Saga o Bregzitu (Brexit) podseća na scenu iz filma Luisa Bunjuela (Bunuel) "Anđeo uništenja" u kojoj imućni gosti na večeri u raskošnoj vili uviđaju da iz nekog neobjašnjivog razloga ne mogu da odu. Jianis Kitromilides (Yiannis), profesor Univerziteta Kembridž (Cambridge), poredi scenu iz ovog filma sa "nadrealnim" položajem u kojem se nalazi Velika Britanija još od "loše zamišljenog i rđavo izvedenog" referenduma.
Ne samo tadašnji premijer Dejvid Kameron (David Cammeron), koji je raspisao referendum da bi zadovoljio pobornike izlaska, ali je verovao da će Britanija ostati u Evropskoj uniji (EU), nego i najvatrenije pristalice Bregzita očito nisu imali strategiju šta ako uspeju, odnosno ako birači podrže izlazak iz evropskog bloka.
Stoga se u poslednjih skoro godinu i po dana čulo mnogo nejasnih, pa i kontradiktornih ideja iz Londona: meki i tvrdi Bregzit; brzi i spori, da je "bolji izostanak bilo kakvog sporazuma nego rđav sporazum", kako je do skora tvrdila premijerka Tereza Mej (Theresa May). Međutim, sada je manje kategorična jer je oslabljena nakon poslednjih parlamentarnih izbora što je doprinelo dodatnoj konfuziji, pa se i iz redova same Vlade čuju oprečna mišljenja.
"Kad slušate izjave iz kabineta Tereze Mej, nije jasno za kakvu opciju se Britanija zalaže. Sve više ljudi kaže: 'To je suludo šta Britanci rade' ", ističe Joakim Fric Vaname (Joachim Fritz-Vannahme) iz nemačke fondacije Bertelsman (Bertelsmann).
Vreme curi
Kako piše Špigl (Spiegel), vlasti u Londonu se ponašaju kao da imaju svo vreme ovog sveta, iako ono dramatično curi jer Britanija treba da napusti EU u martu 2019. Do tada, evropski projekti – od kvota za ulov bakalara do odlaganja nuklearnog otpada, za čiji dogovor i realizaciju su bile potrebne decenije – sada treba da se demontiraju i zamene novom regulativom koja će odražavati novo stanje, odnosno da Britanija nije više u bloku. Hiljade zakona, raznih uredbi i smernica moraju da se promene ili iznova napišu u veoma kratkom periodu.
Pritom nije reč samo o suvoparnom pravničkom poslu već i posledicama koje će imati po banke, kompanije, uticati na život 3,2 miliona evropskih građana nastanjenih u Britaniji, kao i 1,2 miliona Britanaca u EU. Svaka alineja u novom zakonodavstvu itekako može da promeni svakodnevni život studenata, radnika migranata, penzionera.
Stoga je ilustrativna scena iz Bunjuelovog filma u kojoj, kako podseća Kitromilides, "začuđeni i zbunjeni gosti koji ne mogu da 'izađu', postaju pakosni i zajedljivi, okreću se jedan protiv drugog i otkrivaju neke od najgorih aspekata ljudske prirode".
[Trejler filma "Anđeo uništenja", YouTube]
Lideri EU na samitu u četvrtak i petak razmatraju izveštaj evropskog pregovarača Mišela Barnijea (Michel Barnier) u kome se ističe da ni nakon pet rundi razgovora nije ostvaren suštinski pomak o tri ključna pitanja. Najpre o poziciji građana EU koji žive u Britaniji. Brisel traži da njihova prava garantuje Evropski sud pravde, što London ne prihvata.
EU želi i da njeni građani mogu u budućnosti da dovedu u Britaniju svoje porodice, te da nastave da primaju sve prinadležnosti iz britanskih socijalnih i penzionih fondova i nakon Bregzita ako se vrate u svoje zemlje. Takođe, ne nazire se sporazum o finansijskim troškovima koje Britanija treba da plati i graničnom režimu između Severne Irske, kao dela Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Irske, koja je članica EU.
