Slučaj Diković: Sumnjiva prošlost načelnika Generalštaba VS
Dosije Fonda za humanitarno pravo koji ukazuje na to da novopostavljeni načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković nije sprečavao ratne zločine na Kosovu uzdrmao je srpski establišment.
U međuvremenu su navode Fonda demantovali iz vrha Ministarstva odbrane i Tužilaštva za ratne zločine.
Nataša Kandić, izvršna direktorka Fonda, reagujući na navode ministra odbrane Dragana Šutanovca koji je njen dokument nazvao lažnim i mestimično mostruoznim, kaže da je zaprepašćena ministrovom reakcijom, koju je okarakterisala kao brzopletu, dezorijentisanu i nepromišljenu, tim prije što čak ni u Miloševićevo vreme niko nije nalaze Fonda za humanitarno pravo nazvao lažnim.
Nema ni jedne konstatacije osim saopštenja u kojem se vrlo pristojnim jezikom kaže da novopostavljeni načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković nema čistu prošlost, kaže čelnica Fonda za humanitarno pravo i pita:
''Ako su se zločini ponavljali da li je trebalo protiv nekoga da pokrene, ne samo disciplinski, krivični postupak? Da li je posle oktobra 2000. godine morao izaći u javnost i reći šta se u njegovo vreme događalo?''
Dokazi Haškog tribunala, preživele žrtve iz Drenice koje su svedočole Tribunalu ili dale izjavu Fondu, ukazuju na mnoge teške i masovne ratne zločine prema albanskim civilima u Drenici, zoni odgovornosti Ljubiše Dikovića koji je bio komandant 37. Motorizovane brigade Vojske Jugoslavije. Iako je imao obavezu da spreči zločine Diković to nije učinio, a postoje i dokazi o bezobzirnoj pljački albanske imovine u kojoj je i sam učestvovao, kaže Kandić.
Nataša Kandić
''Tamo gde je bila 37. Motorizovana brigada dogodili su se strašni zločini. Pre svega to je Izbica i svedočenje samog Dikovića u Haškom tribunalu je jasno. On ni jednog trenutka ne spori da su njegove jedinice bile u Izbici. On kaže: 'Vojska je imala kontakt sa civilima.' Na osnovu pitanja Tužilaštva on u jednom trenutku kaže da su njegove jedinice ušle u selo Izbicu, a potom kaže da su tamo prekidali dejstva i izvodili civile.''
O strahoti zločina u Izbici, naglašava Kandić, govori podatak da je ubijeno više od 100 ljudi prema evidenciji Haškog tribunala, a najmanje 119 prema podacima Fonda za humanitarno pravo.
''Tada na livadama Izbice nije bilo nikakvih borbi, bilo je samo izdvajanje muškaraca iz ogromne grupe ljudi, podele u manje grupe i onda ubijanje.''
Kandić navodi i podatak da je u blizini Glogovca, u tzv. iskopinama jamama, izvršeno najbrutalnije streljanje seljaka, da su oni dovođeni u grupama i da su zatim streljani.
''Onda taj Ćirez, ta džamija koja se pominje kao mesto gde su neki očevi poslednji put videli svoje maloletne sinove - nestalo je 25 maloletnika čija tela još uvek nisu nađena. Zatim izvođenje i silovanje albanskih žena'', govori Nataša Kandić.
Bedžet Šalja, predsednik kosovskog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, koji se takođe bavio zločinima srpske vojske i policije na Kosovu, posebno u regionu Drenice, komandne odgovornosti Dikovića, ocenjuje za RSE da je zaprepašćujući čin postavljanje Dikovića na položaj načelnika Generalštaba vojske, umesto njegovog procesuiranja.
''On bi trebao da odgovara krivično za svoje zločine'', naglašava Šalja.
Ministar Šutanovac iznosi čak i sledeću tvrdnju:
''Laičkim uvidom u njegov personalni dosije možete utvrditi da on čak nije bio na pozicijama za koje se optužuje, čak nije bio na tim lokacijama.''
Međutim, u septembru 2007. godine Ljubiša Diković kao svedok odbrane pred Haškim tribunalom sam demantuje ovu Šutanovčevu tvrdnju:
''Koju poziciju ste imali 1999. Godine?
Diković: 1999. sam bio brigadni komandant.
Koje brigade?
Diković: Komandant 37. Motorizovane brigade.
Kada je prvi deo vaše 37. Motorizovane brigade stigao na Kosovo 1999.g?
Diković: Prvi deo brigade je stigao na Kosovo početkom marta 1999.godine.''
Lakić Đorović, nekadašnji vojni tužilac Vojske Jugoslavije na Kosovu, za RSE kaže:
''Komandna odgovornnost je davno ustanovljena i ako ona izakoga važi ona prvenstveno važi za njega, jer on i ne spori. On je nabrojao svedočeći u Hagu da je bio u mestima gdje su se zločini dogodili.''
Lakić Đorović je o svojim saznanjima govorio i kao svedok u Haškom tribunalu. Tom sudu je kao dokaz o verodostojnosti svojih izjava dao dokumente o otimanjima imovine Albanaca uz korišćenje nasilja i pretnji oružjem u Glogovcu, Klini i Srbici zoni odgovornosti Ljubiše Dikovića od marta do maja 1999.godine.
Povodom takvih krivičnih prijava koje je podigao, a koje se odnose i na Ljubišu Dikovića, Đorović kaže: ''Imao sam prilike da mi komandanti brigada kasnije generali pričaju kako je Diković, ne samo dopustio, nego u neku ruku služio kao primer drugima kako treba oteti i to odvući prema Raškoj ili gore prema Užicu. Deo toga je otišao kamionskim konvojima preko Rožaja. Meni su sadašnja dvojica generala pričali da je Divković među njima poznat po tome da ima neki Land Rover i Mercedes. Ja sam napisao više krivičnih prijava, u tim prijavama ja sam čak pisao brojeve motora, šasija itd pa ništa se nije dogodilo.''
Haški tribunal je procesuirao samo najviši komandni lanac vojske i policije, ali postavlja se pitanje zašto srpsko Tužilaštvo za ratne zločine nije ništa preduzelo u pogledu istarge Dikovićeve ratne prošlosti na Kosovu s obzirom da je imalo pristup istoj dokumentaciji koju ima i Fond za humanitarno pravo. Na ovo pitanje Nataša Kandić odgovara:
''Reč je o generalima, a pokrenuti danas postupak protiv generala, protiv onih koji godinama zauzimaju visoke pozicije, bilo u državnim institucijama, bilo u političkim partijama - to se ovde ne događa.''
*********** U programu Pred licem pravde pročitajte:
