Dan nakon presude nekadašnjem načelniku Javne bezbednosti MUP-a Srbije, Vlastimiru Đorđeviću, osuđenom na 27 godina zatvora zbog ubistava, premeštanja tela civila u masovne grobnice u Srbiji, kao i proterivanja stotina hiljada kosovskih Albanaca, bilo je potrebno uložiti trud, kako bi se u dnevnim novinama pronašla priča o čoveku koga je sud označio kao glavnog organizatora zločina počinjenih na Kosovu.
Ipak, više pažnje događaju je posvetio jedan visoko tiražni dnevni list, na čijoj je naslovnoj strani objavljeno: „Rođi 27 godina robije!“
Tepanje čoveku osuđenom na najvišu kaznu, koja je u Hagu do sada izrečena nekom od bivših zvaničnika Srbije, manifestacija je odnosa dela medija prema onome što se događa u sudnicama Haškog tribunala.
To, uz slabu zainteresovanost medija, koji dešavanja u Hagu premeštaju u kasne večernje termine, za posledicu ima da se, deceniju od kada je javnost po prvi put saznala za hladnjaču punu leševa albanskih civila, koja je izronila iz Dunava, malo ko od Beograđana, sa kojima smo razgovarali, seća bilo zločina, bilo Đorđevića:
„Ne znam ga.“
„Nisam nikada čuo za njega.“
„Znam da je optužen za genocid.“
Slučaj Vlastimira Đorđevića nije i jedini za čije je detalje deo građana Srbije potpuno nezainteresovan. Nedavno istraživanje o poznavanju novije istorije, pokazalo je mnogo drastičnije primere. Čak polovina ispitanih nije na primer znala ko je bombardovao Dubrovnik, dok je svaki peti tvrdio da Sarajevo nikada nije ni bilo pod opsadom.
Tako iskrivljen pogled na ratna zbivanja iz devedesetih, u velikoj meri je posledica slabog truda koji su država i mediji uložili u informisanje građana, ocenjuje Svetlana Logar, direktorka istraživanja Ipsos Strateškog marketinga.
„Ako bi ste uradili jednu poštenu analizu izveštavanja medija na te teme, svakako da bi ona bila poražavajuća. Kada se o tome govori, uvek navodim onu priliku kada je Radovan Karadžić uhapšen. Mi smo, neposredno posle toga, uradili jedno istraživanje. Između ostalog, građane smo upravo pitali i to da nam, bez obzira na svoje stavove prema Karadžiću i Haškom tribunalu, što konkretnije navedu šta su čuli i šta znaju o tome za šta je on to optužen. Ogroman broj građana, više od 60 odsto, rekli su da nisu u stanju da navedu iole konkretnije o čemu se tu radi i za šta je optužen“, kaže Svetlana Logar.
Holivudska priča
Krivicu za takvu situaciju, Staša Zajović, aktivistkinja anti-ratne organizacije „Žene u crnom“, vidi u gotovo nepromenjenom sistemu vrednosti, formiranom devedesetih.
„Sve što se dešava u medijima, zapravo mislim da je posledica toga što je vrednosni okvir ostao takoreći nepromenjen. I ne samo da to za većinu stanovništva postaje nevažno, nego i poruka, koju pruža vladajuća i kulturna elita, a na žalost i jedan deo međunarodnih institucija pravde, pokazuje da su to manje važne vrednosti i da je najvažnija zapravo komercijalna strana“, smatra Staša Zajović.
Novine u Srbiji nakon hapšenja Radovana Karadžića, juli 2008.U komercijalizaciji medija, u kojoj vrednosne kriterijume postavljaju estradne zvezde u rijaliti šouima, čitajući i gledajući srpske medije, ne može se saznati gotovo ništa o razlozima zbog kojih se, na primer, Radovan Karadžić tereti za genocid.
Način na koji se mediji bave Hagom, po mišljenju naše sagovornice Svetlane Logar, dobro opisuje i izveštavanje nakon Karadžićevog hapšenja.
„To je meni više ličilo na jednu holivudsku priču jer su mnogo više pričali o tome kako se Radovan Karadžić krio, o njegovoj porodici, o njegovoj ljubavi, o njegovom novom životu, a tek se vrlo malo i sporadično pojavljivala optužnica, o čemu se tu zapravo radi i za koje je zločine optužen“, navodi Svetlana Logar.
Da temeljnog bavljenja novinara ratnim zločinima gotovo i nema, primećuje i medijski analitičar Rade Veljanovski, inače profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. To ilustruje činjenicom da sve manje srpskih redakcija ima svoje stalne dopisnike u Hagu.
„Koliko znam, vrlo je malo medija koji imaju tamo, na licu mesta, svoje izveštače i dopisnike, a to bi bilo pravo bavljenje nekakvim događajem, koji se prati kao događaj o kome se izveštava u vestima. A odavde, ono što se vidi na televiziji i o čemu može da se sazna, to nije pravo bavljenje, to je nešto da se popune stranice i prostori”, ocenjuje Veljanovski.
Ipak, s vremena na vreme se u kasnim večernjim satima, na drugom programu državne televizije, i dalje mogu videti rasprave, na primer lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja ili Radovana Karadžića sa haškim sudijama.
Za razliku od nekadašnjih prenosa suđenja Slobodanu Miloševiću na nezavisnim medijima, takvi sadržaji danas se uglavnom prenose bez bilo kakvog kritičkog osvrta.
