Web urednik Radija Slobodna Evropa.
U nesvakidašnjem ambijentu beogradske deponije u Vinči, između gomile đubreta i udžerica koje su sklepane od svakojakih otpadaka, upravo se snimaju završni kadrovi filma Hamlet u režiji Aleksandra Rajkovića.
Nedavni upad grupe neonacista i šamaranje posetilaca tribine koja se u Novom Sadu održavala na temu „Fašistička pretnja“, iznenadio je samo one koji su zatvarali oči pred sve agresivnijim delovanjem različitih ekstremističkih grupa. Ne samo da je srpski ogranak međunarodnog udruženja neonacista „Krv i čast“ u jednom kafeu proslavio deset godina postojanja, veličajući rasne ideje Adolfa Hitlera koje su dovele do holokausta, nego je tu ideološku platformu prigrlilo mnoštvo udruženja poput Srpske divizije, Nacionalnog stroja ili Rasonalista.
U velikom broju gradova Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine osvanuli su prethodnih dana ulični bilbordi upućeni izbeglim licima iz Hrvatske. Bez obzira što na njima nigde ne piše kome se tačno šalje poruka da je „Hrvatska dom svih njenih građana“ u kojoj „ima mesta za sve“, izbor mesta u kojima su postavljeni plakati jasno govori da se oni pre svega obraćaju srpskom stanovništvu. To naravno nije prvi put da hrvatske vlasti pozivaju pripadnike nacionalnih manjina na vraćanje i obećavaju ravnopravan status svih povratnika, ali je sada obezbeđena čak i šestomesečna materijalna potpora za one koji se vrate. Primanje finansijske pomoći, dakako, niko ne dovodi u pitanje, ali oni kojima su namenjeni ovi pozivi nisu baš uvereni da su baš do kraja uvereni da će tako brzo naći svoj izgubljeni dom. S druge strane deo onih koji su otišli u izbeglištvo nakon akcije „Oluja“ i dalje se ne miri sa svojim statusom nacionalne manjine, neodričući se iluzija o stvaranju nekakve srpske teritorije u Hrvatskoj, što je i neposredno dovelo do rata. Stoga je taj splet odnosa između države Hrvatske i Srba koji su živeli u toj zemlji, da bi većina svoje izbegličke dane provodila u Srbiji i Crnoj Gori, tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Šef Uprave za prognanike, povratnike i izbeglice Republike Hrvatske Damir Špančić • Generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske sa sedištem u Beogradu Milojko Budimir • Predsednik takozvane Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, koja i dalje deluje u Srbiji, Milorad Buha • Nekadašnji potpredsednik ratne Vlade Republike Hrvatske, zagrebački politikolog Zdravko Tomac
Neumitno približavanje početka pregovora o budućem statusu Kosova, nametnulo je Srbiji neku vrstu temeljnog preispitivanja njenog odnosa prema toj teritoriji. Uz gotovo podrazumevajuće izjašnjavanje da Kosovo mora ostati u sastavu Srbije, gotovo niko od onih koji imaju uticaj na političkoj ili društvenoj sceni Srbije, ne usuđuje se da razmišlja o tome šta bi se dogodilo kada bi Kosovo zaista bilo vraćeno pod državni suverenitet Srbije. Kako bi ova država uopšte obavljala svoje osnovne funkcije sa gotovo dva miliona neprijateljski raspoloženih građana prema silom nametnutoj domovini? Da li bi stanovnici Srbije uopšte mogli da podnesu da u parlamentu ili na nekoj visokoj državnoj funkciji bude neki kosovski Albanac? I kako bi zemlja koja grca u ekonomskim problemima uopšte izašla na kraj sa jednom nerazvijenom regijom, kojoj najmoćnije zemlje sveta za pet godina nisu uspele da donesu ni naznake prosperiteta ili čvrstog zakonskog poretka? Uz upadljivo izbegavanje takvih razgovora, u Srbiji je ponovo oživeo onaj dobro poznati vokabular o Kosovu kao najskupljoj srpskoj reči, kolevci, svetoj zemlji, kostima slavnih predaka i svemu onome što već vekovima pliva na talasu epske tradicije. Stoga je taj mitologizovani nanos, koji i dalje određuje odnos Srbije prema Kosovu, tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
Dugi niz godina vojvođansko selo Lovćenac, u kome dve trećine žitelja čine kolonizovani Crnogorci, nije imalo nijedan verski objekat. Kada je izgledalo da će ovo mesto ostati jedan od poslednjih bastiona ateizma koji je brižljivo negovan sve do sloma socijalističke Jugoslavije, meštani Lovćenca odlučili su da grade čak dve crkve: jednu u okrilju Srpske pravoslavne crkve i drugu pod pokroviteljstvom Crnogorske, inače kanonski nepriznate, pravoslavne crkve, koju se sprema da podigne Udruženje Crnogoraca „Krstaš“.
