Mnogi Jermeni ne doživljavaju obećanja Azerbejdžana kao kredibilna, kaže za Radio Slobodna Evropa Lorens Bruers (Laurence Broers), analitičar londonskog Četem hausa (Chatham House).
"Stoga smatram da će najverovatniji ishod koji ćemo videti u narednim nedeljama i mesecima biti značajan odliv ljudi (iz Nagorno-Karabaha) u Jermeniju", ističe Bruers povodom početka pregovora zvaničnog Bakua i predstavnika etničkih Jermena iz Nagorno-Karabaha o mirnoj reintegraciji ove regije u Azerbejdžan.
U sredu je uspostavljeno primirije nakon operacija azerbejdžanske vojske u kojima je poginulo najmanje 200, a ranjeno više od 400 ljudi.
"Iz onoga što se dešava poslednjih dana, nedelja i meseci, nije vidljivo da Azerbejdžan zaista želi da jermenska manjina ostane u Karabahu", smatra Bruers dodajući da se nameće problem upravljanja, što se ne uklapa u autoritarni tip režima u Azerbejdžana.
"Stoga je verovatnije da će nastojati da olakša i podstiče migracije u Jermeniju", ocenjuje analitičar Četem hausa.
Ako dođe do značajnog odliva stanovništva iz Karabaha, ono će biti nova unutrašnja dijaspora u Jermeniji.
"Oni bi mogli da postanu značajan politički akter u budućnosti u Jermeniji, artikulišući pravo na povratak. Time se stvaraju uslovi za novi ciklus sukoba, sa rivalskim zahtevima na pravo na povratak Jermena i Azerbejdžanaca. Stoga, mislim da je ovo kratkoročno prisilno gušenje sukoba danas, ali sve su karte tu za njegovo ponovno izbijanje u budućnosti", navodi Bruers.
Prema njegovim rečima, sudbina Jermena u Nagorno-Karabahu će zavisiti i od geopolitičkih kalkulacija oko ruskog prisustva.
"Ako nema jermenske zajednice u Karabahu, onda nema opravdanja za opstanak ruske mirovne misije. Dakle, možda je interes Rusije da vidi neko simbolično prisustvo Jermena tamo", smatra Bruers.
On ističe da Jermeniji predstoje veliki politički potresi zbog nezadovoljstva građana gubitkom Nagorno-Karabaha, ali i razočarenja što Rusija nije ispunila bezbednosne garancije o zaštiti Jermena. Stoga vlasti u Jerevanu nastoje da se okrenu ka Zapadu.
"Ne možete zanemariti kontinuiranu, veoma duboku strukturnu zavisnost Jermenije od Rusije, posebno u oblasti energetike i vlasništva nad ključnim strateškim sredstvima u zemlji. Dakle, nije moguće bilo kakvo njeno dramatično distanciranje od Rusije", kaže Bruers iako je po njegovim rečima za Mosvku sada važniji Azerbejdžan nego Jermenija.
Obe strane odgovorne za poslednju krizu
RSE: Predstavnici Azerbejdžana i etničko jermensko rukovodstvo Nagorno-Karabaha započeli su pregovore o reintegraciji. Ali, pre nego što budemo govorili o mogućem ishodu, da se osvrnemo šta je tome prethodilo.
Naime, mesecima se činilo da pregovori o sudbini Nagorno-Karabaha idu u prilog Azerbejdžanu. Jermenska vlada je javno rekla da priznaje otcepljenu teritoriju Nagorno-Karabaha kao deo Azerbejdžana. Dakle, sve što je trebalo da se razradi u tim pregovorima jesu detalji. Zašto su u utorak ponovo izbili oružani sukobi?
Bruers: Mislim da moramo da pravimo razliku između međudržavnog nivoa pregovora između Jermenije i Azerbejdžana i unutrašnjeg između jermenskog stanovništva Karabaha i azerbejdžanske države.
Bilo je pomaka na međudržavnom nivou. Postoji niz pitanja o kojima je, uz odlučnost i strpljenje, sporazum između Jermenije i Azerbejdžana bio izvodljiv. Ali, to nikada nije bio slučaj kada je u pitanju unutrašnji nivo. Uloženi su brojni napori da se uspostavi dijalog.
