"Morate kod kuće da imate vodu, radio i svetiljku na baterije kako biste mogli funkcionisati prvih nekoliko dana. To su bazične stvari. Ne kažem da će sutra stvari krenuti po zlu, ali ne možemo biti sigurni da će mir trajati zauvek. Zato i imamo odbrambene planove".
Ova izjava admirala Roba Bauera, čelnika Vojnog komiteta NATO-a, odražava rastuća strahovanja u Evropi da bi rat u Ukrajini mogao da se proširi na stari kontinent. Tačnije da ako Rusija pobedi u Ukrajini, sledeći rat u Evropi je samo pitanje vremena.
Na rastući rizik da Rusija nakon rata u Ukrajini napadne neku od članica NATO-a u Evropi najpre su prošle jeseni upozorili analitičari Nemačkog saveta za spoljne odnose (DGAP) Kristijan Moling (Christian Mölling) i Torben Šuc (Schütz).
Oni procenjuju da bi Rusiji bilo potrebno između šest i deset godina da potpuno obnovi svoje snage i krene u sukob sa Severnoatlantskom alijansom.
Zato bi po njihovom mišljenju NATO morao da se osposobi za eventualni sukob sa Rusijom u narednih pet do devet godina kako bi je odvratio od tog nauma.
Međutim, Jacek Sieviera, šef poljske kancelarije za nacionalnu bezbednost smatra da NATO mora biti spreman za direktnu konfrontaciju sa Rusijom u roku od tri godine, te da je procena nemačkih eksperata o periodu od šest do 10 godina "previše optimistična".
"Ako želimo da izbegnemo rat, zemlje NATO-a na istočnom krilu treba da usvoje kraći, trogodišnji vremenski horizont da se pripreme za konfrontaciju", rekao je Sieviera.
Načelnik generalštaba švedske armije Micael Biden pozvao je sugrađane da se "mentalno pripremaju" za rat.
Američki predsednik Džo Bajden (Joe Biden) je ukazao prošlog decembra na rizik da Rusija napadne neku od članica NATO-a, što bi potencijalno moglo da izazove Treći svetski rat.
Tražeći od republikanaca u Kongresu da ne blokiraju hitno finansiranje Ukrajine, Bajden je rekao da Putin "neće stati na tome" i da će to rezultirati slanjem američkih trupa da se bore protiv Rusije.
Putin je odbacio ove ocene kao "kao potpunu besmislicu", a Dmitrij Medvedev, zamenik predsednika Saveta Rusije za bezbednost je naveo 7. februara ove godine na svom Telegram kanalu da se nastavlja "opasno brbljanje" evropskih zvaničnika da bi, kako tvrdi, prikrili svoje "prave namere".
"Neophodno je da se skrene pažnja birača u cilju opravdanja trošenja milijardi dolara na Ukrajinu. Stoga čelnici tih zemalja svaki dan ponavljaju: moramo da se pripremamo za rat s Rusijom i nastavimo pomoć Ukrajini, zato je nužna proizvodnja više tenkova, granata, dronova i drugog oružja", naveo je Medvedev.
On je optužio evropske zvaničnike da "cinično lažu" svoje građane.
"Ako, ne daj Bože, dođe do takvog rata, on se neće voditi u rovovima artiljerijom, oklopnim vozilima, bespilotnim letelicama i opremom za elektronsko ratovanje", kazao je Medvedev precizirajući da je NATO veliki vojni blok sa budžetom koje može dostići 1.5 hiljada milijardi dolara.
"Stoga, zbog nesamerljivosti naših vojnih potencijala, jednostavno nećemo imati izbora. Odgovor će biti asimetričan. U cilju zaštite teritorijalnog integriteta naše zemlje koristiće se balističke i krstareće rakete sa specijalnim bojevim glavama. To je zasnovano na našoj vojnoj doktrini i svima je dobro poznato da ako to toga dođe, to će biti apokalipsa", naveo je Medvedev.
Putin je rekao 9. februara ove godine u intervju američkom novinaru Takeru Karlsonu (Tacker Carlson), koji je stekao popularnost šireći teorije zavere, da Rusija nema interes da napadne Poljsku ili baltičke zemlje, dodavši da globalni rat ne dolazi u obzir.
"Samo u jednom slučaju bi moglo da dođe do toga - ako bude napada na Rusiju iz Poljske. Zašto? Zato što nemamo interese ni u Poljskoj, ni u Letoniji - nigde", poručio je Putin.
Međutim, on je tvrdio i da ne namerava da napadne Ukrajinu dok su se ruske trupe gomilale na granici sa njom nekoliko meseci pre invazije 24. februara 2022.
Zapadne zablude o ruskoj i kineskoj liberalizaciji
Tri decenije je većina zapadnih zvaničnika vodila politiku zasnovanu na pogrešnoj pretpostavci da se Rusija i Kina približavaju Zapadu kada je reč o ključnim principima na kojima treba da počiva svetski poredak.
