Parola francuskih studenata tokom čuvenih demonstracija 1968 - "Budimo realni, tražimo nemoguće" – aktuelizovana je u dvonedeljenim protestima studenata i ostalih građana u Srbiji.
Naime, njihovi zahtevi, među ostalim, za smenom političke elite sa Aleksandrom Vučićem na čelu, fer i slobodne izbore – ocenjeni su kao nerealni. Ne samo vladajuća partija, već i mnogi analitičari, pa i učesnici ranijih studentskih demonstracija, smatraju da su ti zahtevi neostvarivi, pa i neozbiljni. Naime, čak i oni koji nisu glasali za Vučića skloni su da prihvate da je njegova pobeda veoma uverljiva na "relativno fer i demokratskim izborima", te da bi bez sumnje trijumfovao i u okolnostima u kojima bi se otklonili neki od nedostataka na koje ukazuju demonstranti.
I šta sad "ti, studenti žele" kad je sve "više nego očigledno". Uostalom, "kasno su se setili i zašto nisu protestovali pre izbora" – veoma su učestale ocene u domaćim medijima. Zaboravlja se pri tom da je uoči izbora takav protest trebalo da organizuju opozicioni kandidati, pa čak i da pozovu na bojkot imajući u vidu da je Vučić bio izrazito favorizovan u medijima. Međutim, imajući u vidu da je bilo nekoliko "lažnih" kandidata koji su učestvovali kao režimske marionete – takav bojkot verovatno ne bi bio delotvoran.
Karnevalizacijom naspram fasadne demokratije
Ta letargija i spremnost da se Vučićeva supremacija prihvati ne samo kao neminovnost nego i "normalno stanje stvari" sa obrazloženjem da, bez obzira na sve manjkavosti, situacija u Srbiji i nije tako loša ako se ima u vidu haotična ekonomska situacija ili pad sloboda u drugim zemljama, čak i članicama EU, poput Grčke ili Mađarske i Poljske – govori o dubini krize i pada srpskog društva u kome se gubi kritička svest i osećaj za alternativu.
Dakle, sračunato se zamenjuju teze da studenti, navodno, dovode u pitanje "neosporne rezultate izbora", a zanemaruje suština njihovih zahteva, tačnije neprihvatanje da se pod plaštom demokratije u osnovi vlada nedemokratski tako što je država privatizovana za potrebe vladajuće elite umesto da bude servis građana. Štaviše, institucije služe kao fikus, dok se moć nalazi u rukama jednog čoveka koji vlada vanistitucionalno. U takvim okolnostima, višestranački sistem i parlamentarizam samo su fasada ispod koje nema istinskog pluralizma i sloboda, odnosno služe kao paravan za zadovoljavanje interesa najmoćnijih. Ubedljiva Vučićeva pobeda na izborima je logičan ishod takvih okolnosti.
Građani imaju sve manje poverenja u parlamentarizam i izbore kao mogućnost da se na njima nešto promeni. Naprotiv, ovakvi izbori služe za legitimizaciju vlasti, tačnije politike u kojoj se političari menjaju na sceni kao glumci ali ne i njena suština. Ta politika je postala svrha sama sebi, više služi interesima moćnih nego građana na koje se poziva.
Kako ističe analitičar Ivan Krastev, demokratija treba da podstakne apatične da se zainteresuju za javni život, a da istovremeno ohladi strasti fanatika. "Mobilisanje pasivnih i smirivanje razjarenih je suština izbora. Ali izbori od nas traže da sudimo o političarima ne na osnovu onoga što rade, već onoga što obećavaju da će uraditi. U tom smislu, izbori su mašina za proizvodnju kolektivnih snova", navodi Krastev.
Izbori liče na "više istog", odnosno gotovo sve političke opcije su deo iste paradigme, bez suštinske alternative. Stoga je takvo ponašanje političara i dovelo do ogromnog zasićenja i razočarenja građana u samu politiku i gubitak vere u mogućnost promena.
Zato su pobuna i protest efikasni jedino ako dolaze iz paradigme apolitičnosti, sa zahtevima koji jesu na prvi pogled politički, ali u suštini civilizacijski, kao i sa metodama koje više liče na "karnevalizaciju politike". Zbog toga je izlazak studenata na ulice - kako bi se protresla politička i društvena žabokrečina - mnoge iznenadilo, a ponajviše vladajuću partiju koja je mislila da će posle ubedljive Vučićeve pobede moći komotno i još bezobzirnije da vlada u narednih pet godina.
