"Šaljemo sisteme naoružanja Ukrajini, što je odlično, i municiju, ali ne iz punih magacina, već polupraznih. I zato se sada vidi dno bureta, zbog čega nam je potrebna industrija koja će da poveća proizvodnju mnogo bržim tempom. Potrebne su nam velike količine", rekao je Rob Bauer, šef Vojnog komiteta NATO-a prošlog oktobra na Varšavskom bezbednosnom forumu.
Međutim, da bi Evropa mogla da pošalje neophodne količine oružja i municije Ukrajini i popuni svoje zalihe biće potrebne godine, smatraju analitičari.
Evropa se trenutno suočava sa više izazova, počev od višedecenijskog nedovoljnog ulaganja, fragmentacije vojno industrijskog sektora u kome dominiraju nacionalni interesi i nedostatka ključnih sirovina koje mora da uvozi, navodi se u izveštaju Evropskog parlamenta iz sredine 2023.
Sa tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) tokom Hladnog rata, budžeti evropskih zemalja za odbranu su nakon 1990-ih smanjeni na 1.3 procenta u proseku. Prema podacima NATO-a iz 2017, samo četiri od tadašnjih 29 članica su ispunjavale cilj od dva odsto potrošnje dogovoren 2014.
Taj broj je povećan prošle godine na 11 država članica NATO saveza. Očekuje se da ove godine pomenuti kriterijum ispuni većina od 31 članice Alijanse.
Da bi u novim okolnostima ojačale neophodne kapacitete, evropske članice bi trebalo da u budućnosti povećaju potrošnju na tri odsto, naročito u svetlu komentara vodećeg republikanskog kandidata za predsednika SAD Donalda Trampa da bi SAD mogle da se povuku iz NATO-a na šta je upozoravao i dok je bio na čelu države.
Kako se navodi u studiji vašingtonskog Internacionalnog instituta za strateške studije (IISS) iz prošlog juna, tokom Hladnog rata evropske vlade su bile spremne da finansiraju višak kapaciteta u odbrambeno-industrijskom sektoru.
Međutim, domaća potražnja za vojnom opremom u Evropi je naglo opala od kraja Hladnog rata, a odbrambeno-industrijski kapaciteti su srazmerno smanjeni.
S obzirom na to da je rat visokog intenziteta ocenjivala malo verovatnim, većina evropskih vlada više nije smatrala politički opravdanim trošenje novca poreskih obveznika na višak odbrambeno-industrijskih kapaciteta.
Štaviše, nabavke sofisticiranog opreme poput aviona i brodova je uvek prioritet u odnosu na standardnu municiju, uključujući i artiljerijsku.
"Sa završetkom Hladnog rata, umesto spremnosti fokus je na efikasnosti, postići više sa manje. Odbrambena industrija nije imala drugog izbora osim da donosi poslovne odluke o smanjenju kapaciteta. Rat u Ukrajini podstiče brzo preispitivanje prioriteta. Sada je izazov brzo povećanje proizvodnje", navodi IISS.
'Rat industrijskih kapaciteta'
Evropa se "sistematski demilitarizovala" jer nije morala da troši novac zahvaljujući odsustvu očigledne pretnje i vojnoj dominaciji SAD širom sveta, rekao je za Volstrit Džornal (The Wall Street Journal) Entoni (Anthony) King, profesor na Univerzitetu Vorvik.
"Oni su se u suštini uspavali", istakao je King.
Kraj Hladnog rata je takođe doveo do duboke promene u vrstama oružanih sukoba u koje su uključene NATO snage jer su ratove velikih razmera zamenili manji okršaji protiv neravnopravnih protivnika.
Zbog ratova u Avganistanu i Iraku, u kombinaciji sa rezovima vojnog budžeta, većina evropskih armija izgrađena je za operacije protiv pobunjenika u dalekim zemljama, dok su loše opremljene za borbu protiv dobro naoružanog neprijatelja u kopnenom ratu, poput u Ukrajini, navodi Volstrit džornal.
Zato je Velika Britanija investirala u opremu sa lakšim oklopom, kao što su Land Rovers, umesto u tešku artiljeriju, jer se borila protiv slabije opremljenih neprijatelja.