Smatrali su da će se svi akteri angažovati u rešavanju zajedničkih izazova, dok bi bi stara geopolitička rivalstva postala mnogo manje važna, navodi se u studiji vašingtonskog Centra za analizu evropske politike (CEPA).
To se najizrazitije videlo u nemačkom pristupu "Vandel durch Handel" (promena kroz trgovinu), ali i politike nekoliko američkih administracija.
Daleko od želje da se uklope u međunarodni poredak koji predvode SAD, ruski i kineski lideri su strahovali da će ih to najpre ograničiti i na kraju predstavljati egzistencijalnu pretnju njihovim režimima. Zapadne zemlje očito nisu to na vreme shvatile.
"Agresija Kremlja u Ukrajini naglasila je neuspeh alijanse predvođene SAD-om tokom mnogo godina da razume prirodu pretnje od Rusije i neuspeh odvraćanja da se spreči ta agresija ili da se zaustavi kada je počela", naglašava se u analizi eksperata CEPA-e.
Naročito su evropske članice NATO-a zatečene jer su se godinama oslanjale na "mirovne dividende", tačnije američki bezbednosni kišobran, istovremeno računajući na jeftinu rusku energiju i pristup rastućem kineskom tržištu.
To se pre svega odnosi na Nemačku kao najveću evropsku zemlju. Zbog toga većina evropskih zemalja godinama nije ispunjavala dogovor iz 2006. da izdvaja najmanje dva odsto bruto domaćeg bruto društvenog proizvoda (BDP) za odbranu. Kao rezultat, oko 70 odsto budžeta NATO-a otpada na SAD.
Trka sa vremenom
Suočene sa ovom rastućom pretnjom, članice NATO-a nastoje da ubrzano prilagode odbrambene planove kako bi se pripremile za eventualni sukob.
U tom kontekstu, Severnoatlantska alijansa je započela i najveću vežbu od završetka Hladnog rata "Nepokolobljevi branilac" (Steadfast defender) u kojoj učestvuje 90 hiljada vojnika.
Nemački eksperti Moling i Šuc smatraju NATO mora da završi sopstveno repozicioniranje najmanje godinu dana pre nego što Rusija dostigne sposobnost za rat protiv Severnoatlantske alijanse.
To bi odvratilo Kremlj od eventualne namere da napadne neku od članica NATO-a.
Ukoliko se to desi u kraćem roku od godinu dana, Rusija bi, po njihovom mišljenju, potcenila borbenu gotovost Severnoatlantske alijanse i mogla doći u iskušenje da započne rat.
Nedostatak municije
Zbog decenijama zapostavljane odbrambene industrije, Evropa se sada suočava sa nedostatkom municije i opreme, navodi Međunarodni institut za strateške studije (IISS) sa sedištem u Vašingtonu.
Na probleme u vojnoj proizvodnji se ukazuje i u izveštaju Evropskog parlamenta iz prošlog novembra.
Velika Britanija ima svega 150 tenkova i desetak komada artiljerije dugog dometa, ističe dr Sajmon (Simon) Anglim u analizi londonskog King's koledža,
Francuska samo 84 topa spremna za upotrebu, prema podacima vebsajta Global Fire Power, a Danska uopšte nema tešku artiljeriju, podmornice niti sisteme protivvazdušne odbrane.
Nemačka je imala na početku rata u Ukrajini municije samo za dan ili dva rata, piše Biznis insajder (Business Insider), koji se poziva na izvore u nemačkoj vojnoj industriji.
Zapadna Nemačka je do 1980-ih imala više od sedam hiljada tenkova, piše na sajtu njenih oružanih snaga Bundesver.
Sada ujedinjena Nemačka raspolaže sa njih 296.
Visoki predstavnik EU Žozep Borelj (Joseph Borrell) za spoljnu politiku i bezbednost izjavio je poslednjeg dana januara da će evropski blok moći da isporuči do proleća ove godine Ukrajini samo polovinu od million obećanih granata kalibra 155, iako je proizvodnja povećanja za 40 odsto od početka rata.
Istovremeno, Severna Koreja, osiromašena diktatura sa 25 miliona stanovnika, poslala je Rusiji više od milion granata, prema navodima Nacionalne obaveštajne službe Južne Koreje (NIS) prošlog novembra.
Rast vojnih budžeta NATO-a i Rusije
Prema podacima NATO-a iz juna prošle godine, vojna potrošnja zemalja NATO-a pala je sa oko tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) tokom Hladnog rata na oko 1,3 procenta do 2014. godine.
Stvari su počele da se menjaju nakon ruske invazije na Krim 2014, ali sporo. Od tada, potrošnja EU za odbranu porasla je za 20 odsto.
Istovremeno, od 2000. Rusija je povećala vojnu potrošnju za 227 odsto, a Kina 566 procenata, navodi se u izveštaju Severnoatlantske alijanse.