Pozicija Brisela je da će pregovarati sa Londonom o novim trgovinskim odnosima tek kada se ostvari "suštinski napredak" o pomenutim pitanjima razvoda. Stoga, Barnije nije predložio prelazak na novu fazu. London, pak, smatra da je pregovarački okvir EU isuviše striktan i želi da razgovara o prelaznim rešenjima i pre nego što se postigne dogovor o spornim tačkama razlaza.
To znači da je sve manje vremena, imajući u vidu i da Brisel želi da se ovaj deo pregovora okonča do oktobra 2018, kako bi 27 članica moglo da u roku od šest meseci ratifikuje taj dogovor, tačnije do proleća 2019, kada Britanija napušta EU.
Sa produžavanjem ćorsokaka, sve je veća verovatnoća razlaza bez dogovora, iako obe strane tvrde da to ne žele.
EU i Britanija se ne razlikuju samo u stavovima već i u metodologiji pregovaranja. Prema mišljenju Barnijea, situacija je veoma složena i nije logično da se čeka do poslednjeg trenutka da bi se rešila sporna pitanja. S druge strane, London pristupa ovim razgovorima kao i u ranijim slučajevima, poput onog o programu ekonomskog spasavanja Grčke: Ništa nije dogovoreno dok nije dogovoreno.
Mnogi britanski zvaničnici se nadaju da će se nemačka kancelarka Angela Merkel, nakon što je pobedila na poslednjim izborima, odlučnije angažovati u iznalaženju rešenja oko Bregzita koje će i njima ići u prilog. Međutim, to opet može biti pogrešna kalkulacija. U međuvremenu, kako piše Špigl, pregovori izgledaju kao da jedna strana "igra kriket a druga fudbal", što svakako ne može iznedriti konstruktivno rešenje.
"Konstruktivna" dvosmislenost
Na unutrašnjem planu oslabljena, Tereza Mej se suočava sa napadima unutar same stranke tako da su, prema proceni analitičara, njeni dani na premijerskom mestu odbrojani. Jedna od poslednjih stvari koji drži podeljeno rukovodstvo Konzervativne partije na okupu jeste strah od dolaska na vlast lidera laburista, radikalnog levičara Džeremija Korbina (Jeremy Corbyin). U međuvremenu, članovi Vlade često solo nastupaju sa oprečnim stavovima: jedni smatraju da treba platiti za izlazak 20 milijardi evra (uključujući i Terezu Mej); drugi 40, a treći 60 milijardi.
Šef diplomatije Boris Džonson (Johnson) je objavio svoj "Bregzit manifesto" u kome je izneo potpuno drugačije stavove u odnosu na govor premijerke u parlamentu dan kasnije.
I predlozi britanskog pregovarača Dejvida Dejvisa (David Davis) su često nedorečeni, iako on insitira da je reč o "kreativnim idejama". Stoga je ta taktika "kreativne dvosmislenosti" u funkciji kupovine vremena, a ono očito curi.
Iznenađujuće jedinstvo EU
Mada London pokušava da igra na kartu različitih interesa unutar EU, njene članice su pokazale iznenađujuće jedinstvo – pre svega oko novca.
Naime, zemlje koje uplaćaju više u evropski budžet nego što im se vraća – poput Nemačke i Holandije – pribojavaju se da će morati da popunjavaju "rupe" koje će ostati nakon odlaska Britanije. S druge strane, zemlje koje dobijaju više iz evropskog budžeta nego što u njega daju strahuju da države davaoci neće biti spremni da potkrpe manjak – oko 6,4 milijarde evra koliko je Britanija doprinela za 2014/15. godinu.
Zbog toga insistiraju da Britanija plati sve do poslednjeg penija – procene u Briselu se kreću od 60 do 100 milijardi evra.
Ukoliko ne bude "sporazumnog razvoda", čitav slučaj će se razvlačiti godinama po sudovima.
