Piše: Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava
„Humor i ironija su znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju. On time pokazuje da je uveren da se služi najboljim argumentima, ali da njih odvaja od sebe, jer ne misli da je nepogrešiv i da nema neku bar sitnu manu. Ako je takav, sagovornici ga primaju kao ljudsko biće, sa simpatijama ili razumevanjem koji odatle proističu. U suprotnom, njegova uobraženost se postepeno pretvara u ograničenost a njegove patetične tvrdnje sve su neumesnije.“ (Vojin Dimitrijević, Silaženje s uma, Beograd, 2006, Fabrika knjiga, str. 278).
Pouzdano znam da pišući o humoru i ironiji pristojnog i pametnog ljudskog bića, Vojin nije pisao o sebi. A stvarno – bio je takav. Vedrina, uz upornost i građansku hrabrost biće deo emotivnih sećanja onih koji su ga poznavali. Jasno predstavljen i lepo pisan teorijski opus ostaje svima koji žele da uče i čitaju. Patetiku i plitku „uozbiljenost“, ma kakve predznake da su imali – jednostavno je prezirao. Zato ovo sećanje na njega neće biti patetično.
Njegov način života je bio tako dinamičan, a interesovanja tako raznolika da izgleda gotovo neverovatno da ih je proživeo samo jedan čovek u samo jednom životu. Naročito čovek koji nikad nije delovao užurbano, isplanirano, čak ni ambiciozno. Ključ za razumevanje, verujem, leži u tome što je zapravo voleo ljude, zanimali su ga, čak je poštovao i one sa malo dostojanstva koje je u njima uspevao da pronađe, ma kako se oštro suprotstavljao idejama koje su izricali, stavovima (naučnim ili političkim) koje su iskazivali. Pravo je bilo njegova profesija i dominantno interesovanje. Ali, znao je mnogo toga drugog i sa radoznalošću i predanošću bavio se novinarskim i uredničkim poslom vodeći Kino oko, u mladosti je studirao psihologiju, okušao se u politici, odbijajući da postane političar.
Nije zračio uobraženim „dostojanstvom“ koje se pripisuje profesorima (a, neretko ga i sami oni nastoje da emituju). Okupljao je ljude oko sebe intrigantnim profesionalnim zadacima koje je postavljao i zajedno sa saradnicima uobličavao, okupljao ih je svojim suverenim znanjem i šarmom, zabavljao svojim nezlobivim gunđanjem. Njegovom ličnošću lako je objasniti zbog čega je pravo ljudskih prava bilo područje u kome je najviše pisao i odlučujuće uticao na njegov razvoj – ne samo ovde.
„Ali, kome to i čime to čovek mora da se `oduži` zato što ima pravo na život, slobodu kretanja i što je zabranjeno da bude podvrgnut mučenju? Jedina opšta pravna obaveza pojedinca prema državi jeste da poštuje zakone. Država je dovoljno moćna da ga natera na to poštovanje pretnjom sankcije, ali savremena država ne sme da ljudima u svojoj nadležnosti nameće pravne obaveze kojima krši njihova ljudska prava....U odnosu na državu, pojedinac je slab i ima pravo da se poziva na argumente protiv njene neobuzdane svemoći“ (Vojin Duimitrijević i dr., Međunarodno pravo ljudskih prava, Beograd, 2006, Beogradski centar za ljudska prava, str. 62).
Vojin se kao čovečanski pravnik, svojim poimanjem i upornom promocijom ideje ljudskih prava, teško zamerio tzv. državotvornim pravnicima. Upravo takvi, demonstrirajući razobručenu lakoću prava i države shvaćenih kao sila i moć, oterali su jednog od malo britkih i lucidnih pravnika Srbije sa Beogradskog univerziteta. Vojin sebe nije hteo da doživi kao ičiju žrtvu. Okupljajući ljude oko sebe, dok su ih drugi rasterivali, uporno i sa radošću je gradio nove institucije – Beogradski centar za ljudska prava, Pravni fakultet Univerziteta Union – i sa žarom pisao, predavao, poučavao.
Način na koji je postavio teoriju ljudskih prava i način na koji je poučavao svoje studente, tražio je od njega javni angažman. On ga je prihvatio sa građanskom hrabrošću i samoironijom: „Moja struka je vezana za ljudska prava i trudim se da struku ne izgubim, trudio sam se i trudim se da ne izgubim retoriku struke. Nastojim da se zalažem za ljudska prava u svim uslovima, bez obzira na to koga vidim kao protivnika – kao onog ko ograničava ljudska prava.... Kad neko živi duže od svog oca na Balkanu, pa ako je još imao sreću da nije bio u zatvoru – što je slučaj sa mnom - onda su to za Balkan viškovi života i slobode i mogu se smatrati čistim ćarom!“ (Vojin Dimitrijević, Silaženje s uma, str. 447).