Holandija je raspustila svoju poslednju tenkovsku jedinicu 2011. godine, prosledivši preostalih nekoliko tenkova nemačkoj vojsci.
Regrutacija u većini evropskih zemalja je ukinuta nakon Hladnog rata.
Danas su Rusija, Kina i Indija rangirane kao vojno moćnije od Velike Britanije, najbolje ocenjene evropske vojske, dok su Južna Koreja, Pakistan i Japan ispred Francuske, druge najveće evropske sile, prema sajtu Global Firepower.
Stvarna spremnost evropskih vojski se pokazala tokom operacije NATO snaga u Libiji 2011, koju su predvodile, ostavši brzo bez precizno navođene municije, podseća Majk Svini (Mike Sweeny) u analizi na sajtu Difens prajoritis (Defense Priorities).
Prema IISS-u, ratne simulacije su pokazale da bi Velika Britanija u sukobu visokog intenziteta iscrpila zalihe municije za samo osam dana.
Nemački mediji su 2022. godine sugerisali da bi zalihe Bundesvera trajale između nekoliko sati i nekoliko dana u takvom sukobu.
Stoga je to, kako je primetio Morten Brandtzæg, izvršni direktor norveške odbrambene kompanije Nammo, i "rat industrijskih kapaciteta".
Dve decenije za popunjavanje zaliha
Nakon ruske aneksije Krima 2014. evropske zemlje povećavaju izdvajanja za odbranu, ali vojna industrija ne može tako brzo da proširi kapacitete, jer je to skupo i složeno, a pogotovo ponovno pokretanje odavno obustavljene proizvodnje.
Nedostatak rezervnih delova za popravku postojećeg hardvera je posebno goruće pitanje.
Potrebno je između dve i četiri godine da se uspostavi nova proizvodna linija za vojnu opremu visokog intenziteta neophodne u Ukrajini, rekla je za Glas Amerike Simone So (Simone Soare), profesorka Univerziteta u Lankasteru.
"Isto važi i za municiju. Govorimo o stotinama, potencijalno hiljadama ljudi koji moraju da imaju veoma, veoma specijalizovane veštine da bi radili u ovom poduhvatu", istakla je So.
Na primer, kompanija BAE Systems, koja posluje u više od 40 zemalja, obavestila je sredinom prošle godine Ministarstvo odbrane SAD da će biti potrebno 30–36 meseci za ponovno pokretanje proizvodnje haubica M777.
Nemačke oružane snage traže municiju u vrednosti od oko 20 milijardi evra da popune zalihe, ali prema procenama krajem 2022, samo oko deset odsto ove potražnje biće ugovoreno u periodu 2023-24.
Ovakvim tempom popuna bi trajala 20 godina, navodi IISS.
'BDP ne pravi oružje sam od sebe'
Postoje najmanje tri konkurentna zahteva za municijom u evropskoj odbrambenoj industriji koja moraju hitno da se ispune.
Prvo, NATO i Evropska unija moraju da nastave isporuke oružja Ukrajini, navode Ketrin (Katherine) Elgin i Tajler Haker (Tyler Hacker), analitičari vašingtonskog Centra za strateške i budžetske procene (CSBA) u tekstu na sajtu Difens njuz (Defense News)
Drugo, evropske članice NATO-a moraju da popune sopstvene zalihe naoružanja osiromašenog transferima u Ukrajinu, uključujući artiljerijske granate, protivtenkovske i rakete većeg dometa kao i zemlja-vazduh. Neka od ovih oružja datiraju još od Hladnog rata i skoro su zastarela.
Treće, evropske članice NATO-a moraju da stvore veće zalihe modernog i budućeg oružja kako bi ispunile revidirane odbrambene zahteve do kraja decenije, ističu Elgin i Haker dodajući da je rat u Ukrajini razotkrio neadekvatnost ranijih ratnih rezervi Evrope: nije dovoljno popuniti zalihe – potrebno ih je proširiti.
To znači da će članice NATO-a morati istovremeno da razvijaju sledeću generaciju municije i prate napredne tehnologije kao što su hipersonično, autonomno i jeftino oružje.
"Konačno, u sprovođenju ova tri prioriteta Evropa mora da neguje industrijsku bazu sposobnu da se takmiči sa mobilisanom ruskom industrijskom bazom.
