Nasuprot idealističkim očekivanjima krajem osamdesetih da će internet pomoći u prevazilaženju dotadašnjih političkih, etničkih i drugih podela i granica u svetu, svedoci smo sve tvrđih ograničenja pa i podizanja "digitalnih zidova" koji su neprobojni kao nekada stvarni "berlinski" ili "kineski" zid, odnosno spuštanja "gvozdene digitalne zavese", kao nekadašnje stvarne između Sovjetskog Saveza i Zapada.
Dakle, za razliku od prvobitne ideje o internetu kao "univerzalan(osti) bez totaliteta" (Pierre Levy), kojim se brišu granice prostora i vremena, kao nikada u dosadašnjoj istoriji, svedoci smo "balkanizacije" ove "mreže svih mreža", kako je još nazivaju. "Digitalnu demokratiju" sve više ugrožava "digitalni autoritarizam".
S druge strane, umesto pospešivanja saradnje među državama, internet je sve učestalije sredstvo "digitalne subverzije" sa opasnošću da jednoga dana izbije i "sajber rat".
Poslednji primer za to je usvajanje zakona u Rusiji koji omogućava vlastima da blokiraju internet stranice i kažnjavaju odgovorne za širenje "lažnih vesti" i materijala koji se smatraju uvredljivim za državu ili javnost.
Predsednik Vladimir Putin je ranije izjavljivao da je teško kontrolisati internet. Međutim, pošto se suočava sa padom popularnosti, kritičari smatraju da novim zakonima pokušava da stavi pod svoju kontrolu sajber prostor kako bi onemogućio delovanje političkih protivnika, u trenutku kada postoje dokazi o obmanjujućim informacijama koje Rusija širi internetom.
Pod krinkom sprečavanja "ekstremističkih" materijala, na udaru su ne samo oni koji postavljaju (post) takve sadržaje već ih i "lajkuju" (like) ili "dele", odnosno "šeruju" (share).
Pojedincima poput Dmirija Semjonova iz grada Čeboksari u centralnom delu zemlje se čak desilo da budu dva puta kažnjeni za isto delo. Prvi put jer je podelio "ekstremistički" sadržaj na društvenim mrežama. Drugi put je kažnjen po istoj optužbi da je "distribuirao ekstremistički material" zato što je objavio na svom nalogu vest da je prethodno kažnjen za šerovanje "ekstremističkog" sadržaja.
U ovim zakonima nije precizirano šta se smatra "lažnim vestima". To će biti prepušteno tužiocima i državnim regulatornim telima da utvrde, što, po rečima kritičara, podseća na sovjetsko vreme kada se išlo u zatvor zbog izrečenog mišljenja, tako da se na udaru mogu naći i satirični memovi jer oni koji dobro poznaju Vladimira Putina kažu da ne voli šale na njegov račun.
Opozicioni političar Vladimir Rižkov naglašava da će "to stvoriti mogućnosti za najširu moguću pristrasnost u primeni zakona. Kao rezultat, poverenje društva u vlasti će opadati, a javna atmosfera zatrovana".
Nikolaj Svanidze, novinar i član Ruske građanske komore, opisao je zakone kao "varvarske" koji će "zastrašiti novinare da slobodno govore i pišu".
Istovremeno, uredništvo lista "Vedomosti" saopštava da pomenuti akti mogu ugroziti onlajn medije i blogove koji citiraju anonimne izvore kritične prema vlastima.
Međutim, portparol Kremlja Dmitrij Peskov opravdava usvajanje ovih zakona. "Ova sfera lažnih vesti, uvreda i tako dalje, prilično je striktno uređena u mnogim zemljama, uključujući i evropske. Stoga je, naravno, neophodno da se to uradi i u našoj zemlji", navodi portparol Kremlja.
Nikolaj Uskov, urednik ruskog izdanja magazina Forbs, kaže da se Kremlj očito priprema na situaciju u kojoj će rasti nezadovoljstvo javnosti što će se odraziti povećanjem sadržaja na društvenim mrežama.
