Iako je aktualni svetski prvak u vaterpolu, reprezentacija Srbije, morala je da podigne kredit da bi učestvovala na Evropskom prvenstvu u Zagrebu. Ipak, odnos države prema vrhunskom sportu u Srbiji poslednjih godina, makar prema tvrdnjama nadležnih, uveliko se razlikuje od relacija koje su važile ranije ili za veme bivše Jugoslavije. Kažu, prepoznat je značaj sporta za čitavo društvo, te bi u prevodu, u pitanju trebala da bude obostrana korist.
Prvi put u istoriji doneta je Strategija razvoja srpskog sporta, koja se temelji na tri prioriteta. Pored učešća dece u sportskim aktivnostima i izgradnje infrastrukture, kaže Snežana Samardžić Marković, ministarka omladine i sporta Srbije, podrška vrhunskom sportu je strateška odrednica za budućnost.
„Vrhunski sport je magnet za decu, ali je i promoter kulturnog identiteta nacije. Mi kroz vrhunski sport, Srbiju uspevamo da predstavimo u nekom novom svetlu“, navodi Samardžić Marković.
Iako vrhunski sport danas uglavnom znači profit, sve manje je srceparajućih priča u stilu televizijskih rubrika „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“ jer se država pobrinula da nagradi bivše osvajače medalja na najvećim takmičenjima, tako što im je dodelila doživotne sportske penzije.
„Ovo nacionalno priznanje za mene predstavlja jedini izvor finansiranja. Kada to ne bih imala, ne bih imala od čega da živim“, priča nam čuvena jugoslovenska rukometašica Svetlana Kitić, dodajući da je to jedino materijalno što je dobila za 30 godina sportske karijere, u kojoj je vrhunac bio osvajanje olimpijskog zlata u Los Anđelesu 1984. godine.
Svetlana Kitić, Foto: KurirSamo dvadesetak dana nakon što je izabrana za najbolju igračicu u istoriji rukometnog sporta, dok se kao direktorka beogradskog Radničkog dovija za finansije kako bi opstao klub u kom se proslavila, Ceca Kitić kaže da bi u nove generacije vrhunskih sportista država morala da uloži mnogo više.
„Mnogi naši vrhunski sportisti uzimaju druga državljanstva, nastupaju pod tuđom zastavom. Mnogo toga nedostaje u finansiranju. Trener Partizana je htio da legne na prugu jer nije imao para. Sete se sporta tek onda kada neki sportista osvoji nešto. Uopšte ih nema na putu od mladih do vrhunskih sportista“, veli Kitić.
Kako je država siromašna, para nikada dosta, pa je ovih dana u centru pažnje priča da je Vaterpolo savez, čija je reprezentacija srpski sportski simbol i aktuelni prvak sveta, morao da podigne kredit za odlazak ekipe na Evropsko prvenstvo u Zagrebu.
Snežana Marković Samardžić kaže da, sa stanovišta ministarstva, taj slučaj nije sporan jer ono redovno ispunjava obaveze.
„Mi smo isplatili ono što je naše. Mi smo isplatili oko milion evra Vaterpolo savezu i ostalo je još nešto malo da se uplati. Kada govore država, oni često misle i na javna preduzeća. Na samom početku godine znaju sa kolikom našom pomoći mogu da računaju. Kada kažu država, bojim se da se to odnosi na još neke segmente, koji su im do sada pomagali, ali zbog ekonomske krize, možda više nisu u stanju toliko da pomažu“, tvrdi Snežana Marković Samardžić.
Ulagati u klubove
Država za sve sportove finansira redovne programe, putovanja i takmičenja, talentovanima daje mesečne stipendije do 550 evra, plaća pripreme, a sumama koje dostižu i nekoliko desetina hiljada evra nagrađuje osvajače medalja na evropskim, svetskim i olimpijskim takmičenjima.
Dražen Dalipagić, Foto: KurirDražen Dalipagić, legenda jugoslovenske košarke i osvajač 12 medalja, danas je takođe nosilac nacionalne penzije u visini tri prosečne plate – što je nešto više od 1.000 evra.
Dok skromno živi u Beogradu, u stanu koji je pre nekoliko decenija dobio od nekadašnje SOFK-a (Saveza organizacija za fizičku kulturu), čuveni Praja, prizivajući sećanja, poredi onda i sada.
„Mi nikada nismo imali problema da nemamo pripreme. U ono vreme smo imali pomoć od klubova, neke svoje stipendije, dobijali neke nagrade za osvojene medalje, ali to nisu bile neke pare koje bi mogao da staviš na knjižicu. Ne žalim ni za čim, samo mi je žao što u današnje vreme polovni igrači uzimaju milione dolara, a mi, koji smo bili neko i nešto, super igrači, imali smo minimalno. Ali dobro, ne mogu se vremena porediti“, navodi Dalipagić.
Dalipagić kaže da u ekonomski slabašnoj državi, kao što je Srbija, za sportiste nikada neće biti dovoljno novca, zbog čega bi možda najbolje bilo odrediti prioritete.
