očekuje još jedan simboličan, važan gest na relaciji Srbija i Hrvatska.
Poseta predsednika Srbije Vukovaru, gradu koji je sravnjen sa zemljom i gde se dogodio strašan zločin na Ovčari. Na tom stratištu će se Boris Tadić pokloniti žrtvama.
Žarko Puhovski o tome šta se očekuje u Hrvatskoj od te posete:
“Za jedan dio hrvatske publike koji je sve manji ali svejedno postoji, uopće nije važno što će reći, on ne može dovoljno reći. Za drugi nije važno što će reći. Dovoljno je da dođe.”
Zoran Šangut, Vukovarac koji je zarobljen i sproveden u logor Stajićevo, kaže da je dobro što Boris Tadić dolazi na svratište u Ovčaru ali dovodi u pitanje iskrenost njegovog izvinjenja, a evo zbog čega:
“Ostaje ona slika od prošle godine kada nam je on službeno ispred Republike Srbije dva puta zabranio dolazak u logor Stajićevo.”
Balkanski lideri su, ako se računa i ovo poslednje izvinjenje Bakira Izetbegovića, manje više svi uputili jedni drugima javne reči žaljenja zbog nevinih žrtava. Ostaju kosovske žrtve koje su još u vrtlogu dnevne politike, pa da se taj krug zatvori.
2004. predsednik Srbije Boris Tadić izvinio se u Sarajevu, a 2007. u Zagrebu. Odlazak srpskog predsednika na komemoraciju u Srebrenicu njegov je najveći lični iskorak a donošenje Deklaracije o Srebrenici u Parlamentu Srbije, bez obzira što je izbegnuta reč genocid, smatra se najvećim kolektivnim izvinjenjem Bosni i Hercegovini.
Novi hrvatski predsednik Ivo Josipović učinio je najviše u svom kratkom predsednikovanju, izvinjenje u Jasenovcu, pa izvinjenje u Sarajevu..
Dometi izvinjenja različito se tumače. Ipak, malo ko osporava simbolični značaj ove svojevrsne “moralne toljage”, kako je taj čin nazvao svojevremeno profesor Todor Kuljić.
Strah od poravnanja svega, međutim, iskazao je i Bakir Izetbegović koji je svom izvinjenju dodao:
“Kad saberete sve zločine Armije BiH za četiri godine ratovanja one nisu jednake jednom satu zločina u Srebrenici. Dakle, više je ljudi pobijeno za jedan sat u Srebrenici od strane srpske vojske nego za četiri godine od strane Armije BH.”
A na tu opasnost je upozorila i Janja Beč, ocenivši da je Izetbegovićevo izvinjenje tim vrednije “što se radi o strani koja je imala najveći broj žrtava.
"Mi moramo doći i do brojeva”, rekla je Janja Beč.