Međutim, azerbejdžanska i jermenska strana iz Karabaha nisu uspele da se dogovore do ove nedelje oko mesta, dnevnog reda i formata razgovora. U tom kontekstu treba gledati i na (azerbejdžansku) blokadu ove regije, tačnije sve je to bilo deo strategije kako bi se suštinski forsiralo pomenuto pitanje.
RSE: Ali, da li je to bio samo spor oko formata i mesta pregovora, ili u suštini vođstvo Nagorno-Karabah nije bilo entuzijastično da pre ili kasnije prihvati reintegraciju u Azerbejdžan kao državu?
Bruers: Apsolutno. Mislim da je linija de facto rukovodstva Nagorno-Karabaha, iako su postojale različite frakcije unutar njega, bila očuvanje njegove nezavisnosti uprkos ishodu rata 2020.
Stoga mislim da su obe strane učestvovale u kreiranje poslednje krize. No, velika je asimetrija u pogledu moći između Azerbejdžana i Jermena iz Karabaha. Tako da i to moramo uzeti u obzir.
Azerbejdžan odavno pripremao napad
RSE: Navodni okidač za operaciju bile su eksplozije mina početkom sedmice u kojima je poginulo šest Azerbejdžanaca. Ali, pripreme za azerbejdžanski napad trajale su nedeljama.
Bruers: Da, apsolutno. Smrt šestoro, prema nekim izvorima i devet Azerbejdžanaca od mina. Nagazne mine su, naravno, veliki problem. Na ogromnom području nekadašnjih okupiranih teritorija posejano je mnoštvo mina.
Ali, kao što ste rekli, ovo nije bila operacija pripremljena preko noći. Poslednjih nedelja bilo je mnogo video snimaka i izveštaja o kretanju azerbejdžanskih trupa širom zemlje.
Bilo je informacija o povećanom broju letova aviona iz Izraela u kojima su dovoženi vojna oprema i zalihe. Ovi letovi iz Izraela obično se poklapaju sa eskalacijom jermensko-azerbejdžanskih sukoba. Tako da mislim da nije bilo ničeg iznenađujućeg u ovoj akciji.
Mislim da je ono što je možda iznenadilo neke ljude jeste to što je ovaj napad usledio nakon intenzivnih pregovora o ukidanju azerbejdžanske blokade Nagorno-Karabaha.
Ako se sećate, intenzivno se pregovaralo o dvostrukom, istovremenom otvaranju Lačinskog koridora i Agdamskog puta. No, izgleda da su svi ovi pregovori nisu bili iskreni. To je neizbežan zaključak iz ovonedeljnih događaja.
Jermenija i dalje veoma zavisna od Rusije
RSE: Jermenija je ostala po strani nakon poraza u prethodnom ratu pre tri godine. Oseća se napuštenom od međunarodne zajednice uprkos kritika Zapada i drugih zemalja na račun intervencije Azerbejdžana.
Istovremeno, odnosi između Rusije i Jermenije, koja su se u prošlosti oslanjale isključivo na bezbednosne garancije Moskve, zategnuti su jer je jermenski premijer Nikola Pašinjan tvrdio da ruske snage nisu uspele da zaštite Jermeniju i Nagorno-Karabah pre tri godine.
Možda je ovaj vakuum u Jermeniji - distanciranje s jedne strane od Rusije i pokušaj jačanja odnosa sa Zapadom – Azerbejdžan iskoristio u planiranju poslednje operacije.
Bruers: Da, donekle. Jermenija sve otvorenije dovodi u pitanje svoj odnos sa Rusijom. Nije zamenila svog predstavnika u ODKB, Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti.
Zvanični Jerevan izvodi ovih dana na svojoj teritoriji vežbe sa američkom vojskom. Tu su i izjave jermenskog premijera u kojima dovodi u pitanje zasnovanost odnosa sa Rusijom. Takođe, Jermenija je uputila pomoć Ukrajini.