"Ne mislim da će ove mere spasti državu, jer će talas gneva pomesti sva ograničenja", dodaje Uskov.
Pad popularnosti Putina
Mnogi smatraju da je cilj ovih zakona da onemoguće javnu kritiku s obzirom da zbog višegodišnje ekonomske stagnacije pada rejting Kremlja.
Po prvi put od aneksije Krima 2014, veći je broj građana Rusije koji smatraju da zemlja ide u pogrešnom pravcu od onih koji misle da je na dobrom putu.
I samom Putinu je opala popularnost za 20 odsto u odnosu na 2015, kada je njegovu politiku podržavalo 86 procenata građana.
Poruka baleta 'Labudovo jezero'
Kada su građani Sovjetskog Saveza uključili svoje TV prijemnike 19 avgusta 1991, shvatili su da je vanredna situacija, jer je na svakom kanalu puštana samo klasična muzika ili balet "Labudovo jezero" Petra Iljiča Čajkovskog. Naime, nekoliko sati pre toga pučisti su pritvorili sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova. Kako se raspadao Sovjetski Savez, najžešće ulične borbe su vođene oko televizijskih predajnika. "Da bi ste zauzeli Kremlj, morate zauzeti televiziju", govorio je jedan od Gorbačovljevih saradnika, podseća britanski "Ikonomist" (The Economist).
Vladimir Putin je to shvatio. Počeo je svoju vladavinu 2000. uspostavljajući monopol nad televizijom, koja je bila glavni izvor informacija u zemlji. To mu je u velikoj meri pomoglo da kod građana stvori iluziju stabilnosti i podstakne entuzijazam za mnogo ofanzivniju spoljnu politiku i vojne intervencije. Međutim, najpouzdanija propagandna poluga gubi svoj uticaj.
Analitičari su dugo opisivali rusku politiku kao bitku između televizije i frižidera (odnosno između propagande i ekonomskog stanja), naročito ako se on isprazni, kako je rekao Igor Sutjagin, nekadašnji načelnik odeljenja za vojno-tehnička pitanja na Institutu za američke i kanadske studije pri Akademiji nauka Rusije za RSE 2015. godine.
Međutim, internet sada postaje važan faktor.
Prema istraživanju nezavisnog centra "Levada", poverenje građana Rusije u televiziju je dramatično palo – sa oko 80 odsto 2009. godine na ispod 50 procenata sada. U međuvremenu, tri puta je uvećan broj onih koji veruju informacijama sa interneta, odnosno oko četvrtina stanovništva Rusije. Stariji ljudi još uvek se uglavnom informišu preko televizije, dok mladi preko interneta.
Naročito Jutjub narušava državni monopol nad televizijom. Naime, 82 odsto mladih između 18 i 24 godine gleda videa na ovoj platformi, dok "Kanal jedan", ključna TV mreža, prati 83 odsto pripadnika iste starosne grupe. Štaviše, vlogeri su pretekli po gledanosti pojedine voditelje na televiziji. Tako video snimci Jurija Duda, koji intervjuiše političare i selebritije, dostižu gledanost između 10 i 20 miliona na Jutjubu, mnogo više nego bilo koji informativni program na televiziji.
Aleksej Navaljni, jedan od lidera opozicije, ima dva kanala na Jutjubu sa 2,5 miliona registrovanih pratilaca. Njegov nedeljni vebkast gleda skoro million ljudi, dok centralnu informativnu emisiju TV "Kanal jedan" prati između tri i četiri miliona građana.
Kremlj na sve moguće načine pokušava da kontroliše internet. "Vlast nastoji da iznađe puteve kako da internet pretvori u televiziju", ističe Gregorij Asmolov, ekspert na Kings koledžu u Londonu. To, po njegovim rečima, iziskuje ne samo striktnu zakonsku regulativu, već i kontrolu fizičke infrastrukture i dominaciju u pripremi sadržaja.
Za kontrolu interneta nisu dovoljni zakoni
Takođe, za kontrolu interneta potrebno je mnogo više nego usvajanje nekoliko zakona. Za razliku od Kine, gde je vladajuća partija napravila "veliki zaštitni zid" (Great Firewall), internet u Rusiji je bio slobodan i kada je reč o sadržaju, ali i infrastrukturi sa nekoliko stotina privatnih provajdera. Početkom 2000-ih bio je slabašna alternativa televiziji pod dominacijom države, pa mu Kremlj nije pridavao veliku pažnju, odnosno nije doživljavao kao opasnost. U to vreme, Putin je bio protiv regulisanja i kontrole interneta.
Međutim, krajem prve decenije 21 veka, onlajn aktivnosti su se sve više preplitale sa zbivanjima u stvarnom svetu. Tako je u vreme masovnih požara u Rusiji 2010, na hiljade volontera koristilo snimke sa terena u cilju mobilizacije kako bi se reagovalo na krizu. Asmolov smatra da je to obelodanjivanje nedostataka vlada u reagovanju na pomenuti problem ojačalo uverenje kod običnih ljudi da imaju uticaja na situaciju, prenosi "Ikonomist".
Godinu dana kasnije, kada je Kremlj pokušao da manipuliše na parlamentarnim izborima, vebsajtovi, kao što je "Glas" (Golos), su aktivirali hiljade volontera koji su kao posmatrači snimali masovno kršenje izborne procedure. Nakon uličnih protesta, Putin se obrušio na opoziciju i onlajn i oflajn, uvođenje novih restriktivnih mera i kažnjavanjem aktivista.
On je 2014. proglasio internet "CIA projektom" i zahtevao da ruske onlajn kompanije vrate svoje servere u zemlju. Kremlj je aktivirao grupu "sajber čuvara" da tragaju za zabranjenim sadržajem, nastojeći da neutrališe nezavisne volonterske sajtove zamenjujući ih sopstvenim, koji su predstavljeni kao alternativni. U tom kontekstu, angažovana je armija "trolova" koja je preplavila socijalne mreže sa podrugljivim i zapaljivim porukama.
Zastrašivanje internet provajdera
Vlasti su izvršile pritisak na Pavela Durova, jednog od osnivača VKontakte, domaće društvene mreže, da otkrije obaveštajnoj agenciji (FSB) informacije o korisnicima.
Kada je to odbio, primorali su ga da proda firmu Ališeru Usmanovu, Kremlju lojalnom oligarhu i vlasniku Mail.ru, velikoj internet kompaniji.
Usmanov je bez ustezanja predao tražene podatke, što je dovelo do hapšenja aktivista. Prema informacijama Agore, nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava, ruski tužioci su podneli 1295 krivičnih prijava, od čega je 143 lica osuđeno od 2015.
Prošle godine je državni regulator blokirao rad aplikacije Telegram, jer je odbila da omogući bezbednosnoj službi FSB pristup kodiranim porukama i informacijama o njegovim korisnicima.
Ruske vlasti su pravdale tu borbom protiv ekstremizma i terorizma.
U nastojanju da izbegne zabranu, Telegram je prebacio svoje podatke na Guglove i Amazonove servere. Ruske vlasti su reagovale na taj potez zabranom IP adresa koje pripadaju ovim dvama internet gigantima.
To je ugrozilo mnoge usluge, uključujući rezervacije u hotelima i avionskom saobraćaju.
Telegram je osnovan 2013. i privukao je više od 200 miliona korisnika širom sveta
Prethodno je 2017. Kremlj zabranio korišćenje internet proksi (posrednih) servisa - uključujući virtualne privatne mreže (virtual private networks - VPN) - i anonimnu upotrebu servisa za instant poruke.
Po rečima Andreja Soldatova, autora knjige "Crveni veb", cilj ovakvih poteza Kremlja je da zastraši velike provajdere i tako ih privoli da sarađuju. U poslednje dve godine naglo je povećan broj zahteva vlasti provajderima da uklone ili blokiraju određeni sadržaj.
