Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je da li je mogućan zajednički život Albanaca i Srba na Kosovu. Sagovornici su bili Bekim Bljakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo Kosova, i Stefan Filipović, istraživač Centra za pomirenje i toleranciju iz Gračanice.
Bilo je reči o tome da li ima kontakata između srpskih i albanskih porodica ili i jedni i drugi zaziru od međusobnih susreta, da li su potpuno prekinuta predratna porodična druženja, kako se međusobno sporazumevaju starije generacije Albanaca i Srba, a kako mlađe, zašto mladi Srbi na Kosovu u školi ne uče albanski, a mladi Albanci srpski, te da li su danas na Kosovu nezamislivi mešoviti brakovi?
Takođe je razgovarano i o tome ima li poslovnih veza između kosovskih Albanaca i Srba, zašto su političari najodgovorniji za sadašnje loše odnose između dva naroda, kakav je odnos Beograda prema kosovskim Srbima, koliko zločini počinjeni u ratu devedesetih predstavljaju nepremostivu prepreku za tolerantnije odnose između dva naroda, koliko gostovanja srpskih umetnika u Prištini i albanskih u Beogradu doprinose normalizaciji odnosa, kao i da li će doći do približavanja kosovskih Albanaca i Srba ili će oni nastaviti da žive jedni pored drugih u odvojenim enklavama?
Omer Karabeg: Kako biste okarakterisali sadašnje odnose između Srba i Albanaca na Kosovu. Pri tome ne mislim na političare, govorim o običnim ljudima?
Bekim Bljakaj: Nažalost, politika i političari itekako utiču na svakodnevne odnose između običnih građana - Albanaca i Srba. Odnosi između ove dve zajednicu su u prošlosti doživeli bolje dane, a sada su izuzetno složeni zbog toga što politika nije otvorila put do pomirenja i normalizacije narušenih odnosa.
Stefan Filipović: Odnose ne pogoršavaju samo političari već i mediji. Slika koja se stvara u medijima i na društvenim mrežama jer mnogo gora od stvarnog stanja. U stvarnom životu međusobni odnosi običnih ljudi u prodavnici ili na drugom mestima, gde se susreću, imaju svoju prirodnu logiku koja ih tera da komuniciraju, dok ih politika tera da žive jedni pored drugih.
Paralelni život
Omer Karabeg: Ima li kontakata među srpskim i albanskim porodicama ili i jedni i drugi zaziru od međusobnih susreta?
Bekim Bljakaj: Naravno da ima. Ima ih i između onih koji su najviše bili pogođeni konfliktom, a to su porodica žrtava. Oni se često susreću, pronašli su zajednički jezik jer su na istoj strani. Međutim, oni koji su rođeni posle rata nisu imali prilike da se druže, oni ne znaju jezik druge nacije i to povećava etničku distancu na Kosovu.
Stefan Filipović: Na Kosovu, nažalost, postoje dva paralelna društva i život teče u dva paralelna toka. Ti tokovi se prepliću jedino na individualnom nivou u svakodnevnom životu. Tužno je da se mladi ljudi - Srbi i Albanci - međusobno sporazumevaju na engleskom jeziku. Oni u osnovnim i srednjim školama i na univerzitetima ne uče jezik svog komšije. Među njima se ipak rađaju prijateljstva. Oni sede u kafićima, piju kafu i razgovaraju na engleskom. Ali to je nedovoljno da bi se premostila ogromna etnička distanca koja postoji na Kosovu.
Iako se organizacije civilnog društva trude da organizuju susrete Albanca i Srba, to nije dalo neke rezultate, nije nam donelo normalnost. Kada me neki prijatelj ili rođak ovde u Gračanici pozove da izađemo u neki restoran, on mi nikada neće reći - hajdemo u Prištinu, tamo ima jedan dobar restoran. Ne kažem da je zbog toga krivo društvo u Prištini, već takva je naša percepcija ovde u Gračanici, Štrpcu, Šilovu, Goraždevcu. Između nas i Albanaca odavno je uspostavljena granica. Naša generacija se rodila s tom međom. I sada je izazov kako preći tu među.
Omer Karabeg: Gospodin Filipović kaže da mladi ljudi među sobom razgovaraju na engleskom. A kako razgovaraju starije generacije?