Suočene sa rastućom pretnjom od Rusije i, istovremeno, činjenicom da su njihove armije nedovoljno opremljene, evropske zemlje sada ubrzano povećavaju izdvajanja za armiju.
Severnoatlantska alijansa je izdvojila za odbranu 1.26 hiljada milijardi dolara 2023, što je znatno povećanje u odnosu na 943.2 milijarde dolara iz 2014. godine, kada je Rusija anektirala Krim, prenosi Indipendent (The Independent).
SAD su potrošile za ovu namenu 860 milijardi dolara, Nemačka 68.1, Velika Britanija 65.8, Francuska 56.6 i Italija 31.6 milijardi dolara.
Rusija takođe znatno povećava svoj budžet. U 2023-oj je dostigao 102 milijarde dolara, prema podacima Rojtersa, dok je uoči rata 2021. iznosio 66 milijardi.
Za 2024. je predviđeno dalje povećanje na 140 milijardi dolara, što čini 35 odsto svih državnih rashoda ili 7.1 bruto domaćeg proizvoda (BDP), navodi Stokholmski međunarodni institut za istraživanja mira (SIPRI).
Iako je na vrhuncu Hladnog rata Sovjetski Savez izdvajao procentualno mnogo više za odbranu – oko 20 odsto - Karnegijeva fondacija za međunarodni mir ocenjuje u izveštaju iz prošlog oktobra da poslednje povećanje ruskog vojnog budžeta pokazuje "da nema nameru da uskoro okonča rat protiv Ukrajine: naprotiv".
NATO naspram Rusije
Zaključno sa 2023. godinom, NATO je imao približno 3,36 miliona aktivnog vojnog osoblja u poređenju sa 830.900 u ruskoj vojsci, navodi Statista istraživački centar. NATO nadmašuje Rusiju po broju aviona, sa 20.633 prema 4.182, a u pomorskoj snazi, sa 2.151 vojnim brodom, naspram 598 ruskih.
Istovremeno Rusija poseduje 12.566 tenkova naspram 12.408 Severnoatlantske alijanse. Rusija raspolaže sa 5.977 nuklearnih bojevih glava, dok kombinovani nuklearni arsenal SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske čini 5.943 projektila, dodaje se u studiji Statiste.
Šta brojke znače na terenu?
NATO ima ogromnu prednost u vojnom budžetu, broju aviona i brodova.
Stoga po mišljenju Anatola Livena (Lieven), direktora evroazijskog programa na Institutu Kvinsi (Quincy), deluje neuverljivo tvrdnja u strateškom konceptu NATO-a da mu Rusija može predstavljati ozbiljnu pretnju, na primer na Mediteranu.
Ruska mediteranska eskadrila obično se sastoji od samo tri fregate i šest konvencionalnih podmornica klase Varšavjanka.
Samo američka Šesta flota obično ima oko 40 ratnih brodova, uključujući nosač aviona i krstarice, koje podržavaju ne samo druge mornarice NATO-a, već i njihove vazdušne snage.
Međutim, velika ruska podmornička flota je mnogo ozbiljniji takmac, smatra Liven. Ona predstavlja iste dve pretnje za NATO kao što su nekada bile sovjetske podmornice.
Najpre nuklearna pretnja od 12 ruskih podmornica sa balističkim projektilima i deset podmornica sa krstarećim raketama.
Takođe, postoji 15 ruskih podmornica za nuklearne napade (od kojih je pet bilo, najmanje do ove godine, raspoređeno na Pacifiku) i 20 konvencionalnih podmornica za napade (šest u Pacifiku).
Njihovi glavni ciljevi bili su da pomognu u zaštiti raspoređivanja podmornica sa balističkim projektilima i da napadnu brodove NATO-a preko Atlantika kako bi sprečili da američko pojačanje stigne do Evrope u slučaju rata.
Koliko bi one zapravo bile efikasne nije jasno - Sjedinjene Države, Britanija i Francuska zajedno imaju najmanje 35 podmornica za nuklearne napade koje se mogu rasporediti u Atlantiku da zaštite konvoje - ali se može pretpostaviti da bi ruske podmornice mogle napraviti znatnu štetu, ocenjuje Liven.
Prednosti Rusije
Ruske kopnene snage su pretrpele gubitke u Ukrajini. Iako je njeno vazduhoplovstvo takođe ostalo bez dela kvalifikovanog osoblja, gubici u materijalnom smislu su relativno mali (oko 10 do 15 procenata), ističu nemački eksperti Moling i Šuc.
I ruska Crnomorska flota je uzdrmana, ali Baltička, Pacifička i Severna flota i dalje su spremne za delovanje.
I strateške raketne snage, sajber i svemirske snage su verovatno ostale uglavnom netaknute, ocenjuju Moling i Šuc dodajući da Rusija može da obuči oko 280 hiljada regruta godišnje.
"Oni koji se nadaju da su trenutni napori Rusije neodrživi u kratkom roku verovatno će biti razočarani."Justin Bronk, RUSI
Početkom 2023, ruske snage su pretrpele značajne nestašice vozila, oružja i pre svega municije.
