Aleksandar Popov iz beogradskog Centra za regionalizam za 'Zašto?' objašnjava zbog čega na Balkanu teško ide integracija u etnički podijeljenim zajednicama i gradovima kao što su Mostar ili Severna i Južna Mitrovica, čije je ujedinjene podržao kosovski predsjednik Hašim Tači nakon što je peticiju podržalo preko 16.000 građana južnog dela nekada jedinstvenog grada.
Simbol razdvajanja
Ovdje je problem u glavama ljudi.
Ako pogledate Mostar, on zvanično nije podeljen na dva dela i ona ulica koja deli Mostar na dva dela, oko nje se normalno prolazi, nema čak ni fizičke prepreke, niti bilo čega drugoga.
Jedino što ta prepreka postoji u glavama ljudi, i Bošnjaci retko prelaze na hrvatsku stranu i Hrvati na bošnjačku stranu. Jedino Srbi koji su tamo apsolutna manjina, oni idu bez obzira u koji deo grada će da krenu.
Kad je reč o Mitrovici, ovde je posebna priča, ovde imamo i psihičku i fizičku barijeru. Psihička barijera je možda čak jača nego u Mostaru zato što su svežija događanja koja su izazvala tu barijeru.
Druga stvar je što postoji ta fizička barijera, taj most koji bi u stvari trebalo da spaja, ne bi trebao da budu barijera.
Međutim, kao što smo videli, preko njega su se mnoge stvari dešavale, dolazili su i napadi na srpsku stranu, na Mitrovicu, preko mosta i tada su i nastali “čuveni” čuvari mosta među kojima je bio na početku i pokojni Oliver Ivanović.
Tako da je taj most postao simbol razdvajanja, a ne spajanja kao što bi trebalo da bude.
Objedinjavanje na papiru
Ova inicijativa koja je povedena oko spajanja dve Mitrovice zapravo nema utemeljenja ni u tome što nema pristanak srpske strane, a bez pristanka srpske strane mislim da to vodi u jednom lošem pravcu, jer Mitrovica je poslednje jače uporište Srba na Kosovu, znači skoro etnički čisto mesto sem ona tri solitera gde žive Albanci i Bošnjačke mahale gde je mešovito, ima nešto Albanaca i ima Bošnjaka.
Dakle ovaj plan koji je krenuo iz Južne Mitrovice a podržao ga je Tači, on je kad je reč o Tačiju kontradiktoran sa njegovom idejom o razgraničenju koje bi podrazumevalo i razgraničenje po etničkim linijama.
U tom slučaju bi sever Kosova zajedno sa Mitrovicom, koja je apsolutno glavna Tačka na Severu, pripala Srbiji u razmenu za jug Srbije, znači one dvije opštine na jugu Srbije.
Tako da uopšte ne znam zbog čega je Tači podržao ovu ideju, jer ona odudara od njegovog plana, koji je i Vučić donekle prihvatio, ne donekle nego u punoj meri, za razgraničenje.
S druge strane, to objedinjavanje bi moglo da bude samo na papiru ukoliko se ne dobije pristanak srpske strane, i ako se krene silom u tom slučaju bi izazvalo velike nevolje.
Vidjeli smo samo par upada ROSU, ovih specijalnih jedinica, na sever Kosova, kad su hapsili one Srbe, pa kad su bili oni događaji na Jarinju pre više godina i kad je Tači došao na Gazivode da se provoza čamcem, svaki put je to izazvalo uznemirenje među Srbima, a kamoli da sad se prisilno prisajedini Severna Mitrovica Južnoj Mitrovici -- to bi tek sigurno naišlo na velike, velike probleme, na veliki otpor kod Srba i to bi čak moglo da bude fitilj za neke nemile događaje na Kosovu.
Podsticanje protivrečnosti
Nije došlo do integracije zajednica i gradova zato što nije rađeno na tome.
Rad na tome su radile isključivo nevladine organizacije, kao što je Igmanska inicijativa čiji sam ja kopredsjednik za Srbiju, i neke druge nevladine organizacije koje su se bavila pomirenjem i obnovom saradnje među zajednicama.
Međutim, ako pogledate zvanične organe u ovim državama, pa i međunarodnu zajednicu koja je to mirno posmatrala, sve je išlo u tom pravcu da se zapravo napravi jaz između ovih zajednica.
Djeca idu u odvojene škole, uče po posebnim programima, stalno se podstiču suprotnosti između ovoj zajednica od strane političara jer to njima ide u prilog, i dokle god je tako oni će da vode svoje stado, mi da budemo urođenici a plemenske poglavice će odlučivati o našim sudbinama.
Tako da se te protivrečnosti stalno podstiču i onda to još više učvršćuje onaj jaz koji postoji u glavama ljudi. Maltene on kad vidi tu ulicu, to je njemu fizička barijera.
Da je to išlo u drugom pravcu, da je podsticana saradnja između tih zajednica, da su u Mostaru organizovani neki zajednički događaji u što više navrata to bi sigurno doprienlo da se prevaziđu te psihološke barijere.
Škola, porodica, mediji
MI smo krajem prošle decenije imali jedan događaju Mostaru, performans u okviru Igmanske inicijative, "Igra ne poznaje granice", gde je jedna baletska grupa izvodila performans od skoro sat i nešto vremena koji je doneo Broadway jer je koreografkinja završila studij na Broadwayu, donela je te neke inovacije i bilo je novina koje su bile interesantne za mlade.
Međutim, to se dešavalo na Španskom trgu, na vrhu te ulice koja deli Mostra na ta dva dela gde ima jedna stacionirana bina i faktički, baš zbog tih fizičkih barijera na taj događaj je došlo malo mladog sveta i iz jednog i iz drugog dela.
Onda su nam rekli ovi sa bošnjačke strane, da ste došli kod nas na ne znam na koje mesto, imali bi puno publike, a ovi sa hrvatske strane su nam rekli da ste došli na ono mesto imali bi više publike.
Da je takvih događaja bilo više, da je to postalo normalno, da mladi ljudi, pre svega zbog kulturnih događaja prelaze tu granicu i da se druže na takvim događajima, onda sigurno ne bi toliko godina posle rata i svega što se dešavalo bile tolike barijere ni među ovim ljudma srednje ili starije generacije, a posebno ne među mladima.
Nažaost, oni su drugačije odgojeni, sa drugačijim učenjem i u školi i u porodici i od strane medija, tako da, nažalost nekome je jako stalo da se ovako stanje zakuca na što duže staze zato što onda će jednostavno lakše upravljati ljudskim sudbinama.