Komentatori često ukazuju na to da je evropski bruto domaći proizvod skoro osam puta veći od ruskog, ali BDP sam po sebi ne proizvodi oružje", ocenjuju Elgin i Haker.
Zagušeni lanci snabdevanja
Uzrok sve dužeg čekanja na isporuke su i otežani lanci snabdevanja i uska grla zbog ograničenog broja specijalizovanih dobavljača u Evropi.
Povećanje proizvodnje, čak i relativno jednostavnih sistema poput artiljerijskih granata, takođe se pokazuje kao izazov, uz hemikalije za eksplozive i pogonsko gorivo, kao i metala i plastike za fitilje i čaure, koji takođe manjkaju.
Jirži Hinek, predsednik Udruženja za oružje i odbrambenu industriju Češke, objasnio je da se "većina sirovina neophodnih za vojnu proizvodnju danas minimalno ili uopšte ne eksploatiše u zemljama EU", a da su 'cene astronomske' za neke deficitarne artikle.
Hinek je precizirao da EU uvozi ključne materijale iz trećih zemalja, posebno iz Azije i Afrike.
Proizvođačima komponenti interesantnija autoindustrija
Kompanije u vojno industrijskom sektoru suočavaju se i sa jakom konkurencijom u drugim oblastima proizvodnju u nabavci delova.
"Odbrambena industrija pravi male količine, što nije od prevelikog interesa za proizvođače električnih komponenti. Oni su mnogo više zainteresovani za saradnju sa automobilskim kompanijama koji proizvode mnogo veće količine", rekao je Žan Mark Dukejn (Jean-Marc Duquesne), čelnik lobističke grupe za industriju odbrambene opreme, poznatu kao GICAT, koja predstavlja kompanije kao što su Safran, Thales i Airbus.
Za neke elektronske komponente se čeka na red devet meseci, dodao je on.
Nedostaju sirovine poput aluminijuma, titanijuma i praha, zatim eksploziv i pogonsko gorivo, navodi više direktora kompanija u ovoj oblasti, prenosi Politiko (Politico).
U Francuskoj je vazduhoplovna industrija počela da pravi zalihe titanijuma i zalaže se za više reciklaže.
Proizvođači traže narudžbe
Lideri evropske odbrambene industrije pozivaju na čvršće i dugoročnije narudžbe kako bi odgovorili na zahtev za povećanjem kapaciteta u cilju zadovoljenja ratnih potreba u Ukrajini i drugih bezbednosnih prioriteta.
Oni nisu voljni da investiraju bez ugovora ili čvrstog obavezivanja kupaca, s obzirom da bi potražnja mogla ponovo da padne kada se rat u Ukrajini završi, navodi IISS.
Brojne evropske kompanije su frustrirane zbog nedostatka ugovora uprkos najavama njihovih vlada o velikom povećanju budžeta i izjavama o hitnosti popunjavanja praznina u vojnim zalihama.
Udruženje za vazduhoplovstvo, bezbednost i odbranu ASD, koje lobira za industriju u Briselu, saopštilo je krajem novembra da je za jačanje odbrambenih kapaciteta potrebno dugoročno planiranje i opipljivija saradnja sa Evropskom unijom i nacionalnim vladama, prenosi Rojters.
"Ovo je ogromna investicija i mi to u industriji ne možemo da uradimo sami", rekao je Mikael Johanson (Micael Johansson), izvršni direktor švedskog Saaba (SAABb.ST), i zamenik predsednika Udruženje ASD.
Zbog sklonosti ministarstava odbrane da, u zavisnosti od okolnosti, smanjuju proizvodnju, za vojnu industriju je naročito rizično da proširi proizvodnju pre dobijanja ugovora.
Povrh svega, odbrambena industrija je pod pritiskom da znatno proširi svoje kapacitete u trenutku kada je ekspanzivna agenda EU za životnu sredinu, socijalna pitanja i upravu (ESG) otežala pristup finansijama ovom sektoru.
U tom kontekstu, ako bi se rat uskoro završio, vlade bi verovatno bile pod pritiskom da preusmere oskudne resurse negde drugde, ocenjuje IISS.