Ali, to su taktički manevri. Ne možete zanemariti kontinuiranu, veoma duboku strukturnu zavisnost Jermenije od Rusije, posebno u oblasti energetike i vlasništva nad ključnim strateškim sredstvima u zemlji. Dakle, nije moguće bilo kakvo njeno dramatično distanciranje od Rusije. To bi trebalo da bude mnogo postepeniji proces.
Potpuno ste u pravu da je Jermenija zaista ostala sama, bez saveznika, bez značajne podrške, kao rezultat strateških odluka koje je donelo rukovodstvo zemlje u poslednjih 25 godina.
Spor oko koridora Zangezur
RSE: Dakle, mislite da Jermenija ne može da se znatnije distancira od Moskve dok pokušava da se okrene ka Zapadu? Pomenuli ste zajedničke vojne vežbe sa američkim snagama.
Da li će Rusija pokušati, sa svoje strane, ako ne da potpuno zaustavi taj zaokret ka Zapadu, barem da ga oteža?
Bruers: Da, mislim da trenutno postoje ograničene opcije za Jermeniju, uprkos diversifikaciji njene spoljne politike. Očigledno razvija odnose sa Indijom u cilju snabdevanja oružjem. Postoji posmatračka misija EU koja nadgleda granicu sa Azerbejdžanom.
Ali, mislim da to jednostavno nije kontekst u kome ćemo videti bilo kakve dramatične promene.
Ključno pitanje u narednim mesecima biće tranzitna ruta preko južnog dela Jermenije – u Azerbejdžanu i Turskoj je nazivaju koridorom Zangezur (povezao bi Azerbejdžan sa njegovom enklavom Nakčivan sa namerom Bakua da to bude bez kontrolnih punkova preko jermenske teritorije).
[Azerbejdžan postavlja kontrolni punkt u blizini svoje granice sa Jermenijom | april 2023.]
Bilo je mnogo kontroverzi oko njega, pre svega da li je to ekstrateritorijalni koridor, zatim po kom graničnom režimu bi funkcionisao.
Rusija je zainteresovana strana u ovom projektu. Prema sporazumu o prekidu vatre iz novembra 2020. godine, ruske snage bezbednosti i granična služba bi nadgledale i čuvale ovaj koridor.
Dakle, ovo je još jedna veoma složena geopolitička mreža u kojoj se Jermenija nalazi. Mislim da će u narednim mesecima biti sve više kontroverzi i sporova oko ovog koridora.
Rusiji sada važniji Azerbejdžan nego Jermenija
RSE: Dakle, ruski uticaj u regionu neće biti smanjen uprkos ratu u Ukrajini. Ali, generalno, ruske reakcije prema operaciji azerbejdžanske vojske su bile blage. Zašto?
Možda ne želi da otuđi Azerbejdžan, bogat naftom i gasom, koga je pokušao da privuče i Zapad. Istovremeno, zašto se Rusija distancirala od Jermenije, ne podržavajući je pre tri godine i sada?
Bruers: To je zaista zanimljivo pitanje. U kontekstu onoga što se dogodilo ove nedelje, postavlja se pitanje da li je Rusija dala zeleno svetlo, ili je slučajni posmatrač koji nije bio u stanju da to spreči?
Rekao bih da je Rusija očigledno oslabljena na više načina zbog rata u Ukrajini. Njen materijalni kapacitet i, pre svega, reputacija zaštitnika bezbednosti na Južnom Kavkazu drastično su smanjeni.
Mislim da je došlo do veoma značajnih pomaka u njenom stavu, kao rezultat rata u Ukrajini, u smislu korisnosti odnosa sa Jermenijom i Azerbejdžanom. Jermenija je postala manje važna.
Dok je Azerbejdžan postao mnogo važniji i ključni je akter u povezivanju Rusije sa drugim zemljama nakon rata u Ukrajini. Turska je, naravno, jedna od ključnih zemalja za Rusiju u ukrajinskom ratu.
Istovremeno, Zvanična Ankara je glavni saveznik Azerbejdžana, tako da je Rusija mnogo više privržena turskim interesima. Treba imati na umu i da je većina zemalja u ODKB-z (predvođenim Rusijom) – turkofonskog porekla.
Stoga smatram da Rusija sada procenjuje da joj je potrebniji Azerbejdžan nego Jermenija, što se se ogleda u događajima ove nedelje.