Političari najveći protivnici sami sebi
Još jednom se potvrdilo da su političari sami sebi najveći protivnici, pogotovo kada zaborave na principe i vrednosti, a moć ih obuzme kao groznica. Tada postaju samozaljubljeni, oholi, ali i neoprezni i gube sposobnost kritičkog prosuđivanja koje je presudno za racionalnu politiku.
Što se više penju stepenicama moći ka političkom Olimpu sve su besprizorniji, a podanici u podnožju izgledaju im sve beznačajnije i bespomoćnije. Međutim, uvek je teže opstati na vrhu nego do njega stići.
Stoga se ovim protestima šalje poruka da Vučić ne može da vlada zemljom kao svojim posedom, da osim rascepkane i slabašne opozicije postoje društvene snage, pre svega mladi i obrazovani, koji se ne mire sa klijentilističkom politikom uz podršku EU koja je zarad geostrateške stabilnosti u regiji spremna da zažmuri na razna kršenja bazičnih demokratskih principa.
Dakle, zajednički imenitelj svih zahteva je suprostavljanje političkoj i društvenoj patologiji i zalaganje za "drušvenu normalnost", za pristojnost, protiv ispiranja mozga preko tabloidnih medija, vulgarizacije javnog života preko komercijalnih programa privatnih televizija raznim rijaliti šouima kojima se relativizuje i potiskuje kritička svest i dijalog.
Razlozi za Vučićevu brigu
Vučić taktički vešto ne kritikuje demonstrante, ne želeći da ponovi Miloševićevu grešku i represijom ojača demonstracije. Time istovremeno nastoji da se pokaže kako domaćoj javnosti tako i svetskoj kao demokrata. Računa da će se protest sam po sebi na duže staze izduvati, kao što se desilo sa građanskim protestima u BiH pre nekoliko godina, te sa "Okupirajmo Volstrit" i drugim pokretima nakon izbijanja globalne krize. Takođe, možda ima u vidu i čuvenu Titovu izjavu iz 1968. da su "studenti u pravu", ali njihovi zahtevi nisu ispunjeni.
Međutim, Vučić greši ako misli da će kada demonstracije u nekom trenutku utihnu moći da nastavi da vlada na isti način kao da se ništa nije desilo, a naročito ako pokuša da sankcioniše učesnike raznim kaznama i pritiscima. On svakako ima razloga za zabrinutost.
Četvrti dan 'Protesta protiv diktature'
Naime, protesti podstiču kulturu nemirenja, odnosno otpora, oslobađaju od straha većinu ljudi koji itekako imaju razloga da budu nezadovoljni, počev od penzionera kojima su umanjena primanja, radnika koji dobijaju bedne plate iz velikih projekata kojima se Vlada hvali i plaća i do 10.000 evra po radnom mestu. Jednostavno, malo ko u Srbiji može da bude zadovoljan ako živi isključivo od svog rada, odnosno od plate i penzije. Međutim, oni se boje od nepoznatog koje dolazi sa političkim promenama te strepe da ne izgube i to malo što imaju, nasedajući na Vučićevu propagandu da je on garant stabilnosti i prosperiteta.
Zato je Vučić iznenađen i verovatno ga uznemiravaju protesti studenata, mnogo više nego da su svi poraženi predsednički kandidati opozicije organizovali mitinge. Zato što su i oni deo političkog sistema i njegova mašinerija bi našla načina da ih demonizuje. Mnogo je teže anatemisati mlade i nekompromitovane.
Dakle, ovim protestima se pokazuje da je Vučić politički ranjiv. Ujedno, njima se šalje poruka EU da u Srbiji postoje snage koje ne prihvataju ovakav način vladavine. Iako Zapad podržava Vučića, nema sumnje da osluškuje eho ovih demonstracija i u šta se one mogu izroditi. Takođe, to će biti i neka vrsta pritiska na zapadne vlade da makar povremeno podsete Vučića da za dobar imidž zemlje nisu dovoljne samo statistike o ekonomskom rastu i formalna demokratija u kojoj su institucije manje - više fikus, a da je u suštini sva moć u rukama jednog čoveka.
Snaga u odsustvu lidera
Ovi protesti su spontani, mada su mnogi sumnjičavi da se u politici išta dešava spontano, dok vlasti i njima bliski mediji oprezno upozoravaju "divne mlade ljude" da ih zloupotrebljavaju opozicija, soroševske ispostave i drugi nedobronamerni prema Srbiji. Međutim, razlozi za nezadovoljstvo se već dugo kumuliraju pa je pravo pitanje kako u Srbiji odranije skoro da uopšte nema štrajkova i protesta.