Međutim, situacija sa vojnim snabdevanjem Rusije se stalno popravlja od prošlog proleća.
Njene fabrike standardizuju proizvodnju manjeg broja tipova tenkova, artiljerijskih haubica i bezpilotnih letilica, koja stalno raste, ističe se u analizi profesora Džastina (Justin) Bronka iz Britanskog kraljevskog instituta (RUSI) od prošlog decembra.
Veliko povećanje vojnog budžeta na oko sedam odsto BDP-a verovatno će se pokazati katastrofalnim za rusku ekonomiju na dugi rok.
"Međutim, oni koji se nadaju da su trenutni napori Rusije neodrživi u kratkom roku verovatno će biti razočarani. Vredi napomenuti da je tokom većeg dela Hladnog rata sovjetska potrošnja na odbranu bila daleko veća od ove – dostigavši 21 odsto BDP-a do 1985. godine", ocenjuje profesor Bronk.
Doduše, šest godina kasnije Sovjetski Savez se raspao, ali su na to uticali i drugi faktori, pre svega nacionalne surevnjivosti.
Moling i Šuc ističu da se Rusija suočava sa manje velikih izazova nego Zapad kada je reč o prilagodljivosti društva.
"Režim nasilno suzbija svaku civilnog društva. Spremnost društva da prihvati gubitak ljudskih života je očigledno velika, pošto je rat u Ukrajini već koštao Rusiju preko 250 hiljada mrtvih i ranjenih. Ekonomski se čini da je država u stanju da nastavi da finansira svoj rat", smatraju Moling i Šuc.
CEPA ocenjuje da je Rusija izgradila ratnu ekonomiju dok zemlje NATO-a još uvek traže komercijalni model koji odgovara novim vojnim potrebama.
Čini se da politička volja zvanične Moskve za obnovu svojih snaga nije oslabila, baš kao što su kapaciteti visoke vrednosti — nuklearne snage, integrisani sistemi protivvazdušne odbrane, asimetrične sposobnosti — ostaju gotovo netaknuti, dodaje CEPA.
"To bi, a posebno raketni sistemi dugog dometa, donosioci odluka u Kremlju koristili u sukobu sa NATO-om. U ovom kontekstu, ključni komparator je to što malo ko veruje da će evropske članice Alijanse povratiti punu sposobnost za odbranu svoje teritorije - nakon decenija zanemarivanja - u narednih deset godina", navodi CEPA.
Rusija je sada verovatno slabija nego što je bila u februaru 2022. Nije uspela da ispuni svoje glavne ciljeve da brzo pobedi i promeni režim u Ukrajini.
Međutim, CEPA upozorava i da je "slabija Rusija opasna" dodajući da bez obzira na to da li je "sila u opadanju", Kremlj ostaje u doglednoj budućnosti nuklearna, konvencionalna i subkonvencionalna pretnja NATO-u.
Ograničenja Rusije
Anatol Liven pak smatra da ruska vojska koja je mesecima morala da se bori da osvoji relativno male gradove u Donbasu teško da izgleda sposobna da zauzme Varšavu, a kamoli Berlin. Rusija takođe ne može da spreči američko vazduhoplovstvo da pređe Atlantik kako bi pomogla u odbijanju invazije.
U doglednoj budućnosti, veoma veliki deo ruske vojske biće vezan borbama u Ukrajini. Procene američkih i britanskih obaveštajnih službi pokazuju da je Rusija već izgubila oko četvrtine svoje efektivne borbene snage u ovom ratu, oko 315 hiljada ubijenih ili ranjenih, prenosi Rojters.
Stoga nema poređenja između pretnje koju ruske kopnene snage predstavljaju NATO-u danas sa vremenom kada su ogromne sovjetske tenkovske armije stajale na Elbi i Dunavu, ističe Liven.
Pre rata u Ukrajini, realno se smatralo da Rusija može da izvede ofanzivne operacije protiv baltičkih država i možda severoistočnih delova Poljske do takozvane linije Visla-Vjeprž, nazvane po dve reke koje su omeđivale taj klin.
Analitičar Majk Svini (Mike Sweeney) navodi na sajtu Difens prajoritis (Defense Priorities) da je iz sadašnje perspektive to bila nerealna procena.
"Duboki prodor na poljsku teritoriju verovatno je bio van domašaja Rusije i ostaće tako sve dok se ne izvrše velike promene u njenim logističkim sposobnostima za podršku kopnenim napadima. Najmanje u sledećoj deceniji, glavna pretnja za savezničke teritorije — u meri u kojoj Rusija može da to učini — biće u baltičkim državama i Finskoj", smatra Svini.
Važnost odvraćanja
Moskva je verovatno u pravu kada veruje da Zapad nikada ne bi upotrebio nuklearno oružje kao odgovor na konvencionalni ruski napad na NATO, navodi Međunarodni institut za strateške studije (IISS).