Prebacivanje lopte
Tereza Mej je u govoru u Firenci u septembru izrazila spremnost Britanije da uplaćuje u evropski budžet još dve godine nakon izlaska 2019, kao i privrženost ostalim finansijskim obavezama, ali koje će London detaljno obrazložiti kada počnu pregovori o trgovinskim odnosima.
"Radujući se sledećoj fazi, lopta je u njihovom dvorištu", istakla je britanska premijerka očito se nadajući ustupcima Brisela.
Međutim, portparol Evropske komisije Margaritis Šinas (Schinas) odbacio je ovaj stav.
"Postoji jasan redosled u ovim razgovorima. Zasad nije pronađeno rešenje za prvu fazu, tačnije za postupak razvoda. Stoga je lopta u potpunosti u dvorištu Britanije za ono što sledi", rekao je Šinas.
Nervoza u poslovnim krugovima
Bivši britanski premijer Dejvid Kameron i mnogi drugi su upozoravali na negativne posledice Bregzita po ekonomiju.
Zaista, funta je drastično pala dan nakon referenduma i sada je njena vrednost 15 odsto niža u odnosu na evro nego ranije. Doduše, britanska privreda nije doživela krah, kako su neki predviđali: prošle godine je rasla po stopi od 1,8 odsto, tako da je jedino Nemačka bila uspešnija među sedam najrazvijenih zemalja.
Međutim, taj rast je niži u ovoj godini i očekuju se negativni efekti najavljenog premeštanja banaka i drugih kompanija ukoliko Britanija ne ostane deo jedinstvenog evropskog tržišta (single market). Istovremeno, avioprevoznik Izidžet (EasyJet) prebacuje sedište u Austriju.
U poslovnim krugovima u Britaniji su sve nervozniji jer neizvesnost nije dobar saveznik biznisa. Od početka ove godine u automobilsku industriju je investirano svega 840 miliona dolara, što je znatno manje od 3,2 milijarde u 2015. Proizvođači automobila strahuju da bi izlazak Britanije iz evropske carinske unije rezultirao uvođenjem tarifa i narušavanjem veoma složenog međunarodnog sistema snabdevanja, što bi povećalo troškove.
Istovremeno, iako je Velika Britanija u geografskom smislu ostrvo, ona je ekonomski najpovezanija zemlja u Evropi. Grad London je finansijski centar Starog kontinenta. S druge strane, Francuska delimično snabdeva Britaniju strujom, postrojenjem za preradu vodu u južnoj Engleskoj upravljaju nemačke firme, a vlasnici velikih aerodroma poput Hitroa (Heathrow) su Španci. Četvrtina doktora koji održavaju britanski nacionalni zdravstveni sistem, a koji je pred pucanjem, dolazi sa Kontinenta.
"Obećanje Bregzita je od početka obojeno ideologijom: bajka o mračnom šovinizmu: Španska armada, Napolen, Hitler a sada poljski vodoinstalateri koji, navodno, obaraju plate – iako su, u stvarnosti, osigurali da nakon decenija mlakih i neispravnih tuševa, kupatila u zemlju postepeno povrate funkcionalnost", piše Špigl.
Meki ili tvrdi Bregzit
Birači na junskim izborima očito nisu podržali potpuni razlaz sa EU, kako je izložila Tereza Mej u januaru, stavljajući tada naglasak na problem migracija i supremaciju britanskih sudova.
Manjak medicinskih sestara i lekara, između ostalog, pokazuje da Britanija itekako zavisi od stranih radnika.
Kao pandan "tvrdom" Bregzitu, pominje se "meki", odnosno "norveška opcija", koja podrazumeva da Britanija ostane deo jedinstvenog evropskog tržišta. U tom slučaju bi i dalje plaćala doprinose u Brisel i prihvatala pravila EU, uključujući i ona o migracijama, ali bez prava glasa i mogućnosti uticaja na njih, što bi je dovelo u goru poziciju nego sada.