U tom svom višku života, a njegov život je započeo 9. jula 1932. u Rijeci, Vojin je uradio mnogo. Bio je počasni doktor Univerziteta Mek Gil u Montrealu i Univerziteta Kent (Kenterberi). Osnovao je i vodio Beogradski centar za ljudska prava. Svoj naučni put započeo je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je radio do 1998. godine, kada mu je brutalno uskraćeno da dalje radi, zbog protivljenja tadašnjem Zakonu o univerzitetu. Profesorski posao nastavio je i okončao na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, a poslednji put je imao ispit dva dana pre smrti.
Bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope i član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Osnovao je Balkanski politički klub. Radio je i kao komesar Međunarodne komisije pravnika. Bio je predsednik Pravnog saveta Predsednika Republike Srbije, sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde, predsednik Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo, član Saveta za borbu protiv korupcije. Jedan je od osnivača Foruma za međunarodne odnose. Bio je potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija.
Objavio je stotine radova u renomiranim stranim i domaćim časopisima i izdavačkim kućama. Njegove knjige “Međunarodno pravo i ljudska prava”, “Međunarodni odnosi”, “Terorizam”, “Strahovlada”, “Silaženje s uma”, jesu ne samo nezaobilazno teorijsko gradivo, nego i lično svedočanstvo Vojina Dimitrijevića o osvajanju slobode i ljudskih prava u zemlji u kojoj oni izgledaju tek kao nedostižni ideal.
Van osnovne pravničke profesije bio je član Srpskog PEN Centra i predsednik upravnog odbora Jugoslovenske kinoteke.
Bolje nego mi u Srbiji, to su priznali drugi, dodelivši mu orden Legije časti.
Vojin Dimitrijević je umro upravo 5. oktobra, zatvorivši, nažalost ne samo simbolično, krug poštene i odvažne borbe za čoveka u državi ustrojenoj protiv čoveka. Tu borbu je vodio sa žarom, bez ličnog interesa, poštujući protivnike i pravila igre. Bio je veliki čovek u maloj zemlji. Verujem da varnice njegovog žara tinjaju u nama – njegovoj intelektualnoj deci brojnih generacija. Naročito zato što Vojinov višak života, uprkos njegovoj respektabilnoj životnoj dobi, doživljavamo kao teško podnošljivi manjak naših života.
Volela bih da sam umela i njemu ovo da kažem. Ali, Vojin nije mario za iskazivanje zahvalnosti. Bojim se da bi i to za njega bila samo patetika.
Ipak, ne mogu da ne kažem: duboko hvala.
„Humor i ironija su znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju. On time pokazuje da je uveren da se služi najboljim argumentima, ali da njih odvaja od sebe, jer ne misli da je nepogrešiv i da nema neku bar sitnu manu. Ako je takav, sagovornici ga primaju kao ljudsko biće, sa simpatijama ili razumevanjem koji odatle proističu. U suprotnom, njegova uobraženost se postepeno pretvara u ograničenost a njegove patetične tvrdnje sve su neumesnije.“ (Vojin Dimitrijević, Silaženje s uma, Beograd, 2006, Fabrika knjiga, str. 278).
Pouzdano znam da pišući o humoru i ironiji pristojnog i pametnog ljudskog bića, Vojin nije pisao o sebi. A stvarno – bio je takav. Vedrina, uz upornost i građansku hrabrost biće deo emotivnih sećanja onih koji su ga poznavali. Jasno predstavljen i lepo pisan teorijski opus ostaje svima koji žele da uče i čitaju. Patetiku i plitku „uozbiljenost“, ma kakve predznake da su imali – jednostavno je prezirao. Zato ovo sećanje na njega neće biti patetično.
Njegov način života je bio tako dinamičan, a interesovanja tako raznolika da izgleda gotovo neverovatno da ih je proživeo samo jedan čovek u samo jednom životu. Naročito čovek koji nikad nije delovao užurbano, isplanirano, čak ni ambiciozno. Ključ za razumevanje, verujem, leži u tome što je zapravo voleo ljude, zanimali su ga, čak je poštovao i one sa malo dostojanstva koje je u njima uspevao da pronađe, ma kako se oštro suprotstavljao idejama koje su izricali, stavovima (naučnim ili političkim) koje su iskazivali. Pravo je bilo njegova profesija i dominantno interesovanje. Ali, znao je mnogo toga drugog i sa radoznalošću i predanošću bavio se novinarskim i uredničkim poslom vodeći Kino oko, u mladosti je studirao psihologiju, okušao se u politici, odbijajući da postane političar.
Nije zračio uobraženim „dostojanstvom“ koje se pripisuje profesorima (a, neretko ga i sami oni nastoje da emituju). Okupljao je ljude oko sebe intrigantnim profesionalnim zadacima koje je postavljao i zajedno sa saradnicima uobličavao, okupljao ih je svojim suverenim znanjem i šarmom, zabavljao svojim nezlobivim gunđanjem. Njegovom ličnošću lako je objasniti zbog čega je pravo ljudskih prava bilo područje u kome je najviše pisao i odlučujuće uticao na njegov razvoj – ne samo ovde.