Ta taktika daje delimične rezultate. Tako je Gugl naveo u izveštaju da je u 78 odsto slučajeva izašao u susret zahtevima ruskih vlasti da se ukloni ili blokira neki sadržaj u prvoj polovini 2018.
Pokoravanje moralno upitnim zahtevima vlada, kao što je ruska, preti da ugrozi reputaciju globalnih internet provajdera. Primer za to je kada je Yahoo obelodanio podatke vlastima u Pekingu o svojim korisnicima zarad odobrenja da posluje na velikom kineskom tržištu. Gugl i Fejsbuk su za sada odbili zahteve zvanične Moskve da obelodane identitet svojih korisnika.
Čelnik Fejsbuka Mark Cukerberg je izjavio da njegova kompanije neće skladištiti osetljive podatke "u zemljama sa problematičnim poštovanjem ljudskih prava".
Očito da današnje internet kompanije treba da se postaraju kako da sajber prostor ostane sredstvo za jačanje demokratije, a ne njeno demontiranje.
Skupi digitalni suverenitet
U poslednje vreme vlast je promenila taktiku, pa umesto progona korisnika pokušava da uspostavi veću kontrolu nad provajderima onlajn sadržaja.
Prema novom zakonodavstvu o "digitalnoj suverenosti" biće obavezni da postave opremu za nadgledanje kojom će moći da se operiše iz jednog kontrolnog centra. To će državi omogućiti da filtrira saobraćaj na internetu, izoluje regione ili da u potpunosti blokira dotok sadržaja sa globalnog veba. Kremlj je pokazao da je u stanju da odseče pojedine regione od interneta tokom nedavnih protesta u Ingušetiji.
Predviđa se stvaranje domaćeg Sistema imena domena (Domain Name System). Pristalice predloga zakona o "suverenom internetu" kažu da će njime ono što nazivaju ruskim segment interneta - poznat kao runet - biti nezavisniji. Vlast tvrdi da je to potrebno da bi se Rusija sačuvala od potencijalnih sajber napada. Dalje se navodi da je jedan od razloga za usvajanje ovih zakona "agresivni karakter" američke strategije o sajber bezbednosti objavljene u septembru prošle godine u kojoj je, kako ističe zvanična Moskva, "Rusija direktno i bez dokaza optužena za sajber napade".
Mediji su objavili sredinom februara da Kremlj planira privremeno isključenje Rusije sa globalnog interneta u nekom trenutku pre 1. aprila da bi testirala svoju odbranu od sajber napada.
Zakon predviđa da ruta ruskog saobraćaja na vebu i podaci prolaze kroz kontrolu državnih vlasti. Istovremeno, predlaže se izgradnja nacionalnog sitema za domene koja bi omogućila funkcionisanje interneta čak i ukoliko bi Rusija bila odsečena od globalne onlajn mreže.
To bi iziskivalo instaliranje specijalne opreme da bi se lakše blokirali sajtovi koje vlada zabrani.
Međutim, Sergej Ivanov, poslanik opozicione Liberalno-demokratske partije, sumnjičav je da je Rusija u stanju da instalira opremu predviđenu ovim zakonima, rekavši prema pisanju pojedinih domaćih medija: "Rusija ne proizvodu bilo kakav hardver za IT tehnologije, jedino kablove, kojima je bolje da se neki ljudi sami obese".
Ruski ekspert Grigoij Paščenko smatra da će za pokretanje "suverenog interneta" biti potrebne decenije.
"Sigurni smo da je suvereni internet moguć, ali to će biti dug i skup proces", ističe Paščenko.
I Tanja (Tanya) Lokot, profesorka Univerziteta u Dablinu, kazala je za RSE da je tehnički moguće da se Rusija isključi sa globalnog interneta tačnije iz DNS sistema, ali da to traži velike pripreme i sredstva.
Kopiranje kineskog "velikog zaštitnog zida" može biti skopčano sa teškoćama po zvaničnu Moskvu, smatra Andrej Soldatov. Po njegovim rečima, Rusija je mnogo više integrisana u globalnu strukturu interneta: njene najveće kompanije, poput Jandeksa (Yandex), imaju servere u inostranstvu. Istovremeno, svetski giganti, kao što je Gugl, imaju servere u Rusiji. Što je još važnije, građani Rusije imaju sve veću naviku da koriste sajtove kao što su Jutjub, koji je veliki provajder zabave za decu.