„Te sadržaje, na žalost, po onome što znam putujući non-stop i radeći po Srbiji, gledaju poštovaoci, obožavaoci i fanovi ratnih zločinaca. To uglavnom važi za Vojislava Šešelja. Tako da oni, zapravo na izvestan način, potvrđuju ono što misle o njemu, a oni drugi, koji nisu emotivno, politički i moralno angažovani, prosto predstavljaju jednu ogromnu masu ravnodušnih, ojađenih ljudi“, zaključuje Staša Zajović.
Ipak, više pažnje događaju je posvetio jedan visoko tiražni dnevni list, na čijoj je naslovnoj strani objavljeno: „Rođi 27 godina robije!“
Tepanje čoveku osuđenom na najvišu kaznu, koja je u Hagu do sada izrečena nekom od bivših zvaničnika Srbije, manifestacija je odnosa dela medija prema onome što se događa u sudnicama Haškog tribunala.
To, uz slabu zainteresovanost medija, koji dešavanja u Hagu premeštaju u kasne večernje termine, za posledicu ima da se, deceniju od kada je javnost po prvi put saznala za hladnjaču punu leševa albanskih civila, koja je izronila iz Dunava, malo ko od Beograđana, sa kojima smo razgovarali, seća bilo zločina, bilo Đorđevića:
„Ne znam ga.“
„Nisam nikada čuo za njega.“
„Znam da je optužen za genocid.“
Slučaj Vlastimira Đorđevića nije i jedini za čije je detalje deo građana Srbije potpuno nezainteresovan. Nedavno istraživanje o poznavanju novije istorije, pokazalo je mnogo drastičnije primere. Čak polovina ispitanih nije na primer znala ko je bombardovao Dubrovnik, dok je svaki peti tvrdio da Sarajevo nikada nije ni bilo pod opsadom.
Tako iskrivljen pogled na ratna zbivanja iz devedesetih, u velikoj meri je posledica slabog truda koji su država i mediji uložili u informisanje građana, ocenjuje Svetlana Logar, direktorka istraživanja Ipsos Strateškog marketinga.
„Ako bi ste uradili jednu poštenu analizu izveštavanja medija na te teme, svakako da bi ona bila poražavajuća. Kada se o tome govori, uvek navodim onu priliku kada je Radovan Karadžić uhapšen. Mi smo, neposredno posle toga, uradili jedno istraživanje. Između ostalog, građane smo upravo pitali i to da nam, bez obzira na svoje stavove prema Karadžiću i Haškom tribunalu, što konkretnije navedu šta su čuli i šta znaju o tome za šta je on to optužen. Ogroman broj građana, više od 60 odsto, rekli su da nisu u stanju da navedu iole konkretnije o čemu se tu radi i za šta je optužen“, kaže Svetlana Logar.
Holivudska priča
Krivicu za takvu situaciju, Staša Zajović, aktivistkinja anti-ratne organizacije „Žene u crnom“, vidi u gotovo nepromenjenom sistemu vrednosti, formiranom devedesetih.
„Sve što se dešava u medijima, zapravo mislim da je posledica toga što je vrednosni okvir ostao takoreći nepromenjen. I ne samo da to za većinu stanovništva postaje nevažno, nego i poruka, koju pruža vladajuća i kulturna elita, a na žalost i jedan deo međunarodnih institucija pravde, pokazuje da su to manje važne vrednosti i da je najvažnija zapravo komercijalna strana“, smatra Staša Zajović.
Način na koji se mediji bave Hagom, po mišljenju naše sagovornice Svetlane Logar, dobro opisuje i izveštavanje nakon Karadžićevog hapšenja.
„To je meni više ličilo na jednu holivudsku priču jer su mnogo više pričali o tome kako se Radovan Karadžić krio, o njegovoj porodici, o njegovoj ljubavi, o njegovom novom životu, a tek se vrlo malo i sporadično pojavljivala optužnica, o čemu se tu zapravo radi i za koje je zločine optužen“, navodi Svetlana Logar.
Da temeljnog bavljenja novinara ratnim zločinima gotovo i nema, primećuje i medijski analitičar Rade Veljanovski, inače profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. To ilustruje činjenicom da sve manje srpskih redakcija ima svoje stalne dopisnike u Hagu.
„Koliko znam, vrlo je malo medija koji imaju tamo, na licu mesta, svoje izveštače i dopisnike, a to bi bilo pravo bavljenje nekakvim događajem, koji se prati kao događaj o kome se izveštava u vestima. A odavde, ono što se vidi na televiziji i o čemu može da se sazna, to nije pravo bavljenje, to je nešto da se popune stranice i prostori”, ocenjuje Veljanovski.
Ipak, s vremena na vreme se u kasnim večernjim satima, na drugom programu državne televizije, i dalje mogu videti rasprave, na primer lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja ili Radovana Karadžića sa haškim sudijama.
Za razliku od nekadašnjih prenosa suđenja Slobodanu Miloševiću na nezavisnim medijima, takvi sadržaji danas se uglavnom prenose bez bilo kakvog kritičkog osvrta.
„Te sadržaje, na žalost, po onome što znam putujući non-stop i radeći po Srbiji, gledaju poštovaoci, obožavaoci i fanovi ratnih zločinaca. To uglavnom važi za Vojislava Šešelja. Tako da oni, zapravo na izvestan način, potvrđuju ono što misle o njemu, a oni drugi, koji nisu emotivno, politički i moralno angažovani, prosto predstavljaju jednu ogromnu masu ravnodušnih, ojađenih ljudi“, zaključuje Staša Zajović.