Bekim Bljakaj: Starije generacije uglavnom pričaju na jednom jeziku - bilo srpskom ili albanskom. Ja verujem da većina Albanaca, koji imaju preko 50 godina, govori srpski. Isto tako i stariji Srbi govore albanski. Nažalost, i kod Srba i kod Albanca postoji neka vrsta bojazni da ih ne vide kako se druže sa nekim iz druge zajednice. Prosto, takva je atmosfera. Postoji neka vrsta autocenzure.
Inače, kod starijih generacija jezik nije prepreka, one će komunicirati kao što su komunicirale i ranije. A što se tiče mlađih generacija, jedna nevladina organizacija iz Severne Mitrovice predlaže da u školama Albanci uče srpski, a Srbi albanski. Moja organizacija - Fond za humanitarno pravo - to snažno podržava.
Jezik
Stefan Filipović: Moj otac i majka su učili albanski. Ja zaista mislim da sam na neki način diskriminisan što u školi nisam učio albanski jezik. Učio sam engleski, ruski, latinski, ali ne znam zašto nisam učio jezik naroda sa kojim živim. U našim školama deca uče po programu Ministarstva obrazovanja u Beogradu. To je sasvim u redu i to je u duhu Ahtisarijevog plana. Ne vidim nijedan razlog zašto nam Beograd ne bi uveo učenje albanskog jezika.
Uostalom, ko bi mogao da napravi bolji kurikulum albanskog jezika od najstarije katedre za albanologiju u Evropi, a ona je na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Ja tu ideju javno zastupam. Svojim sunarodnicama kažem - zašto bi to bio problem? Uostalom, mladi ljudi nas stalno zovu i pitaju gde bi mogli besplatno da pohađaju kurs albanskog jezika.
Omer Karabeg: Ima li slučajeva da se održavaju stare predratne veze između porodica ili su one danas potpuno pokidane?
Bekim Bljakaj: Naravno, nema ih u tom obimu kao što je bilo ranije. Znam nekoliko slučajeva da se ta prijateljstava i dalje održavaju, ali na daljinu. Nakon konflikta ljudi su se sve manje viđali i međusobno kontaktirali, sve su se više udaljavali, tako da je prekinuta većina prijateljstava.
Omer Karabeg: Pre rata je bilo brakova između Srba i Albanaca. Da li je to danas nezamislivo?
Bekim Bljakaj: Doduše i pre rata je bilo mnogo manje brakova između Albanaca i Srba nego njihovih brakova sa Bošnjacima i Hrvatima. Nakon rata na Kosovu nije bilo brakova između Srba i Albanaca, bar ja ne znam nijedan takav slučaj. Nije nezamislivo, ali ne postoji.
Stefan Filipović: Ni ja ne znam za takav slučaj. Nažalost, situacija je takva. Ne možete očekivati da dođe do braka ako ne postoji nikakva interakcija između dva naroda.
Žrtve i zločinci
Omer Karabeg: Zločini počinjeni u ratu devedesetih godina teško opterećuju odnose Albanaca i Srba na Kosovu. Da li je to nepremostiva prepreka za prevazilaženje dubokog jaza koji ih sada deli?
Bekim Bljakaj: Svaka strana veruje da je bila žrtva i da su oni drugi zločinci. Tako je to ne samo na Kosovu nego i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Albanci na Kosovu pričaju samo o albanskim žrtvama i mediji samo Srbe predstavljaju kao počinioce zločina. Ista je situacija i u Srbiji. I tamo se stvaraju jednostrani narativi o prošlosti.
U školskim udžbenicima ima jako malo o ratovima devedesetih, a i ono što ima jednostrano je i netačno. Mladi ljudi uče samo o žrtvama svoje nacije, a pripadnike one druge vide kao počinioce zločina. Ako mlade generacije odrastaju u tom duhu, onda ima vrlo malo šanse za pomirenje. Prošlost je najveće breme za uspostavljanje dobrih odnosa i za pomirenje.
Stefan Filipović: Svaka prepreka može da se preskoči. Ne mora da bude premostiva. Samo je potrebno biti spreman za tako nešto.
Omer Karabeg: Ima li poslovnih veza između Srba i Albanca na Kosovu?