Povećanje kapaciteta
U međuvremenu, kompanije širom Evrope povećavaju proizvodnju vojne opreme i municije.
Firme poput evropskog proizvođača raketa MBDA i Czechoslovak Group zaposlile su tokom 2023. dodatnih hiljadu radnika, piše Politiko.
U Švedskoj, Saab je već udvostručio proizvodnju proteklih godina i planira da je ponovo udvostruči do početka 2025.
U Francuskoj je proizvodnja nekih artikala — uključujući oružje poslato u Ukrajinu — takođe udvostručena.
MBDA proizvodi 40 protivvazdušnih projektila Mistral mesečno umesto 20.
Nekster (Nexter) je povećao proizvodnju Cezar haubica sa četiri na osam jedinica mesečno; kompanija je u pregovorima sa italijanskom vladom da otpočne noćne smene, rekao je šef ogranka Nekstera za municiju Dominik Gilet (Dominique Guillet).
Posle decenija proizvodnje malih količina, jačanje odbrambenih sposobnosti kontinenta na smislen način zahtevaće još milijarde i godine strpljenja, izjavilo je za Politiko nekoliko rukovodilaca evropske industrije.
"Postoji priličan jaz između jačanja postojećih linija snabdevanja i izgradnje novih fabrika, što će potrajati nekoliko godina", rekao je jedan od njih, govoreći pod uslovom anonimnosti, jer im nije dozvoljeno da govore javno.
"Ne možete to učiniti samo pritiskom na dugme", kazao je jedan od njih.
Istovremeno, rat u Ukrajini je dao zamah zajedničkim nabavkama na druge načine koji bi mogli poslužiti kao presedan.
U martu i aprilu 2023. godine, 23 zemlje članice EU plus Norveška potpisale su projekat zajedničke nabavke municije, kojim upravljaju institucije EU u cilju ubrzanja nabavke artiljerijske municije 155 mm za pomoć Ukrajini i za nacionalne potrebe.
Tijeri Breton, evropski komesar za industriju, rekao je da kompanije koje se bave oružjem napreduju u povećanju proizvodnje.
Međutim, Mikael Johanson, izvršni direktor Saaba, kaže da ne može da predvidi kada će moći da ispuni cilj EU da poveća godišnju proizvodnju granata od 155 milimetara na milion godišnje, što je ključni element u rastućem ratu iscrpljivanja u Ukrajini Ukrajine protiv Rusije.
Uvoz umesto investicija u proizvodnju
Mnoge evropske zemlje su i dalje sklone da kupuju oružje sa drugih tržišta nego da čekaju na razvoj zajedničkog na starom kontinentu.
"Još uvek čujem neke ljude kako govore da francuski proizvođači aviona profitiraju od rata u Ukrajini. Kada je reč o 'Desu evijejšen' (Dassault Aviation), zarada je nula", rekao je izvršni direktor ove kompanije Erik Trapije (Éric Trappier) u francuskom Senatu sredinom 2023.
"Oni koji profitiraju od rata u Ukrajini su Sjedinjene Američke Države, i tačka. Drugih nema. Barem što se tiče borbenih aviona," dodao je Trapije.
Poljska je sklopila ugovore od skoro deset milijardi dolara za kupovinu tenkova Abrams i lovaca F-35 od SAD, a takođe je izdvojila 10 milijardi dolara za nabavku južnokorejske vojne opreme.
Danska i Holandija kupuju izraelsko oružje, a Rumunija pregovara o kupovini F-35, piše Politiko.
Takođe, u martu 2022. godine, nemačka vlada je najavila da će kupiti 35 borbenih aviona F-35 da bi zamenila svoju flotu udarnih aviona Tornado, umesto da čeka završetak projekta zajedničkog evropskog aviona.
Ovo je pojačalo diplomatske tenzije sa Francuskom, a neuspeh programa je izazvao dodatni zastoj u saradnji u evropskoj odbrambenoj industriji.
Dok će municija koja se zajednički nabavlja za Ukrajinu morati da se barem sklapa u EU, za većinu nacionalnih vojski ne postoje takvi zahtevi.
