Politička kampanja koju vodi Kina protiv Tajvana izaziva kontraefekat, jer jača spremmost stanovništva da se odupru njenim namerama, kaže za Radio Slobodna Evropa Majkl Kol (Michael Cole), analitičar Global Taiwan Institute sa sedištem u Tajpeju.
"Sudbina Hong Konga definitivno igra veliku ulogu jer je pokazala Tajvancima šta mogu da očekuju u slučaju da dođu pod kontrolu Kine. Iako Peking obećava da se ne bi promenio način života na Tajvanu, niko ne veruje u ta obećanja," ističe Kol.
On dodaje da Peking pomno prati situaciju u Ukrajini.
"Postoje mnoge lekcije koje Kina može da nauči iz rata u Ukrajini. Ključna je da ako velika vojna sila, poput Rusije, nije u stanju da ostvari svoje ciljeve tako što će samo preći kopnenu granicu, onda znamo da će to biti mnogo komplikovanije za Kinu, jer mora da premosti Tajvanski moreuz, a pomorske, amfibijske operacije su među najsloženijima," ocenjuje Kol.
Na pitanje da li bi eventualna kineska invazija na Tajvan izazvala treći svetski rat, Kol odgovara da je rat u Ukrajini pokazao da je nezamislivo postalo stvarno.
"Decenijama se smatralo da bez obzira na karakter komunističkog režima, donosioci odluka u Pekingu će biti racionalni. Ako, pak, Kina pređe 'Rubikon' sa razornim napadom na Tajvan, to će izazvati istu eskalaciju koju sada vidimo u Ukrajini, a onda se postavlja pitanje da li će učiniti dodatni korak i upotrebiti nuklearno oružje. To svakako komplikuje računicu zapadnih zemalja, koje bi u suprotnom prilično verovatno vojno pomogle Tajvanu," smatra Kol.
On kaže da postoji neka vrsta konsenzusa u proceni da do 2027. vođstvo u Pekingu nastoji da dođe u posed neophodnih vojnih kapaciteta za uspešnu invaziju na Tajvan.
Međutim, u ovakvim slučajevima uvek sam oprezan prema konkretnim datumima, jer su u pitanju dinamični procesi. Naime, ne može se samo posmatrati kako Kina razvija svoje vojne potencijale, a da se zanemari kako se tome prilagođava tajvanska armija i društvo," ističe Kol dodajući da je mnogo veća mogućnost oružanog sukoba kao rezultat pogrešne procene ili incidenta, nego promišljene odluke lidera o napadu na Tajvan ili neku drugu zemlju u regiji.
Nezamislivo postaje moguće
RSE: Strahuje se da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla da ohrabri kineskog predsednika Si Đinpinga da preduzme sličnu akciju protiv Tajvana. Kakvo je Vaše mišljenje?
Kol: Mnogi analitičari i, svakako, stanovnici Tajvana smatraju povodom ruske invazije da čak i u 21. veku živimo u eri u kojoj nezamislivo postaje moguće, pogotovo ako oni koji donose političke odluke, poput Si Đinpinga (kineskog predsednika) i Vladimira Putina (ruskog predsednika), autoritarnih lidera koji imaju snažnu kontrolu nad spoljnom politikom zemalja ponekad ne dobijaju validne informacije o pitanjima kao što su rat i mir.
Mnogi ovde na Tajvanu, ali i strane vlade, mogli su da konstatuju da zvanični Peking preti invazijom na ovo ostrvo već decenijama, ali da to nikada nije ostvario. Dakle, smatralo se da su to prazne pretnje u cilju zastrašivanja i primoravanja vlasti u Tajpeju na pregovore pod uslovima koje odredi Kina.
Zvanični Peking nije ostvario svoje pretnje jer nije raspolagao neophodnim vojnim kapacitetima za pomorski desant na Tajvan. Međutim, poslednjih decenija Kina sve više ulaže u modernizaciju svoje armije, pa je moguće da smo došli do tačke – možda ne sada već za nekoliko godina – da može da kalkuliše da ima dovoljno resursa za ostvarenje pomenutog cilja.