Stefan Filipović: Poslovne veze su najjače. Na Kosovu postoji odlična ekonomska saradnja između Albanca i Srba što se moglo videti sada u vremenima krize oko kovida kada je bilo nestašica. Albance možete videti svakog dana na pijaci u severnom delu Kosovske Mitrovice. Sada su se svi fokusirali na ekonomsku razmenu između Beograda i Prištine. To je, naravno, važno, ali ne smemo zapostaviti gazdinstva, porodične biznise i mala preduzeća Srba sa Kosova. Međunarodni donatori moraju i o njima da vode računa.
Bekim Bljakaj: Slažem se sa gospodinom Filipovićem. Poslovne veze između Albanaca i Srba na Kosovu najbolje funkcionišu. Biznis itekako može da utiče na približavanje dve zajednice.
Moneta za potkusurivanje
Omer Karabeg: Kakav je odnos Beograda prema kosovskim Srbima?
Stefan Filipović: Taj odnos je jako kompleksan, često zavisi i od ličnih politika pojedinih funkcionera. Srbi sa Kosova će uvek biti zagledani u Beograd. U Gračanici, u Štrpcu, Šilovu, Goraždevcu - to nije sporno. U pitanju su naše emocije. Ono što jeste sporno i što me ponekad plaši je da bismo mogli da budemo objekt politike, objekt pregovora. Mi ne želimo i nećemo da to budemo. Mi želimo da budemo subjekt političkih procesa, kao što smo subjekt ekonomskih procesa.
Ako možemo da trgujemo, ako možemo da kupujemo i prodajemo, onda je red da se i politički pitamo. Kad to kažem, mislim i na Beograd i na Prištinu. Do sada nisam doživeo da predsednik vlade iz Prištine dođe u Gračanicu, sedne s nama i upita nas: “Šta je vaš problem, šta vi želite, šta hoćete?” Kada je u pitanju Beograd, to se i desi naročito kada se približavaju izbori. Za srpski narod Kosovo je mnogo više od političke teme. Ono ima i svoju emotivnu, nepolitičku dimenziju. Zato mi tražimo da budemo subjekt političkih procesa i da sudelujemo u odlučivanju o našoj budućnosti.
Bekim Bljakaj: Čini mi se da manjinske grupe - Srbi koji žive u centralnom Kosovu, Albanci iz Preševske doline i kosovski Albanci koji su manjina u opštinama sa srpskom većinom - ponekad služe kao moneta za potkusurivanje u pregovorima između Beograda i Prištine. Dobija se utisak da su Beograd i Priština mnogo više zainteresovani za teritorije nego za dobrobit ljudi koji na tim teritorijama žive.
Nedavno se pričalo o mogućnosti razgraničenja i razmene teritorija. Niko od zvaničnika u Beogradu i Prištini nije vodio računa šta o tome misle ljudi koji žive na tim teritorijama. Niko ih ništa nije pitao. Baš me zanima šta bi o tome Vučić rekao nekom Srbinu koji se vratio u Glinu ili u neko selo pored Peći. Tim povratnicima bile su potrebne godine da se odluče da se vrate na svoja ognjišta, koja su bila opljačkana, da počnu novi život - i sad im dolazi neko odozgo i kaže: "Hajde da se podelimo".
Mima Karadžić i Enver Petrovci
Omer Karabeg: Koliko manifestacije kao što je festival "Mirdita, dobar dan" u Beogradu, na kome se predstavlja kulturna scena Kosova, i gostovanja beogradskih pozorišta u Prištini doprinose poboljšanju odnosa između dve zajednice. Ovih dana je pozorišni festival u Prištini "Kosovo theater showcase" otvorila drama "Balava" u izvođenju beogradskih glumaca. Kakve su bile reakcije?
Bekim Bljakaj: Mislim da su bili vrlo dobro prihvaćeni. Takve su bile i ovdašnje kritike. Čini mi se da umetnici mogu da prednjače u uspostavljanju normalnijih odnosa između dva naroda. Oni su u prilici da više od drugih doprinose pomirenju.
Stefan Filipović: Biću iskren. Moje je duboko uverenje da to ne doprinosi ničemu. Naši umetnici imaju ogroman potencijal da budu, kako je gospodin Bljakaj rekao, faktor pomirenja, ali trenutno oni ne umeju da se postave kako treba. Njihov doprinos je suviše elitistički, odnarođen i kontraproduktivan. To je, nažalost, istina, to misli običan čovek iz Gračanice, Beograda, Prištine.
