Slučaj Diković - general za primer ili za sud

Reagujući na dosije Fonda za humanitarno pravo kojim se načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković optužuje za nesprečavanje teških ratnih zločina na Kosovu, srpsko tužilaštvo za ratne zločine navodi da je proverom utvrdilo da ne postoji osnov za krivičnu odgovornost Dikovića, a, s druge strane, nekadašnji vojni tužilac Vojske Jugoslavije iznosi konkretna saznanja o tome da je Diković, ipak, odgovoran.

Ne postoji bilo kakav osnov za sumnju u krivičnu odgovornost načelnika Generalštaba Vojske Srbije, generala Ljubiše Dikovića za ratne zločine, izjavio je za Radio Slobodna Evropa portparol tog tužilaštva Bruno Vekarić.

"Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije izvršilo je proveru navoda Fonda za humanitarno pravo uvidom u sve predmete ratnih zločina koji je Fond naveo u 'Dosijeu Ljubiše Dikovića' i utvrdilo da ne postoji bilo kakav osnov za sumnju za krivičnu odgovornost načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Dikovića za ratne zločine", kaže Vekarić i dodaje da je Tužilaštvo postupalo i po krivičnoj prijavi Fonda za humanitarno pravo od 3. marta 2009. godine protiv sedam ljudi za događaje na tom području i da na toj krivičnoj prijavi Fonda nije bilo imena Dikovića.

„Tokom pretkrivičnih postupaka za događaje na opisanim mestima u dosijeu Fonda, saslušali smo 120 svedoka, među kojima i 10 kosovskih Albanaca, i ni u jednoj od tih izjava se ne pominje general Diković kao čovek koji je tamo uradio nešto loše, naprotiv – pominje se samo kao čovek koji je spasao, odnosno, pomogao tri ili četiri romska deteta koji su bili u to strašno vreme na pogrešnom mestu“, navodi portparol Tužilaštva.

S druge strane, Lakić Đorović, nekadašnji vojni ratni tužilac Vojske Jugoslavije na Kosovu, za RSE govori o ratnim zločinima nad Albancima u Izbici – zoni odgovornosti Dikovićeve 37. Motorizovane brigade i navodi neke momente iz saslušanja Dikovića kao svedoka odbrane pred Haškim tribunalom.

„On je sam u jednom momentu protestovao i pitao zastupnika optužnice: ‘Vi mene optužujete za ubistva?’. Tužilac je hladnokrvno rekao: ’Da, ja vas optužujem’. A onda se otvorio problem preciziranja gde je on bio – u reonu Izbice ili i u samoj Izbici. Tužilac tada kaže – pa vi ste uvek tvrdili da niste ulazili u sela nego da ste bili u širem reonu. Diković onda precizira da je bio u Izbici, ali objašnjava da su tamo bili pripadnici policije. Na taj način je hteo da odgovornost prebaci na policiju. Međutim, preživeli albanski svedoci govore o tome da je Vojska, a to je vojska Dikovića – ali i on lično jer je po sopstvenom priznanju bio u Izbici – bila na mestu zločina. Dakle, Diković je bio tamo gde su Albanci skupljeni, kasnije podeljeni u dve grupe i ubijeni – 103 muškarca, civila, likvidirana su tada u Izbici“, kazao je on.

Đorović: Nije sporno da je vojska sudelovala

Đorović navodi da ne može da tvrdi jer do takvog saznanja nije došao ni tada ni sada da je Diković komandovao ubijanjem dve pomenute grupe albanskih civila, ali dodaje:

„Činjenica je da svi govore o tome da su u Izbici zajedno dejstvovali policija i Vojska, uz podršku najmanje četiri tenka. To su, dakle, vojnici iz Dikovićeve brigade, a Haški tribunal je ustanovio, uglavnom zahvaljujući svedočenju generala Stevanovića, da u Izbici jeste dejstvovala Posebna jedinica policije i da ju je predvodio general Boško Buha“.