To, naravno, zavisi i od međunarodne situacije, pre svega procene Pekinga da SAD i možda Japan, neće intervenisati na strani Tajvana, jer bi u suprotnom to svakako iskomplikovalo njegov vojni poduhvat.
Dakle, stvoren je svet u kome sistem odvraćanja ne funkcioniše, kao što je pretnja ekonomskim sankcijama. Rusija nije odustala od svoje namere bez obzira na upozorenje Zapada da će joj uvesti sankcije.
Pitanje je i da li bi taj mehanizam odvraćanja funkcionisao u slučaju Kine. Dakle, ušli smo u epohu u kojoj je rizik od velikog oružanog sukoba sve stvarniji i ozbiljniji.
Kina pomno prati rat u Ukrajini
RSE: Rusija je kalkulisala na početku invazije da će za samo nekoliko dana ući u Kijev, zbaciti tamošnju vladu, postaviti marionetsku – čime bi se rat završio. Međutim, sukob je ušao u četvrti mesec i uprkos napredovanju na istoku Ukrajine, ruska vojska nije ostvarila prvobitni cilj. Da li to može obeshrabriti Kinu da povuče sličan potez prema Tajvanu, takođe da li će izvući neophodne pouke kako ne bi napravila iste greške?
Kol: Smatram da bi bilo veoma opasno po Tajvan da je Rusija ostvarila svoje ciljeve za nekoliko dana ili sedmica. Tada bi Kina mogla da zaključi da je i ona u stanju da brzo realizuje svoje planove sa minimalnom štetom po svoju armiju. Međutim, realnost je drugačija jer se Rusija zaglavila u Ukrajini.
Stoga nema sumnje da Peking pomno prati situaciju u Ukrajini, zatim reakciju Zapada, prepreke sa kojima se suočava Rusija, te kako međunarodna zajednica pomaže zvaničnom Kijevu, iako nije direktno uključena u oružane sukobe.
Postoje mnoge lekcije koje Kina može da nauči iz rata u Ukrajini. Ključna je da ako velika vojna sila, poput Rusije, nije u stanju da ostvari svoje ciljeve tako što će samo preći kopnenu granicu, onda znamo da će to biti mnogo komplikovanije za Kinu, jer mora da premosti Tajvanski moreuz, a pomorske, amfibijske operacije su među najsloženijima.
Druga lekcija je da je Rusija nagovestila da će izvršiti invaziju, mesecima je grupisala trupe na granici sa Ukrajinom, ali nije uspela da pokrene sveobuhvatnu akciju kojom bi neutralisala vođstvo ove zemlje i njene komandne centre. Dakle, Kina može zaključiti da ako se odluči za invaziju Tajvana, mora da upotrebi nadmoćnu silu na samom početku sukoba.
Druga strana medalje je da Kina može zaključiti da će se njene snage zaglaviti u Tajvanu, naročito sada kada je tajvansko društvo osokoljeno da pruži otpor, te da će se građani masovno suprostaviti kao što to čine ukrajinski civili.
To znači neku vrstu gerilskog rata sa kojim bi se suočila kineska armija nakon okupacije. Stoga će verovatno kineske vlasti promeniti pristup oslanjajući se na ograničene operacije koje bi imale više uspeha, ili makar manje štete od one koju sada trpi Rusija.
Dakle, moguć je pokušaj zbacivanja tajvanskog vođstva, podsticanje haosa, a onda nastojanje Kine da ostvari svoje ciljeve političkim sredstvima. Peking verovatno razmatra i čitav niz operacija koje spadaju u "sivu zonu" korišćenjem različitih sredstava za podsticanje razdora i haosa u tajvanskom društvu takvih razmera da centralna vlada ne može da funkcioniše. Prerano je zaključivati koje je sve pouke Kina izvukla iz rata u Ukrajini, ali nema sumnje da ga pomno proučava.
Desant na Tajvan nalik iskrcavanju u Normandiji 1944.