Stoga upravo ta pretpostavka čini konvencionalnu odbranu Evrope najvažnijim elementom NATO-ve strategije odvraćanja (deterrence).
"Evropa zato nema mnogo izbora osim da poveća svoju potrošnju na odbranu i prevaziđe dugogodišnju neefikasnost i prepreke efikasnoj saradnji u oblasti odbrane. Njen dugoročni izazov je da održi ovu odlučnost čak i u mirnodopskim vremenima i imajuću u vidu primarnu istorijsku lekciju da je održavanje jake odbrane najbolji način da se izbegne sledeći rat", ocenjuje su u studiji IISS-a.
Postavlja se pitanje kakva bi bila reakcija u slučaju ruskog "asimetričnog udara specijalnim bojevim glavama" na Evropu, koji je pomenuo Dmitrij Medvedev, pre svega ako bi to uključivalo i nuklearno oružje.
NATO razmešta 300 hiljada vojnika na istoku Evrope
Na samitu u Madridu juna 2022. lideri NATO-a dali su zeleno svetlo za prelazak na novi model snaga (NFM). Cilj je stvaranje grupe od 300 hiljada vojnika visoke borbene gotovosti. To je veoma ambiciozan projekat, tim pre što će uglavnom biti angažovane evropske trupe, pa se postavlja pitanje da li NATO gradi evropsku vojsku.
Prema rečima Hajnriha Brausa, bivšeg pomoćnika generalnog sekretara NATO-a, prvi ešalon, koji bi činio 100 hiljada vojnika spremnih za raspoređivanje u roku od deset dana, mogao bi da se formira od oružanih snaga Poljske, Norveške i baltičkih država (Estonija, Letonija i Litvanija).
Takođe bi mogao da uključi multinacionalne borbene grupe koje je Alijansa već uspostavila na svom istočnom krilu.
Drugi ešalon trupa bi podržao ove vojnike, koji bi bile spremne da se rasporede iz zemalja poput Nemačke u roku od deset do 30 dana. Ali to bi moglo pokazati teško ostvarivim jer tako brzo razmeštanje, čak i u roku od mesec dana, zahteva mnogo ljudi, opreme, obuke i novca.
Kako prenosi Politiko (Politico), da bi se ostvario ovaj plan, NATO mora da ubedi pojedine zemlje da obezbede različite segmente: vojnike, obuku, poboljšanja infrastrukture i, što je najvažnije, velike količine skupog oružja, opreme i municije.
Dva miliona NATO vojnika u Evropi
Od više od tri miliona vojnika Severnoatlantske alijanse, oko dva miliona je u Evropi. Ali većina je stacionirana u matičnim državama, navodi se u analizi vašingtonskog Instituta Brukings (Brooking's Institution) iz juna 2022.
Pre ruske agresije na Ukrajinu, samo nešto više od deset hiljada vojnika iz NATO-a je bilo razmešteno na njegovoj istočnoj granici u blizini Rusije.
Mesec dana nakon što je počela ruska invazija na Ukrajinu, bilo je oko 40 hiljada savezničkih vojnika pod direktnom komandom NATO-a, a svaka od postojećih borbenih grupa je znatno ojačana — Poljska sa 1.010 vojnika na 10.500 — dok su četiri nove borbene grupe formirane u Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj.
100 hiljada američkih vojnika u Evropi
Pre jedne decenije, SAD su smanjile broj svojih vojnika u Evropi na 60 hiljada, što je delić u odnosu na hladnoratovsko vreme kada su samo u Nemačkoj razmestile 285 hiljada vojnog osoblja (PDF), ocenjuje RAND korporacija sa sedištem u Santa Moniki u Kaliforniji u studiji iz jula prošle godine.
Ali, nakon što je Rusija anektirala Krim 2014. godine, Sjedinjene Države i njihovi saveznici u NATO-u poslali su dodatne snage na svoju istočnu granicu.
Broj američkih vojnika u Evropi je tada povećan na 80 hiljada, a nakon što je Rusija napala Ukrajinu u februaru 2022, Vašington je poslao još 20 hiljada pripadnika oružanih snaga.
To je ukupno 100 hiljada, najviše u Nemačkoj – 35 hiljada.
Preveliko oslanjanje NATO-a na SAD
Najveća pretnja NATO-u ostaje, zapravo, njegova prevelika zavisnost od kapaciteta i vođstva SAD, ocenjuje se u studiji RUSI-ija.
To je pokazao rat u Ukrajini uključujući i teške odluke koje Vašington mora da donese u određivanju prioriteta između evropske i indo-pacifičke odbrane.
U slučaju sukoba sa Kinom u Indo-Pacifiku, to bi onemogućilo SAD da se dodatno angažuje i na drugim mestima, što bi Evropu učinilo ranjivom na rusku agresiju.