Zabrana Jutjuba i Gugla je tehnički moguća, ali može biti i politički eksplozivna.
Ugledanje na kineski model
Predsednik SAD Bil Klinton je izjavio 2000. godine da će se "sloboda širiti mobilnim telefonom i modemom", uprkos, kako je rekao, naporima zemalja poput Kine da spreče prenos informacija. Međutim, on je istakao da je to pokušaj da se "prikuca žele na zid".
Međutim, skoro dve decenije kasnije ovu Klintonovu metaforu pobornici slobode interneta pominju kao crni humor, imajući u vidu da Kina nastavlja da dograđuje "veliki zaštitni zid", kao najsofisticiraniji sistem za kontrolu i nadgledanje sajber prostora na svetu.
Sandej Jokubaitis (Sunday Yokubaitis), izvršni direktor VPN kompanije "Golden Frog", kazao je za CNN da su sve učestalije blokade njenih usluga u Kini: "Ranije se to dešavalo u proseku svakih šest sedmica, sada to čine više puta na dan".
Džejms Grifits (James Griffiths), autor knjige "Veliki kineski zaštitni zid: kako graditi i kontrolisati alternativnu verziju interneta" (The Great Firewall of China: How to Build and Control an Alternative Version of the Internet), navodi da Peking izvozi svoj model, tako što njegovi cenzori rade sa svojim istomišljenicima u Rusiji, Ugandi i mnoštvu drugih zemalja razvijajući mehanizme kontrole i gušenja onlajn disidentstva.
Zbog toga je "Fridom haus" (Freedom House) konstatovao u svom izveštaju 2018. godine da "sloboda na internetu opada poslednjih osam godina".
"Kohorte zemalja se kreću ka digitalnom autoritarizmu prihvatajući kineski model ekstenzivne cenzure i automatizovanih sistema nadzora", navodi ova organizacija sa sedištem u Vašingtonu.
Autoritarne vlasti koriste kovanicu "lažne vesti" i razne skandale u kojima su kompromitovani podaci o privatnosti korisnika, kao izgovor da se približe kineskom modelu interneta. Tako se navodi primer Egipta i Irana koji su pooštrili medijske zakone u cilju pritiska na disidente, koji neretko završavaju u zatvoru, i, istovremeno, blokiraju strane društvene mreže i onlajn servise.
Kina smatra da nacionalna vlada ima suvereno pravo da kontroliše internet unutar svojih granica, a to uključuje i rad stranih kompanija i građane koji se nađu na njenoj teritoriji.
"Fridom haus" navodi da zvanični Peking preduzima mere u cilju "propagiranja svog modela u inostranstvu" tako što obučava strane zvaničnike, obezbeđuje tehnologiju za cenzurisanje i nadzor, te vrši pritisak na međunarodne kompanije da se pridržavaju kineskih standarda čak i kada deluju van njenje teritorije.
"Ovi trendovi predstavljaju egzistencijalnu pretnju budućnosti otvorenog interneta i izgledima za jačanje demokratije širom sveta", navodi ova organizacija, dodajući da je 57 zemalja – od evropskih demokratija do centralnoazijskih autokratija – kupilo kinesku telekomunikacionu opremu (uključujući spor oko Huaveja), zatim tehnologije za nadzor ili su ugostile cenzore iz Pekinga i operativce za propagandu.
Reč je o doktrini "sajber suvereniteta", čiji je promoter predsednik Kine Si Đingping.
Balkanizacija interneta
Početkom marta je obeležena 30-a godišnjica otkako je Tim Berners Li (Lee) lansirao ideju o stvaranju globalne mreže (world wide web – WWW). Po njegovim rečima, internet je danas postao javni trg, biblioteka, lekarska ordinacija, dizajnerski studio, kancelarija, bioskop, banka – i još mnogo toga.