"Kada vidim da neke zemlje povećavaju svoje izdatke za odbranu kako bi masovno kupovale proizvode van Evrope, jednostavno im kažem: Vi postavljate teren za sutrašnje probleme", upozorio je francuski predsednik Emanuel Makron u Bratislavi sredinom prošle godine.
Bez zajedničke vizije odbrane
Evropska unija ima uspostavljenu Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku, ali, uprkos svom nazivu, ne definiše zajedničku viziju odbrane.
Ruska invazija na Ukrajinu primorala je Evropsku uniju da preuzme na sebe odgovornost za bezbednost umesto da se pasivno oslanja na NATO kao svog bezbednosnog garanta, piše Pola Alvarez Kusero (Paula Alvarez Couceiro), analitičarka španske kompanije za proizvodnju brodova Navantia na sajtu War on the Rocks.
Po njenom mišljenju, fragmetaciji evropske odbrane doprinele su i SAD.
Sve veća zavisnost od SAD za bezbednosne garancije nakon Drugog svetskog rata, omogućile su im znatan uticaj na evropsku odbranu.
Kusero smatra da je Vašington to iskoristio da odvrati Evropsku uniju od razvoja odbrambenih resursa iz straha da bi to umanjilo moć NATO-a.
"Ovo bi, zauzvrat, negativno uticalo na američke strateške ambicije i stvorilo konkurenciju odbrambenoj industriji SAD. Paradoksalno, međutim, Vašington je takođe nastavio da vrši pritisak na evropske saveznike da povećaju svoje izdatke za odbranu i doprinesu transatlantskom savezu na jednakoj osnovi kao i SAD", ocenjuje Kusero.
Primer za to je izostanak dogovora američkog Erbasa (Airbus) i francuskog Dassaulta Aviation, krajem 2022. o podeli posla za borbeni avion sledeće generacije.
- Ukrajina se suočava sa poteškoćama u 'novoj fazi' rata
- EU daje još 200 miliona evra za obuku ukrajinskih vojnika
- Satelitski snimci ukazuju da Rusija povećava proizvodne kapacitete za rat protiv Ukrajine
Grupa se suočava sa daljim izazovima u razvoju, uključujući finalizaciju dizajna sistema, i javno je izjavila da je možda nerealno očekivati potpuni završetak programa do 2040. godine.
"Na kraju krajeva, fragmentacija evropske odbrambene industrije znači da kompanije percipiraju jedna drugu kao rivale, a ne kao partnere", ocenjuje Kusero.
Jedinstveno odbrambeno tržište samo na papiru
Zajednička potrošnja za odbranu u EU iznosi samo 18 odsto, prema podacima iz 2022, što je znatno ispod cilja od 35 procenta koji je postavila Evropska agencija za odbranu (EDA).
Uglavnom je sputava bezbroj regulatornih barijera kojima se štite nacionalna odbrambena tržišta, navodi se u analizi Centra za studije evropske politike (CEPS)
Evropa ima značajnu odbrambenu industriju, ali zaostaje iza SAD, koje imaju 39 odsto globalnog tržišnog udela, prema podacima Statista. Učešće EU je 27 odsto (Francuska 11 procenata), a Rusije 19 odsto.
Rascepkana odbrambena industrija EU
Smanjenje dupliranja kapaciteta u odbrambenoj industriji je jedan od načina da se poveća evropska proizvodnja.
Međutim, time se aktuelizuje višegodišnji evropski problem nacionalnih preferencija.
Za mnoge zemlje, održavanje nacionalne odbrambene industrije se tiče osiguranja suvereniteta i ima primat u odnosu na efikasnost industrijske integracije i finansijske racionalnosti.
- Evropa se mora ponovo naoružati, kaže njemački ministar odbrane
- Nakon ruske invazije na Ukrajinu, Bugarska ubrzano modernizuje vojsku
Tako Ministarstvo odbrane Litvanije navodi da postoji najmanje 15 kompanija u 11 država članica EU koje mogu da proizvode municiju kalibra 155 milimetara.
To znači da ne postoji jaka, jedinstvena evropska odbrambena industrijska baza.
Stoga su mnoge evropske nacije odlučile da se oslone na postojeća gotova rešenja, kao što su postojeći američki proizvodi, ili razvoj domaćih proizvoda na račun novih zajedničkih rešenja na nivou EU.