Što se tiče evropskih snaga NATO-a, postavlja se pitanje njihove koordinacije i spremnosti za borbu. Mnogi veruju da su samo neke države spremne da se bore, pre svega baltičke, zatim Poljska, Francuska i Velika Britanija, smatra Anatol Liven.
"Mora se reći da je izuzetno neimpresivan učinak većine NATO vojski u Avganistanu i na Balkanu učinio mnogo da učvrsti ovo uverenje. Međutim, slike ruske invazije na Ukrajinu imale su stimulativni efekat na evropsko javno mnjenje, što bi se verovatno znatno pojačalo ako bi Rusija zaista napala državu članicu NATO-a", ističe Liven.
'Smrt' evropske strateške autonomije?
Francuski predsednik Emanuel Makron upozorio je 2018. godine, prilikom obeležavanja stogodišnjice primirja iz Prvog svetskog rata, da Evropljani ne mogu biti zaštićeni bez "prave, evropske vojske". On se založio za evropsku stratešku autonomiju.
Međutim, kako navodi CEPA, uprkos zakasnelom povećanju potrošnje za odbranu, vojna moć Evrope ne odgovara njenoj ekonomskoj težini, tačnije da je njen BDP, zajedno sa britanskim, oko deset puta veći od ruskog.
"Novi evropski vojni štab, borbene grupe i akronimi drugih birokratskih inicijativa pokazali su se ispraznim", ocenjuje CEPA.
NATO pruža izloženim saveznicima sa istočnog boka ono što EU ne može: odbranu, odvraćanje u više domena i bezbednosne garancije. EU nudi opremu, ali i pomoć koju NATO ne može da osigura: finansijsku i humanitarnu, integraciju energetskog sistema, infrastrukturu i budućnost u zajedničkoj evropskoj političkoj zajednici.
Stoga CEPA ocenjuje da je koncept evropske strateške autonomije "mrtav".
"Ruski rat u Ukrajini je naglasio ponižavajuću zavisnost Evrope od Sjedinjenih Država u pogledu odbrane i bezbednosti. Umesto toga, Evropa mora da nastavi da se pomera ka 'strateškoj odgovornosti', obeleženoj bliskim, ali ravnopravnijim partnerstvom sa Sjedinjenim Državama, davanjem prioriteta u izdacima za odbranu", navodi se u analizi CEPA-e.
Zbog toga je Evropa još daleko ne samo od formiranja svoje armije već i koordinacije odbrambenih napora.
Na primer, iako je Nemačka odlučila da nabavi najmodernije avione F-35, trenutno planira da kupi samo 35 aviona ili otprilike upola manje od Finske.
Poređenja radi, Japan čija je ekonomija slična po snazi sa nemačkom, nabavlja najmanje 105 F-35 a verovatno čak 147 za svoje odbrambene potrebe na Pacifiku, ističe Majk Svini.
Jačanje evropske odbrane
Ipak, ne treba zanemariti kapacitete kojima raspolažu evropske članice NATO. Možda je najznačajniji porast zaliha najmodernijih aviona F-35. Trećina evropskih članica NATO-a je u procesu nabavke nevidljivog (stealth) lovca, navodi se u izveštaju Istraživačkog centra Kongresa SAD (CRS) iz 2022.
Kada se završe pojedinačne nacionalne nabavke — verovatno početkom sledeće decenije — više od 500 primeraka F-35 biće u njihovom arsenalu.
To će značajno poboljšati interoperabilnost i pomoći u standardizaciji logističke podrške u jednoj od ključnih oblasti savremenog ratovanja.
Vojske NATO-a u Evropi takođe već koriste brojne sofisticirane sisteme protivvazdušne odbrane. Na primer, Nemačka, Grčka, Holandija i Španija raspolažu sistemom Patriot kao i Švedska, kandidat za članstvo. Poljska i Rumunija su takođe u ranoj fazi nabavke Patriot-a, što bi ojačalo odbranu starog kontinenta od balističkih projektila i krstarećih raketa.
Alijansa bi verovatno imala koristi od još snažnijih odbrambenih sposobnosti od balističkih raketa, kao što je američki sistem protivvazdušne odbrane na velikim visinama (THAAD) ili čak izraelski sistem protivraketne odbrane Arrow 3.5.
Ipak, čak i sa postojećim sposobnostima, evropske članice NATO-a su već bolje opremljene u pogledu vazdušnih snaga i protivvazdušne odbrane nego što su njihove kopnene snage.
Stoga je, prema mišljenju Majka Svinija, važna odluka Poljske da nabavi američki tenk Abrams.
Varšava planira da kupi ukupno 366 tenkova. To će predstavljati značajnu snagu lociranu na geografskom području ključnom za odbranu Evrope.
Baltičke države prva linija fronta
Tri baltičke zemlje (Estonija, Latvija i Litvanija, nekadašnje republike Sovjetskog Saveza a koje se sada graniče sa Rusijom, po mnogim procenama bi bile prve na udaru u slučaju njenog eventualnog napada.