RSE: Rekli ste da bi pomorski desant bio mnogo komplikovaniji nego kopnena invazija. Mnogi to porede sa D-day, odnosno iskrcavanjem saveznika u Normandiji 1944. u kome je ubijeno skoro pola miliona vojnika na obe strane za tri meseca, plus civili. Navodi se i da bi to bio rat Davida i Golijata, imajući u vidu razlike u brojnosti tajvanske i kineske armije.
Istovremeno, tajvanska obala je veoma dobro utvrđena, teren je uglavnom planinski i nepristupačan, a komandni centri i sofisticirano naoružanje se nalaze pod zemljom. Koliko dugo bi Tajvan mogao da se sam odupre u slučaju kineske invazije?
Kol: Ako Kina odluči na samom početku operacije da uništi tajvansku odbranu, pre svega balističkim raketama kratkog i srednjeg dometa – oko 1.500 ih je upereno ka Tajvanu – da ne pominjemo krstareće rakete, zatim one koje se lansiraju iz aviona, ona može da potpuno neutrališe komandne centre, vazdušne i pomorske baze, kao i sve ostalo na ostrvu.
Međutim, razmere razaranja sa masovnim žrtavama, itekako bi se negativno odrazile na međunarodnu reputaciju Kine. To bi se smatralo agresijom koja bi verovatno podstakla SAD, sasvim moguće Japan i možda još nekoliko zemalja da preduzmu mere odmazde. Stoga je veliko pitanje da li je Kina spremna da rizikuje takvu reakciju međunarodne zajednice.
Peking bi takođe morao da osigura i vazdušnu premoć u Tajvanskom moreuzu za nesmetani transport trupa na okupirano ostrvo. U sledećoj fazi, kineske trupe bi morale da se suoče sa tajvanskim rezervnim snagama i veoma uvežbanim građanskim otporom slično kao i u Ukrajini.
Stoga će mnogo toga zavisiti i od nastavka adekvatne obuke tajvanskog stanovništva u narednim mesecima i godinama. To bi svakako komplikovalo fazu pacifikacije koju bi kineske vlasti nastojale da sprovedu nakon invazije.
Radi se o veoma teškom planinskom i šumskom terenu sa veoma malo prostora za iskrcavanje. Takođe, u tim oblastima tajvanske snage su koncentrisale naoružanje pripremajući se godinama, ako ne i decenijama, za odbranu od eventualne invazije.
Propaganda iz Pekinga je sklona da tvrdi da bi kineske snage mogle da za 48 sati uspostave kontrolu nad Tajvanom. Međutim, ja mislim da to nije realistično jer ima mnogo nepoznanica. Nijedna vojna operacija se ne sprovede u potpunosti prema planu.
Kineska armija nema iskustva u delovanju u sofisticiranom tehnološkom okruženju, kakvo je na Tajvanu, i okupiranju zemlje. Plan tajvanskih vlasti je da izdrže takav napad mesec dana, što bi, kako se nadaju, omogućilo dovoljno vremena SAD-u da mobiliše i angažuje svoje snage sa sve većom mogućnošću uključivanja i Japana u taj sukob.
Kina bi pucala sebi u noge
RSE: Pomenuli ste međunarodnu reputaciju Kine. Ona poslednjih godina povlači sve agresivnije poteze tvrdeći da sporna ostrva u Južnom kineskom moru pripadaju njoj, što izaziva zabrinutost njenih suseda. Kada je reč o ekonomskim sankcijama, poput onih uvedenih zvaničnoj Moskvi, njena privreda je mnogo jača nego ruska, ali je i integrisanija u globalni sistem, pa i dalje zavisi od trgovine sa SAD i Evropom sa kojima ima najveću razmenu.
Kol: U potpunosti se slažem da bi uvođenje sankcija Kini bilo kudikamo komplikovanije nego u slučaju Rusije. Mnoge zemlje su prilično zavisne od kineske ekonomije pa bi bilo veoma teško prekinuti te veze u tako kratkom roku. Zbog toga bi međunarodna zajednica bila još podeljenija oko kaznenih mera Kini nego prilikom njihovog uvođenja Rusiji.