Upitan da li ima evidenciju da je Diković na bilo koji način odgovoran i za zločine u blizini Glogovca, gde su u iskopinama i jamama najbrutalnije dovođeni u grupama i streljani albanski seljaci, Đorović kaže:

„Komandna odgovornost je davno ustanovljena, i ako ona i za koga važi, prvenstveno važi za njega jer on ne samo da ne spori nego je svedočeći u Hagu i potvrdio da je bio u mestima gde su se zločini dogodili. Dakle, nije sporno da je Vojska sudelovala. On sam je svedočio da je Vojska delovala artiljerijom, minobacačima ili tenkovskim topovima, da je tukla nekakve, kako on govori, otporne tačke, kuće koje su Albanci zloupotrebljavali gađajući njegove vojnike, pa je on uzvraćao i razarao te kuće. Na početku on negira činjenje ratnih zločina od strane svojih vojnika, ali kako mu se predočavaju pojedinačni dokazi, on priznaje da su ih neki njegovi vojnici počinili, ali onda je za desetine i desetine ubijenih u gotovo svim selima u koja su ušli Vojska i policija okrivio neke psihopate. Međutim, kada je traženo da ih imenuje, zapravo se ispostavilo da su to komandanti sa kojima je on „čistio“ Drenicu. Dakle, na taj način je sam priznao da je ne samo znao da su ubistva počinjena a da nije ništa preduzeo protiv onih koji su naređivali i ubijali, nego je, može se reći, svojim prisustvom na mestima ubijanja zapravo podstrekavao svoje podređene da nastave, odnosno, da ubijaju“, kaže sagovornik Radija Slobodna Evropa.

Vekarić: Reč je o insinuaciji

Lakić Đorović je o svojim saznanjima govorio i kao svedok i u Haškom tribunalu. Tom sudu je kao dokaze o verodostojnosti svojih izjava dao i dokumente o otimanjima, krađama imovine Albanaca uz korišćenje nasilja i pretnji oružjem, upravo u Glogovcu, Klini i Srbici - zoni odgovornosti Ljubiše Dikovića od marta do maja 1999. godine. Povodom takvih krivičnih prijava koje je podigao, a koje se odnose i na Ljubišu Dikovća, Đorović kaže:

„Imao sam prilike da mi kasniji generali, a u to vreme komandanti brigada, pričaju kako je Diković ne samo dopustio nego u neku ruku služio i kao primer drugima kako treba oteti i to odvući prema Raškoj ili prema Užicu. Deo toga organizovano je prevezen kamionskim konvojima preko Rožaja. Meni su sadašnja dvojica generala pričala o tome da je Diković među njima poznat po tome da je odande dovezao neki Landrover i Mercedes 300 i da i drugi u Generalštabu to znaju. Ja sam napisao i više krivičnih prijava, u koje sam unosio čak i brojeve motora, šasija itd, ali ništa se nije dogodilo“, seća se Đorović.

Upitan da li to upućuje za zaključak da je Vojska proces koji je vodio opstruisala, on kaže:

„Mnogo je to bilo više nego samo opstrukcija. Ja sam kao predstavnik ondašnjeg vojnog pravosuđa prisustvovao famoznom sastanku na kojem je načelnik Generalštaba Nebojša Pavković dao zadatak pravnicima iz Vojske, resornog ministarstva i Generalštaba da nađu način kako da se zadrže hiljade – naglašavam, hiljade – ukradenih, otetih albanskih vozila. Samo u Komandi Prve armije u Beogradu bilo je više od dve hiljade takvih ukradenih vozila. I predsednik Vrhovnog vojnog suda vozio jedan ukradeni Mercedes, a i ja sam se ponekad vozio u tim ukradenim vozilima jer su me komandanti nekad terali da službeno putujem i davali mi ta vozila. Tom sastanku je prisustvovao vrh Generalštaba, a njime je rukovodio general Uzelac iz Saobraćajne uprave. Pred odlazak iz Vrhovnog vojnog suda, ja sam predsedniku i tužiocu, generalu Obrenčeviću, rekao: ‘Pa, gospodo generali, pitanje sastanka je kako da se radi sa otetom, tuđom, imovinom, ali mi pravnici nemamo izbora – mi moramo savetovati da se ta imovina evidentira, popiše, da se čuva i da se vrati vlasnicima’. To je izazvalo pomamu“, seća se Đorović.

Portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić, međutim, ostaje pri oceni o Dikovićevoj nevinosti i za to iznosi sledeći argument.

„Želim da naglasim da i praksa Haškog tribunala, s obzirom da je Diković bio visok po činu u to vreme, na neki način demantuje ovaj izveštaj jer da je on tamo uradio nešto loše svakako bi bio procesuiran od strane tog suda, s obzirom da su i neki niži po činu od njega, kao što možemo videti u slučaju Šljivančanin, bili optuženi i procesuirani. U tom smislu, što se tiče ovog tužilaštva, reč je o jednoj insinuaciji koja nema veze sa njegovom odgovorošću za ratne zločine u to vreme“, uveren je Vekarić.