Omer Karabeg: Vi mislite da su ova gostovanja namenjena eliti?
Stefan Filipović: Nisu namenjena narodu, a kome su namenjena - ne znam. Oni šalju poruke koje mi ne možemo da shvatimo. Za mene je konstruktivna saradnja između glumaca Mime Karadžića i Envera Petrovcija. Oni su više pomirili građane svojom produkcijskom saradnjom - koja nema veze sa procesom pomirenja - nego svi oni koji kreiraju predstave sa svrhom pomirenja. To je, možda, model. Dakle, normalna saradnja koja nije direktno vezana za proces pomirenja, pa ćemo posle da vidimo.
Pomirenje
Omer Karabeg: U Briselu se vode pregovori o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Da li iko radi na normalizaciji odnosa između Albanaca i Srba koji žive na Kosovu?
Bekim Bljakaj: Pregovori, koji u Briselu traju skoro deceniju, u poslednje vreme su kritikovani od dosta analitičara. Oni se pitaju - šta je to normalizacija odnosa. Naši politički predstavnici kažu da će dijalog biti završen obostranim priznanjem.
Međutim, Kosovo priznaje Srbiju, pitanje je da li će se taj dijalog završiti tako da Srbija prizna Kosovo. Ja se slažem sa onima koji kažu da, ukoliko se to ne dogodi, dijalog nema svrhu. Jer, ako Srbija ne prizna Kosovo, ponovo ćemo imati skoro sve one prepreke koje smo imali do sada. Međutim, ukoliko pregovori budu uspešni, ukoliko obe strane potpišu konačni dogovor, onda će i Albanci i Srbi na Kosovu biti mnogo spremniji da međusobno sarađuju.
Stefan Filipović: Pitate zašto niko ne radi na normalizaciji odnosa Srba Albanca koji žive na Kosovu. Moj odgovor je - zato što niko ne želi da se ti odnosi normalizuju. Ako se očekuje da normalizaciju treba da nam obezbede političke elite, od toga neće biti ništa. Ni briselska glomazna administracija, izložena različitim uticajima, nema šanse da nešto konstruktivno uradi na terenu.
Ako me pitate ko na Kosovu najviše doprinosi pomirenju, reći ću vam da su to ljudi koji svoj posao rade na najbolji način. Pomirenjem se bave i organizacije civilnog društva i pojedinci iz međunarodnih organizacija. Faktor normalizacije je i Srpska pravoslavna crkva. To kažem ne kao vernik nego kao objektivni posmatrač. Njeni predstavnici su uvek spremni za razgovor, nude konstruktivna rešenja zbog čega uživaju poštovanje međunarodnih institucija na Kosovu.
Omer Karabeg: U zaključku, da li je mogućan zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu ili će oni još dugo živeti jedni pored drugih u odvojenim enklavama?
Bekim Bljakaj: Zajednički život nema alternativu. U ovom trenutku Albanci i Srbi na Kosovu žive jedni pored drugih sa vrlo malo međusobne komunikacije. Verujem da je većina ljudi svesna da ne može da se živi na takav način. Nadam se da će nakon postizanja dogovora između Srbije i Kosova odnosi između Srba i Albanaca postati bolji i da će se u ne tako dalekoj budućnosti i potpuno normalizovati. Tada će možda biti i mešovitih brakova.
Omer Karabeg: Mislite li da će doći trenutak kada će biti normalno da Srbin i Albanac sede u restoranu i piju kafu?
Stefan Filipović: Ako mislite na restorane ovde u Gračanici, Štrpcu i Gnjilanu, mi već sedimo zajedno. Mi se nismo ni svađali. Ali, ako se vrlo brzo nešto ne promeni, Albanci više neće imati sa kim da popiju kafu u Gračanici. Jer se srpska zajednica na Kosovu smanjuje. Pod sadašnjim uslovima nemoguće je živeti. Nije to stvar nekog političkog nasilja, kontekst je takav da će srpska zajednica nestati. Zato je potrebno da tu kafu popijemo što pre.
Facebook Forum