Međutim, to će zavisiti od situacije na terenu, kao što su masovne žrtve u slučaju sveopšteg napada Kine na Tajvan, a da ne pominjem prekid u globalnim lancima snabdevanja (Tajvan obezbeđuje 60 odsto svetske proizvodne poluprovodnika).
Takođe, Tajvan igra važnu ulogu u kineskoj ekonomiji. Trgovina preko moreuza je bitna ne samo za Peking i Tajpej, već i ceo region i međunarodnu zajednicu. Stoga bi na neki način Kina pucala sebi u noge u slučaju napada na Tajvan koji bi potpuno poremetio ekonomiju, ugrožavajući tako i sopstvenu.
Na primer, mnoge velike kineske kompanije u provinciji Fuđan, neposredno preko puta Tajvana, imaju veoma bliske odnose sa firmama sa ovog ostrva, a neke od njih čak vode tajvanske korporacije. Dakle, ta ekonomska međuzavisnost komplikuje računicu Kine u slučaju invazije.
Razmeštanje američkih trupa pre invazije
Kol: Kada je reč o eventualnom vojnom angažmanu SAD i Japana u slučaju kineskog napada na Tajvan, ako američke obaveštajne službe budu raspolagale sa dovoljno informacija još u ranim fazama pripreme invazije, moguće je očekivati snažno prisustvo njene avijacije i pomorskih snaga u blizini ovog ostrva kako bi osigurale njegov vazdušni prostor, sprečavajući tako Kinu da ostvari superiornost.
RSE: To bi značilo nadletanje američkih aviona, ali bez učešća u borbama?
Kol: Mislim na angažman američke avijacije i brodova pre eventualnog otpočinjanja sukoba. To u osnovi znači da bi se razmeštanjem američkih trupa u toj oblasti uskratila mogućnost delovanja kineske armije. To bi bilo nešto nalik raketnoj krizi u Tajvanskom moreuzu 1995-6. kada su SAD rasporedile nekoliko borbenih grupa brodova predvođenih nosačima aviona u blizini ostrva, šaljući tako poruku Pekingu da će reagovati u slučaju napada.
Nepotvrđena moć kineskih 'ubica nosača aviona'
RSE: Međutim, Kina se sada hvali da raspolaže raketama, koje naziva "ubicama nosača aviona", čime bi dovela u pitanje superiornost američke mornarice u toj regiji. Koliko su te tvrdnje osnovane?
Kol: Još nisu potvrđene sposobnosti pomenutog oružja. Tu postoji i element propagande u kineskoj armiji. Takođe, treba imati u vidu da bi u slučaju napada na Tajvan, Peking svakako želeo da se SAD i Japan ne uključe u taj sukob. Ukoliko bi kineske snage pogodile i potopile američki nosač aviona pre izbijanja neprijateljstava u Tajvanskom moreuzu, to bi bilo ravno objavljivanju rata SAD-u.
Smatram da Peking nikako ne bi rizikovao da uvuče SAD u oružani sukob oko Tajvana. Vašington ima ugovor sa Tokijom. Stoga ako Kina napadne SAD, to bi automatski značilo i uključivanje Japana u rat. Time bi Kina najednom izgubila asimetričnu prednost koju ima nad Tajvanom.
Stoga je nezamislivo da kineske snage eventualno gađaju američki nosač aviona, jer bi to bio samoubilački potez. To bi svakako izazvalo snažnu reakciju američke javnosti koja bi tražila odmazdu, što kineski režim nastoji da izbegne.
Kina ne može da izvede iznenadni napad
RSE: Ali, ukoliko SAD budu predugo čekale da reaguju, da li bi mogle da zaustave kinesku invaziju u trenutku kada već počne?
Kol: Ako govorimo o sveobuhvatnoj kineskoj vojnoj operaciji u cilju okupacije Tajvana, to će podrazumevati razmeštanje njenih trupa nekoliko sedmica, a možda i meseci, pre početka invazije. To bi registrovale američke obaveštajne službe, zatim registrovali radari na Tajvanu, sateliti.
