Reakcije političkog spektra Srbije na poziv Crnoj Gori da postane 29. članica NATO nisu jedinstvene. Dok jedni smatraju da će ulazak Crne Gore u Severnoatlantsku alijansu biti zamajac da i Srbija polako počne da preispituje svoju poziciju vojne neutralnosti, drugi ocenjuju da aspiracija Crne Gore da se pridruži NATO alijansi odavno nije nikakva novost i da se time po Srbiju ništa bitno neće promeniti.
Osvrćući se na odluku ministara spoljnih poslova NATO da upute poziv Crnoj Gori za pristupanje Severnoatlantskom savezu, Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, koalicionog partnera vladajuće Srpske napredne stranke, za RSE kaže da će Crna Gora učlanjenjem u NATO otvoriti kapiju i za samu Srbiju. Drašković ne veruje u politiku evrointegracija Srbije koja počiva na tome da su Srbiji članice EU prijatelji, a te iste zemlje koje su i članice NATO - neprijatelji.
“To je veliki korak za Crnu Goru danas, a put za Srbiju sutra”.
RSE: Na koji način put za Srbiju sutra?
Drašković: Sada je definitivno Srbija sa svih strana okružena članicama NATO i svi snovi ovdašnjih avanturista o nekakvom ruskom vojnom prodoru na Balkan kao jedinoga do juče koridora – pali su u vodu. Bezbednosni obruč oko mekog stomaka Balkana je sada zatvoren. Taj meki stomak Balkana je najranjiviji – to su Bosna i Hercegovina, Srbija, Kosovo, Makedonija i – do danas Crna Gora, dakle, zemlje koje su bile izvan NATO alijanse i bile potencijalna meta nekakvih ‘donbasa’ po ovome regionu. Sve dok se u Srbiji bude govorilo da smo bezuslovno za članstvo u Evropskoj uniji, a protiv članstva u NATO savezu, jasno je da nema iskrenoga opredeljenja ni za Evropsku uniju. Ne mogu nama zemlje Evropske unije, čijem članstvu težimo biti prijatelji.
Meho Omerović, iz poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije, koja je takođe članica vladajuće koalicije, i član Odbora za kontrolu službi bezbednosti, ocenjuje za RSE da će poziv Crnoj Gori da se pridruži NATO dodatno komplikovati situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Bez obzira na to, on kaže da Srbija nikako ne bi smela da stavlja prst u oči Crnoj Gori zbog njene odluke da se priduži NATO savezu.
“Poziv Crnoj Gori za članstvo u NATO nažalost dolazi u trenutku pojačanih tenzija između jedne od jačih članica Alijanse i Rusije, što će dodatno staviti Srbiju pred nove izazove. Poziv je došao u trenutku kada će biti potrebno mnogo više pameti i razuma nego emocija i strasti. Ne bih voleo da se zato što je Crna Gora jedna od manjih država jave oni koji će na sva usta da pljuju po toj zemlji i njenom rukovodstvu. Naprosto, mi ne smemo da budemo ti koji će nekome zabadati prst u oko, ali treba da stavimo prst na čelo jer otvaranje poglavlja i pitanje članstva u NATO pitanja su kojima ćemo se svakako baviti u godinama koje su pred nama”, upozorava Omerović.
Pridruživanje Crne Gore Severnoatlantskoj alijansi trajaće najmanje godinu dana i mogu se očekivati pokušaji destabilizacije te zemlje, “da se spreči ono što se sprečiti ne može”, bojazan je Vuka Draškovića. Upitan koje bi to snage mogle pokušati da destabilizuju Crnu Goru, on nedvosmisleno odgovara:
“Mislim upravo na ove snage koje su i sada u Crnoj Gori pokušavale da proizvedu nekakav crnogorski Donbas.”
Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane, sada poslanik opozicione Demokratske stranke i član Odbora za odbranu i unutrašnje poslove Skupštine Srbije, za RSE kaže da ni za koga, pa tako ni za vlast u Srbiji, nije iznenađenje poziv Crnoj Gori za učlanjenje u NATO jer je ta država tu aspiraciju davno iskazala. Time se, ističe on, za Srbiju ništa ne menja.
“Crna Gora nema aspiracije, niti je neprijateljska zemlja Srbiji, naprotiv, Crna Gora je prijateljska zemlja. Mislim da je ovo dobra vest za Crnu Goru jer će ona sada biti i stabilnija zemlja i veći garant mira i u regionu i u svojim granicama.”
RSE: Da li će Srbija posle prijema Crne Gore u NATO doći u situaciju da ponovo promišlja svoj stav o vojnoj neutralnosti?