- Brisel poručuje Britancima: Nema povratka
- Lazar Džamić: 'Brexit', glas protesta iz straha a ne samo protiv Evrope
Pitanje je i da li će Britanija ostati u evropskoj carinskoj uniji ili preuzeti njene odredbe kojima se eliminišu tarife na promet proizvoda. Međutim, to bi je onemogućilo sklapanje trgovinskih ugovora sa vanevropskim zemljama, a što su pristalice Bregzita obećale.
"Britanci su veoma neiskreni prema samima sebi. Što tvrđi i oštriji Bregzit, to će biti teža ekonomska situacija", smatra Fric Vaname iz Fondacije Berteslem.
Henri VIII, prvi bregzitovac
Istorija međusobnog podozrenja EU i Britanije počela je i pre njenog ulaska 1973. u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu.
Naime, zvanični London nije bio previše zainteresovan da se uključi u evropske integracije na njihovim počecima 1950-ih. Međutim, kada je pokazao tu želju, francuski predsednik Šarl de Gol (Charles de Gaulle) je dugo blokirao prijem Britanije.
Nakon ulaska, skoro svaki britanski lider je imao verbalne duele sa Briselom. Od čuvenog traženja Margaret Tačer (Margaret Thatcher) o povraćaju britanskih para pre nego što ih je i uplatila, preko Džona Mejdžora (John Major) koji je, suočen sa zabranom izvoza britanske govedine zbog bolesti "ludih krava", reagovao taktikom nesaradnje, a što je blokiralo odlučivanje u EU.
Kako ističe Jirgen Habermas (Jürgen), Britanija je zemlja sa političkom svešću svetske velesile, koja je u 20. veku dva puta bila na pobedničkoj strani, ali "ukupno uzevši nalazi se na silaznoj putanji i još odbija da se s tim pomiri". I nakon ulaska u EU zauzela je distanciran odnos prema Kontinentu.
Takav stav seže još u vreme kralja Henrija VIII (Henry VIII) koji se zbog čestih ženidbi razišao sa Vatikanom i papom Klimentom VII (Clement VII), čiji bi pandan danas bio, kako piše Glen Njuj (Newey) u "London Review of Books", predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker).
Henri je naložio da se napiše Zakon o proklamacijama iz 1539. godine, na koje se danas ukazuje kao na "odredbe Henrija VIII" u aktu o Bregzitu koji je usvojio britanski parlament (Great Repeal Bill). To podrazumeva inkorporiranje odredbi evropskih zakona u britanske u prelaznom periodu, a vlada će vremenom odlučiti koje će delove zadržati a koje izmeniti. Kritičari smatraju da Vlada time dobija prevelilka ovlašćenja.
"Pošto nema mnogo izgleda da će sva regulativa biti zamenjena do roka za Član 50 - mart 2019, preostaju nam ovlašćenja ministara tadašnje vlade (koja god tada bila) da o tim stvarima odlučuju po svojoj volji – što je moderna verzija Henrijeve svenadležnosti zakona, doduše bez odrubljivanja glava", piše Njuj.
Nužnost "de-demokratizacije" EU
Britanski zvaničnici, zatečeni čvrstim stavom Brisela, pitaju se da li Evropska unija uopšte želi sporazum, imajući u vidu stalne "provokacije" Žan Klod Junkera.
Takođe, zvanični London ima osećaj da EU želi da kazni Britance zbog napuštanja bloka. Očito je da evropski lideri beskompromisnim stavom žele da preduprede još neko "dezerterstvo". Na primer, u vreme Bregzita se pominjalo da bi i Danska mogla da krene istim putem.
Međutim, da bi EU bila atraktivna, nije presudno da li će dobiti veće nadležnosti, odnosno večna klackalica i sukob između nacionalnih i evropskih prerogativa. U međuvremenu, kao da su zaboravljeni obični ljudi koji doživljavaju Brisel i svoje nacionalne vlade kao otuđene institucije koje rade pre svega u interesu krupnog kapitala. Zbog toga u nedostatku istinskih alternativa, sve veći broj ljudi glasa za populističke partije.