Smatram da bi to omogućilo SAD i zapadnim saveznicima dovoljno vremena da mobilišu svoje snage, pojačaju spremnost već razmeštenih trupa u regionu u bazama, kao što su Okinava, Filipini, Južna Koreja, zatim Havaji. Želim da naglasim da je gotovo nemoguće da Kina izvede iznenadni napad, a da pripreme za njega ne budu primećene.
To smo videli na primeru razmeštanja ruskih snaga na granici sa Ukrajinom u jesen prošle godine. Dakle, vlade u regiji i Evropi već tada znale, oko 3-4 meseca ranije, da se Moskva priprema za eventualnu intervenciju.
Stoga imajući u vidu složenost mogućeg napada na Tajvan i tip neophodne mobilizacije, zapadne obaveštajne službe bi imale dovoljno vremena da utvrde da Kina planira takvu operaciju.
Da li bi SAD vojno pomogle Tajvanu?
RSE: SAD već decenijama slede princip "strateške dvosmislenosti.". S jedne strane, pridržavaju se politike "jedne Kine", a s druge, pružaju pomoć u naoružanju Tajvanu kako bi mogao da se sam odbrani. Američki predsednik Džo Bajden je rekao tokom nedavne posete Japanu – na pitanje da li će braniti Tajvan u slučaju kineske invazije – "da, to je obaveza koju smo preuzeli". Bela kuća je precizirala da se ništa nije promenilo u njenoj politici prema ovom pitanju. Kako ste Vi iščitali Bajdenovu izjavu?
Kol: Da, predsednik Bajden je u tri navrata nagovestio mogućnost da SAD odustanu od principa “strateške dvosmislenosti”, što bi značilo spremnost, ako ne i obećanje, da vojno pomognu Tajvan. Stejt department je odmah reagovao, pokušavajući da razjasni da se nije promenila dugoročna politika Vašingtona prema Tajvanu.
Da li je reč o političkoj kombinatorici Bajdena i njegove administracije, da li je jednostavno napravio lapsus, ili je to učinio sračunato, što znači da iako nema promene zvanične politike, menjaju se njena pravila, a ljudi navikavaju da bi SAD mogle se vojno uključe u tu situaciju.
Bez obzira da li je to sračunato ili ne, Bajdenova izjava je dodatni element odvraćanja Kine od pogrešne procene ili odluke o invaziji na Tajvan. Najveći rizik ili verovatnoća da Peking napadne Tajvan jeste njegovo uverenje da se SAD, iz bilo kog razloga, neće angažovati u Tajvanskom moreuzu.
U svakom slučaju, ukazivanje Bajdena u više navrata da će SAD pomoći Tajvanu da se odbrani doprinosi odvraćanju za koje se nadamo da će smanjiti verovatnoću da se Peking odluči na invaziju.
RSE: Dakle, to je neka vrsta otklona od “strateške dvosmislenosti” ka “strateškoj jasnoći”, kako bi se osnažio mehanizam odvraćanja?
Kol: Jasnoća u izvesnoj meri. Još nisam video zvanični dokument o toj promeni u Vašingtonu u kome se nedvosmisleno navodi da će SAD vojno intervenisati u cilju odbrane Tajvana.
Ne očekujem da će se takav dokument uskoro pojaviti. Američka administracija očito želi da sačuva fleksibilan pristup koji joj omogućava manevrisanje, a što nagoveštava da bi pomogla Tajvanu u slučaju napada.
Da li bi kineska invazija na Tajvan izazvala treći svetski rat?
RSE: SAD i NATO nisu spremni da intervenišu u ratu u Ukrajini na strani zvaničnog Kijeva, kome pružaju pomoć u naoružanju, ali ističu da ne žele da rizikuju sukob sa Rusijom jer je nuklearna sila. Međutim, i Kina ima nuklearno oružje, doduše ne u obimu kao Rusija, zatim raspolaže sa najvećom armijom na svetu. Da li bi u slučaju kineske invazije na Tajvan SAD zaista rizikovale da budu uvučene u rat, koji može preraste u treći, svetski oružani sukob?