„Od 1970. godine, kako sam počeo da igram košarku, uvek su kolektivni sportovi donosili najviše medalja u bivšoj Jugi. Treba da se zna za koje sportove smo talentovani. Mi nismo talentovani za atletiku. Mi smo bili talentovani za tenis neko vreme. U to sve treba ulagati, da bi klinci mogli time da se bave i vremenom osvoje neke rezultate“, tvrdi Dalipagić.
Svetlana Kitić, najbolja rukometašica u istoriji, upozorava da se brojni, nekada moćni sportski kolektivi, gase i tvrdi da je rešenje da država ulaže u klubove:
„Osnovna ćelija naših sportova je klub, a oni su upravo sve klubove ostavili na vetrometini, gde čak pojedini gradonačelnici sebi daju za pravo, i toplo preporučuju, da se ne ulaže u klubove. A ko će vam onda, drugovi i drugarice, stvarati vrhunske igrače?“, kaže Kitić.
Srbija još nije donela Zakon o sportu, kojim će biti regulisano finansiranje klubova. Ali, da nije sve kao pre, govori činjenica da je u poslednje tri godine Srbija izgradila 174 otvorena sportska terena, 68 hala, četiri bazena i jedno klizalište.
Obnovljeno je 5.000 kvadrata Republičkog zavoda za sport na Košutnjaku, dok je u toku izgradnja Kuće fudbala u Staroj Pazovi, koja će koštati najmanje šest miliona evra.
Ministarka omladine i sporta, Snežana Marković Samardžić, očekuje nove mlade asove iz Srbije jer smatra da sve ovo pokazuje da stvari sigurno idu na bolje.
„Toliko ulaganja u sportsku infrastrukturu se do sada nije dogodilo. Pri tome je naše Ministarstvo pozadi po veličini budžeta. Kada bih imala veći budžet, budite sigurni da bi sve to procvetalo“, kaže Marković Samrdžić.
Iako se cela priča vrti oko para, i samo para, Dražen Dalipagić, koji se kao jedan od najboljih igrača svih vremena i član Kuće slavnih u Springfildu, upisao u košarkaške besmrtnike, na kraju je mladima poručio da je ipak najbolje da se sportu okrenu kao igri.
„Umesto da idete po kafićima i slavama, bolje je da se bavite sportom. Dobro je za zdravlje. Ali s druge strane, osvajanjem neke medalje, možete da dobijete i određeni status. Oni koji hoće da se bave sportom samo zbog ogromnih para, neće nigde dobro proći jer takvi ne prolaze“, zaključuje Dalipagić.
*****
Ukoliko vas zanima, ovdje možete naći i ostale priče iz teme sedmice o tretmanu sportista u regionu:
Sportisti bez prava na državnu mirovinu
Titule stižu, a plate kasne
Sportisti u RS-u plaćeniji nego u Federaciji BiH
Prvi put u istoriji doneta je Strategija razvoja srpskog sporta, koja se temelji na tri prioriteta. Pored učešća dece u sportskim aktivnostima i izgradnje infrastrukture, kaže Snežana Samardžić Marković, ministarka omladine i sporta Srbije, podrška vrhunskom sportu je strateška odrednica za budućnost.
"Sete se sporta tek onda kada neki sportista osvoji nešto. Uopšte ih nema na putu od mladih do vrhunskih sportista“, kaže proslavljena rukometašica Svetlana Kitić.
„Vrhunski sport je magnet za decu, ali je i promoter kulturnog identiteta nacije. Mi kroz vrhunski sport, Srbiju uspevamo da predstavimo u nekom novom svetlu“, navodi Samardžić Marković.
Iako vrhunski sport danas uglavnom znači profit, sve manje je srceparajućih priča u stilu televizijskih rubrika „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“ jer se država pobrinula da nagradi bivše osvajače medalja na najvećim takmičenjima, tako što im je dodelila doživotne sportske penzije.
„Ovo nacionalno priznanje za mene predstavlja jedini izvor finansiranja. Kada to ne bih imala, ne bih imala od čega da živim“, priča nam čuvena jugoslovenska rukometašica Svetlana Kitić, dodajući da je to jedino materijalno što je dobila za 30 godina sportske karijere, u kojoj je vrhunac bio osvajanje olimpijskog zlata u Los Anđelesu 1984. godine.
„Mnogi naši vrhunski sportisti uzimaju druga državljanstva, nastupaju pod tuđom zastavom. Mnogo toga nedostaje u finansiranju. Trener Partizana je htio da legne na prugu jer nije imao para. Sete se sporta tek onda kada neki sportista osvoji nešto. Uopšte ih nema na putu od mladih do vrhunskih sportista“, veli Kitić.
Kako je država siromašna, para nikada dosta, pa je ovih dana u centru pažnje priča da je Vaterpolo savez, čija je reprezentacija srpski sportski simbol i aktuelni prvak sveta, morao da podigne kredit za odlazak ekipe na Evropsko prvenstvo u Zagrebu.