„Ali, kome to i čime to čovek mora da se `oduži` zato što ima pravo na život, slobodu kretanja i što je zabranjeno da bude podvrgnut mučenju? Jedina opšta pravna obaveza pojedinca prema državi jeste da poštuje zakone. Država je dovoljno moćna da ga natera na to poštovanje pretnjom sankcije, ali savremena država ne sme da ljudima u svojoj nadležnosti nameće pravne obaveze kojima krši njihova ljudska prava....U odnosu na državu, pojedinac je slab i ima pravo da se poziva na argumente protiv njene neobuzdane svemoći“ (Vojin Duimitrijević i dr., Međunarodno pravo ljudskih prava, Beograd, 2006, Beogradski centar za ljudska prava, str. 62).
Vojin se kao čovečanski pravnik, svojim poimanjem i upornom promocijom ideje ljudskih prava, teško zamerio tzv. državotvornim pravnicima. Upravo takvi, demonstrirajući razobručenu lakoću prava i države shvaćenih kao sila i moć, oterali su jednog od malo britkih i lucidnih pravnika Srbije sa Beogradskog univerziteta. Vojin sebe nije hteo da doživi kao ičiju žrtvu. Okupljajući ljude oko sebe, dok su ih drugi rasterivali, uporno i sa radošću je gradio nove institucije – Beogradski centar za ljudska prava, Pravni fakultet Univerziteta Union – i sa žarom pisao, predavao, poučavao.
Način na koji je postavio teoriju ljudskih prava i način na koji je poučavao svoje studente, tražio je od njega javni angažman. On ga je prihvatio sa građanskom hrabrošću i samoironijom: „Moja struka je vezana za ljudska prava i trudim se da struku ne izgubim, trudio sam se i trudim se da ne izgubim retoriku struke. Nastojim da se zalažem za ljudska prava u svim uslovima, bez obzira na to koga vidim kao protivnika – kao onog ko ograničava ljudska prava.... Kad neko živi duže od svog oca na Balkanu, pa ako je još imao sreću da nije bio u zatvoru – što je slučaj sa mnom - onda su to za Balkan viškovi života i slobode i mogu se smatrati čistim ćarom!“ (Vojin Dimitrijević, Silaženje s uma, str. 447).
U tom svom višku života, a njegov život je započeo 9. jula 1932. u Rijeci, Vojin je uradio mnogo. Bio je počasni doktor Univerziteta Mek Gil u Montrealu i Univerziteta Kent (Kenterberi). Osnovao je i vodio Beogradski centar za ljudska prava. Svoj naučni put započeo je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je radio do 1998. godine, kada mu je brutalno uskraćeno da dalje radi, zbog protivljenja tadašnjem Zakonu o univerzitetu. Profesorski posao nastavio je i okončao na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, a poslednji put je imao ispit dva dana pre smrti.
Bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope i član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Osnovao je Balkanski politički klub. Radio je i kao komesar Međunarodne komisije pravnika. Bio je predsednik Pravnog saveta Predsednika Republike Srbije, sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde, predsednik Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo, član Saveta za borbu protiv korupcije. Jedan je od osnivača Foruma za međunarodne odnose. Bio je potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija.
Objavio je stotine radova u renomiranim stranim i domaćim časopisima i izdavačkim kućama. Njegove knjige “Međunarodno pravo i ljudska prava”, “Međunarodni odnosi”, “Terorizam”, “Strahovlada”, “Silaženje s uma”, jesu ne samo nezaobilazno teorijsko gradivo, nego i lično svedočanstvo Vojina Dimitrijevića o osvajanju slobode i ljudskih prava u zemlji u kojoj oni izgledaju tek kao nedostižni ideal.
Van osnovne pravničke profesije bio je član Srpskog PEN Centra i predsednik upravnog odbora Jugoslovenske kinoteke.
Bolje nego mi u Srbiji, to su priznali drugi, dodelivši mu orden Legije časti.
Vojin Dimitrijević je umro upravo 5. oktobra, zatvorivši, nažalost ne samo simbolično, krug poštene i odvažne borbe za čoveka u državi ustrojenoj protiv čoveka. Tu borbu je vodio sa žarom, bez ličnog interesa, poštujući protivnike i pravila igre. Bio je veliki čovek u maloj zemlji. Verujem da varnice njegovog žara tinjaju u nama – njegovoj intelektualnoj deci brojnih generacija. Naročito zato što Vojinov višak života, uprkos njegovoj respektabilnoj životnoj dobi, doživljavamo kao teško podnošljivi manjak naših života.
Volela bih da sam umela i njemu ovo da kažem. Ali, Vojin nije mario za iskazivanje zahvalnosti. Bojim se da bi i to za njega bila samo patetika.
Ipak, ne mogu da ne kažem: duboko hvala.