Kol: Da, to je veoma složeno pitanje. Kao što ste rekli, rusko nuklearno naoružanje je brojnije i naprednije. Međutim, Kina raspolaže dovoljnom količinom raketa i lansirnih rampi da bi to imalo katastrofalne posledice po sve uključene u sukob. Opet dolazimo do pitanja da li bi se Kina opredelila za nuklearni rat u slučaju uključivanja SAD i Japana napadom, na primer, na Tokio.
Vladimir Putin je učinio život svih nas mnogo komplikovanijim demonstrirajući spremnost da uradi do skora nezamislive stvari, i to je najveći izazov. Pre rata u Ukrajini mnogi analitičari su govorili da se neće opredeliti za taj dodatni korak, jer bi to bilo neracionalno sa previsokom cenu po rusku ekonomiju. Međutim, Putin je upravo to uradio, nasuprot svim očekivanjima.
Stoga pretpostavljam da je razlog za veliku uzdržanost u evropskim prestonicama i Vašingtonu da budu direktno vojno angažovani u ratu u Ukrajini – upravo procena da je Putin već demonstrirao da je spreman da eskalira krizu i uradi nezamislivo. Sada može odlučiti i da upotrebi nuklearno oružje. Isto pitanje se može postaviti i kineskim liderima.
Decenijama se smatralo da bez obzira na karakter komunističkog režima, da će donosioci odluka u Pekingu biti racionalni. Ako, pak, Kina pređe "Rubikon" sa razornim napadom na Tajvan, to će izazvati istu eskalaciju koju sada vidimo u Ukrajini, a onda se postavlja pitanje da li će učiniti dodatni korak i upotrebiti nuklearno oružje. To svakako komplikuje računicu zapadnih zemalja, koje bi u suprotnom prilično verovatno vojno pomogle Tajvanu.
U slučaju scenarija "trećeg svetskog rata", moguće je da su SAD i njihovi saveznici već razradili plan o uništavanju uređaja za lansiranje nuklearnih raketa razmeštenih duboko u Kini.
Nakon Tajvana na udaru Japan
RSE: Ukoliko Kina izvrši invaziju i na kraju osvoji Tajvan, a SAD ostanu po strani, kakve bi to posledice imalo po region i svet u celini. Kako bi se to odrazilo na poziciju SAD kada je reč o njihovim saveznicima koji bi uvideli da bi i oni jednog dana mogli da budu prepušteni sami sebi?
Kol: To bi najpre značilo gubitak dinamike uspešne demokratije (Tajvan), jer bi imalo psihološki efekat na ostale demokratske zemlje koje se takođe suočavaju sa pretnjom autoritarnih suseda. U slučaju da Tajvan bude prepušten samom sebi i Kina ga pokori, to bi dodatno uznemirilo mnoge zemlje koje istorijski zavise od bezbednosnih garancija SAD i drugih demokratskih partnera. To bi imalo uticaja i na region, jer je Tajvan aktivan partner u promociji demokratije.
Kada je reč o bezbednosti, to bi značalo prekid takozvanog "prvog ostrvskog lanca" koji zadržava Kinu u nekoj vrsti "boce", a što joj onemogućava da demonstrira moć svoje mornarice u zapadnom Pacifiku. Ukoliko osvoji Tajvan i tamo razmesti podmornice, avijaciju i drugo naoružanje, onda će njeni kapaciteti za demonstriranje moći u zapadnom Pacifiku i prema “drugom ostrvskom lancu” biti direktna pretnja američkim interesima i njihovom prisustvu u tom regionu.
Takođe, to bi dovelo da rasta osećanja nesigurnosti u Japanu, koji bi se odjedanput našao u situaciji da je kineska armija takoreći na njegovim vratima, imajući u vidu da je Okinava veoma blizu Tajvana. To bi omogućilo Kini da blokira Japan sprečavajući teretne brodove da plove zapadnim Pacifikom do njegove obale.