RSE: Ali, to se dogodilo i pre tri godine, pre ruske invazije na Ukrajinu. I tada su se Jermeni osećali izdanim od Rusije.
Bruers: Naravno. Mislim da postoji dugotrajni narativ o razočaranju u neuspeh Rusije da ispoštuje svoj transakcijski odnos sa Jermenima, da pruži sigurnost u zamenu za lojalnost.
To je počelo u vreme četvorodnevnog rata 2016. Potom je 2020. Rusija navela pravne argumente zašto se neće uključiti.
Naime, isticala je da se nasilje dešavalo u Nagorno-Karabahu, a ne na teritoriji Republike Jermenije (sa kojom ima sporazum o bezbednosnim garancijama).
Situacija se promenila u septembru prošle godine, kada je Azerbejdžan pokrenuo velike prekogranične udare na Jermeniju, a Rusija i ODKB su, opet, uradili vrlo malo.
Dakle, ovo nije novi trend. Ovo je dugoročni trend koji u osnovi pokazuje da temelji rusko-jermenskih postsovjetskih odnosa više nisu čvrsti.
Neke članice EU bliže Jermeniji, druge Azerbejdžanu
RSE: Kada je reč o poziciji Zapada, azerbejdžanska vojna operacija naišla je na kritike Sjedinjenih Država i nekih evropskih zemalja, ali nisu uspeli da ubede Baku da ne koristi silu za rešavanje sukoba.
Možda su te kritike bile blage zbog značaja Azerbejdžana bogatog izvora nafte i gasa, koji je Evropi preko potreban.
Bruers: Mislim da je preuveličana uloga Azerbejdžana kao alternativnog snabdevača gasom u odnosu na Rusiju u svetlu ukrajinskog rata.
Nisam stručnjak za energiju, ali mislim da je reč o manje od deset odsto deficita gasa koji Azerbejdžan može da osigura. Smatram da su mnogi drugih faktori u igri.
Azerbejdžan se takođe smatra važnom državom zbog svoje granice sa Iranom. Takođe, smatra se važnim geostrateškim akterom i zbog bliskih odnosa sa Turskom.
Istovremeno, nedostaje konsolidovana jedinstvena pozicija Evropske unije. Konkretno, neke zemlje članice imaju mnogo bliži odnos sa Azerbejdžanom.
Druge, poput Francuske, bliže su Jermeniji. Moramo da zapamtimo da EU ne doživljava sebe kao aktera tvrde moći sa kojom se suočila na Južnom Kavkazu.
Jermeni ne doživljavaju obećanja Azerbejdžana kao kredibilna
RSE: Da nastavimo razgovor o reintegraciji Nagorno-Karabaha u Azerbejdžan. Predsednik Azerbejdžana Ilhan Alijev rekao je da su jermenske snage počele da predaju oružje i napuštaju Karabah.
Takođe, da će 120 hiljada Jermena iz ove regije moći da učestvuje na izborima u Azerbejdžanu, dobiju državno obrazovanje i slobodno ispovedaju pravoslavnu veru u većinskoj muslimanskoj naciji. Da li će se to zaista i ostvariti?
Bruers: Zvaničnici u Bakuu ističu da je Azerbejdžan multietnička država, da postoje druge manjine koje uživaju slična prava.
Ali, moramo da imamo u vidu da Karabaški Jermeni nisu bilo koja manjina. Oni imaju specifičnu istoriju sukoba (sa Azerbejdžancima) i veoma su zabrinuti za bezbednost.
Stoga projekat njihove reintegracije u Azerbejdžan zahteva mukotrpne pregovore, prelazne aranžmane, stvarno razmišljanje o bezbednosnim garancijama i tako dalje. Dosadašnji pregovori su vođeni nakon veoma teških i asimetričnih epizoda nasilja.
U suštini sve se svodi na kredibilnost obećanja. Mnogi Jermeni ne doživljavaju obećanja Azerbejdžana kao kredibilna.
Stoga, smatram da će najverovatniji ishod koji ćemo videti u narednim nedeljama i mesecima biti značajan odliv ljudi (iz Nagorno-Karabaha) u Jermeniju. Onda se postavlja pitanje u kojoj meri je Jermenija spremna i u stanju da primi te ljude?