Mada su osnivanje kanala MTV Adria na samom početku dočekale i različite rezerve, odakle je i potekao nadimak „skojevski Jutel“, ova muzička televizija našla se nadomak cilja da svojim programom obuhvati sve zemlje bivše Jugoslavije.
Jedan od najpoznatijih i najuspešnijih savremenih britanskih pisaca Toni Parsons, susreo se sa čitaocima na Sajmu knjiga, gde je promovisan njegov novi roman “Naše nezaboravljene priče”. Za razliku od njegovih prethodnih ostvarenja, u čijoj osnovi vrlo često leži doživljaj porodice i međuljudskih odnosa, Parsons je, kako nam je rekao, “inspiraciju za ovo delo otkrio u sopstvenom životu”. Ova knjiga je inače svojevrsan omaž rokenrol godinama i vremenu kada je radeći kao muzički novinar, Parsons ostvarivao poznanstva sa bendovima kao što su “Kleš”, “Seks pistols” ili “Ramonsi”.
Pomirenje naroda bivše Jugoslavije već odavno je jedna od najčešćih tema u svakoj od zemalja koje se bile zahvaćene ratom tokom njenog raspada. O tome se mnogo govorilo, ali se nije našao onaj ključni odgovor na pitanje – šta bi napokon omogućilo da se proces pomirenja što pre privede kraju?
U senci sve intenzivnijih priprema za početak pregovora o konačnom statusu Kosova, između Beograda i Prištine tinja jedan nesporazum koji nije ništa bezazleniji od spora u čijoj osnovi se nalaze radikalno suprotstavljeni pogledi o pitanju državne samostalnosti južne pokrajine.
"Hamlet", sarajevskog reditelja Harisa Pašovića po svemu je međunacionalni projekat rijetko viđen na ovim prostorima. Da li je, sudeći po ovom projektu, zaista moguća značajna regionalna saradnja u pozorištu? Ili je i ovaj projekat, kao i drugi slični njemu, tek "mondijalistička ujdurma"?
Kada već nisu urodile plodom brojne potere i hajke za Radovanom Karadžićem, jednog od najtraženijih begunaca Međunarodnog krivičnog suda, koji je optužen za najteže ratne zločine, mnogi su počeli da nagovaraju da se preda.
Široku paletu najrazličitijih ekstremizama, koji su tokom prethodnih godina preplavili prostor nekadašnje Jugoslavije, dopunilo je u poslednje vreme otvoreno delovanje nekih neonacističkih organizacija.
Bez obzira na uporne pozive međunarodne zajednice o što bržem traženju prihvatljivog rešenja za status Kosova, srpski zvaničnici trenutno ne nude bilo kakvu novu incijativu za otvaranje srpsko-kosovskog dijaloga na najvišem nivou.
U trenutku kada je izgledalo da Bijelo dugme neumitno postaje samo deo sećanja, dobrog ili lošeg, u zavisnosti o ukusa onih koji još uvek pamte rad ove sarajevske grupe, a za mlađe generacije jedna od legendi iz nekih mitskih vremena, Goran Bregović je neočekivano oživeo ovaj bend.