U tom slučaju bi jačala militarizacija Japana, došlo bi do trke u naoružanju u regionu, a nije isključeno da bi u nekom trenutku u Tokiju odlučili da razviju sopstveni nuklearni arsenal jer se suočava sa oponentom koji je i dalje ozlojeđen zbog zbivanja u Drugom svetskom ratu, ali i u prvom kinesko-japanskom ratu krajem 19. veka. U Kini jačaju ultranacionalističke snage koje žele, kako ističu, da isprave nepravde iz Drugog svetskog rata. Nakon Tajvana, u tom slučaju bi sledeći na udaru bio Japan.
Sudbina Hong Konga kao upozorenje Tajvanu
RSE: Pre eventualne invazije na Tajvan, da li Kina može da preduzme manje opsežne akcije, kao što su sajber napadi na njegovu infrastrukturu, zatim pokušaj zauzimanja manjih ostrva koja su bliža kineskoj nego tajvanskoj obali i da tako drži Tajpej i okolinu u nekoj vrsti karantina?
Kol: Kina svakako raspolaže sa raznim instrumentima u sivoj zoni koje može da upotrebi za eskalaciju u Tajvanskom moreuzu, stvarajući osećaj nesigurnosti među stanovnicima ostrva. Ta kampanja može biti intenzivirana sa približavanjem predsedničkih izbora 2024. na kojima bi, kako se nadaju u Pekingu, mogao da pobedi kandidat skloniji dogovoru i ustupcima Kini.
Međutim, sadašnji trendovi na Tajvanu ne nagoveštavaju takav scenario. Naprotiv, politička kampanja koju vodi Kina prema ostrvu izaziva kontraefekat, jer jača spremnost Tajvanaca da se odupru namerama Pekinga. Sudbina Hong Konga definitivno igra veliku ulogu jer je pokazala Tajvancima šta mogu da očekuju u slučaju da dođu pod kontrolu Kine. Iako Peking obećava da se ne bi promenio način života na Tajvanu, niko ne veruje u ta obećanja.
Pomenuli ste i opciju da Kina zauzme udaljena ostrva koja pripadaju Tajvanu. To bi Peking mogao da relativno lako učini. Međutim, to bi imalo ograničeni uticaj na Tajvan. Ne verujem da bi se Tajvanci predali ako Kina zauzme nekoliko manjih udaljenih ostrva. Naprotiv, to bi osnažilo njihovo uverenje o pretnji koja dolazi iz Pekinga i spremnost da se brane.
Sajber napadi, trijade
Što se tiče ostalih instrumenata, mogući su sajber napadi iz Kine na ključnu infrastrukturu na Tajvanu kako bi se iskoristile njene slabe tačke. Postoje i grupe na ostrvu koje su bliske Kini, pre svega u sferi organizovanog kriminala – trijade – koje transferišu novac kako bi uticale na izbore, zatim zastrašuju a potencijalno mogu i da fizički napadnu i izvrše atentat na političke lidere u cilju destabilizacije tajvanskog društva.
Pri tom Peking može da negira umešanost u ove radnje. Međutim, ne verujem da Kina može da se osloni na dovoljan broj pojedinaca i grupa na Tajvanu koje bi mogle da izazovu njegovu destabilizaciju. Tajvansko društvo je mnogo otpornije nego što mnogi misle. Ima veoma dinamično civilno društvo, što otežava Pekingu da nevojnim sredstvima ostvari svoje ciljeve na ovom ostrvu.
Tajvanci odlučni da se brane
RSE: Kakva je atmosfera na Tajvanu, da li su ljudi uplašeni, zabrinuti imajući u vidu zbivanja u Ukrajini? Doduše, građani su se verovatno navikli s obzirom na učestale upade kineskih aviona poslednih godina.
Kol: Ako me pitate da li su stanovnici Tajvana u panici – apsolutno ne. Naravno, zbog rata u Ukrajini sada obraćaju veću pažnju na poteze Kine. Kao što sam rekao, ono što je ranije bilo nezamislivo građani sada prihvataju kao realnost, imajući u vidu karakter političkog vođstva u Pekingu i Moskvi koje je spremno da preduzme i do sada nezamislive poteze.