Takođe, demonstrantima se ne daju šanse za uspeh zbog odsustva lidera i organizacije, bez čega nije moguća efikasna politička akcija. Važnost organizacije je uočio još lider boljševičke revolucije Lenjin. Međutim, ovde nije reč o revoluciji i zaveri, pa čim bi studentski protest dobio lidera i strukturu postojala bi opasnost da se odstupi od izvornih ciljeva. Lideri su skloni otuđenju i političkim nagodbama. Jasna struktura je dobra za efikasnost delovanja, ali i ranjiva jer je prepoznatljiva vlastima koje onda znaju sa kim ima posla i kako da je dezavuišu.
Uostalom, cilj studenata i ostalih koji protestuju i nije konkretna politika, odnosno pozicioniranje na političkoj sceni. Upravo odsustvo lidera i strukture može biti izvor snage. Čak i ako se protesti razvodne i ne ostvare konkretne ciljeve, može se reći da su uspeli, jer su generisali novu energiju nakon višegodišnje učmalosti u Srbiji. Od "Otpora" nije bilo tako sveže energije. Sve ostalo nakon toga bile su manje - više rutinske smene vlasti u različitim pakovanjima, odnosno u različitim dresovima, ali je politika manje više ostala ista. Pljačkaška privatizacija, korupcija, politika kao biznis, političke pozicije, a ne javno dobro.
Vlasti se boje pokreta bez lidera i čvrste strukture jer ne znaju u čemu je njihova snaga, da li neko stoji iza njih.
Dok je "Otpor" bio samo inovativni pokret koji je na karnevalski način nastojao da animira građane da ustanu protiv tadašnjeg režima, izgledao je originalno i uverljivo, čega se Milošević čak više pribojavao nego ujedinjene opozicije. Međutim, kada je posle nekoliko godina učestvovao na izborima, ličio je u mnogo čemu na ostale partije i nije uspeo čak ni da uđe parlament.
Čim je građanski protest i u BiH dobio lidere i strukturu, oni su ga kompromitovali zbog nagodbi sa vlašću.
Pravo da se iskaže, ali i čuje mišljenje
Klasična predstavnička demokratija (Democracy 1.0) je u krizi jer sve više vodi računa o interesima moćnih, a zanemaruje interese običnih ljudi.
Tačno je da je na počecima moderne demokratije pre dva-tri veka jedan od njenih pokliča bio sloboda govora, pravo građana da iskažu svoje mišljenje. Međutim, savremeni "demokratski demagozi" koriste ovo geslo da bi manipulisali građanima, da bi pokazali privid demokratije. No, to vlastima služi da se "izduva" taj "nemoćni bes" običnih ljudi zbog nemogućnosti da promene na bolje svoju mizernu životnu situaciju.
Zato je u današnjim okolnostima jedno od ključnih prava da se čuje mišljenje građana. To znači da time što kažu i rade mogu da makar delimično utiču na svoje životne okolnosti, a ne da zavise od volje vlasti.
Zbog toga nezadovoljni građani traže alternativne kanale da iskažu svoj stav. U poslednjih desetak godina bilo je dosta protesta na trgovima, što zbog globalne ekonomske krize 2008, poput "Okupirajmo Volstrit" i suprostavljanje drakonskim merama štednje na ulicama grčkih gradova, zatim "Arapskog proleća" pa do demonstracija širom sveta zbog gušenja ljudskih sloboda i prava.
Kao i u Srbiji, u ovim protestima nezadovoljni se ne okupljaju oko konkretne ideologije. Kako ističe Tomas Fridman, čine ga uglavnom mladi ljudi "koji teže višem životnom standardu i većoj slobodi… međusobno povezani masovnim okupljanjem na trgovima ili virtuelnim trgovima, ujedinjeni ne toliko zajedničkim programom već više zajedničkim pravcem kuda žele da njihovo društvo krene."
Moć nepristajanja
Reč je o novim generacijama buntovnika koji ne žele da uđu u institucije već da ih zaobiđu.
"Demonstranti nisu političarima predočili konkretne zahteve. Naprotiv, oni su izazvali krizu legitimiteta samog sistema, pokazujući kako bi mogla da izgleda prava demokratija", ističe aktvista pokreta "Okupirajmo Volstrit" Dejvid Grejber.
Oni su protiv politike vlasti, ali još više da se njima vlada.
Protesti bez vođe i hijerarhije su sve vidljivije obeležje okupljanja građana širom sveta u poslednjih nekoliko godina, što izaziva veliko podozrenje elita jer ne znaju šta se iz njih može izroditi.