Šutanovac: Najpre moram da kažem da Srbija nikada nije zvanično promišljala svoj stav u vezi sa vojnom neutralnšću, Srbija je krajem 2007. godine samo donela jednu rezoluciju koja se ticala KIM, kojom se konstatovalo da je Srbija neutralna zemlja i nakon toga nikada nije iskazala želju da se kreće u pravcu učlanjenja u NATO, kao što našu neutralnost niko od velikih svetskih sila ili zemalja u regionu nije priznao. Ne mislim da se u Srbiji bilo šta mora nužno promeniti. Srbija po meni treba da jača saradnju sa NATO kroz Partnerstvo za mir, a podsećam da je bezbednost, što su pokazali i događaji u Parizu pre nekoliko nedelja, nedeljiva i da Srbija samostalno ne može da bude bezbedna zemlja; ona mora da sarađuje sa svim zemljama u regionu, a evo, sada su još jedino na vratima ili u predvorju Alijanse ostale Bosna i Hercegovina i, ali ona je izrazila težnju da se učlani u NATO.
I Vuk Drašković naglašava da se neutralnost neke zemlje ne postiže skupštinskim rezolucijama nego isključivo međunarodnim ugovorima i naglašava da se u Srbiji vojna neutralnost brani neadekvatnim paralelama:
“Ovde se manipuliše neutralnošću Austrije ili Finske. Njihova neutralnost bila je prinudna. Sovjetska okupacija Austrije okončana je tako što je potpisan međunarodni ugovor kojim se Austrija obavezala na vojnu neutralnost. Tako je bilo i sa Finskom.”
Upitan hoće li na priduživanje Crne Gore NATO savezu Rusija odgovoriti pojačanim pritiscima na Podgoricu, Srbiju i druge zemlje regiona, Dragan Šutanovac kaže da ni za Moskvu nije bila novost da će Crna Gora postati članica NATO:
“Mislim da će Moskva štititi svoje interese, ali mislim da Crna Gora ni bezbednosno niti ekonomski ne ugrožava Rusiju. Svakako će se i u Rusiji, i u Crnoj Gori i u Srbiji javiti onaj deo društva koji je zagovornik neke druge politike, ali to neće poremetiti odnose između Srbije i Rusije”.
Vuk Drašković, s druge strane, upozorava da su u Srbiji u ekspanziji “antievropske, antizapadne snage, koje nam ‘podupiru’ kuću sa gornje strane. Kuća nam se nagnula, a oni je ‘podupiru’ sa gornje strane. Propaganda je ogromna: mi danas u Srbiji praktično nemamo nijedan masovni medij – osim jedan ili dva portala – koji ne vode antizapadnu i antievropsku propagandu i to daje pogubne efekte: procenat onih kojisu za evropske integracije pada, dok postotak onih koji su za nemoguću, geografski nemoguću, integraciju sa evroazijskom unijom, koja je daleko od nas, a Srbija nema krila da tamo odleti, i onih koji zagovaraju vojni savez sa Rusijom, iako smo sada sa svih strana’ opkoljeni’ NATO savezom – njihova popularnost raste. Narodu se ne objašnjavaju činjenice”, navodi Drašković.
Antievropske političke opcije predvodi Demokratska stranka Srbije, koja i aktuelnu vladu optužuje da vodi politiku puzećeg ulaska u NATO, što je, kako navodi DSS, potvrdila potpisivanjem Individualnog akcionog plana partnerstva sa Alijansom.
Ta partija pokazuje licemeran pristup prema politici koju vodi Vlada Srbije, smatra Dragan Šutanovac, “zato što je upravo za vreme vlasti te stranke i njenog šefa Vojislava Koštunice Srbija napravila najveći iskorak prema NATO, a to je učlanjenje u program Partnerstvo za mir. U to vreme vlada DSS je donela čak i jednu istorijsku odluku, koja se nije realizovala, a to je da po prvi put uputi pripadnike Vojske Srbije u mirovnu misiju NATO snaga u Avganistan. Nije se realizovala zato što je tom trenutku došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova”, podseća Šutanovac, koji komentariše i stav Borisa Tadića, bivšeg predsednika Srbije, a sada lidera opozicione Socijaldemokratske stranke, da će Srbija u budućnosti vrlo ozbiljno morati da razmotri mogućnost posebnih saveza sa NATO, možda čak i punopravno članstvo u toj vojnoj alijansi.
“Naprosto, to pitanje će se nametnuti samo po sebi. Sve zemlje u okruženju će biti unutar tog saveza i Srbija će morati da definiše svoj odnos sa tim savezom, kao što mora da definiše i odnos sa zemljama u okruženju. Nažalost, te šanse bivša Jugoslavija je propustila davnih godina. Mi moramo da razumemo da NATO garantuje stabilnost, bezbednost i icelovitost svih svojih članica, a Srbija treba da vidi da li će njen interes biti da se učlani iako u ovom trenutku mislim da to nikome nije tema”, ocenjuje Šutanovac.