Nije vidljivo da Azerbejdžan želi ostanak Jermena
RSE: Mnogi Jermeni su zbog poslednjih sukoba potražili utočište na aerodromu u Stepanakertu, pokušavajući da napuste region jer strahuju šta ih čeka u budućnosti. Dakle, mislite da će većina njih otići?
Da li će ih Azerbejdžan ohrabriti da ostanu, ili će prećutno dozvoliti pa čak i podstaći da napuste region?
To je poznato iz iskustva na Balkanu 1990-ih kada su vlasti pojedinih država podsticale pripadnike drugih nacija da odu otvarajući im koridore. Određene nacionalne vrhuške su bile sklonije očuvanju homogene, monoetničke države nego da se suočavaju sa raznim nacionalnim manjinama.
Bruers: Pa, iz onoga što se dešava poslednjih dana, nedelja i meseci, nije vidljivo da Azerbejdžan zaista želi da jermenska manjina ostane u Karabahu.
Tu se nameće problem upravljanja, što se ne uklapa u tip režima u Azerbejdžana. Stoga je verovatnije da će nastojati da olakša i podstiče migracije u Jermeniju.
Naravno, da li će Karabaški Jermeni ostati ili ne, takođe je, nažalost, vezano za geopolitičke kalkulacije oko nastavka ruskog prisustva. Naime, ako nema jermenske zajednice u Karabahu, onda nema opravdanja za opstanak ruske mirovne misije.
Dakle, možda je interes Rusije da vidi neko simbolično prisustvo Jermena tamo. Ali, Azerbejdžan i Jermenija treba da 2025. godine daju saglasnost na nastavak mandata ruskih mirovnih snaga.
Naravno, Azerbejdžan nastoji da, ako ne da se u potpuno reši ruske misije, onda da prilično ograniči njenu ulogu i obim. U svakom slučaju, mislim da ćemo videti više kretanja stanovništva u narednim nedeljama i mesecima.
RSE: Nagorno-Karabah bi trebalo da preda tenkove, artiljeriju i drugo oružje ruskim mirovnjacima. Ali, šta je sa sudbinom boraca? Mnogo lokalnih Jermena u Nagorno-Karabah je bilo uključeno u vojne jedinice.
Da li će vlasti Azerbejdžana, pod krinkom procesuiranja raznih zločina, pokrenuti različite vrste tužbi protiv mnogih Jermena?
Bruers: To je svakako rizik. Gotovo celokupna odrasla muška jermenska populacija u Nagorno-Karabahu bila je uključena u nekom stepenu - ako ne kao aktivni vojnik onda u rezervnim snagama i tako dalje.
Dakle, strogi lustracijski režim bi u osnovi uključivao celokupnu mušku populaciju. Nažalost, širi kontekst poštovanja ljudskih prava u Azerbejdžanu ne uliva mnogo poverenja kako će se taj proces odvijati.
Neizvesna sudbina jermenske baštine
RSE: Jermenski mediji izvestili su da je istorijski manastir Amaras iz četvrtog veka došao pod kontrolu Azerbejdžana, što je izazvalo strah od njegovog opstanka, s obzirom na ranije optužbe da su vlasti u Bakuu uništile stotine jermenskih crkava.
Imajući u vidu autoritarni karakter azerbejdžanskih vlasti, šta se od nje može očekivati u postupanju sa civilima, sa istorijskim i kulturnim nasleđem jermenske nacije?
Bruers: Nažalost, presedani nisu baš ohrabrujući. Nekada je u Nakčivanu postojalo značajno kulturno nasleđe, koje je pripadalo jermenskim zajednicama koje su tamo živele, a koje više ne postoji.
Mislim da u vezi sa nasleđem koje sada potpada pod kontrolu Azerbejdžana, možemo videti diferenciran pristup.
Starije nasleđe će najverovatnije u zvaničnoj retorici i diskursu biti pripisano kavkasko albanskoj hrišćanskoj i drugim istorijskim zajednicama u regionu. Samo novije jermensko kulturno nasleđe iz 19. veka biće javno prezentovano kao jermensko.