Dakle, upadi kineskih aviona u vazdušni prostor pod kontrolom Tajvana ne izazivaju paniku kod običnih ljudi, ali nakon ruske invazije na Ukrajinu, uviđaju da, iako su civili, imaju sve veću ulogu u odbrani svoje zemlje.
Ako Vladimir Putin odluči da bombarduje velike gradove, pre svega Kijev, što bi izazvalo smrt stotina hiljada građana, kao što je Rusija učinila u Groznom 1990-ih, možda Tajvanci zaključe da otpor nema smisla jer ne žele takva razaranja na ostrvu. Treba imati u vidu da Ukrajinci mogu da izbegnu preko granice u Poljsku, dok Tajvanci nemaju gde da se sklone, jer bi evakuacija sa ostrva bila mnogo komplikovanija.
Dakle, mogu da pruže otpor ili da odustanu od borbe. Mislim da Tajvanci ne žele da pokleknu. Možda se neće svaki boriti, kao što uostalom nije ni svaki Ukrajinac uzeo oružje da se bori, ali ogromna većina Tajvanaca će se suprostaviti kineskoj okupaciji. Stoga se razmatra produženje vojnog roka, dodatna učestalija obuka za civile.
Tajvan sada proučava model koji se primenjuje u Ukrajini, ali i drugim zemljama koje imaju različite forme milicija, zatim penzionisanih oficira koji bi se mogli reaktivirati u otporu stranoj invaziji. Sada je na tajvanskoj vladi da pronađe načine za masovnu mobilizaciju društva u otporu stranoj agresiji, što bi moglo takođe da posluži kao mehanizam odvraćanja od kineskog napada. Ukoliko to ne bude dovoljno, onda bi invazione snage pretrpele velike gubitke.
Kineska invazija moguća do 2027.
RSE: Imajući u vidu sve što se dešava, kada bi Kina najranije mogla da zaključi da je njena armija dovoljno moćna za invaziju na Tajvan i da se, istovremeno, suprostavi američkim i japanskim snagama ako bi intervenisale?
Kol: Postoji neka vrsta konsenzusa u proceni da do 2027. (stota godišnjica od formiranja kineske vojske) vođstvo u Pekingu nastoji da dođe u posed neophodnih vojnih kapaciteta za uspešnu invaziju na Tajvan.
Međutim, u ovakvim slučajevima uvek sam oprezan prema konkretnim datutima, jer se u pitanju dinamični procesi. Naime, ne može se samo posmatrati kako Kina razvija svoje vojne potencijale, a da se zanemari kako se tome prilagođava tajvanska armija i društvo. Tajvan unapređuje svoje vojne kapacitete za reakciju na napad koji omogućavaju gađanje ciljeva i u Kini.
Dakle, ako Tajvan ne bi razvijao svoju armiju, onda se procenjuje da bi Kina do 2027. imala dovoljno vojnih resursa i samopouzdanja za napad na Tajvan. Međutim, kao što sam rekao, to zavisi i od regionalnog i međunarodnog okruženja.
Rizik od sukoba zbog incidenata
RSE: Postoji li rizik da pogrešna računica ili incident izazovu sukob širih razmera, kao što se to desilo uoči Prvog svetskog rata?
Kol: Rizik od pogrešne računice ili da zemlja sklizne u oružani sukob je svakako sve veći. Sve je više vojnih aktivnosti oko Tajvana, kroz ovaj moreuz plove brodovi raznih zemalja, nedavno je kineski borbeni avion uznemiravao kanadski u blizini Korejskog poluostrva, zatim australijski.
Ukoliko dođe do bliskog susreta kineskog aviona i tajvanskog presretača, moguće je da ojača politički pritisak u Kini koji bi propaganda mogla da spinuje kao akt agresije od strane Tajpeja na šta bi trebalo da se vojno odgovori.
Dakle, u narednih nekoliko godina mislim da je mnogo veća mogućnost oružanog sukoba kao rezultat pogrešne procene ili incidenta, nego promišljene odluke lidera o napadu na Tajvan ili neku drugu zemlju u regiji.
Facebook Forum