Snežana Marković Samardžić kaže da, sa stanovišta ministarstva, taj slučaj nije sporan jer ono redovno ispunjava obaveze.
„Mi smo isplatili ono što je naše. Mi smo isplatili oko milion evra Vaterpolo savezu i ostalo je još nešto malo da se uplati. Kada govore država, oni često misle i na javna preduzeća. Na samom početku godine znaju sa kolikom našom pomoći mogu da računaju. Kada kažu država, bojim se da se to odnosi na još neke segmente, koji su im do sada pomagali, ali zbog ekonomske krize, možda više nisu u stanju toliko da pomažu“, tvrdi Snežana Marković Samardžić.
Ulagati u klubove
Država za sve sportove finansira redovne programe, putovanja i takmičenja, talentovanima daje mesečne stipendije do 550 evra, plaća pripreme, a sumama koje dostižu i nekoliko desetina hiljada evra nagrađuje osvajače medalja na evropskim, svetskim i olimpijskim takmičenjima.
Dok skromno živi u Beogradu, u stanu koji je pre nekoliko decenija dobio od nekadašnje SOFK-a (Saveza organizacija za fizičku kulturu), čuveni Praja, prizivajući sećanja, poredi onda i sada.
„Mi nikada nismo imali problema da nemamo pripreme. U ono vreme smo imali pomoć od klubova, neke svoje stipendije, dobijali neke nagrade za osvojene medalje, ali to nisu bile neke pare koje bi mogao da staviš na knjižicu. Ne žalim ni za čim, samo mi je žao što u današnje vreme polovni igrači uzimaju milione dolara, a mi, koji smo bili neko i nešto, super igrači, imali smo minimalno. Ali dobro, ne mogu se vremena porediti“, navodi Dalipagić.
Dalipagić kaže da u ekonomski slabašnoj državi, kao što je Srbija, za sportiste nikada neće biti dovoljno novca, zbog čega bi možda najbolje bilo odrediti prioritete.
„Od 1970. godine, kako sam počeo da igram košarku, uvek su kolektivni sportovi donosili najviše medalja u bivšoj Jugi. Treba da se zna za koje sportove smo talentovani. Mi nismo talentovani za atletiku. Mi smo bili talentovani za tenis neko vreme. U to sve treba ulagati, da bi klinci mogli time da se bave i vremenom osvoje neke rezultate“, tvrdi Dalipagić.
Svetlana Kitić, najbolja rukometašica u istoriji, upozorava da se brojni, nekada moćni sportski kolektivi, gase i tvrdi da je rešenje da država ulaže u klubove:
„Osnovna ćelija naših sportova je klub, a oni su upravo sve klubove ostavili na vetrometini, gde čak pojedini gr
"Oni su upravo sve klubove ostavili na vetrometini, gde čak pojedini gradonačelnici sebi daju za pravo, i toplo preporučuju, da se ne ulaže u klubove. A ko će vam onda, drugovi i drugarice, stvarati vrhunske igrače?", pita Svetlana Kitić.
Srbija još nije donela Zakon o sportu, kojim će biti regulisano finansiranje klubova. Ali, da nije sve kao pre, govori činjenica da je u poslednje tri godine Srbija izgradila 174 otvorena sportska terena, 68 hala, četiri bazena i jedno klizalište.
Obnovljeno je 5.000 kvadrata Republičkog zavoda za sport na Košutnjaku, dok je u toku izgradnja Kuće fudbala u Staroj Pazovi, koja će koštati najmanje šest miliona evra.
Ministarka omladine i sporta, Snežana Marković Samardžić, očekuje nove mlade asove iz Srbije jer smatra da sve ovo pokazuje da stvari sigurno idu na bolje.
„Toliko ulaganja u sportsku infrastrukturu se do sada nije dogodilo. Pri tome je naše Ministarstvo pozadi po veličini budžeta. Kada bih imala veći budžet, budite sigurni da bi sve to procvetalo“, kaže Marković Samrdžić.
Iako se cela priča vrti oko para, i samo para, Dražen Dalipagić, koji se kao jedan od najboljih igrača svih vremena i član Kuće slavnih u Springfildu, upisao u košarkaške besmrtnike, na kraju je mladima poručio da je ipak najbolje da se sportu okrenu kao igri.
„Umesto da idete po kafićima i slavama, bolje je da se bavite sportom. Dobro je za zdravlje. Ali s druge strane, osvajanjem neke medalje, možete da dobijete i određeni status. Oni koji hoće da se bave sportom samo zbog ogromnih para, neće nigde dobro proći jer takvi ne prolaze“, zaključuje Dalipagić.
*****
Ukoliko vas zanima, ovdje možete naći i ostale priče iz teme sedmice o tretmanu sportista u regionu:
Sportisti bez prava na državnu mirovinu
Titule stižu, a plate kasne
Sportisti u RS-u plaćeniji nego u Federaciji BiH