Država Srbija sve se više kreće nekim svojim, usamljeničkim putem, kada je reč o obeležavanju nekih datuma novije istorije. Dok je čitav svet slavio svoje oslobodilačke pokrete u godini jubileja pobede nad fašizmom, Srbija se upinjala da oslonac svoje borbe u Drugom svetskom ratu pronađe u četništvu. Sad kada se različite države i međunarodne institucije spremaju da obeleže desetogodišnjicu srebreničkog masakra, pojedini krugovi u Srbiji predlažu da se proslavi dan oslobođenja ovog grada. Da nakon tog navodnog „oslobođenja“ nije ubijeno gotovo 8.000 Bošnjaka, što je dobilo i zvaničnu kvalifikaciju genocida, takvi predlozi bi možda izgledali kao neki tragični nesporazum sa svetom. Ovako se takve ideje samo uklapaju u opšte raspoloženje, gde, prema istraživanjima, većina ljudi i dalje ne veruje da je Sarajevo bilo pod opsadom, sumnjajući da su suđenja za Ovčaru ili Sjeverin, koja se vode u Srbiji, samo deo zavere međunarodne zajednice. No, da li je odnos prema Srebrenici ipak najdrastičniji odraz ukupne klime negiranja zločina koji je počinila srpska strana u proteklom ratu, tema je i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: Ljiljana Bulatović, novinar i publicista, inače jedan od govornika na tribini o Srebrenici na Pravnom fakultetu u Beogradu i autor knjiga o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Hajra Ćatić, predsednica Udruženja „Žene Srebrenice“, koje je trenutno locirano u Tuzli, Milan Bulajić, predsednik Fonda za istraživanje genocida i Siniša Kovačević, dramski pisac.
Možda zaista niko od onih koji izbegavaju pravdu Haškog tribunala za vreme svog bekstva nije prekoračio vrata nekog objekta Srpske pravoslavne crkve, ali je ova institucija mnogima od njih često bila neka vrsta duhovnog utočišta. Najviši crkveni velikodostojnici govorili su poslednjih godina, da ni svoje pse ne bi isporučili tom sudu, poredeći Međunarodni tribunal za ratne zločine sa najgorom inkvizicijom. Za to vreme, zvaničnici Tribunala direktno su optuživali Srpsku pravoslavnu crkvu da u svojim objektima povremeno skriva Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Takve sumnje samo su podgrejale nedavne reči mitropolita crnogorsko-primorskog, Amfilohija Radovića, koji je na sahrani majke Radovana Karadžića, Jovanke Karadžić, nazvao njenog sina - besmrtnikom. Odnos Srpske pravoslavne crkve prema onima koji su optuženi za najteže ratne zločine, a što umnogome utiče na formiranje javnog mnenja u Srbiji prema tim osobama, naša je tema. Sagovornici su: protojerej Srpske pravoslavne crkve, Dimitrije Kalezić, bivši prodekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, predstavnik kancelarije Haškog tribunala u Beogradu, Aleksandra Milenov, pisac i nekadašnji senator Republike Srpske, koji je trenutno nastanjen u Podgorici, Momir Vojvodić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Nikola Samardžić.
Već odavno je postalo očigledno da oko pogleda na budućnost Kosova, između većinskog stanovništva u južnoj pokrajini i žitelja Srbije, postoji nepremostivi jaz. Moglo bi se reći da sve ono što bi želeli građani Srbije ne odgovara stanovnicima Kosova i da je ono što bi htela većina na Kosovu neprihvatljivo za najveći broj ljudi u samoj Srbiji. Mada je izgledalo da će dve strane ostati ukopane do sudnjeg dana u svojim pozicijama, neka otvorena razmišljanja oko budućeg statusa Kosova, dovela su u pitanje monolitnost srpske pozicije. Bez obzira što je pre samo godinu dana Skupština Srbije jednoglasno usvojila plan za Kosovo i Metohiju, u kome je odbačena svaka primisao o nezavisnosti, sve češće se mogu čuti glasovi onih koji smatraju da Srbija više nikada neće imati suverenitet nad tom teritorijom. Ti poziciju je samo ozvaničio potpis bivšeg ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Gorana Svilanovića, na izveštaju Međunarodne komisije za Balkan u kome se predivđa nezavisnost Kosova. Da li opcija o nezavisnom Kosovu dobija neku vrstu legitimiteta u okviru same Srbije i kakve će biti posledice takvih stavova na buduće pregovore oko statusa ove pokrajine, tema je o kojoj između ostalih govore: predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko, glumica Ivana Žigon, generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić, predsednik Socijaldemokratske unije Žarko Korać.