Kremlj bi mogao politički da iskoristi činjenicu da u Estoniji i Latviji živi više od 20 odsto ruskog stanovništva koje nije najzadovoljnije svojom pozicijom.
U vojnom smislu baltičke zemlje nemaju stratešku dubinu i ruski zvaničnici bi mogli da kalkulišu da mogu da ostvare brzu pobedu pre nego što stigne pojačanje NATO-a što bi potrajalo s obzirom na njihov geografski položaj koji otežava odbranu i odvraćanje.
Litvanija, Estonija i Latvija imaju oko šest miliona stanovnika i više od 30 hiljada aktivnih vojnih lica i otprilike sličan broj rezervista.
NATO šalje dodatne trupe u tu oblast. Međutim, kako navodi Brukings, mora se rešiti veliko konceptualno pitanje: da li bi dodane američke i druge NATO snage trebalo da se povuku malo od hipotetičkih linija fronta, gradeći baze na mestima poput Poljske i Rumunije odakle bi mogle da se organizuju velike snage da odgovore na svaki ruski napad?
Ili da budu bukvalno na prvim linijama fronta, u modernoj verziji odbrane NATO-a Fulda Gap u Nemačkoj tokom Hladnog rata, gde se ruska teritorija susreće sa teritorijom NATO-a, tačnije u baltičkim državama?
Brukings smatra da mora kombinovati oba pristupa.
Nedavni ulazak Finske u NATO dodatno ojačava njegov severni krak. Za razliku od većine evropskih zemalja nakon okončanja Hladnog rata, Finska je zadržala prilično snažnu vojsku sa 280 hiljada pripadnika, a ima do 900 hiljada rezervista, navodi Karnegijeva fondacija za međunarodni mir.
Pored toga, Finska raspolaže i sa respektabilnim artiljerijskim kapacitetima, među najsnažnijim na starom kontinentu.
Nuklearno nadmetanje
Postavlja se i pitanje da li bi Evropa mogla da se, bez podrške SAD, odbrani od eventualnog ruskog nuklearnog napada.
Naime, Moskva raspolaže sa najvećim nuklearnim kapacitetima na svetu sa procenjenih 1.588 strateških bojevih glava u operativnoj službi, koliko približno imaju i SAD.
Stoga je upitno da li bi relativno mali nuklearni arsenal Velike Britanije (225, prema podacima Arms Control Association) i Francuske bio dovoljan da odvrati Rusiju od nuklearnog udara.
Majk Svini ističe da je odgovor sigurno "ne", ako se postavlja pitanje da li bi samo britanske snage mogle da odvrate ruski nuklearni udar u slučaju direktnog sukoba između NATO i ruskih snaga oko Ukrajine.
Međutim, manje je jasan odgovor ako bi se u takvom scenariju uključivao nuklearni napad na baltičke države i Finsku.
U striktno odbrambenoj ulozi, male nuklearne snage Ujedinjenog Kraljevstva mogle bi biti dovoljne da nateraju Rusiji da dobro razmisli o takvom potezu.
Britanska nuklearna trijada (SSBN) ima visok stepen preživljavanja, obezbeđujući drugi udar čak i ako bi Rusija pokrenula razorni početni napad.
Sve četiri podmornice u klasi Vanguard ne bi bile raspoređene u isto vreme, ali se veruje da čak i jedna nosi oko 40 bojevih glava. To bi bilo više nego dovoljno da se osigura uništenje Moskve i još nekih ruskih gradova, ističe Majk Svini.
Naravno, pitanje je da li bi to bilo dovoljno da odvrati ruskog lidera od nuklearnog napada tamo gde se smatra da nije ugrožen vitalni ruski interes.
Takođe, kako navodi Derik Vajt (Derrick Wyatt), profesor prava sa Univerziteta Oksford, niko zaista ne veruje da bi u slučaju ruskog napada taktičkim nuklearnim oružjem na, recimo, vojne baze ili snage u baltičkim državama ili Poljskoj, Velike Britanija ili Francuska reagovala nuklearnim udarima na ruske gradove, bez obzira na ugovornu obavezu o međusobnoj odbrani članica NATO-a.
S druge strane, pitanje je da li bi SAD ostale po strani u slučaju nuklearnog napada Rusije na neku od evropskih članica NATO-a.
Između ostalog, SAD imaju 150 nuklearnih gravitacionih bombi B-61 stacioniranih u Belgiji, Nemačkoj, Holandiji, Italiji i Turskoj – uz ostale nuklearne kapacitete dugog dometa, piše londonski Četem haus (Chatam House).
Da li bi bilo pobednika?
Ako bi se sukob Rusija i EU ograničio na konvencionalni, ni jedna strana ne bi pobedila, ističe se u studiji RAND korporacije. Kao razlog navodi strukturu vojski većine članica EU, kao i ruske armije.
"Za prevazilaženje ovih ograničenja bile bi potrebne godine ulaganja i potpuna revizija vojnih kapaciteta obe strane. Tako da se to neće dogoditi uskoro", ocenjuje RAND korporacija.