U tom smislu se može povući paralela sa primerom plebejaca u starom Rimu koji su povremeno odlazili iz grada ulogorivši se na obližnjem brdu kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo. Nisu imali vođu i, kako piše tadašnji hroničar Livije, "u logoru ojačanim bedemima i rovom, u tišini, ne noseći sa sobom ništa osim neophodne hrane, sedeli bi nekoliko dana, niko ih nije napadao niti bi oni nekog napadali. U gradu bi vladala velika panika i strah i sve je bilo neizvesno".
Demokratija izbora će postupno biti okružena "negativnim suverenitetom građanskog društva", piše Pjer Rozanvalon (Pierre Rosanvallon) u knjizi "Kontrademokratija: Politika u vremenu nepoverenja" (Counter-Democracy: Politics in an Age of Distrust).
To znači da će građani definisati svoj suverenitet kao moć nepristajanja i odbacivanja određenih politika. Stoga će, po njegovom mišljenju, ključni društveni sukob biti između elite i naroda, odnosno vrha i dna a ne različitih političkih orijentacija.
Dakle, ovi protesti su primeri neposrednog učešća građana (Democracy 2.0), participacije bez reprezentacije, odnosno bez nastojanja da uđu u institucije.
Kako ističe Ivan Krastev, protesti su pokazali da stvari mogu da se menjaju:
"Čak i ne zalažući se ni za šta konkretno, protesti su potvrdili mogućnost promene i tako postigli nešto što su nekada činili izbori – održali su budućnost otvorenom. Ljudi koji su zaposeli trgove osetili su moć koje nema na biralištu."
Protesti kao sigurnosni ventil kapitalizma
Doduše, iako su pobuna protiv postojećeg sistema, ne nude konkretnu alternativu. Iako odbacuju ideju politike bez otvorenih mogućnosti, kako naglašava Krastev, protesti na izvestan način prihvataju tu novu realnost. Stoga se postavlja pitanje u kojoj meri su radikalna negacija kapitalizma, a u kojoj jedan od njegovih sigurnosnih ventila.
U svakom slučaju, nakon romantičarskog zanosa da će po izbijanju svetske ekonomske krize pokreti poput "Okupirajmo Volstrit" pokrenuti lavinu koja će promeniti neoliberalni model koji je izazvao ekonomski potres – ove inicijative su se ugasile bez velike pompe. U međuvremenu, nejednakost kao jedan od glavnih uzročnika krize se produbljuje a nezadovoljstvo građana ekonomskom situacijom sada kanališu ultradesničarske, populističke partije koje su u usponu.
Istovremeno, revolucionarno ushićenje tokom "Arapskog proleća" protiv diktatura na Bliskom istoku ubrzo je ustuknulo pred vlašću Muslimanskog bratstva u Egiptu, koje je pobedilo na slobodnim izborima koje su demonstranti tražili, da bi ubrzo vojska izvršila udar i vratila na čelo države one protiv kojih je i izbila pobuna.
Paradoksalno, i nakon studentskih protesta 1968, u kojima je iskazano nezadovoljstvo nejednakošću, nepravdom i imperijalizmom, stanje se samo delimično poboljšalo na političkom planu. Istovremeno, zbog ekonomske stagnacije početkom 1970-ih na scenu stupa novi neoliberalni model kojim su produbljivane nejednakosti, što je neprekidni trend do današnjih dana bez obzira na krize i proteste.
Ne uspeva, ali ima smisla
Uspeh protesta se ne meri ostvarivanjem konkretnih ciljeva, već u samom činu. Prema rečima njegovih učesnika, "žele da pokažu da ne pristaju na paralelnu stvarnost", da su pokušali sve što je u njihovoj moći pre nego što se otisnu u inostranstvo u potrazi za boljim životom.
Kako ističe antropološkinja Svetlana Slapšak, "niti je za njih važno političko investiranje, niti su dobra platforma za neko pametnije organizovanje opozicije: oni su ulična škola, koja sasvim dobro vaspitava u preciziranju zahteva, prepoznavanju stereotipa, skidanju bar prvog sloja licemerja, otkrivanju laži, utvrđivanju zajedničkog jezika. I, naravno, u individualnoj terapiji i opamećivanju. Ne na kraju, važno je i to što učesnici u uličnoj pobuni istupaju iz virtualnog sveta."
Dakle, poenta je da ovakvi protesti uvek imaju smisla, a ne da li "masovna akcija uspeva", kako ističe britanski pisac i novinar Paul Mason. Na taj način se stvara posebna dinamika i osećaj da pojedinac nije usamljen.
Facebook Forum