Zbog toga Evropa koristi više od pet puta sistema naoružanja od Sjedinjenih Država u određenim kategorijama, uključujući glavne borbene tenkove, borbene avione, podmornice i razne vrste municije, ističe Kusero.
Prema podacima Statiste iz 2016. vojske EU imaju 178 različitih tipova naoružanja, 148 više od Sjedinjenih Država, uprkos tome što raspolažu sa manje od polovine američkog budžeta.
U 27 država članica EU, koristi se dvanaest različitih tipova borbenih tenkova u poređenju sa jednim u Sjedinjenim Državama (Abrahams), navodi se u izveštaju Centra za interoperabilnost evropske armije (Finabel).
Takođe, na starom kontinentu je u upotrebi 16 borbenih vozila pešadije, a tri u SAD; 12 samohodnih haubica naspram jedne u SAD; 14 različitih borbenih aviona, a pet u SAD; četiri jurišna helikoptera dok dva u SAD; 25 razarača i fregata, naspram dve u SAD; deset konvencionalnih podmornica i pet nuklearnih podmornica a četiri u SAD.
"Ovo dupliranje sistema ometa saradnju u zajedničkim vojnim operacijama, održavanju opreme i interoperabilnosti, slabeći evropsku bezbednost i odbranu. Zanimljivo je da je fragmentacija tržišta delimično pod uticajem velikog broja zastarelih sistema koji ostaju deo vojnih inventara. Na primer, dok postoji 12 različitih tipova borbenih tenkova (u Evropi), tržištem dominira jedan sistem, Leopard 2", navodi se u izveštaju Finabela.
Po rečima visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednbost Žozepa Borelja (Joseph Borrell), ona bi mogla da izbegne takmičenje za iste proizvode sa ograničenim industrijskim kapacitetima.
"Možemo imati veću pregovaračku moć; mogli bismo da obezbedimo interoperabilnost vojski", naveo je Borelj.
'Saradnja izuzetak a ne pravilo'
Ipak, prednosti evropske saradnje u oblasti odbrane još se ne pokazuje u praksi, ocenjuje Šon Monahan (Sean Monaghan) iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS).
"Saradnja ostaje izuzetak, a ne pravilo. Izvod iz najnovijeg godišnjeg izveštaja prikazuje trenutnu evropsku dilemu: Evropa troši više na odbranu, ali manje sarađuje", navodi Monahan dodajući da u poslednjoj deceniji značajno opada saradnja na tom planu u EU.
Po njegovim rečima, ova dilema nije mogla da dođe u gorem trenutku za Evropu.
Naime, ruska invazija na Ukrajinu zahteva pojačavanje odbrane po nekoliko tačaka: nastavak podrške Ukrajini, jačanje sopstvene, evropske odbrane kako bi odvratila Rusiju da nastavi agresiju na druge zemlje i da nadoknadi neizbežno smanjenje prisustva SAD pošto su američke snage potrebne da odvrate "sve opremljeniju i ratoborniju Kinu u Indo-Pacifiku" ocenjuje Monahan.
'Strateška kakofonija'
Hjugo Majer (Hugo Meijer) istraživač Centra za međunarodne odnose (CERI) na Sciences Po Paris i Stiven Bruks (Stephen Brooks), profesor Dartmouth College nazivaju problem sa kojim se suočava Evropa kao "stratešku kakofoniju" koju definišu kao "duboke razlike širom kontinenta u svim domenima politike nacionalne odbrane, pre svega u percepciji pretnji".
Praktični rezultat je dominacija nacionalnih a ne evropskih interesa u odbrani što je navedeno i u izveštaju EDA-e za 2022.
"Države članice sprovode svoje [odbrambene] planove u velikoj meri na nacionalnom nivou. Ključni pokretači ostaju prvenstveno nacionalno definisani ciljevi", ocenjuje se u pomenutom dokumentu.
U svakom slučaju, prilagođavanje na rat visokog intenziteta protiv neprijatelja koji je u stanju da se bori za kontrolu vazdušnog prostora ili u elektromagnetnom spektru biće potrebno ne samo vreme već, kako ocenjuje IISS, i "kulturološko resetovanje".
Facebook Forum