Ni deset godina nakon što su okončani ratovi u kojima se raspala bivša Jugoslavija, još uvek nije utvrđen bilans žrtava tog brutalnog sukoba. U međuvremenu broj stradalih je povećan oružanim okršajima na Kosovu i NATO intervencijom u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Zvaničnici Srbije i Crne Gora sve vreme su uporno skrivali podatke o broju poginulih, dok Hrvatska i Bosna i Hercegovina sa druge strane, nikada nisu spojile spiskove žrtava koji su pripadali različitim etničkim zajednicama. U nekoliko navrata pojedine strane i domaće organizacije davale su neke svoje procene tragičnog bilansa ljudskih stradanja, ali su neki od tih podataka ubrzo nakon toga dovedeni u pitanje. Dok se broj žrtava u nekim procenama peo na stotine hiljada, u drugim izveštajima je on gotovo uvredljivo minimaliziran. Stoga je zajednički pokušaj nekoliko nevladinih organizacija iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, da zajedno ustanove broj stradalih, tema o kojoj između ostalih govore: profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Nikšiću Šerbo Rastoder, direktor Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva Mirsad Tokača, direktor Istorijskog arhiva grada Beograda, istoričar Branka Prpa, predsednica Dokumente – Centra za suočavanje sa prošlošću iz Zagreba, Vesna Teršelič.
Udovoljavajući zahtevima međunarodne zajednice, zemlje bivše Jugoslavije spremaju se da sprovedu još jednu meru pritiska prema licima koja se nalaze u bekstvu od Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine. U Republici Hrvatskoj nedavno je doneta odluka o blokiranju imovine haškog optuženika Ante Gotovine, dok se u Srbiji i Crnoj Gori radi na usvajanju zakona o zamrzavanju vlasništva svih trinaest haških begunaca. Finansijske transakcije haških optuženika koji su u bekstvu, zamrznute su u Srbiji još ranije odlukom istražnog sudije Okružnog suda za ratne zločine. S obzirom da vlasti u ovim državama nisu htele, smele ili mogle da uhapse haške optuženike, time su barem deklarativno učinile još jedan napor da preseku potencijalne izvore finansiranja haških begunaca, što bi trebalo da ubrza njihovu predaju. No da li se na ovaj način može ostvariti taj cilj i koliko su ovakve metode pritisaka uopšte utemeljene i opravdane, tema je o kojoj govore: profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Oliver Antić, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo iz Beograda Nataša Kandić, zagrebački biograf Ante Gotovine Nenad Ivanković i predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Žarko Puhovski.
Prvi posleratni pokušaj grupe navijača iz Beograda da organizovano dođu na jednu utakmicu u Zagrebu, pretvorio je glavni grad Hrvatske u poprište sukoba kakvi se nisu mogli videti od vremena kada je najžešća nacionalna euforija drmala Srbiju i Hrvatsku. Dvestotinjak onih koji su želeli da bodre rukometaše Partizana nisu ni uspeli da provire iz vagona voza koji su kamenice zasule još u Vinkovcima. Navijače je policija iz Dugog Sela vratila natrag jer nisu ni imali karte za rukometni meč, ali su zato na ulicama Zagreba i u sportskoj hali deblji kraj izvukli predstavnici beogradskih medija i neki slučajni namernici koji su naleteli na skupine Bed blu bojsa, pripremanih za obračun sa onima koji se nisu pojavili. Boce sa zapaljivom tečnošću, komadi stakla, kamenice i bejzbol palice, sručile su se na novinare koji su postali i usputne žrtve nasilja, dajući rečit primer kako bi se proveli oni koji su nameravali da bodre svoj klub da su kročili na ulice Zagreba. A beogradski navijači su to pre svega želeli učiniti, jer je nekoliko dana pre toga grupa Bed blu bojsa trijumfalno prodefilovala Beogradom, došavši kao podrška rukometnom timu iz Zagreba, i to prvi put nakon 1990. godine. Koliko su trenutno svrsishodni sportski mečevi klubova sa prostora bivše Jugoslavije, ukoliko oni postaju izvor stalnih sukoba i međuetničkih tenzija, tema je o kojoj govore: zagrebački sociolog Dražen Lalić, nekadašnji jugoslovenski provotimac, inače dugogodišnji košarkaški as „Crvene zvezde“ Dragan Kapičić, direktor košarkaškog kluba „Budućnost“ iz Podgorice, koji se takmiči u regionalnoj Jadranskoj ligi, Danilo Mitrović, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Sarajevu Salih Fočo.
Učitajte više sadržaja...