Evropske institucije pate od demokratskog deficita i zato je umesto dileme između nacionalnog i evropskog suvereniteta, rešenje u istinskoj transnacionalnoj demokratiji, kako je naziva Habermas, odnosno "de-demokratizaciji".
EU mora da izvuče lekciju iz Bregzita – da ne može više da nastavi po starom. U protivnom, umesto Britanaca kao "dežurnog krivca" ubrzo će se pojaviti novi i tako dok se svi ne nađu na optuženičkoj klupi, a EU ostane zapamćena samo u istorijskim čitankama.
Priprema za najgori scenario
Za sada obe strane nezaustavljivo idu ka najekstremnijoj varijanti Bregzita: razlaza bez dogovora. Mnogi analitičari smatraju da se Tereza Mej sve vreme zalaže za tu opciju, te da je zbog toga i raspisala prevremene izbore nadajući se da će tako ojačati svoju poziciju.
Iako nakon šokantnog rezultata izbora nastoji da ublaži retoriku, upravo zbog oslabljene pozicije, prošle sedmice je ponovo kazala da Britanija pravi rezervni plan za planiranje najgoreg ishoda, tačnije da izostane dogovor.
Evropski pregovarač Barnije je upozorio da nije dobro da se fokusira na takav scenario, jer bi to vodilo uvođenju tarifa i kontrole granica, a što bi imalo drastične ekonomske posledice.
"Izostanak 'dila' (eng. deal - dogovor) bio bi veoma loš 'dil' ", istakao je Barnije.
Međutim, profesor Metju Gudvin (Matthew Goodwin) sa Univerziteta Kent smatra da je Konzervativna partija spremna na drastičan rasplet.
Naime, "meki" Bregzit bi značio da Britanija mora i dalje da poštuje pravila EU, a da pritom nema prava glasa, što bi bilo ravno izdaji za najvatrenije pristalice razlaza.
Druga alternativa – "tvrdi" Bregzit – imala bi razorni uticaj po britansku ekonomiju.
"Međutim, mi ne govorimo ovde o racionalnim odlukama već duže vreme. Za torijevce, Bregzit je mnogo važniji nego ekonomski pokazatelji. To je pitanje nacionalne samosvesti", dodaje Gudvin.
Jedan visoki zvaničnik EU u sličnom tonu kaže za Špigl da "Bregzit ne sledi ekonomsku već političku logiku". Naravno, ako u svemu ovome uopšte ima logike.
Evropski pregovarači smatraju da London blefira kada pominje mogućnost razlaza bez sporazuma. Međutim, u konfuznoj političkoj situaciji u Britaniji moguće su sve opcije, čak i ako nisu planirane unapred.
Sat otkucava dok su obe strane ušančene. Kako ističe Ikonomist (The Economist), najracionalnije rešenje bi bilo uzajamno koristan sporazum o očuvanju slobodne trgovine skoro bez ograničenja. No, pregovori između EU, koja se neumoljivo drži legalističke pozicije, i politički oslabljene Tereze Mej, nisu uvek racionalni.
Hoće li biti šampanjca
Britanski zvaničnici su svakako svesni teškoća. Ministar finansija Filip Hamond (Philip Hammond) je to slikovito iskazao u nedavnoj zdravici u francuskoj ambasadi u Londonu.
"U pobedi, zaslužujete šampanjac", a potom je dodao, varirajući misao Vinstona Čerčila (Winston Churchill): "U porazu vam je potreban (šampanjac)".
Imajući u vidu sve što se dešava od referenduma o Bregzitu, te dosadašnji ćorsokak u pregovorima Evropske unije i Velike Britanije – šta god da se na kraju dogovore – malo kome će biti do nazdravljanja šampanjcom, naročito ako Britanija ode bez dogovora.
Facebook Forum