Ruska invazija na Baltik bi, u svakom slučaju, bila duboko iracionalan čin u čisto vojnom smislu, smatra Anatol Liven.
Moskva bi mogla da se odluči za napad na Litvaniju jedino ako ona blokira pristup ruskoj enklavi Kalinjingrad. Zbog toga bi, po njegovom mišljenju, bilo mudro da EU sledi primer Nemačke i izuzme Kalinjingrad iz sankcija.
Takođe, u slučaju nepovoljnog razvoja rata u Ukrajini po Rusiju, ona bi mogla da lansira konvencionalne rakete (čiji je arsenal i dalje veliki, uprkos tome što ih je potrošila mnogo u Ukrajini) na linije komunikacija u Poljskoj koje se koriste za snabdevanje Ukrajine zapadnim oružjem.
Liven smatra da bi cilj takvog poteza bio ne da se ozbiljno poremete ove isporuke, već pre da se zastraše Evropljani kako bi podržali kompromisni mir u Ukrajini pod uslovima prihvatljivim za Rusiju.
Takvi napadi bi mogli da pojačaju uverenje Evropljana da će dovesti do međusobne eskalacije sa rastom rizika od nuklearnog rata, a Rusija raspolaže istim arsenalom tog oružja kao i SAD.
Ipak eventualni ruski nuklearni napad, po oceni Anatola Livena, bio bi veoma rizičan po Kremlj.
"To bi dovelo do angažovanja američkih vazduhoplovnih snaga na ukrajinskoj strani, što bi rezultiralo ili porazom Moskve ili istinskom eskalacijom ka nuklearnoj apokalipsi u kojoj bi i Rusija bila uništena. Ipak, čini se da to — a ne ruska invazija ili pomorska blokada NATO-a — predstavlja pravu opasnost od direktnog sukoba između Rusije i NATO-a sa kojom ćemo se suočiti u narednim mesecima ili godinama", smatra Liven.
Faktor Kina
Odgovor na pitanje da li će Rusija napasti Evropu, te kakav bi bio ishod takvog rata, zavisi i od šire geopolitičke dinamike.
Doduše, CEPA u svojoj analizi navodi da je ta jednačina jednostavna: Evropa nije bezbedna ako Ukrajina nije bezbedna, a Sjedinjene Države nisu bezbedne ako Evropa nije bezbedna.
Stoga bi neuspeh u Ukrajini signalizirao kraj američkog globalnog liderstva sa dubokim i katastrofalnim implikacijama za njenu sposobnost odvraćanja Kine, pre svega od eventualne invazije na Tajvan.
"Najbolji način da se odvrati Kina je poraz Rusije u Ukrajini", ocenjuje CEPA.
U pomenutoj analizi se ističe da Kina ne želi da Rusija bude potpuno poražena, uglavnom zato što bi se to smatralo pobedom SAD i ojačalo američko globalno liderstvo. Naprotiv, Kina "želi da vidi neuspeh SAD" kao i da Rusija bude "oslabljena, ali ne i uništena".
Evropi potrebno samopouzdanje
Najbezbolniji i najbezbedniji način da Evropa onemogući eventualni ruski napad jeste pomoć Ukrajini da pobedi, smatra većina zvaničnika i analitičara.
U tom smislu najupečatljivija je nedavna izjava francuskoj predsednika Emanuela Makrona kada je pozvao svoju zemlju da krene ka ratnoj ekonomiji. "Ruska pobeda (u Ukrajini) bi značila kraj evropske bezbednosti", rekao je Makron.
U situaciji kada se SAD sve više okreću ka Kini a na predstojećim izborima može da pobedi Donald Tramp (Trump), koji se u vreme prvog mandata zalagao za povlačenje svoje zemlje iz NATO-a, Evropa bi trebalo da se što pre prilagodi toj realnosti i radi na stvaranju nove Antante, piše Patrik (Patrick) Porter, profesor Univerziteta u Birmingemu, u studiji na sajtu Kejto (Cato) instituta.
Istovremeno, Evropa bi trebalo da povrati samopouzdanje. Rusija je uložila 650 milijardi dolara u modernizaciju svoje armije od 2010. godine, ali se zaglavila u Ukrajini pretrpevši velike gubitke, podseća Rajan Menon, istraživač na Univerzitetu Kolumbija, u Njujork tajmsu (The New York Times). Međutim, on smatra da se Evropa i dalje ponaša kao da nije u stanju da sama zaustavi ruski napad oslanjajući se na vojnu podršku SAD.
Po njegovim rečima, evropski resursi daleko nadilaze ukrajinske. Ne samo što ima višestruko veći budžet u odnosu na ruski, već je i tehnološki superiornija.
"Ruska armija nije tigar od papira. Ali prava lekcija koju treba izvući iz rata u Ukrajini je da su Evropljani u potpunosti sposobni da preuzmu glavnu odgovornost za odbranu", smatra Menon.