Time bi se prikaz nasleđa uskladio sa zvaničnim narativom koji se uči u azerbejdžanskim udžbenicima, a koji ponavlja elita, da su Jermeni stigli na to područje tek u 19. veku kao rezultat ruskog imperijalizma.
Dakle, mislim da u tom smislu možemo očekivati izvesnu instrumentalizaciju istorije, ako ne i stvarno fizičko uništavanje objekata.
Da li će se vratiti azerbejdžanske izbeglice u Karabah?
RSE: Da li će Baku pokušati da vrati azerbejdžanske izbeglice koje su napustile Nagorno-Karabah 1990-ih, posebno ako će mnogi Jermeni napustiti region, kako bi popunili prazninu naseljavajući možda i novopridošlice, ili će biti oprezni?
Bruers: Sigurno postoji namera i prave se planovi za povratak interno raseljenih lica.
Oko 650 hiljada Azerbejdžanaca je raseljeno iz samog Nagorno-Karabaha i okolnih okupiranih teritorija.
Njihovo naseljavanje će u velikoj meri otežati eksploatacija i postavljene mine u ovim oblastima koje su potpuno devastirane.
To znači gradnju od nule, ali se čine napori u tom pravcu. Već su se vratile male zajednice. Mislim da će biti velikih državnih ulaganja kako bi projekat povratka bio uspešan.
Ali, drugo je pitanje da li će to biti uspešno ako region i dalje bude podeljen i dominiraju neprijateljske namere.
Razgovori o 'reintegraciji' Nagorno-Karabaha usred protesta u Jerevanu
Jermeniji preti političko nasilje
RSE: Kako će to uticati na situaciju u samoj Jermeniji, gde se okupljaju demonstranti optužujući premijera Pašinjana za izdaju?
Bruers: Mislim da će doći do nestabilnosti u Jermeniji. Znam da postoji zabrinutost zbog nastojanja da se promeni vlast, da se instaliraju različite opozicione frakcije, koja je više proruska.
Ali, smatram da je sada nemoguć dolazak na vlast proruske opcije. Toliko je promena i nagomilanog osećaja razočaranja u Rusiju, da bi bilo kojoj takvoj frakciji bilo veoma teško da ostane na vlasti.
No, sigurno ćemo videti dosta nestabilnosti i građanskih protesta u Jermeniji. Stoga je osnovana bojazan od povratka političkog nasilja, čija je istorija duga u Jermeniji: od uzimanja talaca u policijskim stanicama 2016. godine, do atentata na visokom nivou. Tako da mislim da postoji mnogo razloga za zabrinutost.
Jermeni iz Karabaha, nova dijaspora u Jermeniji
RSE: Kako će to uticati na sveukupni istorijski i etnički narativ zbog gubitka Nagorno-Karabaha, što će mnogim Jermenima biti veoma teško da prihvate?
Bruers: Ako dođe do značajnog odliva ljudi iz Karabaha, ti ljudi bi mogli da postanu nova unutrašnja dijaspora u Jermeniji, i neka vrsta zajednice ujedinjene sećanjem na traumu, naročito u poslednje tri godine.
Oni bi mogli da postanu značajan politički akter u budućnosti u Jermeniji, artikulišući pravo na povratak. Time se stvaraju uslovi za novi ciklus sukoba, sa rivalskim zahtevima na pravo na povratak Jermena i Azerbejdžanaca.
Stoga mislim da je ovo kratkoročno prisilno gušenje sukoba danas, ali sve su karte tu za njegovo ponovno izbijanje u budućnosti.
RSE: Delimično ste već odgovorili, ali na koji način će se promeniti regionalna dinamika na Južnom Kavkazu sada i u budućnosti?
Bruers: Mislim da će najneposrednija posledica biti destabilizacija pregovora između Jermenije i Azerbejdžana.
Videćemo pojačano lobiranje i pritisak iz Azerbejdžana i Turske u odnosu na karakter koridora Zangezur.
Stoga očekujem da će ovo postati mnogo važnije i spornije pitanje. Mislim da će zbog toga doći do slabljenja uticaja EU i SAD.
To će još zadugo biti fragmentisana regija.
Facebook Forum