Internet je transformisao svet na način koji se može uporediti sa pojavom Gutenbergove štampane mašine.
To je podstaklo verovanje da sa tehnološkim napretkom dolazi i novo doba demokratskih komunikacija, jer će biti otklonjeni vladini i korporativni filteri koji su nezaobilazni deo tradicionalnih masovnih medija.
Na to se nadovezuje i koncept "umreženog društva" koje nema "centar" već "priključke" (nodes), kao i ideja "virtuelne geografije" u kojoj je kultura, kao svakodnevni život, uvećana globalnim komunikacionim vektorima, tako da, kako ističe Vork Mekenzi (Wark McKenzie), "više nemamo korene već antene - više nemamo poreklo već terminale" (aerials).
U istom tonu Tomas Fridman (Thomas Friedman) pisao 2000. da zajedničke snage globalizacije i interneta "deluju nalik kliještima za krcanje oraha u otvaranju (zatvorenih) društava".
Istovremeno, Li upozorava da "sa svakom novom karakteristikom, novim vebsajtom, raste podela između onih koji su onlajn i oni koji nisu", imajući u vidu da pola planete još nema pristup internetu.
Mada je internet pružio mogućnost margizalizovanim grupama da se čuje njihov glas, istovremeno tu platformu koriste i oni koji seju mržnju i netrpeljivost, koji su često najaktivniji u sajber prostoru.
Pojedini autori, poput Jevgenija Morozova, upozoravaju da fetišizacija interneta vodi novom tehnološkom determinizmu ili "solucionizmu", te da taj sajber optimizam često počiva na namerno pogrešnom shvatanju događaja iz vremena Hladnog rata, odnosno efikasnosti strategija kao što je prokrijumčarenje fotokopirnica i faks mašina preko "gvozdene zavese" u zemlje socijalističkog lagera ili emitovanje programa Radija Slobodna Evropa.
"Gledajući na to kroz prizmu Hladnog rata, oni pridaju internetu skoro magična svojstva; za njih je to krajnje sredstvo koje će pomoći Zapadu da konačno pobedi svoje autoritarne takmace. Drugim rečima, pustite ih da tvituju i oni će tako tvitovati svoj put ka slobodi. Po ovoj logici, autoritarizam će postati neodrživ kada se uklone barijere za slobodni protok informacija. Ako Sovjetski Savez nije mogao da zaustavi vod pamfletista, kako Kina može da 'preživi' armiju blogera?", ističe Morozov, koji sebe naziva i "digitalnim jeretikom".
Jedan od paradoksa vremena u kome živimo je da su internet i potom društvene mreže - koji su na svojim počecima slavljeni kao "carstvo slobode" u borbi protiv raznih vrsta kontrole i monopola - sada postali izvor monopola i najrazličitijih vidova kontrole, koji nisu bili mogući u prošlosti, a kojih građani, što je najpogubnije, često nisu ni svesni.
Razbijanje monitora čekićem
Prva ruska internet konekcija je instalirana 1989. godine na nuklearnom institutu Kurčatov, čiji su naučnici želeli da uspostave bliskije veze sa Zapadom, nazvavši mrežu "demos". Sada se vlast pod plaštom zaštite borbe protiv ekstremizma obrušava na kritičare iz redova "demosa".
Međutim, kako piše "Ikonomist", potpuna primena pomenutih zakona može ličiti na razbijanje monitora sa čekićem. "Kremlj će imati u rukama prekidač za isključenje interneta ukoliko izbije politička kriza, ali će raspolagati sa minimalnim mogućnostima da spreči takvu krizu."
To znači da bi prekid rada interneta u cilju sprečavanja širenja poruke demonstranata, bila, zapravo, najmoćnija poruka, ocenjuje britanski list, jer pomenute 1991. godine skoro niko nije imao internet u Rusiji (kao ni u svetu), ali su svi znali da je zemlja u previranju zato što su na televiziji mogli da gledaju samo balet "Labudovo jezero".
Facebook Forum